Karteli kao efikasne proizvodne strukture

Karteli se smatraju specifičnim proizvodnim strukturama koje omogućavaju proizvođačima da uživaju monopolsku moć. Ocena rada kartela tako je blisko povezana sa teorijom konkurencije i monopola koju neko prihvata. Ovo polje ekonomije je sigurno jedno od onih na kojima je Marej Rotbard (Murray Rothbard) dao prelomni doprinos. On je ubedljivo pokazao da ne postoji monopolska moć, sve dok postoje samo dobrovoljni aranžmani. Sa ove tačke gledišta, sloboda ulaska u proizvodnju je jedini relevantan kriterijum za ocenu proizvodnih struktura, i treba odbaciti kao irelevantne sve druge tradicionalne uslove teorije čiste ili savršene konkurencije. U ovom radu nećemo se baviti tom generalnom debatom o konkurenciji i monopolu, i prihvatićemo gledišta Mareja Rotbarda bez ikakve diskusije. Nas tačni cilj je da proučimo specificne karakteristike kartela i da ih procenimo u svetlu ovog pristupa. Karteli se generalno smatraju negativnim pojavama, odnosno formalnim sporazumima za smanjivanje proizvodnje. Posle razmatranja tog pristupa, objasnićemo zasto karteli, naprotiv, igraju pozitivnu ulogu u zadovoljavanju nekih specifičnih zahteva tržišta. Kao posledica, oni menjaju granicu izmedju firme i trzišta.

Kartel kao restriktivna proizvodna struktura

Tradicionalna teorija čiste ili savršene konkurencije fokusira se na broj učesnika, i kao takva, uvodi jaku opoziciju između slučaja konkurencije kada je tražnja savršeno elastična (sa tačke gledišta individualnog proizvođača), i slučaja monopola, kada je tražnja neelastična, što čini mogućim za monopolistu da stekne “ekstra-profite”. Negde u sredini je slučaj oligopola, odnosno problematična situacija u kojoj imamo samo nekoliko proizvodjača na trzistu.

Ono što je pogrešno u ovoj tradicionalnoj teoriji nije formalna analiza monopola ili oligopola, već konfuzija koju ona stvara između krajnjeg rezultata i procesa. Broj firmi na odredjenom tržištu u neko određno vreme je slučajan proizvod specifičnih procesa, i ne znači ništa sam po sebi. S druge strane, tek činjenica da li je proces zasnovan na korišćenju javnih ograničenja, ili je pak čisto spontan, čini razliku. Stoga, nije tačno da ekstraprofiti postoje ukoliko postoji sloboda ulaska na tržište, pošto je u tom slučaju nemoguće objasniti zašto nema još proizvođača koji pokušavaju da steknu takav ekstraprofit. Ali, tradicionalne teorije monopola su sasvim ispravne i dogovarajuće kada se primene na slučaj javnih privilegija, odnosno postojanja javnih barijera ulasku: u ovom drugom slučaju, formalna analiza monopola predstavlja korektan opis stvarnosti. Jedino u tom slučaju postoji “ekstraprofit”.

A sada, pogledajmo kako stvar stoji u slučaju malog broja proizvođača, koji pripada polju analiza kako teorije oligopola, tako i teorije kartela? Pretpostavimo da iz nekog tehničkog ili istorijskog razloga, u datom trenutku postoji samo ograničen broj firmi (moguća ekonomija obima nije dovoljno velika da bi opravdala postojanje samo jednog proizvođača). Svaki proizvođač treba da formuliše svoju sopstvenu strategiju u okruženju koje odlikuju nesavršene informacije (pošto odluka svakog proizvođača utiče na stanje tržišta, a niko ne zna namere drugih). Tako su autori poput Heinrich-a von Stackelberga pokazali da ishod ovog procesa može biti različit u zavisnosti od strategija koje slede različiti proizvođači. Postoje, naprimer, kooperativni i nekooperativni procesi, jednakost među proizvođačima ili razlika između lidera i sledbenika itd. Još jednom ove pretpostavke mogu imati zanimljive primene. One su sporne u onoj meri u kojoj pokušavaju da uvedu ideju monopolske situacije u stanje koje se odlikuje odsustvom javnih privilegija.

Često se pravi distinkcija između oligopola i kartrela. Kartel bi se mogao definisati kao specifičan oligopol u okviru koga proizvođači, umesto da pravedno konkurišu, ulaze u proces otvorene saradnje. Tako se karteli shvataju kao sporazumi između različitih proizvođača u cilju sleđenja zajedničkih pravila ponašanja, tj. sistema obostrano i slobodno prihvaćenih obaveza.

