Više moći radnicima: Privatizacija socijalnog osiguranja u Čileu

Bauk kruži svetom. To je bauk bankrotiranog sistema državnog penzionog osiguranja. Pay-as-you-go penzioni sistem koji je dominirao većim delom dvadesetog veka ima fundamentalnu grešku, sadržanu u pogrešnoj predstavi o ponašanju ljudskih bića: ona uništava, na nivou pojedinca, neophodnu vezu između napora pojedinca i nagrade koju on za to dobija – drugim rečima, vezu između lične odgovornosti i ličnih prava. Kada se to dešava u velikom obimu i tokom dužeg vremena, katastrofalne posledice postaju neminovnost.

Dva spoljna činioca pogoršavaju posledice ove greške: (1) globalni demografski trend smanjenja stope fertiliteta; i (2) napredak medicine kojim je produžen prosečni ljudski vek. Kao rezultat, sve manje i manje radnika izdržava sve više i više penzionera. Kako pomeranje godina za penzionisanje i moguće podizanje poreza na dohodak imaju svoje granice, obećane beneficije postojećeg sistema moraju se umanjivati, što u stvari znači da sistem propada. Bilo da se pomenuto smanjenje beneficija odvija kroz inflaciju, kao sto je slučaj sa većinom zemalja u razvoju, ili zakonskim putem, za penzionera je konačni rezultat istovetan: siromaštvo starih godina nastaje, paradoksalno, usled ugrađene nesigurnosti sistema čija je svrha osiguranje.

Tokom 1980-tih, vlada Čilea odlučila je da bika uhvati za rogove. Državni penzioni sistem zamenjen je revolucionarnom novinom: privatno rukovođenim sistemom Penzionih štednih računa (u daljem tekstu PŠR).

Nakon 15 godina funkcionisanja, rezultati govore za sebe. Penzije u novom privatnom sistemu su 50 do 100% više – zavisno od toga da li se radi o starosnim, invalidskim ili tzv. penzijama za preživljavanje – nego sto su bile u pay-as-you-go sistemu. Prema podacima iz 1995., privatni penzioni fondovi upravljaju sredstvima u iznosu od 25 milijardi USD, što je oko 40% bruto nacionalnog proizvoda (BNP). Privatni penzioni fondovi su poboljšali funkcionisanje tržišta rada i tržišta kapitala, što se pokazalo kao jedan od najvažnijih koraka u reformi koja je privredni rast sa nivoa od 3% dovela do proseka od 6,5% u poslednjih 12 godina. Činjenica je i da je tokom reforme stopa štednje u Čileu porasla na 27% BNP, a nezaposlenost opala na 5,0%.

Još je važnije da su penzije prestale da budu stvar države, čime je veliki deo ekonomije depolitizovan, a ljudi dobili kontrolu nad svojim životima. Strukturna greška je otklonjena i penzija zavisi samo od ponašanja pojedinca i događanja na trzištu.

Uspeh čileanskog privatnog penzionog sistema naveo je još tri juznoameričke zemlje da urade isto. Poslednjih godina, Argentina (1994), Peru (1993) i Kolumbija (1994) preduzele su sličnu reformu. Oko 11 miliona radnika u četiri juznoameričke zemlje ima privatne penzione račune.

Čileansko iskustvo može biti poučno za zemlje širom sveta. Čak je i u Sjedinjenim Američkim Državama počelo ozbiljno da se raspravlja o privatizaciji 60 godina starog penzionog sistema. Treba primetiti da je penzioni sistem SAD najveći pojedinačni državni program na svetu, koji troši više od 350 milijardi USD godišnje (više nego vojni budžet SAD tokom hladnog rata).

Koliko su ideje ponekad moćne pokazuje to da su čak i zvaničnici NR Kine došli u Čile da prouče privatni penzioni sistem. Jedan od rezultata je vrlo interesantni komentar koji se pojavio u listu The Economist:

”Obično ima više gorčine nego humora u dugogodišnjem nadmetanju Velike Britanije i Kine oko Hong Konga. Dok se Chris Paten, guverner Hong Konga smeškao, Kina je prozrela njegov plan da uvede (pay-as-you-go) penzionu šemu u koloniji. Zhou Nan, glavni predstavnik komunističke Kine u Hong Kongu objavio je da je g. Paten, britanski konzervativac, pokušao da donese skupe “Evro-socijalističke ideje” u Hong Kong.” (11 februar, 1995.)

