Praxis odiseja: Od marksističkog praxisa do nacional–socijalističke prakse

Lju­di vole da kažu: Revo­lu­ci­ja je div­na, jedi­no je teror koji iz nje pro­i­zla­zi zlo. Ali, to nije isti­na. Zlo je već pri­sut­no u onom div­nom, pakao je već sadr­žan u sni­va­nju o raju i uko­li­ko želi­mo shva­ti­ti sušti­nu pakla, mora­mo ispi­ta­ti sušti­nu raja iz kojeg je on pro­i­za­šao. Kraj­nje je lako osu­di­ti Gulag, ali je vrlo teško osu­di­ti tota­li­tar­nu poe­zi­ju koja pre­ko raja vodi u Gulag. — Milan Kun­de­ra

U jed­nom vre­me­nu u kome se Srbi­ja nala­zi u dubo­koj sen­ci destruk­ci­je i zlo­či­na koji su obe­le­ži­li posled­nju dece­ni­ju nje­nog XX veka, ima mno­go poku­ša­ja da se čvrst oslo­nac za for­mu­li­sa­nje ide­je novog i zdra­vog počet­ka tra­ži u resti­tu­i­sa­nju raz­nih poli­tič­kih tra­di­ci­ja pred­mi­lo­še­vi­ćev­skog vre­me­na, bilo da se ogra­ni­ča­va na peri­od komu­ni­stič­ke vla­da­vi­ne, bilo da se u potra­zi za duhov­nim ori­jen­ti­ri­ma pose­že i dalje, u pred­ko­mu­ni­stič­ku pro­šlost. Ipak, među većim delom inte­lek­tu­al­ne eli­te sta­sa­le u komu­ni­stič­kom vre­me­nu, idej­ni hori­zont tog vre­me­na, za koji se veru­je da je naru­šen i poti­snut u posled­njih pet­na­e­stak godi­na, pred­sta­vlja to inte­lek­tu­al­no vre­lo, na kome tre­ba da se napa­ja ide­ja civi­li­za­cij­ske i kul­tur­ne obno­ve Srbije. 

Upra­vo takva suge­sti­ja sti­že nam pono­vo ovih dana od stra­ne jed­nog biv­šeg pri­pad­ni­ka jugo­slo­ven­ske "nove levi­ce" (pozna­ti­je kao Pra­xis gru­pa), a sada ugled­nog repre­zen­ta "civil­nog dru­štva" u Srbi­ji, uobli­če­no u vidu knji­ge (Neboj­ša Popov (prir.), Slo­bo­da i nasi­lje), gde se u Pred­go­vo­ru "kri­tič­ki" upo­re­đu­je isto­rij­ska ulo­ga i zna­čaj ove gru­pe – nai­me, izda­va­nje časo­pi­sa Pra­xis i rad Kor­ču­lan­ske let­nje ško­le – sa "tra­gom 'zve­zde repatice'": 

"A taj trag jed­ni­ma izgle­da čude­sno a dru­gi­ma čudo­vi­šno, malo ko je rav­no­du­šan. Tako, pro­te­kom vre­me­na sve više, Ško­la i Časo­pis izgle­da­ju kao nešto zago­net­no, čak i opa­sno, što pri­pa­da 'mrač­noj pro­šlo­sti'. Tek pone­kad, pri­god­no, u jav­no­sti se poja­ve i nor­mal­ne, pri­stoj­ne, pa i pohval­ne reči. Reci­mo, povo­dom smr­ti filo­zo­fa Kare­la Kosi­ka, kra­jem febru­a­ra ove godi­ne, bilo je govo­ra o zna­ča­ju slo­bo­dar­ske i kri­tič­ke misli ovog uče­sni­ka Ško­le, sarad­ni­ka Časo­pi­sa i čla­na nje­go­vog Save­ta. Nešto slič­no desi­lo se i sre­di­nom mar­ta, nakon ubi­stva Zora­na Đin­đi­ća, pre­mi­je­ra Srbi­je. Pri­zva­no je iz pam­će­nja da je diplo­mi­rao filo­zo­fi­ju u Beo­gra­du, na fakul­te­tu gde su pre­da­va­li 'prak­si­sov­ci', a dok­to­ri­rao u Nemač­koj, kod Albreh­ta Vel­me­ra, sarad­ni­ka i čla­na Save­ta Pra­xi­sa, i da je sara­đi­vao s Jir­ge­nom Haber­ma­som, uče­sni­kom Ško­le, sarad­ni­kom i čla­nom Save­ta Pra­xi­sa. Govo­ri­lo se, u pozi­tiv­noj kono­ta­ci­ji, i o Đin­đi­će­vom delo­va­nju u stu­dent­skom pokre­tu kra­jem šezde­se­tih i počet­kom sedam­de­se­tih godi­na (1974. je s neko­li­ci­nom kole­ga iz Zagre­ba, Lju­blja­ne i Beo­gra­da hap­šen i osuđen)." 