Obično se pretpostavlja da ovakav sporazum može biti objašnjen zajedničkom namerom učesnika, odnosno stvaranjem monopolske pozicije. Stoga su učesnici koji se ne suočavaju sa savršeno elastičnom tražnjom u stanju da steknu ekstraprofit od kupaca, koji ne bi mogli da steknu bez takvog sporazuma. Tako se karteli uglavnom doživljavaju iz negativnog ugla, što najbolje izražava uobičajena izreka da su karteli zaverenički.

U tradicionalnoj teoriji ekstraprofit se deli u skladu sa apriornim pravilom, njihovim tržišnim udelom. Dobro je poznato da su karteli nestabilne strukture, pošto su učesnici u iskušenju da postanu “slobodni jahači”: mada je njima u interesu da drugi poštuju sporazum, oni mogu očekivati veći deo zajedničkog ekstraprofita uvođenjem izvesnog nivoa konkurencije u odnosu na svoje partnere.

Karteli se ponekad smatraju još gorim od monopola. U stvari, često se smatra da monopoli postoje iz čisto tehničkog razloga, naprimer stoga što je tehnologija takva da ekonomija obima onemogućava da koegzistencija nekoliko firmi predstavlja najprofitabilniji način proizvodnje (prirodni monopol). U takvim slučajevima, ne poteže se nikakav normativni argument protiv monopola, već se samo tvrdi da vlada treba da spreči pretpostavljenu eksploataciju potrošača putem regulacije monopola, ili njegovog nacionalizovanja. Vrednosni sudovi o kartelima su mnogo kritičniji pošto se pretpostavlja da tu ne postoje tehnički razlozi ni za kakvu monopolsku poziciju, već da se karteli stvaraju ex nihilo putem direktnog sporazuma između proizvođača u cilju eksploatisanja kupaca. Sa ove tačke gledišta, sve kartelske sporazume treba zabraniti, zbog toga što karteli postoje u cilju uvođenja restrikcija proizvodnje.

U stvari, kao što ćemo videti kasnije, ovaj negativni pristup kartelima je direktna poslediva tradicionalne teorije konkurencije. U skladu sa njom, čista ili savršena konkurencija može da postoji samo kada veliki broj proizvođača proizvodi neko homogeno dobro. Ova teorija u suštini ne opisuje stvarni proces konkurencije između stvarnih preduzeća, već tehničku organizaciju menadžera unutar ne-inovativnog sistema, naprimer menadžera neke fabrike u centralizovanom sistemu proizvodnje sovjetskog tipa: pretpostavlja se da postoji samo jedna tehnika – jedna optimalna tehnika sa čisto tehnološke tačke gledišta – proizvodnje datog dobra, i svi (brojni) menadžeri treba da primene tačno istu tehniku da bi proizveli tačno isto dobro. U tom smislu, može se reći da je teorija čiste ili savršene konkurencije zapravo teorija centralnog planiranja.

Austrijska teorija konkurencije vodi suprotnom gledištu. Krajni rezultat konkurentskog procesa nije proizvodnja istovetnih dobara od strane brojnih proizvođača, već potpuno suprotno, diferencijacija dobara koja proizvode preduzetnici koji su inovatori, i koje konkurencija navodi – tačnije slobodan ulaz potencijalnih konkurenata – da ponude bolje robe po nižoj ceni.

Stoga, sve dok su kartelski sporazumi usmereni na homogenizaciju dobara (bilo njihovih specifičnih karakteriisitka ili cene), pitanje je za koji tip teorije to predstavlja problem. Sa tačke gledišta zagovornika tradicionalnog pristupa konkurenciji, problem nije u homogenizaciji dobara, već u stvaranju monopolske moći. Sa tačke gledišta onih koji podržavaju Austrijsku teoriju konkurencije, ne postoji nešto takvo kao monopolska moć, sve dok je proces monopolizacije putem kartela spontan. Ali, razlog za homogenizaciju treba razjasniti – što ćemo mi pokušati da učinimo kasnije – pošto je zasluga konkurencije sadržana u činjenici da uvodi diferencijaciju.

Pristup koji koristi Marej Rotbard u istraživanju posebnog slučaja kartela je otprilike sledeći: on prihvata ideju u skladu sa kojom su karteli zaverenički sistemi usmereni na uvođenje restriktivnih akcija u proizvodnji (smanjenje proizvodnje). Međutim, on pokazuje da su, s jedne strane, restriktivne akcije proizvođača savršeno opravdane a da, s druge strane, karteli ne mogu da stvore monopolsku moć pošto takva moć ne može da postoji ukoliko je pristup tržištu slobodan. Tako, po gledištu Mareja Rotbarda, ako se proizvođači organizuju kroz restriktivne sporazume u kartele, to će dostići tražnju kupaca za restriktivnom akcijom. Argument je sledeći. Monopolsku poziciju može steći samo jedan proizvođač, ili skup proizvođača organizovanih u kartele, samo ako je tražnja neelastična, što čini restrikcije proizvodnje mogućim i profitabilnim. Ali, na potrošačima je da njihova tražnja ne bude neelastična: ako su nezadovoljni ponašanjem kartela, mogu da odluče da imaju savršeno elastičnu tražnju, tj. da ne prihvate rast cena kroz smanjenje proizvodnje. Kao što je Marej Rotbard pisao:

