Od nacional-socijalističke prakse do obmane

Kate­go­ri­zi­ran kao "poli­tič­ko-filo­zof­ski esej" u Hel­si­škoj pove­lji poja­vio se čla­nak (meni osob­no nepo­zna­tih) auto­ra Iva­na Jan­ko­vi­ća (kad sam pitao, rekli su mi da prvi od njih nije pozna­ti odvjet­nik i neka­da­šnji disi­dent dr Ivan Jan­ko­vić, ali mi od mojih infor­mi­ra­ni­jih pozna­ni­ka nit­ko nije znao obja­sni­ti tko je to, kao ni tko mu je part­ner). Budu­ći da je taj čla­nak evi­dent­no nadah­nut knji­gom Slo­bo­da i nasi­lje, koju je pri­re­dio Neboj­ša Popov, a koju sam knji­gu imao pri­go­de vidje­ti, a da se neke pro­cje­ne u član­ku bit­no razli­ku­ju od ono­ga što mi se čini valja­nim smje­rom istra­ži­va­nja histo­rij­ske ulo­ge časo­pi­sa Pra­xis i filo­zof­skog kru­ga koji se oko tog časo­pi­sa oku­pio, držim svo­jom inte­lek­tu­al­nom dužno­šću rea­gi­ra­ti na čitav jedan niz inte­lek­tu­al­nih, poli­tič­kih i moral­nih nespo­ra­zu­ma i pro­ti­vu­rječ­ja koji suštin­ski obi­lje­ža­va­ju ambi­ci­o­zan rad autor­skog dvojca.

U čemu je pro­blem s ovim član­kom? Prvo, mada ne i naj­va­žni­je, pro­blem je u počet­ku samog član­ka, u koje­mu se impli­ci­ra da je poku­šaj objek­tiv­ne ocje­ne ulo­ge Pra­xi­sa ravan poku­ša­ju reha­bi­li­ta­ci­je neke od pred­mi­lo­še­vi­ćev­skih poli­tič­kih tra­di­ci­ja (npr. tra­di­ci­je Dimi­tri­ja Ljo­ti­ća ili sv. Niko­la­ja Žič­kog), a ujed­no i to da Pra­xis i Kor­ču­lan­ska ljet­na ško­la spa­da­ju u bašti­nu "komu­ni­stič­kog vre­me­na". Isto­vre­me­no se pri­log Neboj­še Popo­va otva­ra­nju raspra­ve o ulo­zi Pra­xi­sa ocje­nju­je kao samo­re­kla­ma, a sam Popov otpi­su­je kao "neka­da­šnji pri­pad­nik nove lje­vi­ce" (citat gla­si: “od jed­nog biv­šeg pri­pad­ni­ka jugo­slo­ven­ske 'nove levi­ce', pozna­ti­je kao pra­xis gru­pa, a sada ugled­nog repre­zen­ta civil­nog dru­štva u Srbi­ji”) – pro­i­zla­zi da je bor­ba pro­tiv neka­da­šnjeg reži­ma koji je sebe zvao soci­ja­li­stič­kim dovo­ljan razlog za dis­kva­li­fi­ka­ci­ju, poli­tič­ku, moral­nu, inte­lek­tu­al­nu… možda čak i ljud­sku. Ako bismo izvo­di­li kon­ze­kven­ci­je iz argu­men­ta­cij­ske logi­ke, sli­je­di­lo bi da je sudac Zoran Stoj­ko­vić, koji je zabra­nio jed­nu knji­gu Neboj­še Popo­va zbog nje­nog navod­nog anti­ko­mu­ni­zma (a danas kao osvje­do­če­ni anti­ko­mu­nist vodi resor pra­vo­su­đa u vla­di Voji­sla­va Koštu­ni­ce, iako je svo­je­dob­no isti Stoj­ko­vić jed­nom beo­grad­skom disi­den­tu izre­kao zatvor­sku kaznu zato što je osu­đe­ni "nepri­ja­te­lj samo­u­prav­nog soci­ja­li­zma" svo­jim pri­ja­te­lji­ma davao na pita­nje jed­nu Koštu­ni­či­nu knji­gu), pra­vi čovjek za pro­mo­ci­ju ide­ja gra­đan­skog dru­štva, za razli­ku od Popo­va i osta­lih biv­ših novo­lje­vi­ča­ra: jed­nom nepri­ja­te­lj – uvi­jek neprijatelj!