Inte­re­sant­no je da je u ovom svom "kri­tič­kom" svo­ja­ta­nju inte­lek­tu­al­nog i poli­tič­kog habi­tu­sa glav­nog kre­a­to­ra dana­šnje, post-milo­še­vi­ćev­ske Srbi­je, naš prak­si­so­vac "zabo­ra­vio" da napo­me­ne da je Zoran Đin­đić bio i jedan od prvih i naj­o­štri­jih kri­ti­ča­ra tzv. pra­xis-filo­zo­fi­je, gde je ovoj ospo­rio sva­ki filo­zof­ski zna­čaj, pro­gla­siv­ši je "teo­lo­gi­jom revo­lu­ci­je". Ne tre­ba ni pomi­nja­ti da Đin­đi­ćev tekst u kome se prvi put izno­si radi­kal­na kri­ti­ka prak­si­sa ("Prak­sis-mark­si­zam u nje­go­voj epo­hi", The­o­ria 1–2, 1988.) nije bio pri­mljen s puno bla­go­na­klo­no­sti i razu­me­va­nja u kru­go­vi­ma bli­skim tada­šnjim prak­si­sov­ci­ma. Ne samo zbog puke teo­rij­ske supe­ri­or­no­sti kri­ti­ča­re­ve pozi­cje, već pre­vas­hod­no zbog nje­nog sme­ra, zbog uka­zi­va­nja na prag­mat­sko-insti­tu­ci­o­nal­ni sklop bilo koje pri­če o "eman­ci­pa­ci­ji". Kako je već tada uka­zao Zoran Đin­đić, start­ni hen­di­kep prak­si­sa je bio upra­vo u tome što se radi­lo o emfa­tič­noj poli­tič­koj antro­po­lo­gi­ji i aksi­o­lo­gi­ji, a ne o raci­o­nal­noj poli­tič­koj teo­ri­ji, odno­sno što je ova filo­zo­fi­ja odba­ci­la teo­ri­ju i u jed­noj vrsti obo­go­tvo­re­nja revo­lu­ci­o­nar­nog misti­ci­zma izgra­di­la sop­stve­nu filo­zof­sku pred­met­nost, u sušti­ni neza­in­te­re­so­va­nu za stvar­nost, ali sa pogub­nim reper­ku­si­ja­ma po nju. 

Ovaj aspekt prak­sis-filo­zo­fi­je ispo­ljio se već u čuve­nim "lipanj­skim giba­nji­ma '68." koja su potre­sla Beo­grad­ski uni­ver­zi­tet, i u čijem sre­di­štu je bila gru­pa pro­fe­so­ra prak­si­so­va­ca (kao što nam saop­šta­va N. Popov u svom Pred­go­vo­ru knji­zi koja nas "iz prve ruke", iz sve­do­če­nja samih uče­sni­ka tih slav­nih doga­đa­nja, tre­ba pod­se­ti­ti na ono što se zbi­va­lo pre 35 godi­na). Već taj doga­đaj je demon­stri­rao emfa­tič­ku eti­ku ube­đe­nja prak­si­so­va­ca kao nji­hov jedi­ni filo­zof­ski pro­gram, što se naj­bo­lje moglo vide­ti po tome šta je bila sušti­na nji­ho­vog tada­šnjeg spo­ra sa komu­ni­stič­kim esta­bli­šmen­tom: pita­nje lojal­no­sti "izvor­noj" Mark­so­voj dok­tri­ni i izne­ve­ra­va­nja ide­a­la Revo­lu­ci­je – za šta su stu­den­ti i pro­fe­so­ri optu­ži­va­li vlast. Toli­ko, da je po pri­ča­ma uče­sni­ka tih doga­đa­ja jed­na baka pro­la­znik, koja je pam­ti­la i bolje dane Beo­gra­da, sko­ro zastra­še­no upi­ta­la gru­pu stu­de­na­ta: "Deco, pa zar ćemo opet u komu­ni­zam?". To je bila naj­ve­ća i naj­u­te­me­lje­ni­ja pohva­la koju je Josip Broz ika­da dobio, i isto­vre­me­no naj­bo­lji dokaz da vlast u zemlji nije ima­la nika­kvu alter­na­ti­vu, i da je vla­da Josi­pa Bro­za u odno­su na svo­je ulič­ne, mao­i­stič­ke opo­nen­te, ipak pred­sta­vlja­la pro­gre­siv­ni­je i libe­ral­ni­je shva­ta­nje, kako dru­štva tako i samog soci­ja­li­zma. Ta vla­da je guši­la poli­tič­ke slo­bo­de, ali je sve do počet­ka sedam­de­se­tih dozvo­lja­va­la zna­tan ste­pen eko­nom­skih slo­bo­da, nevi­đen u dru­gim soci­ja­li­stič­kim zemlja­ma, koji je izme­đu osta­log i bio odgo­vo­ran za pri­vred­ni rast i rela­tiv­no visok život­ni stan­dard sta­nov­ni­štva. Valja nagla­si­ti da je pre­vas­hod­na meta prak­si­so­va­ca u to vre­me bilo upra­vo pome­nu­to "kva­re­nje" soci­ja­li­zma putem trži­šta, a ne odsu­stvo poli­tič­kih slo­bo­da. To ute­ri­va­nje Tita u tota­li­tar­ni mark­si­zam bilo je (i zadu­go vre­me­na osta­lo) jedi­ni smi­sao koji su prak­si­sov­ci bili u sta­nju da daju svom opo­zi­ci­o­nom habitusu. 