“Ako se potrošači zaista protive akciji kartela, i ako im rezultati razmene zaista nanose štetu, oni će bojkotovati “monopolističku” firmu ili firme; sniziće svoje kupovine tako da kriva tražnje postane elastična, i firma će biti prisiljena da poveća svoju proizvodnju i ponovo snizi cene. Ako je akcija “monopolizovanja cena” preduzeta od strane kartela firmi, koji nemaju drugih aduta za činjenje proizvodnje efikasnijom, oni će se onda raspasti, zbog upravo pokazane elastičnosti krive tražnje.“ (Rothbard, Man, Economy and the State, p.565).

Kada kaže da potrošači mogu reagovati protiv kartela sniženjem svojih kupovina, on implicitno pretpostavlja da proizvodi kartela imaju bliske supstitute, tako da potrošači mogu da umanje restriktivne akcije proizvođača (i posledični rast cena) okretanjem ovim supstitutima, bez bilo kog značajnog gubitka korisnosti.

Tako, ako karteli spale kafu u cilju da podignu njenu cenu, šteta dolazi od okolnosti da je proizveden višak kafe, a ne od činjenice da je on spaljen (pošto kafa nema druge vrednosti osim svoje relativne retkosti u odnosu na druga dobra). U određenom smislu, restriktivna akcija nije specifična za kartele, pošto se na svakom slobodnom tržištu neprekidno smanjuje proizvodnja jednog dobra da bi se povećala proizvodnja nekog drugog. Po Mareju Rotbardu: “Akcija kartela, u cilju smanjivanja proizvodnje kafe i uzrokovanja povećanja proizvodnje gume, prašumskog drveta itd., vodi porastu moći proizvodnih resursa da zadovolje želje potrošača,“ (Rotbard) i “Akcija kartela, ako je dobrovoljna, ne može da ošteti slobodu konkurencije i, ako se pokaže profitabilnom, koristi pre nego šteti potrošačima.“(Rotbard). Stoga, ili karteli potiču od slobodnog rada na tržištu i njihove moguće restriktivne akcije potrošači žele, ili su posledica barijera ulasku, te su restriktivne akcije čista – tj. od države stvorena i omogućena – monopolistička eksploatacija kupaca.

Međutim, Marej Rotbard teži da ograniči opravdanje kartela na slučaj dobrovoljnih i korisnih restrikcija proizvodnje, mada ne isključuje ni mogućnost drugih vrsta kartelskih akcija, kada piše:

“Posmatrati kartele kao nemoralne ili takve da nanose štetu nekoj vrsti potrošačkog suvereniteta je stoga potpuno pogrešno. I to je istina čak i kada je reč o prividno “najgorim“ slučajevima kartela koji se daju pretpostaviti, onim koji su uspostavljeni samo za svrhe restrikcija, i kada se, kao posledica ranije greške ili kvarljivosti proizvoda, događa stvarno uništavanje proizvoda.“ (Rotbard: ibid.,p.570).

Međutim, sam pojam “restriktivne akcije“ je po sebi sumnjiv, pošto akcija kao takva može biti označena restriktivnom samo u poređenju sa nekim standardom koji se nesumnjivo može nazvati ne-restriktivnim. Uzmimo primer proizvođača kafe koji spaljuju kafu u cilju povećanja njene cene i sticanja maksimalnog profita. Kooperativna akcija je neophodna zarad sprečavanja free-ridinga. Međutim, umesto da spaljuju kafu tek pošto je proizvedena, proizvođači mogu odlučiti da preduzmu kooperativnu akciju pre same proizvodnje, u cilju da izbegnu hiper-produkciju. Oni to neće učiniti samo zato što im nedostaju potrebne informacije o budućem stanju tržišta. Stoga, spaljivanje kafe je restriktivna praksa samo u poređenju sa specifičnim stanjem stvari koje će biti slobodno izabrano od strane proizvođača u situaciji nesavršenih informacija. Stoga bi bilo poželjno izbegavati korišćenje normativnog termina “restrikcija“ i pretpostaviti samo da karteli teže maksimizaciji profita.

Sada, ako postoji slobodan pristup tržištu, pogrešno je tvrditi da ta maksimizacija profita korespondira sa ekstra-profitom. Isto kao i pojam restriktivne akcije, i pojam ekstraprofita je besmislen, pošto podrazumeva poređenje sa jednim nepostojećim standardom, naime profitnom stopom stečenom u stanju čiste ili savršene konkurencije.