Nisu, ipak, svi biv­ši nepri­ja­te­lji defi­ni­tiv­no osu­đe­ni na izgon iz dru­štva civi­li­zi­ra­ne demo­kra­ci­je. Ako te ubi­ju – imaš šan­se da te amne­sti­ra­ju i, dapa­če, kano­ni­zi­ra­ju i pri­svo­je. To je slu­čaj s pokoj­nim Zora­nom Đin­đi­ćem, koji je u oči­ma našeg autor­skog dvoj­ca postao prvo­bo­rac pro­tiv "nove lje­vi­ce" i Pra­xi­sa. Jan­ko­vić i drug mu slu­že se pri tom iz kon­tek­sta istrg­nu­tim cita­ti­ma iz raspra­ve koja se vodi­la među nama, mada se vodi­la jav­no i pred oči­ma cje­lo­kup­ne zain­te­re­si­ra­ne jav­no­sti tada­šnje zajed­nič­ke drža­ve Jugo­sla­vi­je (kada kažem "među nama", to samo upu­ću­je na inte­lek­tu­al­no-poli­tič­ki milje koje­mu sam i tada pri­pa­dao, a ne zna­či hva­li­sa­nje da sam i sam – nešto mla­đi od pro­ta­go­ni­sta – uče­stvo­vao u toj raspra­vi). Pra­te­ći raspra­vu koja se vodi­la u časo­pi­su The­o­ria mogu posvje­do­či­ti da je to bila deba­ta usre­do­to­če­na na pita­nja koja nema­ju nika­kve suštin­ske veze s pro­go­nom vje­šti­ca i koja je ekvi­va­lent­na deba­ta­ma što su se vodi­le izme­đu Kan­gr­ge i Haber­ma­sa, ili – da ne pre­tje­ru­je­mo u uzdi­za­nju pokoj­ni­ka – kri­ti­ka­ma što ih je u svo­joj diser­ta­ci­ji i poprat­nim spi­si­ma na račun Frank­furt­ske ško­le i Pra­xi­sa upu­tio naj­mla­đi član te redak­ci­je Žar­ko Puhov­ski. To što je Zoran Đin­đić pole­mič­ki kori­stio jake rije­či poput "teo­lo­gi­je revo­lu­ci­je" nema nika­kve veze s ute­me­lje­no­šću inten­ci­je da se pokoj­ni­ka – koji, kao što je pozna­to, nije u situ­a­ci­ji da se ogra­di od zlo­u­po­tre­ba svo­jih rije­či – pozo­ve kao svje­do­ka u mon­ti­ra­nom sta­lji­ni­stič­kom pro­ce­su pro­tiv prak­si­sov­skih vje­šti­ca. Miha­i­lu Mar­ko­vi­ću se vje­ro­jat­no Đin­đi­će­va kri­ti­ka nije dopa­da­la, ali nije mu se dopa­da­lo ni to što su nje­gov pro­jekt Pra­xis Inter­na­ti­o­na­la ospo­ri­li svi zagre­bač­ki i dio beo­grad­skih "prak­si­so­va­ca", a ino­zem­ni pri­pad­ni­ci tog kru­ga koji su, izma­ni­pu­li­ra­ni, sudje­lo­va­li u tom pro­jek­tu, nak­nad­no su osu­di­li mani­pu­la­ci­ju kojoj su bili žrtve (od She­i­le Ben­ha­bib i Albrech­ta Well­me­ra pa nada­lje), ali im nije palo na pamet da – poput našeg autor­skog dvoj­ca bez kor­mi­la­ra (ili, ipak, s kor­mi­la­rom Stoj­ko­vi­ćem ili nekim slič­nim?) – orga­ni­zi­ra­ju pro­ces sa svr­hom difa­ma­ci­je Pra­xi­sa kao takvog. Anti­te­za na koju se dvo­jac pozi­va mora se tuma­či­ti kao anti­te­za u okvi­ru dija­lek­tič­ke tri­ja­de (cvi­jet koji dola­zi na mje­sto uki­nu­tog pupolj­ka, da neo­bra­zo­va­ni­ma, koji ne zna­ju što zapra­vo pred­sta­vlja "uki­da­nje" kojim se pre­vo­di nje­mač­ka riječ Auf­he­bung, bude jasno!), a ne kao spa­lji­va­nje vje­šti­ce nakon mon­ti­ra­nog inkvi­zi­tor­skog pro­ce­sa, koje­mu bi Jan­ko­vić i drug mu htje­li pod­vrg­nu­ti bašti­nu Pra­xi­sa. Isti­na, te nega­ci­je jest nje­na nega­ci­ja, tzv. Sin­te­za, ali kao što sama nega­ci­ja nije meha­nič­ko spa­lji­va­nje, tako ni sin­te­za nije meha­nič­ko zbra­ja­nje teze i anti­te­ze, nije eklek­ti­ka, nije pro­i­zvolj­no uspo­sta­vlja­nje novih meta­fi­zič­kih enti­te­ta (kakve naslu­ću­je­mo u emfa­zi slo­bod­nog trži­šta, koja obi­lje­ža­va duh autor­skog dvoj­ca), nego je nova kva­li­te­ta: i tu nema nika­kve misti­ke, uza­lud je tu tra­ži­ti kakav misti­ci­zam ili opsku­ran­ti­zam, kojim ura­dak Jan­ko­vi­ća i Risti­ća obi­lu­je. Dakle: tvrd­nja da cvi­jet poka­zu­je besmi­sle­nost pupolj­ka iska­zu­je se u svo­joj apsurd­no­sti dva puta: prvo, logič­ki, na pla­nu nemjer­lji­vo­sti stva­ri koje pri­pa­da­ju razli­či­tim kla­sa­ma bića, a dru­go, prak­tič­ki, na pla­nu obi­sti­nje­nja ono­ga što pro­i­zla­zi iz pupolj­ka i cvi­je­ta, u svje­tlo­sti ploda.

