Praxis odiseja: Od marksističkog praxisa do nacional–socijalističke prakse

Ljudi vole da kažu: Revolucija je divna, jedino je teror koji iz nje proizlazi zlo. Ali, to nije istina. Zlo je već prisutno u onom divnom, pakao je već sadržan u snivanju o raju i ukoliko želimo shvatiti suštinu pakla, moramo ispitati suštinu raja iz kojeg je on proizašao. Krajnje je lako osuditi Gulag, ali je vrlo teško osuditi totalitarnu poeziju koja preko raja vodi u Gulag. – Milan Kundera

U jednom vremenu u kome se Srbija nalazi u dubokoj senci destrukcije i zločina koji su obeležili poslednju deceniju njenog XX veka, ima mnogo pokušaja da se čvrst oslonac za formulisanje ideje novog i zdravog početka traži u restituisanju raznih političkih tradicija predmiloševićevskog vremena, bilo da se ograničava na period komunističke vladavine, bilo da se u potrazi za duhovnim orijentirima poseže i dalje, u predkomunističku prošlost. Ipak, među većim delom intelektualne elite stasale u komunističkom vremenu, idejni horizont tog vremena, za koji se veruje da je narušen i potisnut u poslednjih petnaestak godina, predstavlja to intelektualno vrelo, na kome treba da se napaja ideja civilizacijske i kulturne obnove Srbije.

Upravo takva sugestija stiže nam ponovo ovih dana od strane jednog bivšeg pripadnika jugoslovenske “nove levice” (poznatije kao Praxis grupa), a sada uglednog reprezenta “civilnog društva” u Srbiji, uobličeno u vidu knjige (Nebojša Popov (prir.), Sloboda i nasilje), gde se u Predgovoru “kritički” upoređuje istorijska uloga i značaj ove grupe – naime, izdavanje časopisa Praxis i rad Korčulanske letnje škole – sa “tragom ‘zvezde repatice'”:

“A taj trag jednima izgleda čudesno a drugima čudovišno, malo ko je ravnodušan. Tako, protekom vremena sve više, Škola i Časopis izgledaju kao nešto zagonetno, čak i opasno, što pripada ‘mračnoj prošlosti’. Tek ponekad, prigodno, u javnosti se pojave i normalne, pristojne, pa i pohvalne reči. Recimo, povodom smrti filozofa Karela Kosika, krajem februara ove godine, bilo je govora o značaju slobodarske i kritičke misli ovog učesnika Škole, saradnika Časopisa i člana njegovog Saveta. Nešto slično desilo se i sredinom marta, nakon ubistva Zorana Đinđića, premijera Srbije. Prizvano je iz pamćenja da je diplomirao filozofiju u Beogradu, na fakultetu gde su predavali ‘praksisovci’, a doktorirao u Nemačkoj, kod Albrehta Velmera, saradnika i člana Saveta Praxisa, i da je sarađivao s Jirgenom Habermasom, učesnikom Škole, saradnikom i članom Saveta Praxisa. Govorilo se, u pozitivnoj konotaciji, i o Đinđićevom delovanju u studentskom pokretu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina (1974. je s nekolicinom kolega iz Zagreba, Ljubljane i Beograda hapšen i osuđen).”

Interesantno je da je u ovom svom “kritičkom” svojatanju intelektualnog i političkog habitusa glavnog kreatora današnje, post-miloševićevske Srbije, naš praksisovac “zaboravio” da napomene da je Zoran Đinđić bio i jedan od prvih i najoštrijih kritičara tzv. praxis-filozofije, gde je ovoj osporio svaki filozofski značaj, proglasivši je “teologijom revolucije”. Ne treba ni pominjati da Đinđićev tekst u kome se prvi put iznosi radikalna kritika praksisa (“Praksis-marksizam u njegovoj epohi”, Theoria 1-2, 1988.) nije bio primljen s puno blagonaklonosti i razumevanja u krugovima bliskim tadašnjim praksisovcima. Ne samo zbog puke teorijske superiornosti kritičareve pozicje, već prevashodno zbog njenog smera, zbog ukazivanja na pragmatsko-institucionalni sklop bilo koje priče o “emancipaciji”. Kako je već tada ukazao Zoran Đinđić, startni hendikep praksisa je bio upravo u tome što se radilo o emfatičnoj političkoj antropologiji i aksiologiji, a ne o racionalnoj političkoj teoriji, odnosno što je ova filozofija odbacila teoriju i u jednoj vrsti obogotvorenja revolucionarnog misticizma izgradila sopstvenu filozofsku predmetnost, u suštini nezainteresovanu za stvarnost, ali sa pogubnim reperkusijama po nju.