Sama efinicija kartela ne implicira ništa o stepenu slobode ulaska na tržište. Teorija monopola je bespredmetna sve dok nisu specifikovani razlozi za postojanje samo jednog proizvođača (recimo, barijere ulasku, ekonomija obima ili inovacije). Slično tome, teorija kartela je besmislena bez jasnog definisanja razloga za postojanje takve tržišne strukture. Kao što smo videli, mogućnost uvođenja restriktivnih akcija na tržištu nije prihvatljivo objašnjenje, i trebalo bi da razmotrimo druga opravdanja za kartele.

Ako ne postoji jedan, već nekoliko proizvođača na nekom tržištu, to može značiti naprimer da nema ekonomskog dobitka koji bi se mogao steći promenom od nekoliko ka samo jednom proizvođaču (optimalna veličina firme je ostvarena sa nekoliko firmi i nema marginalne ekonomije obima). Za većinu teoretičara, karteli se javljaju kao nestabilne tržišne strukture, zato što oni mogu da nađu objašnjenje za situaciju sa jednim monopolistom ili za situaciju sa velikim brojem proizvođača, ali ne mogu ni za jednu situaciju koja je negde “između“. Karteli se tako pojavljuju kao jedno prelazno rešenje koje rešava neke specifične probleme. Međutim, ova posredna i prelazna tržišna struktura može biti savršeno stabilna i optimalna.

Karteli kao organizacije koje proizvode vrednost

Kao što smo upravo naglasili, nasuprot tradicionalnoj teoriji, konkurencija je zaslužna navođenje proizvođača da diferenciraju svoje proizvode i da ne pokušavaju da proizvedu potpuno iste stvari istom tehnologijom. Sada, ako definišemo kartel kao strukturu koja omogućava različitim proizvođačima da koordinišu svoju proizvodnju u cilju da spreče bilo kakvu diferencijaciju proizvoda, da li to znači da kartele treba smatrati nekonkurentnim organizacijama, ili pak postoje neki drugi razlozi kojima se može objasniti pojava ovakvih proizvodnih struktura?

Postoji uopšten i vrlo jednostavan odgovor na ovo pitanje: ukoliko konkurencija preovlađuje, u smislu postojanja slobodnog ulaska na tržište, i ako karteli postoje duže vremena, to neizostavno znači da su te strukture najbolje moguće u zadovoljavanju nekih specifičnih potreba tržišta. Drugim rečima, karteli nisu nužno nestabilni – kao što je očigledno iz praktičnog iskustva – i ako opstaju uprkos potencijalnoj konkurenciji, to znači da predstavljaju korisnu strukturu u nekom specifičnom slučaju. Drugim rečima, konkurencija obično vodi diferencijaciji proizvoda, tj. nesavršenoj supstituciji između njih, dok karteli teže da uvedu homogenizaciju, tj. zamenjivost. Koristi diferencijacije su toliko očigledne da moraju postojati vrlo ozbiljni razlozi za njeno ograničavanje i uvođenje višeg nivoa zamenjivosti između proizvoda.

U stvari, postoje mnoge specifične aktivnosti u kojima postoji tražnja za homogenošću, posebno u mrežnim aktivnostima, naprimer telekomunikacijama, saobraćaju, ili proizvodnji novca (koje se često smatraju javnim službama i čak, prirodnim monopolima). Uopšteno govoreći, takve situacije se mogu označiti kao situacije “subaditivnosti“, što uključuje eksternalije, ekonomiju obima i ekonomiju snopa. U takvim slučajevima koordinacija nekoliko proizvođača ili zamena jednog proizvođača nekolicinom njih mogu biti korisne.

Naprimer, u slučaju proizvodnje novca može se pretpostaviti postojanje ekonomije obima, i stoga opadajućih graničnih troškova u proizvodnji novca, pošto, naprimer, troškovi reklamiranja karakteristika valute mogu biti manje ili više fiksni, a centralizacija rezervi može omogućiti skladištenje resursa; postoji ekonomija obima pošto informacije dobijene preko finansijskih posrednika mogu efikasno biti iskorišćene da prilagode novac kreditima; i konačno, mogu da postoje eksternalije, pošto je naprimer, valuta korisnija nekoj osobi što je više drugi koriste. Čak i kad se neko ne slaže za tačnim razlozima subaditivnosti, svako može da prihvati ideju da neće biti optimalno ako postoji suviše veliki broj valuta.