Moguće je da će pre ulaska u novi milenijum još nekoliko zemalja, uključujući sve u Južnoj i Severnoj Americi, privatizovati penzione sisteme. Ovo bi značilo veliku preraspodelu moći od države ka pojedincima, povećanje lične slobode, ubrzanje ekonomskog rasta i smanjenje siromaštva, posebno kod ljudi u starijim godinama.

Čileanski sistem PŠR

U čileanskom sistemu Penzijskih štednih računa (PŠR) nivo penzije radnika je određen iznosem novac koji je on sam tokom radnog veka prikupio. Ni radnik ni poslodavac ne plaćaju državi porez za socijalno osiguranje. Niti radnik prima penziju od vlade. Umesto toga, njemu poslodavac tokom celog radnog veka automatski uplaćuje 10% plate na njegov pojedinačni penzijski štedni račun. Ovaj procenat vazi samo za prve 22 000 USD godišnjeg prihoda. Tako, kad plate rastu paralelno sa privrednim rastom, udeo “obavezne štednje” u penzionom sistemu se smanjuje.

Radnik može ulagati dodatnih 10% svoje plate svakog meseca što je takođe izuzeto od poreza na dohodak, kao oblik dobrovoljne štednje. Generalno radnik ulaže više od 10 obaveznih procenata plate ako hoće da se penzioniše ranije ili ako hoće veću penziju.

Radnik bira jedno od privatnih preduzeća – penzionih fondova da upravlja njegovim PŠR-om. Ovi firme-fondovi, u Čileu poznate kao AFP preduzeća, ne mogu obavljati druge poslove i podložne su državnoj regulaciji u cilju garantovanja diverzifikovanog i niskorizičnog portfolija i sprečavanja krađe i prevare. Posebno vladino telo “AFP Superintendency” nadgleda rad fondova. Naravno, osnivanje fondova je slobodno.

Svaki fond upravlja sumom jednakom zajedničkom fondu koji investira u stokove i hartije od vrednosti. Fondovi donose investicione odluke. Država određuje samo procentualni maksimum kako za specifične instrumente tako i za ukupni portfolio; a u duhu reforme je da se ova regulacija smanjuje kako fondovi stiču iskustvo. Ne postoji nikakva obaveza investiranja u vladine ili neke druge obveznice. Po zakonu su AFP firma i zajednički fond kojim ona upravlja posebna tela. Tako, ako AFP firma propadne, imovina zajedničkog fonda (što znači investicije radnika) ostaje netaknuta.

Radnici mogu slobodno jednu AFP firmu da zamene drugom. Zbog toga postoji konkurencija među firmama da ponude veću stopu prinosa, bolju uslugu i niže provizije. Svaki radnik dobija štednu knjižicu i svaka tri meseca prima redovni izveštaj koji mu govori koliko novca ima na svom računu i kako njegova investicija napreduje. Račun sa imenom radnika je njegova svojina i biće upotrebljen za isplatu starosne penzije (ili za nalsednike).

Naravno, individualne preferencije u pogledu starosti razlikuju se kao i sve ostale preferencije. Neki ljudi hoće da rade zauvek, drugi jedva čekaju da prestanu raditi kako bi vreme posvetili svojim hobijima, pisanju ili pecanju na primer. Stari, pay-as-you-go sistem nije dozvoljavao takvo zadovoljavanje ličnih sklonosti, osim kroz kolektivni pritisak, recimo za benificirani radni staž politički značajnim grupama. To je bila šema tipa jedna veličina za sve, za koju je plaćena cena u zadovoljstvu ljudi.

Sistem PŠR, sa druge strane, dozvoljava ličnim sklonostima da budu izražene ličnim odlukama koje će proizvesti željene posledice. U kancelarijama mnogih AFP firmi postoje kompjuterski terminali koji omogućavaju korisniku da izračuna buduću vrednost svojih ulaganja u penzioni fond, zasnovanu na uloženom iznosu i godini u kojoj namerava da se penzioniše. Radnik takođe može da specifikuje godinu penzionisanja i iznos penzije koji hoće da prima i onda upita kompjuter koliko mora da uplaćuje svakog meseca. Kada dobije odgovor, on prosto kaže svom poslodavcu koji procenat svoje plate želi da uplaćuje. Naravno, vremenom može menjati cifre, zavisno od prinosa na fond. Dakle, radnik može odrediti željenu penziju i godinu povlačenja baš kao što može naručiti odelo po svojoj meri.