Ovaj aspekt praksis-filozofije ispoljio se već u čuvenim “lipanjskim gibanjima ’68.” koja su potresla Beogradski univerzitet, i u čijem središtu je bila grupa profesora praksisovaca (kao što nam saopštava N. Popov u svom Predgovoru knjizi koja nas “iz prve ruke”, iz svedočenja samih učesnika tih slavnih događanja, treba podsetiti na ono što se zbivalo pre 35 godina). Već taj događaj je demonstrirao emfatičku etiku ubeđenja praksisovaca kao njihov jedini filozofski program, što se najbolje moglo videti po tome šta je bila suština njihovog tadašnjeg spora sa komunističkim establišmentom: pitanje lojalnosti “izvornoj” Marksovoj doktrini i izneveravanja ideala Revolucije – za šta su studenti i profesori optuživali vlast. Toliko, da je po pričama učesnika tih događaja jedna baka prolaznik, koja je pamtila i bolje dane Beograda, skoro zastrašeno upitala grupu studenata: “Deco, pa zar ćemo opet u komunizam?”. To je bila najveća i najutemeljenija pohvala koju je Josip Broz ikada dobio, i istovremeno najbolji dokaz da vlast u zemlji nije imala nikakvu alternativu, i da je vlada Josipa Broza u odnosu na svoje ulične, maoističke oponente, ipak predstavljala progresivnije i liberalnije shvatanje, kako društva tako i samog socijalizma. Ta vlada je gušila političke slobode, ali je sve do početka sedamdesetih dozvoljavala znatan stepen ekonomskih sloboda, neviđen u drugim socijalističkim zemljama, koji je između ostalog i bio odgovoran za privredni rast i relativno visok životni standard stanovništva. Valja naglasiti da je prevashodna meta praksisovaca u to vreme bilo upravo pomenuto “kvarenje” socijalizma putem tržišta, a ne odsustvo političkih sloboda. To uterivanje Tita u totalitarni marksizam bilo je (i zadugo vremena ostalo) jedini smisao koji su praksisovci bili u stanju da daju svom opozicionom habitusu.

Možda bi nam se moglo prebaciti nerazumevanje “specifičnih okolnosti” toga doba, da je čitava ta praksis-rabota bila jedna uistinu subverzivna stvar, da se 1968. komunistima istinski moglo doakati samo ako bi ih se “držalo za reč”, ako bi im se dobronamerno ukazalo da su “skrenuli sa linije” koju su sami zacrtali, da se tako “frustrira sistem”, koji se posle niza ovakvih legitimacijskih šokova itd. “ruši sam od sebe”… Zaista, da li bismo trebali uvažiti ovakva upozorenja i pokazati malo hermeneutičke dobre volje u ovom našem prigodnom pokušaju shvatanja događaja koji, čini se, pripada nekom sasvim drugom vremenu, svojoj epohi? Samo tako navodno možemo dobiti odgovor koji nas zanima, a za koji se gospodinu Popovu čini da ga sa izvesnošću već poseduje. Dakle, pitanje je – treba li da “lipanjska gibanja” i intelektualna tradicija “kritičke misli” jugoslovenskog praksis-marksizma, uđu u kalendar novopronađene srpske istorijske i moralne vertikale? Ili je, pak, reč o događaju koji po svom značaju ne “transcendira” vreme u kojem je nastao, živeo i zajedno s njim nestao, bez nekog trajnijeg dejstva koje bi za nas bilo od neke praktične ili teorijske relevancije? Naš odgovor je – to je po sebi jedan beznačajan i opskuran događaj, po meri beznačajnosti i opskurnosti vremena u kojem se odigrao, tj. bez ikakve pozitivne civilizacijske vrednosti, ali je za nas od značaja njegovo razumevanje, jer nam, između ostalog, omogućava da shvatimo razloge zbog kojih nam iz te epohe nije preteklo ništa u nasleđe koje bi bilo upotrebljivo za naše vlastito istorijsko samorazumevanje i orijentaciju u civilizaciji kojoj pripadamo.