Pita­nje je, među­tim, koli­ko filo­zof­ski ama­te­ri poput spo­me­nu­tog dvoj­ca mogu razu­mje­ti čak i ova­ko sim­pli­fi­ci­ra­nu meta­fo­ru pupolj­ka, cvi­je­ta i plo­da. No, posto­ji, nadam se, kri­tič­ka jav­nost koja ne želi trpje­ti misti­fi­ka­ci­je – čak i kada je odvi­še mrzo­volj­na da pole­mi­zi­ra s evi­dent­nim mar­gi­nal­ci­ma koji su, iz meni sasvim nepo­zna­tih i neja­snih razlo­ga, zalu­ta­li na stra­ni­ce jed­ne toli­ko zna­čaj­ne i zaslu­žne revi­je kakva je Hel­sin­ška pove­lja – pa u tom smi­slu vje­ru­jem da ima­dem pra­vo pro­go­vo­ri­ti nešto u ime onih koji ne žele prlja­ti ruke pole­mi­zi­ra­ju­ći s oni­ma koji ozbilj­ne raspra­ve nisu dostojni.

No, cen­tral­ni moment ovog pro­ce­sa što ga Jan­ko­vić i drug mu vode pro­tiv Neboj­še Popo­va i bašti­ne Pra­xi­sa sasto­ji se u neče­mu dru­gom. Kažu oni (a možda gri­je­šim dušu, jer sam nein­for­mi­ran, ali kla­dio bih se da iz njih pro­go­va­ra loša savjest neka­da­šnjih mitin­ga­ša na Koso­vu Polju, Ušću i slič­no, a možda čak i nemir­na savjest neka­da­šnjih Belih orlo­va koji su nei­zvje­snu egzi­sten­ci­ju rat­nih pljač­ka­ša zami­je­ni­li sigur­no­šću kori­sni­ka fon­da­cij­skih sred­sta­va ina­če omra­že­nog Zapa­da, pa svo­ja šizo­fre­nič­na pro­ti­vu­rječ­ja raz­rje­ša­va­ju bore­ći se pro­tiv prak­si­sov­skih vje­šti­ca) da Mar­ko­vi­ćev veli­ko­srp­ski naci­o­na­li­zam pred­sta­vlja logič­nu poslje­di­cu filo­zo­fi­je Pra­xi­sa (koja, uosta­lom, i nije posto­ja­la kao zatvo­re­na, dovr­še­na ili jed­no­znač­na cje­li­na, ali to nije tema za ovu raspra­vu). Dva su krun­ska doka­za te tvrd­nje koje nam nudi naš dvo­jac. Prvi se odno­si na pokoj­nog Mila­di­na Živo­ti­ća, koje­mu se pri­zna­je moral­ni dig­ni­tet, ali mu se zamje­ra što je svo­je­dob­no držao vatre­ni govor pro­tiv otu­đe­ne biro­kra­ci­je (u kon­tek­stu "anti­bi­ro­krat­ske revo­lu­ci­je", dodu­še, ali s distan­com u odno­su na Milo­še­vi­će­vu poli­ti­ku). Dru­gi je dokaz citat Mila­na Kan­gr­ge, pre­ma koje­mu soci­ja­li­zam stal­no uzne­mi­ra­va svo­je gra­đa­ne i ne dozvo­lja­va okoštavanje.