Kao što je već rečeno, doprinosi radnika ne ulaze u osnovu za porez na dohodak. Prinos na PŠR je oslobođen poreza. Nakon penzionisanja, porez na dohodak se plaća prema stopi koja važi tada.

Čileanski sistem PŠR uključuje zaposlene i u privatnom i u javnom sektoru. Jedini koji su isključeni iz ovoga su zaposleni u policiji i vojsci, čiji je penzioni sistem, kao i u drugim zemljama, ugrađen u njihov sistem plata i uslova za rad. (Moje je mišljenje – ali ne i njihovo – da bi i njima bilo bolje sa PŠR). Svi ostali zaposleni moraju imati PŠR. Samozaposleni mogu ući u sistem, ako žele, čime se stvara podsticaj za radnike u sivom sektoru da se legalizuju.

Radnik koji je plaćao doprinos najmanje 20 godina, ali čiji je penzioni račun u godini penzionisanja ispod zakonom utvrđene minimalne penzije, prima tu penziju od države kada se njegov PŠR isprazni. Ovde treba naglasiti da se niko unapred ne vodi kao siromašan. Tek posle, kad je njegov radni vek završen i kad njegov PŠR ispražnjen, siromašni penzioner prima državnu pomoć. (Oni bez 20 godina staža mogu tražiti penziju tipa pomoći, koja je mnogo niža).

Sistem PŠR takođe uključuje osiguranje od prerane smrti ili invalidititeta. Svaka AFP obezbeđuje ovu uslugu klijentima preko privatnih osiguravajućih kompanija. Za ovo se AFP firmi plaća dodatni doprinos od 2,9% plate.

Obavezni minimum štednje od 10% zasnovan je na pretpostavci da je prosečni prinos tokom radnog veka oko 4%, tako da radnik ima dovoljno za penziju na nivou od 70% njegove poslednje plate.

Takozvano propisano vreme pezionisanja je 65 godina za muškarce i 60 za žene. Ove godine – uobičajene za pay-as-you-go sistem – nisu predmet raspave o privatizaciji zato što nisu strukturna karakteristika novog sistema. Ali značenje reči “penzionisanje” u sistemu PŠR je drugačije. Prvo, radnici mogu nastaviti sa radom i posle penzionisanja. Ako to rade, oni primaju penziju koju im prikupljeni kapital omogućava i nisu više dužni da doprinose penzionom računu.

Drugo, radnici sa dovoljno štednje na svojim računima da finansiraju “razumnu penziju” (50% prosečne plate u poslednjih 10 godina, sve dok je to više od “minimalne penzije”) mogu se peznionisati i ranije, kad kod to žele.

Ovaj 60-65 prag nije čvrsto fiksiran u sistemu. Radnik u stvari samo mora nastaviti da uplaćuje 10% na svoj PŠR dok ne dostigne te godine, osim ako nije izabrao ranije penzionisanje – što znači da dobija svoj novac kao mesečnu penziju, a ne obavezno i da prestane da radi. Dalje, radnik mora raditi do tog doba da bi bio podoban za državnu pomoć kaja garantuje minimalnu penziju.

Ali nema nikakve obaveze za prestanak rada, u bilo kojim godinama, niti obaveze za nastavak rada ili štednje za penziju ako ste jednom prikupili dovoljnu sumu za “minimalnu penziju” kao što je to gore opisano.

Kod penzionisanja, zaposleni može izabrati jednu od dve opcije. U prvom slučaju, penzioner može upotrebiti kapital sa svog PŠR za kupovinu anuiteta od bilo koje privatne osiguravajuće kompanije. Anuitet garantuje stalni mesečni prihod, indeksiran inflacijom (indeksirane obveznice se u Čileu mogu kupiti na tržištu kapitala), plus beneficije za naslednike koji zavise od radnika. Druga je opcija da penzioner ostavi svoj novac fondu i programira podizanje gotovine, u skladu sa granicama koje zavise od očekivanog životnog veka penzionera i zavisnih naslednika. U tom slučaju, ako on umre, ostatak novca na njegovom računu je deo njegove imovine. U oba slučaja, on može odmah povući sav novac preko sume neophodne za anuitete ili programirano podizanje penzije u procentu od 70% njegovih poslednjih plata.