“Komunizam u nasleđe ostavlja samo ruševine”, napisao je u svojoj knjizi Prošlost jedne iluzije jedan od najvisprenijih istoričara našeg doba, Fransoa Fire. Mi na tim ruševinama ne možemo graditi svoju budućnost, ukoliko ne želimo da nam i budućnost bude iluzorna kao što nam je to bila prošlost, tj. ne smemo više da dolazimo u ono ničeansko iskušenje da “gradimo kuće na Vezuvu”, ali bi radi toga trebalo da pokušamo da shvatimo zašto su to naši očevi i dedovi više od pola veka uporno pokušavali, odnosno da shvatimo moć ideja koje su im uništile svaki smisao za stvarnost, a onda i samu tu stvarnost.

Kondenzacija negativnog istorijskog iskustva, koje je u nama raspršilo moć ideja čiji je i samo bilo proizvod, blokira nas za uživljavanje u opštu atmosferu tog doba, taj emotivni background jedne “epohalne svesti” koji mi danas više ne delimo. Naime, radi se o tome da mi danas, koji živimo u vremenu “istorijskog ubrzanja”, gde događaji gotovo da prestižu jedan drugi, gde se “istorijske”, “epohalne” promene dešavaju gotovo svakog dana, dok mi to posmatramo bez entuzijazma, teško da možemo razumeti svu tu energiju, te velike nade, emfazu, svu tu revolucionarnu strast, koja je do eksplozije usijavala glave miliona ljudi, koji su, ne bez narcističke opijenosti, verovali da su neposredni subjekti i neimari Istorije (sve ono što se nama čini izvorom svake nevolje), koji su sa bezgraničnim samopouzdanjem, hibrično verovali da ceo svet mogu okrenuti tumbe i postaviti ga na te svoje usijane glave dok si rekao “Marks-Lenjin-Lukač-Tito-Mao”, i to u vremenu za koje se nama danas čini, ako ne već “padom u varvarstvo”, a ono neizlečivo statičnim, tek fatalističkim preludijumom za neizbežnu katastrofu.

O tom ambivalentnom civilizacijskom iskustvu, o tom gotovo histeričnom preplitanju nade i razočaranja, o tom dobu Velikih Priča, ukrštanju i međusobnom potiranju utopije i distopije, teleologije i arheologije, o toj osnovnoj ničeanskoj inspiraciji “iskustva sveta” naših očeva i dedova, možda nam najplastičniju sliku može dati kultni levičarski film iz tog vremena – Odiseja u svemiru 2001. Negiranje čitavog istorijskog iskustva, poricanje svega što čini civilizaciju, jedan razulareni, manično-depresivni nihilizam, osnovno je osećanje toga doba, kao i emotivno-teorijski background tog čuvenog Kjubrikovog filma iz još čuvenije ’68. U Odiseji je čitava evolucija čovečanstva preskočena – tačnije 4000000 godina sabijeno je u jedan veličanstveni kadar (“najkraći rez u istoriji kinematografije”)! To je omogućeno eshatološkim obrascem koji čini osnovnu teorijsku “potku” filma, naime, budućnost i svrha čovečanstva upisana je u Monolitu, uz pomoć kojeg neka viša civilizacija Gleda-Mesecu i njegovom čoporu prenosi osnovne informacije koje će im omogućiti da se od uplašenih i beslovesnih divljaka vinu do nadčoveka koji raspolaže izuzetnim moćima. Dejvid Boumen, glavni junak filma, kao što mu i samo ime kaže, samo je “luk” napet između ne-čoveka i nadčoveka, samo (suvišni) stepenik ka novom obliku humaniteta, pesmica za malu decu koju peva jedna viša inteligencija.

Transformacija Dejvida Boumena u nadčoveka bila je već upisana u transformisanju Gleda-Meseca iz životinje u čoveka (prikazanog u sceni ubistva pripadnika drugog čopora). Tu je od značaja i sam kraj filma, tj. poenta koja nam je tek naznačena u vidu onog Boumenovog zagonetnog, ciničnog smeška dok gleda nazad na Zemlju, a što je u knjizi ser Artura Klarka (koja je poslužila kao tekstualni predložak filma, a objavljena je te iste 1968.) u potpunosti eksplicirano. (Tako bismo, pomalo paradoksalno, mogli reći da Klarkovu knjigu treba čitati nakon gledanja filma, kao Klarkov naknadni komentar Kjubrikovog čitanja izvornog teksta.) Kjubrik nam je dao jednu cenzurisanu, humanizovanu sliku ove Boumenove (r)evolucije, koja završava u lošoj beskonačnosti (odnosno, u mogućnosti snimanja nastavaka Odiseje 2001): ono što je pak vidljivo iz Klarkovog romana, jeste da Boumen svojom transformacijom stiče natprirodne moći, i da, nakon svoje kosmičke epopeje, uništava Zemlju i ljudsku civilizaciju, koja je ispunila svoju istorijsku misiju time što je odnegovala nadčoveka. Tek ovim pogledom unazad, nakon što je priča ispričana, priča dobija svoju poentu i unutrašnju konzistentnost. Razlika između Klarkove i Kjubrikove Odiseje u potpunosti se poklapa sa razlikom u konceptima “dovršene” i “nedovršene revolucije”.