Možda bi nam se moglo pre­ba­ci­ti nera­zu­me­va­nje "spe­ci­fič­nih okol­no­sti" toga doba, da je čita­va ta prak­sis-rabo­ta bila jed­na uisti­nu sub­ver­ziv­na stvar, da se 1968. komu­ni­sti­ma istin­ski moglo doa­ka­ti samo ako bi ih se "drža­lo za reč", ako bi im se dobro­na­mer­no uka­za­lo da su "skre­nu­li sa lini­je" koju su sami zacr­ta­li, da se tako "fru­stri­ra sistem", koji se posle niza ova­kvih legi­ti­ma­cij­skih šoko­va itd. "ruši sam od sebe"… Zai­sta, da li bismo tre­ba­li uva­ži­ti ova­kva upo­zo­re­nja i poka­za­ti malo her­me­ne­u­tič­ke dobre volje u ovom našem pri­god­nom poku­ša­ju shva­ta­nja doga­đa­ja koji, čini se, pri­pa­da nekom sasvim dru­gom vre­me­nu, svo­joj epo­hi? Samo tako navod­no može­mo dobi­ti odgo­vor koji nas zani­ma, a za koji se gospo­di­nu Popo­vu čini da ga sa izve­sno­šću već pose­du­je. Dakle, pita­nje je – tre­ba li da "lipanj­ska giba­nja" i inte­lek­tu­al­na tra­di­ci­ja "kri­tič­ke misli" jugo­slo­ven­skog prak­sis-mark­si­zma, uđu u kalen­dar novo­pro­na­đe­ne srp­ske isto­rij­ske i moral­ne ver­ti­ka­le? Ili je, pak, reč o doga­đa­ju koji po svom zna­ča­ju ne "trans­cen­di­ra" vre­me u kojem je nastao, živeo i zajed­no s njim nestao, bez nekog traj­ni­jeg dej­stva koje bi za nas bilo od neke prak­tič­ne ili teo­rij­ske rele­van­ci­je? Naš odgo­vor je – to je po sebi jedan bezna­ča­jan i opsku­ran doga­đaj, po meri bezna­čaj­no­sti i opskur­no­sti vre­me­na u kojem se odi­grao, tj. bez ika­kve pozi­tiv­ne civi­li­za­cij­ske vred­no­sti, ali je za nas od zna­ča­ja nje­go­vo razu­me­va­nje, jer nam, izme­đu osta­log, omo­gu­ća­va da shva­ti­mo razlo­ge zbog kojih nam iz te epo­he nije pre­te­klo ništa u nasle­đe koje bi bilo upo­tre­blji­vo za naše vla­sti­to isto­rij­sko samo­ra­zu­me­va­nje i ori­jen­ta­ci­ju u civi­li­za­ci­ji kojoj pripadamo. 

"Komu­ni­zam u nasle­đe osta­vlja samo ruše­vi­ne", napi­sao je u svo­joj knji­zi Pro­šlost jed­ne ilu­zi­je jedan od naj­vi­spre­ni­jih isto­ri­ča­ra našeg doba, Fran­soa Fire. Mi na tim ruše­vi­na­ma ne može­mo gra­di­ti svo­ju buduć­nost, uko­li­ko ne želi­mo da nam i buduć­nost bude ilu­zor­na kao što nam je to bila pro­šlost, tj. ne sme­mo više da dola­zi­mo u ono niče­an­sko isku­še­nje da "gra­di­mo kuće na Vezu­vu", ali bi radi toga tre­ba­lo da poku­ša­mo da shva­ti­mo zašto su to naši oče­vi i dedo­vi više od pola veka upor­no poku­ša­va­li, odno­sno da shva­ti­mo moć ide­ja koje su im uni­šti­le sva­ki smi­sao za stvar­nost, a onda i samu tu stvarnost. 

Kon­den­za­ci­ja nega­tiv­nog isto­rij­skog isku­stva, koje je u nama ras­pr­ši­lo moć ide­ja čiji je i samo bilo pro­i­zvod, blo­ki­ra nas za uži­vlja­va­nje u opštu atmo­sfe­ru tog doba, taj emo­tiv­ni back­gro­und jed­ne "epo­hal­ne sve­sti" koji mi danas više ne deli­mo. Nai­me, radi se o tome da mi danas, koji živi­mo u vre­me­nu "isto­rij­skog ubr­za­nja", gde doga­đa­ji goto­vo da pre­sti­žu jedan dru­gi, gde se "isto­rij­ske", "epo­hal­ne" pro­me­ne deša­va­ju goto­vo sva­kog dana, dok mi to posma­tra­mo bez entu­zi­ja­zma, teško da može­mo razu­me­ti svu tu ener­gi­ju, te veli­ke nade, emfa­zu, svu tu revo­lu­ci­o­nar­nu strast, koja je do eksplo­zi­je usi­ja­va­la gla­ve mili­o­na lju­di, koji su, ne bez nar­ci­stič­ke opi­je­no­sti, vero­va­li da su nepo­sred­ni subjek­ti i nei­ma­ri Isto­ri­je (sve ono što se nama čini izvo­rom sva­ke nevo­lje), koji su sa bez­gra­nič­nim samo­po­u­zda­njem, hibrič­no vero­va­li da ceo svet mogu okre­nu­ti tum­be i posta­vi­ti ga na te svo­je usi­ja­ne gla­ve dok si rekao "Marks-Lenjin-Lukač-Tito-Mao", i to u vre­me­nu za koje se nama danas čini, ako ne već "padom u var­var­stvo", a ono nei­zle­či­vo sta­tič­nim, tek fata­li­stič­kim pre­lu­di­ju­mom za nei­zbe­žnu katastrofu. 

