Evropa pred izazovima: Lisabonska strategija rasta i zaposlenosti
Spoljašnji izazovi: Između čekića i nakovnja
Međunarodna konkurencija se pojačava i Evropa se suočava sa dvostrukim izazovom iz Azije i iz Sjedinjenih Američkih Država. Potencijalni brzi rast kineske privrede stvoriće ne samo konkurenta Evropi, nego i ogromno i rastuće tržište.
Da bi Evropa iskoristila priliku, treba da ima odgovarajuću ekonomsku osnovu i da shvati da će još mnogo decenija konkurencija u robi široke potrošnje, naročito one sa visokim udelom nadnice i stabilnim tehnologijama, biti izuzetna, i unutar Unije i van nje. Sa ogromnim i sve većim direktnim stranim investicijama, kao i sa sopstvenom naučnom bazom, Kina je zaista počela da konkuriše na samo sa robom sa niskom, već i sa visokom dodatom vrednošću.
Mada su kineske plate samo delić evropskih, jasno je da je razlika u kvalitetu robe proizvedene u Kini i one proizvedene u EU mala ili je čak nema. Izazov iz Indije nije nimalo manje realan – posebno u sektoru usluga, gde je ona najveći korisnik prebacivanja ekonomskih aktivnosti u manje razvijene zemlje (“offshoring” ili “outsorcing”) u sektoru usluga, sa ogromnom rezervom obrazovanih, jevtinih radnika koji govore engleski. Kolektivno azijsko prisustvo u svetskom trgovinskom sistemu biće sve izraženije.
Evropa mora da razvije svoje sopstvene oblasti specijalizacije, uspešnosti i uporednih prednosti, koje neminovno moraju da leže u posvećenosti ekonomiji znanja u najširem smislu – ali tu je suočena sa dominacijom SAD‑a. SAD prete da učvrste svoje vođstvo. Na ovu zemlju otpada 74 odsto najboljih svetskih kompanija iz oblasti informacione tehnologije i 46 odsto najboljih kompanija po izdacima za istraživanje i razvoj. Udeo EU‑a u svetskom izvozu proizvoda visoke tehnologije manji je od američkog, kao što je manji i njen udeo u proizvodnji sa visokim tehnologijama, kako god se računa — i po vrednosti i po broju zaposlenih. U globalnoj ekonomiji Evropa nema drugu opciju osim da radikalno unapredi svoju ekonomiju znanja i ekonomsku efikasnost, ako želi da odgovori na izazove Azije i SAD‑a.
Unutrašnji izazovi :Evropa postaje seda
Dve sile – opadajuće stope nataliteta i rastuća očekivana dužina života – zajedno proizvode dramatičnu promenu broja i starosne strukture stanovništva Evrope. Pretpostavlja se da će ukupan broj stanovnika da opadne do 2020. godine. Do 2050. broj radno sposobnih stanovnika (15–64 godine) smanjiće se za 18 odsto u odnosu na sadašnji broj, a onih iznad 65 godina biće 60 odsto više. Rezultat toga biće promenjen odnos penzionera i zaposlenih: od 24odsto danas na skoro 50odsto godine 2050. Neće sve zemlje u ovom smislu biti iste te 2050. godine, dok će u Danskoj taj odnos biti 36odsto, u Danskoj do Italiji će biti 61 odsto.
Ovakav razvoj je već na delu, tako da će se 2015. odnos onih zavisnih i zaposlenih popeti na 30 odsto. Uticaj tog trenda biće pojačan nižim stepenom zaposlenosti starijih radnika. Sve ovo će se ozbiljno odraziti na evropsku ekonomiju i njenu sposobnost da finansira evropske socijalne sisteme. Starenje će povećati potražnju za penzijama i zdravstvenim staranjem u isto vreme kada se bude smanjivao broj radno sposobnih ljudi koji treba da proizvedu bogatstvo. Evropska komisija procenjuje da će do 2040. godine samo starenje stanovništva da smanji potencijalnu stopu rasta EU‑a sa sadašnjih 2–2,25 odsto na oko 1,25 odsto. Ukupni uticaj takvog pada biće bruto društveni proizvod po glavi stanovnika oko 20 odsto niži nego što bi se inače moglo očekivati. Već od 2015. godine potencijalni ekonomski rast pašće na 1,5 odsto ukoliko se ne promeni današnji način korišćenja potencijala radne snage.
Starenje stanovništva će do 2050. godine rezultirati i u povećanju izdataka za penzije i zdravstvenu zaštitu između četiri i osam odsto BDP‑a. Pretpostavlja se da će već od 2020. godine izdaci za penzije i zdravstvenu zaštitu u mnogim državama članicama porasti za oko dva odsto BDP‑a, a da će 2030. godine povećanje dostići 4–5 odsto BDP‑a. Povrh svega, niža ekonomska stopa rasta će se negativno odraziti na javne finansije, a taj negativni uticaj će početi od 2010. godine.
Proširenje
Proširenje je još više naglasilo nejednakosti i probleme kohezije unutar Evropske unije. Stanovništvo je poraslo za 20 odsto, dok je dodatak evropskom bruto društvenom proizvodu od novih članica samo pet odsto, što će rezultirati padom proizvodnje po glavi stanovnika od 12,5 odsto u EU-25. Štaviše, nove države članice odlikuju se snažnim regionalnim razlikama, gde je bogatstvo koncentrisano u malom broju regiona. Udeo stanovnika koji žive u regionima sa manje od 75 odsto proseka razvoja u EU povećano je sa 73 na 123 miliona. Kao što je već napomenuto, EU-25 će još teže nego EU-15 dostići neke od lisabonskih ciljeva. Na primer, prosečna stopa zaposlenosti u Uniji je zbog proširenja pala za skoro 1,5 odsto. Dugoročna stopa nezaposlenosti u EU-25 je četiri odsto u odnosu na 3,3 odsto u EU-15. Neke od ekoloških ciljeva biće isto tako sada teže dostići. U vezi sa nekim indikatorima (kao što je izdatak za istraživanje i razvoj kao deo BDP‑a) nove države članice će morati da značajno povećaju svoje napore.