Praksisovska interpretacija našeg iskustva “real-socijalizma” (ili “realnog samoupravnog socijalizma”), njihova nadaleko čuvena “beskompromisna kritika svega postojećeg”, u potpunosti se poklapa sa Kjubrikovom interpretacijom Klarkovog teksta, odnosno ovisi o “kritičkom” postupku, tj. interpretativnim potencijalima falsifikovanja izvorne verzije “teksta”, koja interpretatoru omogućuje da večno levitira “između ideala i stvarnosti”, ne dovodeći nikad u bližu kauzalnu vezu same te “ideale” sa stvarnošću koja se kritikuje, ostavljajući “ideale” da, uz boumenovski cinični smešak, lebde iznad stvarnosti kojom suvereno vladaju. Stoga nije nimalo iznenađujuće da su oni uvek, poput Minervine sove, uzletali u sumrak, tj. dolazili post festum kako bi konstatovali da ništa nije po propisu i da bismo se trebali vratiti čitanju izvornih tekstova (tj. romantičarske spise “mladog Marksa”). Međutim, oni, kao ni Kjubrik, nikad nisu prihvatili činjenicu da je “kraj na početku”, da je poenta već prisutna u “izvornom tekstu”, da je čitav pakao istorijske kontingencije real-socijalizma već sadržan u rajskim vrtovima totalitarne poezije mladog Marksa. Oni su u svom “humanističkom” registru decenijama pevali sagu o raskidu sa civilizacijom, o povratku u varvarstvo praskozorja čovečanstva, tj. “rodnoj suštini” čoveka kao bića prakse, u čijoj je idiličnoj i plemenitoj komunitarnoj atmosferi kodiran celokupan i jedino ispravan razvoj čovečanstva i njegov istinski telos; ali ništa od te prakse nije bilo moguće naknadno povezati sa njihovom teorijom ovog prvobitnog mističnog iskustva izvornog “praksisa”. Tako ni istorijska evidencija da je sistem kojem su se zakleli na vernost počivao na zločinu, konstantnom policijskom i ideološkom teroru, nije kod njih mogao izazvati podozrivost prema šarenoj laži da se radi o projektu sa izuzetnim humanističkim potencijalima, samo ako bismo eliminisali birokratske deformacije. U okviru te paradigme sve što se zbiva unutar socijalizma, padalo je ispod nivoa same teorije i nije moglo da bude relevantno za kompromitaciju samih socijalističkih načela. Na ovaj način praksisovci su imunizovali samu teoriju od empirijskog opovrgavanja i istovremeno amnestirali ideju socijalizma od zločinačkih konsekvenci tog sistema.