O tom ambi­va­lent­nom civi­li­za­cij­skom isku­stvu, o tom goto­vo histe­rič­nom pre­pli­ta­nju nade i razo­ča­ra­nja, o tom dobu Veli­kih Pri­ča, ukr­šta­nju i među­sob­nom poti­ra­nju uto­pi­je i disto­pi­je, tele­o­lo­gi­je i arhe­o­lo­gi­je, o toj osnov­noj niče­an­skoj inspi­ra­ci­ji "isku­stva sve­ta" naših oče­va i dedo­va, možda nam naj­pla­stič­ni­ju sli­ku može dati kult­ni levi­čar­ski film iz tog vre­me­na – Odi­se­ja u sve­mi­ru 2001. Negi­ra­nje čita­vog isto­rij­skog isku­stva, pori­ca­nje sve­ga što čini civi­li­za­ci­ju, jedan raz­u­la­re­ni, manič­no-depre­siv­ni nihi­li­zam, osnov­no je ose­ća­nje toga doba, kao i emo­tiv­no-teo­rij­ski back­gro­und tog čuve­nog Kju­bri­ko­vog fil­ma iz još čuve­ni­je '68. U Odi­se­ji je čita­va evo­lu­ci­ja čove­čan­stva pre­sko­če­na – tač­ni­je 4000000 godi­na sabi­je­no je u jedan veli­čan­stve­ni kadar ("naj­kra­ći rez u isto­ri­ji kine­ma­to­gra­fi­je")! To je omo­gu­će­no esha­to­lo­škim obra­scem koji čini osnov­nu teo­rij­sku "potku" fil­ma, nai­me, buduć­nost i svr­ha čove­čan­stva upi­sa­na je u Mono­li­tu, uz pomoć kojeg neka viša civi­li­za­ci­ja Gle­da-Mese­cu i nje­go­vom čopo­ru pre­no­si osnov­ne infor­ma­ci­je koje će im omo­gu­ći­ti da se od upla­še­nih i beslo­ve­snih divlja­ka vinu do nad­čo­ve­ka koji ras­po­la­že izu­zet­nim moći­ma. Dej­vid Bou­men, glav­ni junak fil­ma, kao što mu i samo ime kaže, samo je "luk" napet izme­đu ne-čove­ka i nad­čo­ve­ka, samo (suvi­šni) ste­pe­nik ka novom obli­ku huma­ni­te­ta, pesmi­ca za malu decu koju peva jed­na viša inteligencija. 

Trans­for­ma­ci­ja Dej­vi­da Bou­me­na u nad­čo­ve­ka bila je već upi­sa­na u trans­for­mi­sa­nju Gle­da-Mese­ca iz živo­ti­nje u čove­ka (pri­ka­za­nog u sce­ni ubi­stva pri­pad­ni­ka dru­gog čopo­ra). Tu je od zna­ča­ja i sam kraj fil­ma, tj. poen­ta koja nam je tek nazna­če­na u vidu onog Bou­me­no­vog zago­net­nog, cinič­nog sme­ška dok gle­da nazad na Zemlju, a što je u knji­zi ser Artu­ra Klar­ka (koja je poslu­ži­la kao tek­stu­al­ni pre­dlo­žak fil­ma, a obja­vlje­na je te iste 1968.) u pot­pu­no­sti ekspli­ci­ra­no. (Tako bismo, poma­lo para­dok­sal­no, mogli reći da Klar­ko­vu knji­gu tre­ba čita­ti nakon gle­da­nja fil­ma, kao Klar­kov nak­nad­ni komen­tar Kju­bri­ko­vog čita­nja izvor­nog tek­sta.) Kju­brik nam je dao jed­nu cen­zu­ri­sa­nu, huma­ni­zo­va­nu sli­ku ove Bou­me­no­ve ®evo­lu­ci­je, koja zavr­ša­va u lošoj bes­ko­nač­no­sti (odno­sno, u moguć­no­sti sni­ma­nja nasta­va­ka Odi­se­je 2001): ono što je pak vidlji­vo iz Klar­ko­vog roma­na, jeste da Bou­men svo­jom trans­for­ma­ci­jom sti­če nat­pri­rod­ne moći, i da, nakon svo­je kosmič­ke epo­pe­je, uni­šta­va Zemlju i ljud­sku civi­li­za­ci­ju, koja je ispu­ni­la svo­ju isto­rij­sku misi­ju time što je odne­go­va­la nad­čo­ve­ka. Tek ovim pogle­dom una­zad, nakon što je pri­ča ispri­ča­na, pri­ča dobi­ja svo­ju poen­tu i unu­tra­šnju kon­zi­stent­nost. Razli­ka izme­đu Klar­ko­ve i Kju­bri­ko­ve Odi­se­je u pot­pu­no­sti se pokla­pa sa razli­kom u kon­cep­ti­ma "dovr­še­ne" i "nedo­vr­še­ne revolucije". 