Dakle, suprot­sta­vlja­ti se izva­nin­sti­tu­ci­o­nal­no zlo­u­po­tre­ba­ma vla­sti zna­či filo­zof­ski ute­me­lji­ti geno­cid, a uka­zi­va­ti na to da je oko­šta­va­nje bilo kojeg poret­ka smrt pro­ce­su­al­nog obna­vlja­nja demo­krat­skog ustroj­stva (a u Kan­gr­ge se radi upra­vo o tome: nema soci­ja­li­zma bez demo­kra­ci­je, pona­vljao je on u godi­na­ma kad je "bur­žo­a­ska demo­kra­ci­ja" bila pro­skri­bi­ra­na riječ i kada su zlo­sret­ni­ji odla­zi­li zbog nje­nog pro­pa­gi­ra­nja i u zatvor – ali što to bri­ga Jan­ko­vi­ća i dru­ga mu) pred­sta­vlja zlo­čin pro­tiv mira, isto­vjet­nog s učma­lo­šću pala­nač­kog poslu­šni­ka sva­ke vlasti.

Ukrat­ko, naš dvo­jac optu­žu­je na teme­lju kri­vih pre­mi­sa, ne vode­ći raču­na o nijed­noj rele­vant­noj činje­ni­ci, igno­ri­ra­ju­ći čak i zdrav razum (što je s "engle­skom tra­vom koju dvi­je sto­ti­ne godi­na tre­ba kosi­ti", po čemu se to razli­ku­je od Kan­gr­gi­nog uzne­mi­ra­va­nja gra­đa­na, osim po soci­ja­li­stič­kom pre­fik­su, ali možda je to zlo­čin, možda bi Jan­ko­vić i drug mu čak i jed­nog Bla­i­ra i Schröde­ra iza­gna­li iz jav­nog živo­ta i sudi­li im kao vje­šti­ca­ma, koli­ko se god ovi tru­di­li da se pri­la­go­de bri­tan­skim i nje­mač­kim filo­zof­sko-poli­tič­kim ama­te­ri­ma inkvi­zi­tor­skog kali­bra?), sude­ći i pro­su­đu­ju­ći, vje­ru­ju­ći u to da nit­ko neće prlja­ti ruke nedo­stoj­nom pole­mi­kom, a ujed­no i zna­ju­ći da će bar dio omla­di­ne povje­ro­va­ti u učin­ke zlo­či­na pro­tiv fak­to­gra­fi­je, logi­ke i dobrog uku­sa što ga pred­sta­vlja ovaj zalu­ta­li "poli­tič­ko-filo­zof­ski esej", koje­mu mje­sta mo`da i tre­ba biti u žutoj sen­za­ci­o­na­li­stič­koj štam­pi, ali ne – defi­ni­tiv­no ne! – u ozbilj­nim publi­ka­ci­ja­ma, kakva Pove­lja u emi­nent­nom smi­slu rije­či jest.

Zvon­ko Šun­dov — Lju­ba­zno­šću redak­ci­je Hel­sin­ška pove­lja dobi­li smo moguć­nost da pre­mi­jer­no obja­vi­mo ovaj tekst.