Sistem PŠR rešava tipičan problem pay-as-you-go sistema u vezi sa demografijom: sa starenjem stanovništva, broj radnika po penzioneru opada. U sistemu PŠR radno stanovništvo ne plaća za penzionere. Tako, suprotno pay-as-you-go sistemu, mogućnost međugeneracijskog konflikta i eventualnog bankrotstva je izbegnuta. Problem sa kojim se suočavaju mnoge zemlje – nedostatak novca za obaveze prema penzionerima – ne postoji u sistemu PŠR.

Za razliku od penzionih sistema unutar firmi, koji generalno nameće troškove radnicima koji odlaze pre određenog broja godina i što ponekad rezultira bankrotstvom penzionih fondova – tako lišavajući radnike i posla i prava na penziju – PŠR sistem je poptuno nezavisan od preduzeća u kojem je radnik zaposlen. Kako je PŠR vezan za radnika, a ne za firmu, račun je potpuno prenosiv. Pošto penzioni fondovi moraju investirati u utržive hartije od vrednosti, PŠR ima dnevnu vrednost i zato je lako preneti ulog iz jedne AFP firme u drugu. Problem prinudne vezanosti za posao je potpuno izbegnut. Nezadiranjem u mobilnost rada kako unutar zemlje, tako i u međunarodnom okviru, PŠR sistem doprinosi feksibilnosti tržišta rada i neutralan je prema imigrantima.

Sistem PŠR je veoma efikasan u povećanju fleksibilnosti tržišta rada. Ustvari, ljudi se sve više odlučuju da rade samo po par sati dnevno ili da prekidaju radni staž – naročito žene i mlađi ljudi. U pay-as-you-go sistemu tako fleksibilni načini rada stvaraju problem popunjavanja praznina u doprinosima. Ne i u sistemu PŠR gde neredovni doprinosi nisu nikakav problem.

Tranzicija

Jedna stvar je uspostaviti stalni PŠR sistem. Druga je, u zemljama koje već imaju pay-as-you-go sistem, izvesti tranziciju u PŠR. Tranzicija treba da uzme u obzir specifične karakteristike svake zemlje, i naročito, ograničenje koje nameće budžet.

U Čileu smo imali tri najvažnija pravila tranzicije:

Vlada je garantovala onima koji već primaju penzije da reforma neće uticati na iznos njihovih penzija. Ovo pravilo je bilo važno zato što bi stari sistem očigledno prestao da prima doprinose onih koji prelaze na novi sistem. Tako vlasti ne bi mogle da iz ovih sredstava nastave isplatu penzionerima. Štaviše, ne bi bilo fer prema starijima sada menjati beneficije koje su očekivali da u tim godinama imaju.

Svaki radnik koji je već plaćao doprinose u pay-as-you-go sistemu ima mogućnost izbora između ostajanja u sistemu ili prelaza u novi PŠR sistem. Onima koji su napustili stari sistem data je obveznica koja se ulaže u novi PŠR. (Obveznica je indeksirana i donosi prinos od 4%). Vlada plaća za obveznicu tek kada radnik dostigne propisane godine penzionisanja. Obveznicama se trguje na sekundarnom tržištu, čime se omogućava da one budu upotrebljene i za ranije penzionisanje. Ova obveznica je sadržala prava koja je radnik već stekao u pay-as-you-go sistemu. Tako, radnik koji je godinama uplaćivao doprinose nije morao da u novom sistemu počinje od nule.

Svi koji su po prvi put počinjali da rade morali su da prihvate PŠR sistem. Sistemu pay-as-you-go su vrata zatvorena jer je bio neodrživ. Ovaj zahtev je osigurao konačan kraj starog sistema onda kada se poslednji radnik koji ostaje u njemu penzioniše (od tada, tokom ograničenog perioda, vlada mora da plaća samo penzionerima iz starog sistema). Ovo pravilo je važno zato što je najefikasniji način da se smanji uloga države u našim životima potpuno okončanje ovog programa, a ne reformisanje takvo da ga država kasnije može ponovo uspostaviti.