Pozitivni aspekt proširenja je u tome što novim državama članicama nudi perspektivu brzog postizanja visokih stopa rasta BDP‑a i produktivnosti, pošto hvataju korak sa evropskim prosekom, stvarajući tako prostor ekonomskog dinamizma u istočnoj Evropi. Postoje dokazi da se to već dešava. Rast proizvodnje i produktivnosti u Estoniji, Litvaniji, Letoniji, Mađarskoj, Poljskoj, Sloveniji, Slovačkoj i Češkoj bio je u poslednjih pet godina viši od odgovarajućih stopa rasta Sjedinjenih Američkih Država. Zamenjujući nepotrebnu i zastarelu tehnologiju onom najsavremenijom, one će preskočiti celu generaciju u tehnološkim kapacitetima. Sigurno je da će se njihov rast proizvodnje i produktivnosti nastaviti.
Nizak nivo poreza i plata u novim državama članicama, koji privlači ulaganja iz ostalih zemalja Evropske unije, biće, međutim, najverovatnije izvor rastućih nesporazuma. Ukoliko ne dođe do neke vrste konvergencije, te tenzije će rasti. Zato je u ovom smislu dostizanje lisabonskih ciljeva o promociji rasta i zaposlenosti u svim delovima Unije od vitalnog značaja za buduću unutrašnju koheziju Unije.
Rast, zaposlenost i produktivnost
Evropska ekonomija, govoreći bez uvijanja, raste sporije od američke, a odnedavno pati i od nižeg stepena rasta produktivnosti. Hvatanje koraka sa SAD-om od strane Evropske unije u posleratnom periodu zaustavljeno je – kad je o proizvodnji po glavi stanovnika reč – polovinom 1970-ih godina (vidi grafikon), od kada se manje-više stabilizovalo. Od 1996. godine, međutim, prosečan godišnji rast u Uniji, po glavi stanovnika, je 0,4 odsto manji od američkog.
Taj nepovoljni trend rasta proizvodnje po glavi praćen je prestankom sustizanja SAD‑a u produktivnosti. Prvi put u poslednjih nekoliko decenija produktivnost rada u Evropskoj uniji ima tendenciju nižeg rasta od one u SAD‑u. Između 1996. i 2003. prosečna stopa rasta produktivnosti u EU-15 bila je 1,4 odsto, dok je u SAD‑u bila 2,2 odsto.
Pad stopa rasta produktivnosti polovinom 1990-ih može se pripisati dvama podjednakim uzrocima – manjim ulaganjima po zaposlenom i usporavanjem stope tehnološkog napretka. Prvi se može delimično objasniti skorašnjim uspehom EU‑a u podsticanju zaposlenosti, ali suprotan argument je da su ova novostvorena radna mesta uglavnom niskoproduktivna.
Drugi uzrok se povezuje sa onim istim razlozima zbog kojih Evropa ne dostiže lisabonske ciljeve: nedovoljno ulaganje u istraživanje i razvoj, kao i u obrazovanje, nesposobnost da se istraživanje pretvori u tržišne proizvode i procese, i niža produktivnost u evropskim informacionim i komunikacionim industrijama (ICT, uključujući kancelarijsku opremu i poluprovodnike) i industrijama koje koriste ICT (velikoprodaja i maloprodaja, finansijske usluge) zbog nižeg stepena raspostranjenosti ICT‑a. Posledica svega ovoga je bila da je doprinos ICT‑a rastu upola manji od onoga u SAD‑u. Rezultati su takođe povezani i sa industrijskom strukturom u Evropi, koja se više zasniva na niskim ili srednje razvijenim tehnologijama, a takođe se teško prilagođava prebacivanju težišta u sektore se perspektivom visokog rasta produktivnosti.
U drugoj polovini 1990-ih u Evropskoj uniji je, suprotno prethodnim decenijama, došlo do porasta ukupnog broja radnih sati u toku godine. To je bio uglavnom rezultat povećanja broja novootvorenih radnih mesta, dok je stvarni prosečan broj sati rada po radniku u toku godine nastavio da opada. Prosečan broj sati po radniku ne samo da je opao više nego u SAD‑u i Japanu, već je i neprekidno bio manji nego u ovim dvema zemljama zbog manjeg broja radnih sati u toku nedelje i manjeg broja radnih dana. Ako se želi rast proizvodnje po glavi stanovnika, neophodno je bolje korišćenje rada, i povećanjem zaposlenosti i povećanjem broja radnih sati u toku života.
Nedavni porast zaposlenosti u Evropi pratilo je smanjenje rasta produktivnosti po satu, dok je u SAD‑u rast zaposlenosti praćen rastom produktivnosti po satu. Ako Evropa želi da poveća svoj životni standard, ona mora da ubrza rast zaposlenosti i produktivnosti preko čitavog niza reformskih politika, zajedno sa makroekonomskim okvirom koji podržava rast, potražnju i zaposlenost.
Vil Kok
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 725 od 25.11.2004. Preuzeto sa sajta www.becei.org/ef.html