Vlade i svi eksperti koji ih podržavaju obično prelaze od ovakvog zapažanja ka zaključku da postoje prirodni monopoli, tako da su nužne regulacije ili javni monopoli u cilju izbegavanja eksploatacije potrošača od strane proizvođača. U stvari, postoji samo jedan zaključak koji treba izvesti iz ovakvih zapažanja, upravo onaj da postoje potencijalni dobici od smanjenja nivoa diferencijacije u proizvodnji takvih dobara. Postoje potencijalni dobici koji se mogu ostvariti zamenom velike raznovrsnosti jednim ili ograničenim brojem dobara. Međutim, to ne znači da optimalni nivo diversifikacije – ili, obrnuto, optimalni nivo homogenizacije – može biti određen a priori sa čisto tehničkog stanovišta. Dve stvari su ovde važne:

• čak i ako u bilo kom slučaju dobici mogu biti ostvareni smanjenjem nivoa diferencijacije – naprimer zbog ekonomije obima – to ne povlači za sobom da je isto tako optimalno smanjiti broj proizvođača. Naprimer, ako bi se moglo dokazati da je tehnički optimalno da imamo samo jedan novac ili jedan kompjuterski standard na svetu, to ne znači da treba da imamo jednog proizvođača: i monopol i kartel mogu da obave posao. U stvari, kartel je proizvodna struktura u kojoj različiti proizvođači proizvode isto dobro, tako da budu efikasni kao i monopol u rešavanju problema homogenosti.
• Ne možemo znati unapred i zauvek da li postoji smanjena tražnja za povećanjem proizvodnje u nekoj aktivnosti. To tek treba da bude otkriveno. A , kao što je dobro poznato, konkurencija, tj. slobodan ulaz, jeste najbolji način da otkrijemo do kog stepena je ta tražnja smanjena, i u kojoj meri se menja tokom vremena. Tačnije rečeno, ne može se uopšteno reći da smanjena mogućnost za povećanje proizvodnje postoji u ovoj ili onoj aktivnosti, pošto se ona javlja u jedno određeno vreme i u nekoj datoj tački proizvodnog procesa, ali ne nužno na nekoj strogo određenoj tački unutar celine. Na primer, u telekomunikacijama ili saobraćajnoj mreži, može biti neefikasno postojanje više od jednog velikog autoputa na nekom delu mreže, dok u drugim delovima ne postoji nikakva ekonomija obima: autoput može da opslužuje jedan monopolistički proizvođač, ili nekoliko njih koordinisanih putem kartela, dok druge delove opslužuju različiti, nekoordinisani proizvođači, kao što kartel može naprimer da upravlja autoputem.

Stoga, karteli postoje ne samo, ili čak ne primarno, u cilju činjenja resursa ređim i podizanja cene, već u cilju povećanja vrednosti proizvodnje i unapređenja proizvodnih procesa. Kartel nije stvoren da bi uvećavao ono što tradicionalna teorija naziva “ekstraprofitom“, već da bi doneo poboljšanja koordinacije.

Karteli, isto kao i monopoli, predstavljaju mogući ishod konkurencije, tj. slobodnog ulaska na tržište: konkurencija omogućava stvarnim preduzetnicima da uvode inovacije, tako da budu jedini ponuđači proizvoda koji odluče da lansiraju na tržište. Kao što konkurencija ima zaslugu da navodi proizvođače da budu prvi na tržištu – tj. da budu ono što tradicionalna teorija naziva “monopolistima“ – besmisleno je upoređivati situaciju kartela sa situacijom gde ima mnogo proizvođača. Ali, ima smisla upoređivati kartele sa monopolima. U stvari, ako negde postoji korist od homogenizacije proizvodnje, zbog fenomena subaditivnosti, nije li efikasnije da imamo samo jednog proizvođača umesto kartela?

U stvari, u kartelima postoji moguća koordinacija troškova koja može biti suprotstavljena koordinaciji dobitaka ostvarenih kroz homogenizaciju proizvodnje. Međutim, karteli mogu biti organizovani kroz dve različite procedure; kroz spontanu koordinaciju ili kroz eksplicitnu saradnju. Kao primer prve kategorije, uzmimo slučaj slobodnog bankarskog sistema i pretpostavimo da u nekoj oblasti nekoliko banaka proizvode valute koje su utemeljene na garancijama konvertibilnosti zlatnog standarda. Međutim, svaka banka otkriva da u cilju činjenja svog novca što atraktivnijim, ona ne sme da podiže svoju likvidnost, i stoga odlučuje da prihvati valute drugih banaka uz svoju bez ograničenja, po fiksnoj ceni određenoj njihovom obostranom cenom u zlatu. Takav sistem spontane koordinacije čini sve valute savršeno zamenjivim, što znači da su banke odlučile da eliminišu svaku moguću diferencijaciju svojih proizvoda. Međutim, moguće je zamisliti da se pojavi neki oblik kooperacije, tj. eksplicitne koordinacije odluka, naprimer uvođenje zajedničkog imena za zajedničku valutu, ali to nije nužno, pošto svaka banka može odvojeno da odluči da koristi ime valute koja je već štampana od strane neke od njih. Stoga, nemoguće je definisati kartel preko postojanja kooperacije – ili onoga što se ponekad zove zaverom – već samo preko toga da li postoji homogenizacija dobara koju proizvode različiti proizvođači, bilo da ona rezultira iz eksplicitne, centralizovane odluke, bilo iz individualnog i decentralizovanog odlučivanja.