Posle nekoliko meseci nacionalne debate o predloženoj reformi i napora da se komunikacijom i edukacijom reforma objasni ljudima , reformski penzijski zakon donesen je 4. novembra 1980.

Da bi dao jednaki pristup osnivanju AFP svim zainteresovanima, zakonom je određen šestomesečni period tokom kojeg nijedna AFP nije mogla početi sa radom (čak ni sa reklamiranjem). Tako je AFP industrija postala jedinstvena jer ima tačan datum začeća (4. novembar 1980.) i tačan datum rođenja (1. maj, 1981).

U Čileu, kao i u mnogim zemljama (ali ne i u SAD), 1. maj je Praznik rada. Izbor ovog datuma nije bio slučajan. Simboli si važni, i zato sada radnici mogu da taj datum slave ne kao dan klasne borbe nego kao dan kada im je omogućeno da sami biraju svoj penzioni sistem i tako se oslobode “lanaca” državnog penzionog osiguranja.

Zajedno sa nastankom novog AFP sistema, sve bruto plate su redefinisane tako da uključuju najveći deo radnikovih doprinosa starom penzionom sistemu. (Ostatak doprinosa je postao tranzicioni porez na rad radi finansiranja tranzicije; kada je jednom porez potpuno ukinut, kao što je propisano reformskim zakonom, troškovi poslodavaca za upošljavanje radnika su opali). Radnički doprinosi su oduzeti od povećane bruto plate. Zato što je ukupni doprinos bio niži u novom sistemu nego u starom, onima koji su prešli u novi sistem su neto plate porasle za oko 5%.

Na taj način smo raskrstili sa iluzijom da i poslodavac i zaposleni uplaćuju socijalno osiguranje, iluzijom koja je omogućavala političku manipulaciju. Sa ekonomske tačke gledišta, radnici snose gotovo sav porez na dohodak zato što je agregatna ponuda rada vrlo neelastična. Takođe, svi doprinosi se konačno plaćaju iz granične produktivnosti radnika i zato poslodavci moraju uzeti u obzir sve troškove rada – zvali ih oni plata ili doprinosi – u donošenju odluka o zapošljavanju i isplati. Promenom imena postaje očigledno da sav doprinos plaća radnik. Prema ovom scenariju, konačni nivo plata, naravno, određuje tržište.

Finansiranje tranzicije je složeno tehničko pitanje i svaka zemlja mora ovaj problem sagledati u odnosu na sopstvene mogućnosti. Implicitni dug pay-as-you-go sistema u Čileu je bio procenjen na oko 80% BDP . (Vrednost duga je umanjena reformom starog sistema u 1978, posebno racionalizacijom indeksiranja, eliminacijom specijalnih režima i povišenjem starosne granice za penzionisanje.)

U skorašnjoj studiji Svetske banke (1994:268) se navodi da “Čile pokazuje da zemlja sa razumno konkurentnim bankarskim sistemom, funkcionalnim tržištem duga i dovoljno makroekonomske stabilnosti može finansirati velike prolazne deficite bez većih posledica po kamatne stope.” Čile je koristio pet metoda da finansira kratkoročne fiskalne troškove prelaza na sistem PŠR:

U bilansu stanja države (u kojem svaka vlada pokazuje svoju imovinu i obaveze), obaveze za penzije su približno jednake vrednosti državnih preduzeća i ostalih vrsta državne svojine. Tako privatizacija nije bila samo način za finansiranje tranzicije nego je donela još nekoliko koristi kao što su rast efikasnosti, distribucija vlasništva i depolitizacija privrede.

Pošto su doprinosi potrebni za finansiranje penzija u novom sistemu bili generalno niži od tadašnjeg poreza na dohodak, deo razlike između njih mogao je biti upotrebljen kao privremeni porez za tranziciju, bez smanjenja neto plata ili povećanja troškova rada za poslodavca.

Upotrebom duga, troškovi tranzicije mogu se rasporediti na buduće generacije. U Čileu je oko 40% troškova finansirano emisijom državnih obveznica po tržišnoj kamatnoj stopi. Obveznice su uglavnom kupile AFP firme kao deo njihovih investicija i taj dug za premošćavanje problema će biti potpuno otkupljen kad penzioneri iz starog sistema ne budu više među živima.