Prak­si­sov­ska inter­pre­ta­ci­ja našeg isku­stva "real-soci­ja­li­zma" (ili "real­nog samo­u­prav­nog soci­ja­li­zma"), nji­ho­va nada­le­ko čuve­na "bes­kom­pro­mi­sna kri­ti­ka sve­ga posto­je­ćeg", u pot­pu­no­sti se pokla­pa sa Kju­bri­ko­vom inter­pre­ta­ci­jom Klar­ko­vog tek­sta, odno­sno ovi­si o "kri­tič­kom" postup­ku, tj. inter­pre­ta­tiv­nim poten­ci­ja­li­ma fal­si­fi­ko­va­nja izvor­ne ver­zi­je "tek­sta", koja inter­pre­ta­to­ru omo­gu­ću­je da več­no levi­ti­ra "izme­đu ide­a­la i stvar­no­sti", ne dovo­de­ći nikad u bli­žu kau­zal­nu vezu same te "ide­a­le" sa stvar­no­šću koja se kri­ti­ku­je, osta­vlja­ju­ći "ide­a­le" da, uz bou­me­nov­ski cinič­ni sme­šak, leb­de iznad stvar­no­sti kojom suve­re­no vla­da­ju. Sto­ga nije nima­lo izne­na­đu­ju­će da su oni uvek, poput Miner­vi­ne sove, uzle­ta­li u sumrak, tj. dola­zi­li post festum kako bi kon­sta­to­va­li da ništa nije po pro­pi­su i da bismo se tre­ba­li vra­ti­ti čita­nju izvor­nih tek­sto­va (tj. roman­ti­čar­ske spi­se "mla­dog Mark­sa"). Među­tim, oni, kao ni Kju­brik, nikad nisu pri­hva­ti­li činje­ni­cu da je "kraj na počet­ku", da je poen­ta već pri­sut­na u "izvor­nom tek­stu", da je čitav pakao isto­rij­ske kon­tin­gen­ci­je real-soci­ja­li­zma već sadr­žan u raj­skim vrto­vi­ma tota­li­tar­ne poe­zi­je mla­dog Mark­sa. Oni su u svom "huma­ni­stič­kom" regi­stru dece­ni­ja­ma peva­li sagu o ras­ki­du sa civi­li­za­ci­jom, o povrat­ku u var­var­stvo pra­sko­zor­ja čove­čan­stva, tj. "rod­noj sušti­ni" čove­ka kao bića prak­se, u čijoj je idi­lič­noj i ple­me­ni­toj komu­ni­tar­noj atmo­sfe­ri kodi­ran celo­ku­pan i jedi­no ispra­van razvoj čove­čan­stva i nje­gov istin­ski telos; ali ništa od te prak­se nije bilo mogu­će nak­nad­no pove­za­ti sa nji­ho­vom teo­ri­jom ovog prvo­bit­nog mistič­nog isku­stva izvor­nog "prak­si­sa". Tako ni isto­rij­ska evi­den­ci­ja da je sistem kojem su se zakle­li na ver­nost poči­vao na zlo­či­nu, kon­stant­nom poli­cij­skom i ide­o­lo­škom tero­ru, nije kod njih mogao iza­zva­ti podo­zri­vost pre­ma šare­noj laži da se radi o pro­jek­tu sa izu­zet­nim huma­ni­stič­kim poten­ci­ja­li­ma, samo ako bismo eli­mi­ni­sa­li biro­krat­ske defor­ma­ci­je. U okvi­ru te para­dig­me sve što se zbi­va unu­tar soci­ja­li­zma, pada­lo je ispod nivoa same teo­ri­je i nije moglo da bude rele­vant­no za kom­pro­mi­ta­ci­ju samih soci­ja­li­stič­kih nače­la. Na ovaj način prak­si­sov­ci su imu­ni­zo­va­li samu teo­ri­ju od empi­rij­skog opo­vr­ga­va­nja i isto­vre­me­no amne­sti­ra­li ide­ju soci­ja­li­zma od zlo­či­nač­kih kon­se­kven­ci tog sistema. 

