Samo u Americi

Razgovarajmo o bogatima – o onim ljudima koji su, po mišljenju bivšeg kongresmena Ričarda Geparta (Gephardt) “pobednici u životnoj lutriji” koje režiser Majkl Mur u svojoj knjizi :”Brate, gde je moja zemlja?” anatemiše da su postali bogati preko leđa siromašnih.

Fara Grej (Gray) je rasla u većinski crnačkom kvartu Čikaga. U svojoj 8-oj godini pokrenula je sopstveni biznis u proizvodnji limunade, kasnije u domenu kapitalnih ulaganja, proizvodnji hrane, i na kraju osnovala novine. U svojoj 17-oj godini, Fara Grej je bila milioner, direktor 4 kompanije, i imala kancelarije na Vostritu, u Las Vegasu i Los Anđelesu.

I dok je postajanje milionerom u 17-oj godini ipak retka stvar, milioneri kasnijeg životnog doba uopšte nisu retkost. Po istraživanju TNS Finansijskog servisa iz 2004 godine, procenjeno je da u Americi postoji oko 8,2 miliona domaćinstava sa imovinom vrednijom od milion dolara.

To predstavlja porast od 33%, sa 6,2 miliona, koliko ih je bilo 2003 godine!

Ko su ti ljudi koje neki opisuju kao dobitnike u životnoj lutriji, ili pak kao one koji su postali bogati eksploatišući siromašne? Jedna stvar koja je sigurna jeste da oni nisu sinovi i ćerke Rokfelera, Kenedijevih ili Vanderbilta? Po istraživanju Dr. Tomasa Stenlija (Stanley) i Vilijema Dankoa (Danko), objavljenom u njihovoj knjizi “Milioner iz susedstva; iznenađujuća tajna američkog bogatstva”, 80% današnjih američkih milionera predstavljaju prvu generaciju bogatih.

Profesori Danko i Stenli navode i druge karakteristike ovih 8,2 miliona milionerskih domaćinstava. Manje od 20% njih su nasledili 10% ili više svog bogatstva. Više od polovine njih nije nasledilo ni jedan jedini dolar! Manje od 25% je ikad primilo neki poklon od rođaka veći od 10 000$, i 91% njih nikad nije dobilo na poklon ni jedan jedini dolar vlasništva nad ranijim porodičnim biznisom!

Biti prva generacija bogatih u Americi nije ništa novo. Stenli i Danko kažu da je “i pre sto godina bila ista situacija. U časopisu Američka ekonomija, Stenli Labergot (Labergott) je dao pregled 4 047 američkih milionera. On izveštava da su 84% njih bili novobogataši koji su stigli do vrha bez ikakvog nasleđenog bogatstva.”

Sve ovo govori o jednoj od najunikatnijih osobina naše nacije.

To što znate kako je neka osoba prošla u životu, ne znači da znate odakle je počela. Drugim rečima, u našem društvu postoji toliko ekonomske pokretljivosti da startovanje sa skromnim srestvima, ili čak iz teškog siromaštva, ne sprečava nikoga da se uspenje na vrh.

Po podacima poreske uprave, 85,8 najmanjih poreskih platiša 1979 godine pomerili su se na više nivoe, a često i u prvu petinu po veličini plaćeog poreza.

Evo mog pitanja za vas: šta da radimo sa ljudima koji prihvataju pesimizam i fatalizam – da im kažemo da su siromašni zato što su drugi bogati, ili da crncima kažemo da oni nikada neće uspeti zbog rasizma u društvu? Kako da se odnosimo prema političarima, medijskim intelektualcima i profesorima na fakultetu koji zagovaraju politiku zavisti – govoreći ljudima laži o tome kako su bogati postali bogati preko leđa siromašnih? Ja sam rastao u siromaštvu fliadelfijskih blokova, i to nisu bile preovlađujuće lekcije pre pola veka. Moja majka je tvrdila da “mi imamo budžet za pivo, a ukuse za šampanjac”. A moj očuh je upozoravao, “ako hoćeš da uspeš u ovom svetu, moraš da ustaješ rano a ležeš kasno.”

Ovakve poruke su mnogo korisnije siromašnim osobama nego podgrevanje njihove zavisti i ubeđivanje da su nečije žrtve. Meni se lično najviše dopada odgovor evangelističkog pastora Ajka Reverenda (Reverend) na pitanje šta mi treba da učinimo za siromašne. On je rekao “najbolja stvar koju možeš da uradiš za siromašne jeste da ne postaneš jedan od njih.”

Prevod: Ivan Janković

Volter Vilijams je profesor ekonomije u penziji Univerziteta “George Mason” u Virdžiniji.