Troškovi koordinacije su svakako viši što u sistemu postoji više koordinacije, pošto je nužno nadgledanje eksplicitnih kartelskih sporazuma. U tom slučaju, kao što smo već podsetili, svaki učesnik u kartelu ima interes da drugi poštuju sporazum, a da on pokuša da se “prošvercuje“ u cilju dobijanja većeg dela iz zajedničkog tržišta. Ali, troškovi koordinacije su skoro nepostojeći uvek kada su karteli rezultat spontanih odluka njegovih članova.

S jedne strane, kartel može imati neke prednosti u poređenju sa situacijom u kojoj imamo jednog proizvođača (monopolistu). Glavni dobitak potiče od činjenice da, iako postoji trenutna homogenizacija proizvodnje, ostaje mogućnost buduće diversifikacije. Kao što smo već naglasili, poboljšana koordinacije može da vremenom nestane, sa otkrivanjem novih tehnologija. Kada se jedno dobro proizvodi od strane nekoliko kartelskih proizvođača, a ne od strane samo jednog, postojaće više podsticaja da se otkrivaju nove tehnologije. Tradicionalna tvrdnja u skladu sa kojom su karteli nužno nestabilni nije potpuno pogrešna, ali je ne treba uzeti kao negativan aspekt samih kartela, već pre kao pozitivan. Ona znači da kartel opstaje onoliko dugo koliko predstavlja najefikasniju proizvodnu organizaciju. Ali, on se mora raspasti kadgod se pojavi neka nova i efikasnija proizvodna struktura. Štaviše, učesnici u kartelu su motivisani da stalno traže mogućnosti za izmišljanje novih i efikasnijih proizvodnih organizacija, od kojih neke podrazumevaju razbijanje kartela, ili možda, aranžman o novoj formi kartela.

Drugi mogući dobitak koji donose karteli jeste dobitak od ekonomije obima. Nasuprot onome što se obično pretpostavlja, ekonomija obima ne postoji generalno. Štaviše, gde god je moguće pretpostaviti postojanje ekonomije obima, ona bi trebalo da bude smatrana tehnološkom, a ne institucionalnom. Ali, postoje isto tako i disekonomije obima, koje su prevashodno institucioanlne prirode. Dobro je poznato da se unutrašnja organizacija firme ne oslanja na eksplicitne procedure razmene, tako da je proizvodnja informacija komplikovanija. Što je veća firma to su veći organizacioni troškovi. Stoga, koordinišući svoju proizvodnju – ili sarađujući – kroz kartel, različite firme su u stanju da proizvode dobra u optimalnom obimu, sa tehnološe tačke gledišta, i sa tačke gledišta minimiziranja institucionalnih troškova (disekonomija obima).

IATA (International Air Transport Associacion) pruža zanimljiv primer efikasnog, pre stabilnog nego nestabilnog kartela. Kroz sporazume koje nije suviše teško nadgledati, različite firme su u stanju da unaprede svoje usluge, pošto su karte koje izdaju različite firme (skoro savršeno) zamenjive, bar kad je reč o običnim kartama. Međutim, avioprevoznicima je omogućen izvestan stepen diferencijacije – naprimer kvaliteta usluge – i na drugoj strani, oni takođe proizvode usluge (npr., posebne rute i čartere) koje ne ulaze u kartelski sporazum. Tako se avioindustrija karakteriše optimalnim nivoom diferencijacije i homogenizacije kako sa tačke gledišta putnika, tako i prevoznika. Nekim putnicima je zamenjivost avionskih karata vrlo značajna, nekim drugima je prioritet da kupe kartu po najnižoj mogućoj ceni. Tako avioindustrija obezbeđuje različite potrebe potrošača.