Slepi za teoriju – slepi i za praksu. Možda su posledice ove praksisovske mudrosti o večitom neskladu između teorije i prakse, gde kompromitantna praksa može samo dodatno potkrepiti istinitost njenih izvornih teorijskih načela, postale najvidljivije u njihovom odnosu prema Miloševićevom režimu. Nemamo nameru da ovde konstruišemo argument tipa reductio ad Milošević, tj. ne mislimo toliko na činjenicu da je jedan od najuglednijih beogradskih članova praksis grupe istovremeno i jedan od pisaca zloglasnog Memoranduma, niti pak to što je većina ove grupe (čast izuzecima) aktivno podržavala genocidnu politiku dedinjsko-paljanskih krvoloka, koliko to da je njihovo opredeljivanje, za ili protiv Miloševića, bilo motivisano isključivo njihovom procenom da li ovaj svojom “antibirokratskom revolucijom” obnavlja ili napušta principe samoupravnog socijalizma, da li je Vernik ili Otpadnik. U tom smislu, dilema pred kojom se našao Mihailo Marković ima opšti karakter: “Njegov svet se raspao”, svedoči Šejla Benhabib, “liberalizam je bio neprihvatljiv, a jedino je Milošević nudio kakvu-takvu nadu za perpetuiranje starog sistema.” Naime, treba uzeti u obzir specifične okolnosti u kojima se dešava pristajanje nekih od vodećih članova grupe uz Miloševića. To je vreme konačnog sloma komunizma, situacija u kojoj se iluzije o njemu s treskom raspadaju, i u kome socijalistički intelektualci gube zaleđinu u liku sovjetskog bloka za svoju ideju preuređenja sveta. Milošević je hrabar i energičan čovek koji ne priznaje pad Berlinskog zida kao realnost. Njegova žena koja je vrlo uticajna obožava Maoa i Kineze. On organizuje seriju masovnih mitinga po Srbiji, na kojima je šovinistička histerija u pogledu Kosova sjedinjena sa upornim zaklinjanjem u socijalizam i samoupravljanje. Već više decenija glavna kritička opsesija praksisovaca je trockistički napad na komunističku oligarhiju kao otuđeni centar moći, koji je bez dodira sa istinskim potrebama naroda i načelima revolucije, centar moći koji zakulisno i prikriveno reprodukuje neravnopravnost i restituiše klasne odnose. Još ’68, oni su podbunjivali studente čuvenim parolama o “crvenoj buržoaziji” koja potkopava revoluciju.

Sada se konačno pojavljuje čovek koji razbija tu birokratsku učmalost i malograđanštinu, koji mobilizira i homogenizira narod, koji sprovodi “antibirokratsku revoluciju”. Ta revolucija, to zakasnelo i pervertovano odazivanje na pozive 1968. da se krene putevima Maoa i Kastra, zapravo je na neki način otelotvoren duh “praksis filozofije”, i zato nema ničeg čudnog u personalnom vezivanju njenih protagonista za tu politiku. Čak i pokojni profesor Životić, čovek od nesumnjivog digniteta i moralnih principa, koji je vrlo brzo uvideo da je tu reč o politici zločina, u prvom trenutku je oduševljen masovnom mobilizacijom studenata i građana povodom Kosova, koja i njemu sugeriše da je nešto od “jauka ugnjetenih” konačno ugrađeno u javnu politiku. On drži vatreni govor na Žutoj Gredi protiv otuđene birokratije i oduševljeno priča kako su ga ponele demonstracije u Studentskom gradu 1988. Čak i 5 godina kasnije, on opravdava svoje učešće u “antibirokratskoj revoluciji”, tvrdeći, u poznatom stilu Mihaila Markovića, kako partijski pluralizam nije poslednja reč demokratije i kako nije svaki populizam loš, već samo onaj koji je “izmanipulisan”. Sa krajnjom političkom naivnošću, on veruje da čitava stvar ne bi ispala tako maligna, da nije bilo manipulacije kosovskim Srbima. Tu se vidi koliko je Miloševićeva politika bila izraz i Životićevih filozofskih načela, iako posledice te politike nisu bile izraz njegovih moralnih nazora. “Pozitivni populizam”, radikalna politička akcija, narod koji “okreće leđa birokratiji”, sve su to standardne političke izlučevine praksis filozofije, oko kojih nema razlike između Životića, Markovića i ostalih. Svi oni u Miloševićevoj politici bar neko vreme (a neki i do samog kraja) doživljavaju tačku kristalizacije svojih napora da unesu element revolucionarnog i antiinstitucionalnog radikalizma u funkcionisanje okoštalih i birokratizovanih institucija. Maksimum političkog liberalizma koji su oni mogli da prihvate bio je sadržan u poznatoj Markovićevoj formuli o “demokratiji u okviru Socijalističkog saveza”. I dan-danas Zagorka Golubović će žestoko kritikovati svođenje demokratije na partijski pluralizam, smatrajući ga totalitarnim, i zahtevajući obnovu bottom-up populizma kao autentično demokratskog.