Sle­pi za teo­ri­ju – sle­pi i za prak­su. Možda su posle­di­ce ove prak­si­sov­ske mudro­sti o veči­tom neskla­du izme­đu teo­ri­je i prak­se, gde kom­pro­mi­tant­na prak­sa može samo dodat­no pot­kre­pi­ti isti­ni­tost nje­nih izvor­nih teo­rij­skih nače­la, posta­le naj­vi­dlji­vi­je u nji­ho­vom odno­su pre­ma Milo­še­vi­će­vom reži­mu. Nema­mo name­ru da ovde kon­stru­i­še­mo argu­ment tipa reduc­tio ad Milo­še­vić, tj. ne misli­mo toli­ko na činje­ni­cu da je jedan od naj­u­gled­ni­jih beo­grad­skih čla­no­va prak­sis gru­pe isto­vre­me­no i jedan od pisa­ca zlo­gla­snog Memo­ran­du­ma, niti pak to što je veći­na ove gru­pe (čast izu­ze­ci­ma) aktiv­no podr­ža­va­la geno­cid­nu poli­ti­ku dedinj­sko-paljan­skih krvo­lo­ka, koli­ko to da je nji­ho­vo opre­de­lji­va­nje, za ili pro­tiv Milo­še­vi­ća, bilo moti­vi­sa­no isklju­či­vo nji­ho­vom pro­ce­nom da li ovaj svo­jom "anti­bi­ro­krat­skom revo­lu­ci­jom" obna­vlja ili napu­šta prin­ci­pe samo­u­prav­nog soci­ja­li­zma, da li je Ver­nik ili Otpad­nik. U tom smi­slu, dile­ma pred kojom se našao Miha­i­lo Mar­ko­vić ima opšti karak­ter: "Nje­gov svet se ras­pao", sve­do­či Šej­la Ben­ha­bib, "libe­ra­li­zam je bio nepri­hva­tljiv, a jedi­no je Milo­še­vić nudio kakvu-takvu nadu za per­pe­tu­i­ra­nje sta­rog siste­ma." Nai­me, tre­ba uze­ti u obzir spe­ci­fič­ne okol­no­sti u koji­ma se deša­va pri­sta­ja­nje nekih od vode­ćih čla­no­va gru­pe uz Milo­še­vi­ća. To je vre­me konač­nog slo­ma komu­ni­zma, situ­a­ci­ja u kojoj se ilu­zi­je o nje­mu s tre­skom ras­pa­da­ju, i u kome soci­ja­li­stič­ki inte­lek­tu­al­ci gube zale­đi­nu u liku sovjet­skog blo­ka za svo­ju ide­ju pre­u­re­đe­nja sve­ta. Milo­še­vić je hra­bar i ener­gi­čan čovek koji ne pri­zna­je pad Ber­lin­skog zida kao real­nost. Nje­go­va žena koja je vrlo uti­caj­na obo­ža­va Maoa i Kine­ze. On orga­ni­zu­je seri­ju masov­nih mitin­ga po Srbi­ji, na koji­ma je šovi­ni­stič­ka histe­ri­ja u pogle­du Koso­va sje­di­nje­na sa upor­nim zakli­nja­njem u soci­ja­li­zam i samo­u­pra­vlja­nje. Već više dece­ni­ja glav­na kri­tič­ka opse­si­ja prak­si­so­va­ca je troc­ki­stič­ki napad na komu­ni­stič­ku oli­gar­hi­ju kao otu­đe­ni cen­tar moći, koji je bez dodi­ra sa istin­skim potre­ba­ma naro­da i nače­li­ma revo­lu­ci­je, cen­tar moći koji zaku­li­sno i pri­kri­ve­no repro­du­ku­je nerav­no­prav­nost i resti­tu­i­še kla­sne odno­se. Još '68, oni su pod­bu­nji­va­li stu­den­te čuve­nim paro­la­ma o "crve­noj bur­žo­a­zi­ji" koja pot­ko­pa­va revoluciju. 