Tradicionalna teorija konkurencije, kao i tradicionalna teorija prirodnog monopola, imaju globalni pristup onome što nazivaju dobrom. Smatra se naprimer da postoji nešto kao avioprevoz ili telekomunikacije. Štaviše, pretpostavlja se da subaditivnost postoji u takvim mrežnim aktivnostima tako da je verovatno postojanje prirodnog monopola. U stvari, kao što je razjasnila nova teorija potrošnje, ljudi ne žele dobra, već karakteristike, i fizički različita dobra nude snopove karakteristika, u različitim proporcijama. Problem sa proizvodnjom je u prilagođavanju neslućenoj raznovrsnosti karakteristika koje žele različiti pojedinci. Homogenost može biti jedna od vrednih – i stoga traženih – karakteristika, kao što je to slučaj sa novcem ili avio-prevozom. Stoga, da bi bila efikasna, proizvodna struktura mora da nudi korpe različitih karakteristika koje potrošači smatraju optimalnim, što znači da neke korpe moraju uključivati homogena dobra, a druge diferencirana. Kartel – koji je mešavina diferencijacije i homogenizacije – doprinosi ovom prilagođavanju. Sa ove tačke gledišta, ima suštinska svojstva produktivnih struktura. Nasuprot uobičajenom gledištu po kome su karteli fundamentalno nestabilni, i stoga tranzitorni, i nasuprot, čak, gledištu Mareja Rotbarda koji takođe kartele smatra prolaznim organizacijama, oni imaju trajnu, mada promenljivu ulogu.

Karteli kao posredničke proizvodne strukture

Tako, karteli igraju važnu ulogu u omogućavanju optimalne kombinacije diversifikacije i homogenizacije u proizvodnji, u skladu sa potrebama potrošača; i u obezbeđivanju optimalne kombinacije koordinacije i kooperacije. Sa ove druge tačke gledišta, oni igraju interesantnu posredničku ulogu u proizvodnim strukturama.

Marej Rotbard smatra da karteli teže organizovanju “saradnje sa ciljem da se poveća dohodak proizvođača“ i dodaje: “Šta je suština delovanja kartela? Individualni proizvođači se slažu da ulože svoje resurse na zajedničku gomilu, ova centralna organizacija pristaje da donosi odluke o proizvodnji i cenovnim politikama u ime svih vlasnika, i da zatim alocira novčane dobitke među njima. Ali, nije li ovaj proces ona ista vrsta partnerstva ili formiranja jedne kompanije?“ (Rotbard, Man, Economy and the State, p.572) Upoređujući stvaranje kartela sa stvaranjem centralizovane firme, on zaključuje, “ne postoji stoga suštinska razlika između kartela i obične korporacije ili partnerstva.“ Međutim, kao što smo već naglasili, ako su kartel i velika firma isto, zašto onda karteli postoje? Ne videći nikakve suštinske razlike među njima, rotbard pretpostavlja da su karteli uglavnom prelazne strukture, nasuprot onome što pokazuju razum i iskustvo. U stvari, njegovi zaključci zavise od definicije kartela. Shvatajući kartel kao otvorenu saradnju firmi u cilju porasta zajedničkog profita – u skladu sa tradicionalnom definicijom kartela – on pretpostavlja da će najefikasnija firma biti u iskušenju da razbije kartel u cilju povećanja svog tržišnog udela. U stvari, kao što smo videli, kartel se ne može definisati preko strategije sticanja tržišnog udela, mada postoji, ali koordiniran – i ne nužno kooperativan – napor da se homogenizuje proizvodnja (što može implicirati identične cene). Ako tržište preferira ovu homogenizaciju, kartel je efikasan, i on će opstati. Ako ne zadovoljava nikakvu specifičnu potrebu potrošača, već predstavlja samo posledicu težnji proizvođača da maksimizuju zajednički profit, kartel će propasti pre ili kasnije.

Kao posledica ove restriktivne definicije kartela, Marej Rotbard misli da je kartel ili efikasan pa će desiti spajanje njegovih članova, ili nije, pa će se raspasti. Kao što je napisao “ako je zajednička akcija najefikasniji i najprofitabilniji kurs za svakog člana, vrlo brzo će se desiti spajanje.“ (Rotbard, ibid.,p.573) U stvarnosti, efikasni karteli mogu i moraju da opstaju, možda uz transformaciju svojih struktura i aktivnosti, ili promenu broja svojih članova. Najbolji primer može nam pružiti proizvodnja novca. U slobodnom bankarskom sistemu proizvodnja novca od strane članova kartela je bila efikasna bez bilo kakvog razbijanja kartela ili integracija u jednog velikog proizvođača. U stvari, ako ne postoji neograničena ekonomija obima, ne postoji razlog za integraciju.

Do integracija ne dolazi upravo zato što su firme u kartelu nezavisni profitni centri, koji efikasnije vrše ekonomsku kalkulaciju. Umesto gledanja na kartele kao na skupove firmi koje će se integrisati, bilo bi i realističnije i efikasnije smatrati ih poslednjim stadijumom procesa kojim velika firma biva decentralizovana u različito koordinisane profitme centre, i na kraju razdvojena na nezavisne profitne centre sa različitim vlasnicima.