Potreba za finansiranjem tranzicije je bila jaki podsticaj za smanjenje izdataka vlade. Godinama je direktor budžeta mogao da upotrebi ovaj argument radi zaustavljanja novih nepotrebnih izdataka ili smanjenja postojećih suvišnih programa.

Povećani ekonomski rast koji je sistem PŠR podstakao značajno je povećao poreske prihode, posebno od poreza na dodatu vrednost. Samo 15 godina nakon reforme, Čile je imao budžetski suficit.

Rezultati

Sistem PŠR je već akumulirao investicioni fond od 25 mlrd. USD, što je neobično veliki iznos za interno prikupljeni kapital za zemlju u razvoju sa oko 14 miliona stanovnika i BDP od 60 mlrd. USD.

Ovaj dugoročni investicioni kapital ne samo da je pomogao finansiranje ekonomskog rasta nego je podstakao razvoj efikasnog finansijskog tržišta i institucija. Odluka da se prvo kreira sistem PŠR, a onda privatizuju velika državna preduzeća stvorila je “začarani krug”. Povećanje produktivnosti privatizovanih preduzeća dalo je radnicima, kroz rast cena akcija i posledični rast prinosa na uloge u PŠR, mogućnost da profitiraju kroz privatizaciju.

U Čileu ima oko 15 AFP firmi i vrlo su različite. Neke su delovi bankarskih ili osiguravajućih konglomerata. Druge su vlasništvo radnika ili vezane za radničke sindikate ili posebna granska ili trgovinska udruženja. Neke uključuju participaciju međunarodnih finansijskih koropracija, kao sto su AIG, Aetna i Banco de Santander. Neke od većih AFP kompanija se kotiraju na čileanskoj berzi, a jedna od njih je nedavno emitovala depozitne sertifikate na Wall Streetu (ista je skoro dobila A- rejting za obveznice).

Jedan od ključnih rezultata novog sistema bilo je povećanje produktivnosti kapitala i time podizanje stope rasta čileanske ekonomije. Sistem PŠR je tržište kapitala učinio efikasnijim i uticao na njegov rast u poslednjih 15 godina. Ogromni resursi kojima AFP upravljaju podstakli su stvaranje novih i dalji razvoj već poznatih finansijskih instrumenata. Još jedan doprinos penzijske reforme je bio razvoj domaćih firmi za procenu rizika i poboljšanje korporativnog upravljanja. (AFP imenuje spoljne direktore kompanija u kojima ima udeo i time razbija jednoglasnost na sastancima direktorskih odbora).

Otkako je sistem počeo da funkcioniše, 1. maja 1981, prosečna realna stopa prinosa na investicije bila je 13% godišnje (više nego tri puta veća od očekivane stope od 4%). Naravno, stopa godišnjeg prinosa je oscilirala, što je i normalno na slobodnom tržištu – od minus 3% do plus 30% realno – ali ono što je ovde važno je dugoročna prosečna stopa prinosa.

Penzije su u novom sistemu bile značajno veće nego u starom, državnom sistemu, koji je zahtevao porez na dohodak od oko 25%. Prema skorašnjoj studiji Sergio Baeza (1995), prosečni penzioner AFP prima penziju jednaku 78% proseka njegovih plata u poslednjih 10 godina radnog staža. Kao što je pomenuto, posle penzionisanja radnik moze povući svu suvišnu štednju (preko 70% platnog praga). Da je taj novac bio uključen u računanje vrednosti penzija, ukupna vrednost bi bila negde oko 84% proseka plata. Primaoci invalidskih penzija takođe dobijaju, u proseku, 70% prosečne plate.

Novi penzioni sistem je značajno doprineo smanjenju siromaštva povišenjem starosnih, nasledničkih i invalidskih penzija, i imao indirektan ali veoma snažan efekat na poboljšanje ekonomskog rasta i zaposlenosti.

Novi sistem je takođe eliminisao nepravičnost starog. Uvreženo je shvatanje da pay-as-you-go sistem preraspodeljuje dohodak od bogatih prema siromašnima. Međutim, novije studije su pokazale da kada se uzmu u obzir neke specifične karakteristike radnika i funkcionisanje političkog sistema, državne šeme generalno preraspodeljuju prema bogatim i pre svega prema uticajnijim grupama radnika.

