Socijalizam je zlo

Šta je soci­ja­li­zam? Pro­ma­ši­će­mo metu ako kaže­mo da je soci­ja­li­zam pro­gram levi­ča­ra i Demo­krat­ske partije.

Pre­ma mark­si­stič­kom uče­nju, soci­ja­li­zam je dru­štve­no sta­nje na pre­la­sku iz kapi­ta­li­zma u komu­ni­zam, u kojem pri­vat­no vla­sni­štvo i svo­jin­ska kon­tro­la biva­ju uni­šte­ni. Sušti­nu soci­ja­li­zma čini sla­blje­nje i neo­po­zi­vo uki­da­nje pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va. Nasr­ta­ji na pri­vat­no vla­sni­štvo pod­ra­zu­me­va­ju, ali nisu ogra­ni­če­ni samo na to, kon­fi­ska­ci­ju prav­no ste­če­ne imo­vi­ne jed­ne oso­be i pokla­nja­nje te imo­vi­ne dru­goj oso­bi, kojoj nije pre pri­pa­da­la. Kada se ova­kve stva­ri rade indi­vi­du­al­no, to nazi­va­mo lopo­vlu­kom. Kada se to radi kolek­tiv­no, onda kori­sti­mo eufe­mi­zme: tran­sfe­ri dohot­ka ili redistribucija.

Nisu samo levi­ča­ri i demo­kra­te ti koji zago­va­ra­ju i dive se soci­ja­li­zmu, već to čine i desni­ča­ri i republikanci.

Repu­bli­kan­ci i desni­ča­ri podr­ža­va­ju odu­zi­ma­nje zara­de od jed­nog Ame­ri­kan­ca da bi se ona dala far­me­ri­ma, ban­ka­ri­ma, avio-pre­vo­zni­ci­ma i osta­lim pred­stav­ni­ci­ma sla­bi­jih poslov­nih bran­ši. Demo­kra­te i levi­ča­ri podr­ža­va­ju odu­zi­ma­nje zara­da od jed­nog Ame­ri­kan­ca, da bi se ona dala siro­ma­šnim lju­di­ma, gra­do­vi­ma i umet­ni­ci­ma. I jed­ni i dru­gi se sla­žu u tome da je u redu odu­zi­ma­ti od zara­de jed­nih Ame­ri­ka­na­ca da bi se dalo dru­gi­ma; oni se razli­ku­ju samo pre­ma kli­jen­te­li. Na ova­kvu vrstu delat­no­sti Kon­gre­sa otpa­da, u naj­ma­nju ruku, dve tre­ći­ne fede­ral­nog budžeta.

Bez obzi­ra na to kakav je cilj ova­kvog pona­ša­nje, ono je nemo­ral­no. To je ubla­že­ni oblik rop­stva. Šta je, konač­no, sušti­na rop­stva? To je pri­nud­no kori­šće­nje jed­ne oso­be da bi slu­ži­la cilje­vi­ma dru­gih. Kada Kon­gres, putem pore­skih zako­na, odu­zi­ma zara­du jed­noj oso­bi kako bi je dala dru­goj, pod fir­mom nabav­ke leko­va, soci­jal­nog osi­gu­ra­nja, bono­va za hra­nu, sub­ven­ci­ja poljo­pri­vre­di ili pomo­ći avio-pre­vo­zni­ci­ma, to pred­sta­vlja pri­nud­no kori­šće­nje jed­ne oso­be da bi slu­ži­la cilje­vi­ma drugih.

Moral­no pita­nje u vezi soci­jal­nog sta­ra­nja dola­zi u prvi plan kada shva­ti­mo da ti pro­gra­mi držav­ne potro­šnje koji dola­ze iz Kon­gre­sa nisu finan­si­ra­ni iz dže­pa zako­no­da­va­ca, koji bi svo­jim kli­jen­ti­ma sla­li svoj novac. Niti im taj novac daje dobra vila ili Deda Mraz. Činje­ni­ca da drža­va ne pose­du­je svo­je sop­stve­ne resur­se nas pri­si­lja­va da pri­zna­mo da jedi­ni način da drža­va neko­me da jedan dolar jeste da – putem zastra­ši­va­nja, pret­nji i pri­nu­de – taj dolar uzme od dru­gog Amerikanca.

Neko bi mogao da odgo­vo­ri da je sve ovo rezul­tat demo­krat­skog pro­ce­sa i nje­go­vog zako­no­dav­stva. Lega­li­zam po sebi nije vodič za moral­ne lju­de. Posto­je mno­ge stva­ri na ovom sve­tu koje su bile, ili još uvek jesu, legal­ne ali pot­pu­no nemo­ral­ne. Rop­stvo je bilo legal­no. Da li ga je to čini­lo moral­nim? Apart­hejd u Južnoj Afri­ci, naci­stič­ki pro­gon Jevre­ja, sta­lji­ni­stič­ke i mao­i­stič­ke čist­ke – sve je to bilo legal­no, no da li ih je to uči­ni­lo moralnim?

Da li se odu­zi­ma­nje legal­no ste­če­ne imo­vi­ne jed­nog Ame­ri­kan­ca i nje­no dava­nje nekom kome ne pri­pa­da može moral­no oprav­da­ti? Mislim da ne. Zbog toga soci­ja­li­zam pred­sta­vlja zlo. On se kori­sti zlim sred­stvi­ma (pri­nu­dom) da bi ostva­rio cilje­ve koji se čine dobrim (poma­ga­nje lju­di­ma). Tako­đe bismo mogli da napo­me­ne­mo da čin koji je po sebi zao ne posta­je dobar samo zbog toga što o tome ima­mo većin­sko slaganje.

Argu­ment pro­tiv lega­li­zo­va­nog lopo­vlu­ka ne mora da bude kon­stru­i­san kao argu­ment pro­tiv poma­ga­nja bli­žnji­ma u nevo­lji. Milo­sr­đe je ple­me­nit instinkt; lopo­vluk, lega­lan ili ne, zaslu­žu­je samo pre­zir. Ili da to posta­vi­mo nešto druk­či­je: pose­za­nje u vla­sti­ti džep da bismo pomo­gli svom bli­žnjem je ple­me­ni­to i pohva­le vred­no. Pose­za­nje u tuđi džep da bismo pomo­gli bli­žnjem zavre­đu­je pre­zir i osudu.

Pre­vod: Bori­slav Ristić