Stoga i Miloševićev napad na “birokratiju” nije ništa drugo do praktična implementacija naloga za permanentnom revolucionarnom praksom, koja ruši sve ustaljene i ukalupljene oblike institucionalnog ponašanja i birokratskog izvitoperavanja. Kako je još ranije pisao jedan od zagrebačkih prvaka ove grupe, Milan Kangrga, “socijalizam je onaj sistem koji stalno uznemirava svoje građane”, koji, dakle, ne dozvoljava da praksa socijalističkog društva “okošta” u bilo kom dovršenom, definisanom obliku. Emancipatorska praksa je institucionalna Odiseja, ili je uopšte nema, a ko je bolje od Miloševića oličavao tu Odiseju u godinama kada socijalizam kao “svetski proces” odlazi dođavola, a većina preostalih komunističkih diktatora predstavljaju uplašene uzurpatore. Ecce homo, evo čoveka, koji našim snovima udahnjuje novi život, koji je u stanju da ideji radikalne politike mimo i protiv birokratije i institucija da neki smisao.

Šlag na ovoj torti je uvek etika solidarnosti sa nekom napaćenom grupom koju birokratija tlači, i koja ustaje u odbranu svojih “prava”. A da bi neki antibirokratski pokret Miloševićevog tipa stekao poverenje intelektualnih “lučonoša” mora postojati takva grupa potlačenih i unesrećenih. To su bili Srbi na Kosovu. Greše svi oni koji podršku šovinističkoj zloupotrebi problema kosovskih Srba pripisuju pritajenom nacionalizmu praksisovaca. Ne, to je bio stari paternalizam humanističkih boraca za svetsku pravdu, kojima mora biti makar i izmišljena neka grupa da nad njom iživljavaju svoju pokroviteljsku ljubav, tako svojstvenu svim rusoističkim sanjarima. A, pošto više nema proletera ili kolonijalnih naroda, dobri su i kosovski Srbi. Nema više Mengistua, Njererea i Ho Ši Mina, ali tu su Šolević i drugari. Jer, kako drukčije objasniti činjenicu da se Zagorka Golubović priključuje očiglednim manipulacijama Miloševićevih ljudi sa Kosovom. Hoće li neko reći da je dotična gospođa “prikriveni nacionalista”? Ne, ona se, sasvim u duhu svoje filozofije, priključuje jednom humanističkom pokretu koji prekida sa višedecenejskim ćutanjem i lažima o realnim društvenim problemima, i koji energično uzima u zaštitu potlačene i zaboravljene od strane birokratije. Kosovski Srbi se uklapaju u ovu matricu, jer traže urgentno i odlučno “presecanje stvari”, optužujući za sve svoje nevolje otuđenu birokratiju koja za njih nema sluha, i koja je zabavljena vlastitim održavanjem i sticanjem beneficija. Kako ova antibirokratska pesmica samo umilno odzvanja u praksisovskim ušima! A tek Milošević koji u jednoj od najpoznatijih izjava iz tog vremena gotovo da citira Kangrgu, kada kritikuje one koji halabuku oko Kososva smatraju “uznemiravanjem javnosti”!

Nije stoga nikad bilo uverljivo distanciranje praksisovaca od Miloševića, čak i onih među njima koji su se u kasnijem vremenu očitovali svojim principijelnim i antiratnim stavom, te osudom srpskog nacionalizma. Oni nemaju pravo na poziciju moralnih ekskluzivista, jer je ludilo u kome smo živeli izraslo iz vizije radikalne antisistemske i voluntarističke politike revolucije koju su oni i njihovi istomišljenici decenijama podgrevali. Oni koji su osuđivali Tita zbog oportunizma i šurovanja s Amerikancima, a srpske liberale zbog restauracije kapitalizma, pravi su idejni tvorci Miloševića i njegovog projekta. Miloševićeva bezidejnost, konceptualnost njegove politike i nesposobnost da korespondira sa realnim problemima, predstavljaju indeks radikalne politike koju su oni divinizovali decenijama. Besmisleno je tražiti povlašćeni institucionalni izraz praksis filozofije, jer ga ona nema, kao što nema ni jasno artikulisanu teorijsku poziciju. Kao što je Zoran Đinđić jednom rekao, “pojam ‘prakse’ razbija teorijski diskurs, diskvalifikuje svaki zahtev za utemeljenjem, i na taj način oslobađa prostor za nesputanu (teorijski nekontrolisanu) upotrebu pojma revolucije”. Ako je za Đinđića praksis filozofija krajem osamdesetih mogla biti “teologija revolucije”, mi sa današnjim iskustvom “dovršenja” te revolucije, možemo je nazvati samo teodicejom ludila.

Ivan Janković & Borislav Ristić