Sada se konač­no poja­vlju­je čovek koji raz­bi­ja tu biro­krat­sku učma­lost i malo­gra­đan­šti­nu, koji mobi­li­zi­ra i homo­ge­ni­zi­ra narod, koji spro­vo­di "anti­bi­ro­krat­sku revo­lu­ci­ju". Ta revo­lu­ci­ja, to zaka­sne­lo i per­ver­to­va­no oda­zi­va­nje na pozi­ve 1968. da se kre­ne pute­vi­ma Maoa i Kastra, zapra­vo je na neki način ote­lo­tvo­ren duh "prak­sis filo­zo­fi­je", i zato nema ničeg čud­nog u per­so­nal­nom vezi­va­nju nje­nih pro­ta­go­ni­sta za tu poli­ti­ku. Čak i pokoj­ni pro­fe­sor Živo­tić, čovek od nesum­nji­vog dig­ni­te­ta i moral­nih prin­ci­pa, koji je vrlo brzo uvi­deo da je tu reč o poli­ti­ci zlo­či­na, u prvom tre­nut­ku je odu­še­vljen masov­nom mobi­li­za­ci­jom stu­de­na­ta i gra­đa­na povo­dom Koso­va, koja i nje­mu suge­ri­še da je nešto od "jau­ka ugnje­te­nih" konač­no ugra­đe­no u jav­nu poli­ti­ku. On drži vatre­ni govor na Žutoj Gre­di pro­tiv otu­đe­ne biro­kra­ti­je i odu­še­vlje­no pri­ča kako su ga pone­le demon­stra­ci­je u Stu­dent­skom gra­du 1988. Čak i 5 godi­na kasni­je, on oprav­da­va svo­je uče­šće u "anti­bi­ro­krat­skoj revo­lu­ci­ji", tvr­de­ći, u pozna­tom sti­lu Miha­i­la Mar­ko­vi­ća, kako par­tij­ski plu­ra­li­zam nije posled­nja reč demo­kra­ti­je i kako nije sva­ki popu­li­zam loš, već samo onaj koji je "izma­ni­pu­li­san". Sa kraj­njom poli­tič­kom naiv­no­šću, on veru­je da čita­va stvar ne bi ispa­la tako malig­na, da nije bilo mani­pu­la­ci­je kosov­skim Srbi­ma. Tu se vidi koli­ko je Milo­še­vi­će­va poli­ti­ka bila izraz i Živo­ti­će­vih filo­zof­skih nače­la, iako posle­di­ce te poli­ti­ke nisu bile izraz nje­go­vih moral­nih nazo­ra. "Pozi­tiv­ni popu­li­zam", radi­kal­na poli­tič­ka akci­ja, narod koji "okre­će leđa biro­kra­ti­ji", sve su to stan­dard­ne poli­tič­ke izlu­če­vi­ne prak­sis filo­zo­fi­je, oko kojih nema razli­ke izme­đu Živo­ti­ća, Mar­ko­vi­ća i osta­lih. Svi oni u Milo­še­vi­će­voj poli­ti­ci bar neko vre­me (a neki i do samog kra­ja) doži­vlja­va­ju tač­ku kri­sta­li­za­ci­je svo­jih napo­ra da une­su ele­ment revo­lu­ci­o­nar­nog i anti­in­sti­tu­ci­o­nal­nog radi­ka­li­zma u funk­ci­o­ni­sa­nje oko­šta­lih i biro­kra­ti­zo­va­nih insti­tu­ci­ja. Mak­si­mum poli­tič­kog libe­ra­li­zma koji su oni mogli da pri­hva­te bio je sadr­žan u pozna­toj Mar­ko­vi­će­voj for­mu­li o "demo­kra­ti­ji u okvi­ru Soci­ja­li­stič­kog save­za". I dan-danas Zagor­ka Golu­bo­vić će žesto­ko kri­ti­ko­va­ti svo­đe­nje demo­kra­ti­je na par­tij­ski plu­ra­li­zam, sma­tra­ju­ći ga tota­li­tar­nim, i zahte­va­ju­ći obno­vu bot­tom-up popu­li­zma kao auten­tič­no demokratskog. 

Sto­ga i Milo­še­vi­ćev napad na "biro­kra­ti­ju" nije ništa dru­go do prak­tič­na imple­men­ta­ci­ja nalo­ga za per­ma­nent­nom revo­lu­ci­o­nar­nom prak­som, koja ruši sve usta­lje­ne i uka­lu­plje­ne obli­ke insti­tu­ci­o­nal­nog pona­ša­nja i biro­krat­skog izvi­to­pe­ra­va­nja. Kako je još rani­je pisao jedan od zagre­bač­kih prva­ka ove gru­pe, Milan Kan­gr­ga, "soci­ja­li­zam je onaj sistem koji stal­no uzne­mi­ra­va svo­je gra­đa­ne", koji, dakle, ne dozvo­lja­va da prak­sa soci­ja­li­stič­kog dru­štva "oko­šta" u bilo kom dovr­še­nom, defi­ni­sa­nom obli­ku. Eman­ci­pa­tor­ska prak­sa je insti­tu­ci­o­nal­na Odi­se­ja, ili je uop­šte nema, a ko je bolje od Milo­še­vi­ća oli­ča­vao tu Odi­se­ju u godi­na­ma kada soci­ja­li­zam kao "svet­ski pro­ces" odla­zi dođa­vo­la, a veći­na pre­o­sta­lih komu­ni­stič­kih dik­ta­to­ra pred­sta­vlja­ju upla­še­ne uzur­pa­to­re. Ecce homo, evo čove­ka, koji našim sno­vi­ma udah­nju­je novi život, koji je u sta­nju da ide­ji radi­kal­ne poli­ti­ke mimo i pro­tiv biro­kra­ti­je i insti­tu­ci­ja da neki smisao. 