Zaključak

Ne iznenađuje da se PŠR sistem pokazao tako popularnim i doprineo socijalnoj i ekonomskoj stabilnosti. Radnici cene pravičnost sistema, a kroz svoje penzijske račune sada imaju direktan i vidljiv ulog u ekonomiji. Kako privatni penzioni fondovi poseduju udeo u kapitalu najvećih čileanskih kompanija, radnici u stvari investiraju u nacionalnu ekonomiju.

Kad je PŠR sistem 1981. uveden, radnicima je dat izbor između ulaska u novi sistem ili ostanka u starom. Pola miliona radnika (četvrtina radne snage) izabrala je novi sistem još u prvom mesecu – mnogo vise od očekivanih 50 hiljada. Više od 90% radnika koji su bili u starom sistemu je danas u novom. Do 1995. godine 5 miliona Čileanaca je imalo PŠR, mada nisu svi radili puno radno vreme i nisu plaćali doprinos svakog meseca.

U krajnjoj liniji, kad imaju izbor, radnici svojim novcem masovno glasaju za slobodno tržište – čak i kada se radi o takvim “svetim kravama” kao što je socijalno osiguranje.

Sa nestajanjem državnog penzionog sistema, političari će prestati da odlučuju da li penzije treba povisiti, za koliko, ili kojim grupama. Tako penzije nisu više kao ranije izvor političkih konflikata i predizborne demagogije. Iznos penzije će zavisiti od rada koji je pojedinac uložio i stanja ekonomije, a ne od vlade ili pritisaka raznih interesnih grupa.

Za Čileance, PŠR sistem sada predstavlja pravu i vidljivu svojinu – izvor sigurnosti posle završetka radnog veka. Posle 15 godina funkcionisanja novog sistema glavna svojina tipičnog čileanskog radnika nije njegov automobil ili stan (verovatno još uvek neotplaćen), nego kapital na njegovom penzionom štednom računu.

Konačno, sistem privatnih penzija je imao veoma važne političke i kulturne posledice. Velika većina čileanskih radnika koja je izabrala prelazak u novi sistem prešla je u njega brže nego što su Nemci išli sa istoka na zapad posle pada Berlinskog zida. Ovi radnici su slobodno odlučili da napuste državni sistem iako su neke vođe radničkih sindikata ili predstavnici stare političke klase savetovali suprotno. Radnici duboko brinu o stvarima važnim za njihov život, kao što su penzije, obrazovanje, zdravlje, i donose odluke o njima misleći na svoje porodice, a ne na političke trendove.

Zaista, sa novim penzionim sistemom Čileanci imaju lični interes u nacionalnoj ekonomiji. Tipičnog čileanskog radnika sada zanimaju berza i kretanja kamatnih stopa. On intuitivno zna da loš ministar finansija može smanjiti vrednost njegovih budućih penzijskih prava. Kad radnici osećaju da imaju udeo u ekonomiji zemlje, ne kroz šefove partija ili Politbiro nego direktno, mnogo su više vezani za slobodno tržište i slobodno društvo.

Ovo je kratka priča o snu koji je postao stvarnost. Konačna lekcija je da su jedine uspešne revolucije one koje veruju u pojedinca i u čuda koja pojedinci mogu da ostvare kada su slobodni.

Hoze Pinjera (José Piñera) je predsednik Međunarodnog centra za reformu penzionog sistema i ko-direktor Projekta za privatizaciju penzionog osiguranja u Cato institutu. Kao ministar rada i socijalnog osiguranja od 1978. do 1980. godine, bio je zadužen za privatizaciju čileanskog penzionog sistema. Ovaj tekst je zasnovan na prezentaciji održanoj na regionalnoj konferenciji Mont Pelerine društva u Cancunu, Meksiko, 17. januara, 1996. Autor zahvaljuje Edvardu H. Craneu na komentarima.

Esej je prvi put objavljen u Cato Journalu, vol. 15 no. 2, i ponovo štampan kao Cato Letter br. 10, Cato Institute, Washington, D. C. Prevod: Slaviša Tasić