Kao što je poznato, u svom pionirskom radu u modernoj teoriji firme, Ronald Kouz (Coase) (R. Coase, “The nature of the firm”, Economica 1932) je dao odgovor na sledeće pitanje: Ako je, kao što se s pravom pretpostavlja, tržište efikasan način da pojedinci organizuju obostranu razmenu, zašto se ono zamenjuje drugim procedurama, naprimer kooperativnim ili komandnim, koje se koriste unutar firme? Tržište omogućava koordinaciju odnosa između pojedinaca putem dobrovoljne razmene, dok su pojedinačne akcije usklađene unutar firme (ili bilo koje druge organizacije) putem kooperacije, tj. složene mešavine spontanih i ograničenih (komandnih) akcija.

Stoga se sada često ocenjuje da optimalna organizacija proizvodnje proističe iz sučeljavanja dve neisključujuće sheme – kooperacije i koordinacije. Tržište je proces koordinacije između dobrovoljnih učesnika, a firma – kao i bilo koja druga organizacija – kooperativni sistem u kome je proizvodni proces zasnovan ne na spontanoj interakciji između pojedinaca putem ugovora, već putem neodređenijeg procesa kooperacije (naprimer putem naredbi, mada u svakoj firmi postoji mešavina naredbi, dobrovoljnih odluka i inicijativa, koordinacije kroz proces informisanja itd.). Sada, postoji jedna vrsta granice između tržišnog procesa i organizacionih procesa unutar firme. Možemo pretpostaviti da će unutar veće firme biti komplikovaniji proces unutrašnje organizacije. Međutim, firma može profitirati bilo zbog mogućnosti razvoja ekonomje obima, bilo – u skladu sa tradicionalnom teorijom – eksploatisanja monopolske pozicije i ekstraprofita. Zbog ovih suprotstavljenih tendencija, optimalna veličina firme dobija se pod posebnim uslovima.

Umesto ovog ili-ili pristupa, kartel čini mogućim bolje kombinovanje ovih konfliktnih tendencija u pogledu boljeg korišćenja kako kooperativnih rešenja (unutrašnje organizacije), tako i procesa koordinacije (tržišta). Ovo je razlog zašto postoji velika raznovrsnost kartelskih kombinacija koordinacionih i kooperativnih procedura. To je takođe razlog zašto karteli nisu nužno nestabilni. Oni su deo strategije firme: ako firma preduzme promenu u svojoj proizvodnji, ona ne mora da bira samo između produžavanja unutrašnjeg procesa kooperacije i ulaska u dobrovoljnu razmenu na tržištu. Kombinovanje kooperacije i koordinacije u formi kartela može biti poželjno. Industrija mikro-kompjutera pruža zanimljiv primer ovakvih strategija. U skladu sa razvojem tržišta, tehnologija i strategija, proizvođači nezavisno određuju svoje standarde, ili ulaze u kooperativne aranžmane koji se mogu opisati kao kartelski.

Sa ove tačke gledišta, poželjno je odbaciti definiciju kartela kao sporazuma između firmi koje teže da upražnjavaju restriktivne akcije ili bilo koju drugu posebnu vrstu delovanja. Stvarna namera učesnika nije relevantna. Svaka akcija rezultira iz neke namere, ali sadržaj namere je nevažan sa tržišne tačke gledišta. Može se desiti da preduzetnik sklapa sporazum sa nekom specifičnom namerom, ali ishod sporazuma nije onaj koji je nameravan, već drugi koji se ispostavlja kao koristan, tako da sporazum može biti produžen. Ono što je važno kod kartelaje jeste da određena mešavina koordinacije i kooperacije efikasno zamagljuje razliku između organizacionog i tržišnog procesa.

Pascal Salin je profesor na Univerzitetu Paris-Daufine u Parizu. Predstavlja jednog od trenutno vodećih teoretičara ekonomskog liberalizma u svetu. Jedan je od vodećih predstavnika Austrijske ekonomske škole i bivši predsednik čuvenog Društva Mont Pelerin, vodeće asocijacije liberalnih intelektualaca u svetu, koje je osnovao Hajek još 1947. godine. Profesor Salin je poznat po svojim radovima iz makroekonomije, teorije kartela i antitrusta, kao i zapaženim teorijskim sintezama u polju liberalne filozofije. Njegova knjiga Liberalisme, objavljena pre nekoliko godina u Parizu, predstavlja jedan od najznačajnijih pokušaja primene načela klasičnog liberalizma na probleme savremenog društva koji je uopšte preduzet poslednjih decenija. – Tekst koji donosimo originalno je objavljen u The Review of Austrian Economics, Vol. 9, No.2, 1996. Prevod: Ivan Janković