Šlag na ovoj tor­ti je uvek eti­ka soli­dar­no­sti sa nekom napa­će­nom gru­pom koju biro­kra­ti­ja tla­či, i koja usta­je u odbra­nu svo­jih "pra­va". A da bi neki anti­bi­ro­krat­ski pokret Milo­še­vi­će­vog tipa ste­kao pove­re­nje inte­lek­tu­al­nih "lučo­no­ša" mora posto­ja­ti takva gru­pa potla­če­nih i une­sre­će­nih. To su bili Srbi na Koso­vu. Gre­še svi oni koji podr­šku šovi­ni­stič­koj zlo­u­po­tre­bi pro­ble­ma kosov­skih Srba pri­pi­su­ju pri­ta­je­nom naci­o­na­li­zmu prak­si­so­va­ca. Ne, to je bio sta­ri pater­na­li­zam huma­ni­stič­kih bora­ca za svet­sku prav­du, koji­ma mora biti makar i izmi­šlje­na neka gru­pa da nad njom iži­vlja­va­ju svo­ju pokro­vi­telj­sku lju­bav, tako svoj­stve­nu svim ruso­i­stič­kim sanja­ri­ma. A, pošto više nema pro­le­te­ra ili kolo­ni­jal­nih naro­da, dobri su i kosov­ski Srbi. Nema više Men­gi­stua, Nje­re­rea i Ho Ši Mina, ali tu su Šole­vić i dru­ga­ri. Jer, kako druk­či­je obja­sni­ti činje­ni­cu da se Zagor­ka Golu­bo­vić pri­klju­ču­je oči­gled­nim mani­pu­la­ci­ja­ma Milo­še­vi­će­vih lju­di sa Koso­vom. Hoće li neko reći da je dotič­na gospo­đa "pri­kri­ve­ni naci­o­na­li­sta"? Ne, ona se, sasvim u duhu svo­je filo­zo­fi­je, pri­klju­ču­je jed­nom huma­ni­stič­kom pokre­tu koji pre­ki­da sa više­de­ce­nej­skim ćuta­njem i laži­ma o real­nim dru­štve­nim pro­ble­mi­ma, i koji ener­gič­no uzi­ma u zašti­tu potla­če­ne i zabo­ra­vlje­ne od stra­ne biro­kra­ti­je. Kosov­ski Srbi se ukla­pa­ju u ovu matri­cu, jer tra­že urgent­no i odluč­no "pre­se­ca­nje stva­ri", optu­žu­ju­ći za sve svo­je nevo­lje otu­đe­nu biro­kra­ti­ju koja za njih nema slu­ha, i koja je zaba­vlje­na vla­sti­tim odr­ža­va­njem i sti­ca­njem bene­fi­ci­ja. Kako ova anti­bi­ro­krat­ska pesmi­ca samo umil­no odzva­nja u prak­si­sov­skim uši­ma! A tek Milo­še­vić koji u jed­noj od naj­po­zna­ti­jih izja­va iz tog vre­me­na goto­vo da citi­ra Kan­gr­gu, kada kri­ti­ku­je one koji hala­bu­ku oko Koso­sva sma­tra­ju "uzne­mi­ra­va­njem javnosti"! 

Nije sto­ga nikad bilo uver­lji­vo distan­ci­ra­nje prak­si­so­va­ca od Milo­še­vi­ća, čak i onih među nji­ma koji su se u kasni­jem vre­me­nu oči­to­va­li svo­jim prin­ci­pi­jel­nim i anti­rat­nim sta­vom, te osu­dom srp­skog naci­o­na­li­zma. Oni nema­ju pra­vo na pozi­ci­ju moral­nih eksklu­zi­vi­sta, jer je ludi­lo u kome smo žive­li izra­slo iz vizi­je radi­kal­ne anti­si­stem­ske i volun­ta­ri­stič­ke poli­ti­ke revo­lu­ci­je koju su oni i nji­ho­vi isto­mi­šlje­ni­ci dece­ni­ja­ma pod­gre­va­li. Oni koji su osu­đi­va­li Tita zbog opor­tu­ni­zma i šuro­va­nja s Ame­ri­kan­ci­ma, a srp­ske libe­ra­le zbog resta­u­ra­ci­je kapi­ta­li­zma, pra­vi su idej­ni tvor­ci Milo­še­vi­ća i nje­go­vog pro­jek­ta. Milo­še­vi­će­va bez­i­dej­nost, kon­cep­tu­al­nost nje­go­ve poli­ti­ke i nespo­sob­nost da kore­spon­di­ra sa real­nim pro­ble­mi­ma, pred­sta­vlja­ju indeks radi­kal­ne poli­ti­ke koju su oni divi­ni­zo­va­li dece­ni­ja­ma. Besmi­sle­no je tra­ži­ti povla­šće­ni insti­tu­ci­o­nal­ni izraz prak­sis filo­zo­fi­je, jer ga ona nema, kao što nema ni jasno arti­ku­li­sa­nu teo­rij­sku pozi­ci­ju. Kao što je Zoran Đin­đić jed­nom rekao, "pojam 'prak­se' raz­bi­ja teo­rij­ski dis­kurs, dis­kva­li­fi­ku­je sva­ki zahtev za ute­me­lje­njem, i na taj način oslo­ba­đa pro­stor za nespu­ta­nu (teo­rij­ski nekon­tro­li­sa­nu) upo­tre­bu poj­ma revo­lu­ci­je". Ako je za Đin­đi­ća prak­sis filo­zo­fi­ja kra­jem osam­de­se­tih mogla biti "teo­lo­gi­ja revo­lu­ci­je", mi sa dana­šnjim isku­stvom "dovr­še­nja" te revo­lu­ci­je, može­mo je nazva­ti samo teo­di­ce­jom ludi­la.

Ivan Jan­ko­vić & Bori­slav Ristić