Grehovi očeva i grehovi sinova: ekonomske posledice Sjedinjenih evropskih država

3. Mart, 2003. god.

Dedovi i očevi današnjih generacija Evropljana su uzrokovali dva katastrofalna rata u prošlom veku. Čak ni dve decenije mira između (1919-1939) nisu bile idilične, bile su označene jačanjem nacizma (1933-1945) i „real“ socijalizma u Sovijetskom Savezu (1917-1990). Sinovi su bili zauvek obeleženi ovim mračnim uspomenama. Gresi njihovih očeva su uticali na njih i oni su bili odlučni da ne učine iste greške koje bi, u njihovom slučaju, uticale na njihove sinove. „Nikada više!“ Mnogo od onoga što se dešava u današnjoj Evropi je posledica podsvesnog straha od „onoga“ i volje da se ne dozvoli da se nešto slično ponovi. Zbog želje da se osiguraju od toga sinovi su u opasnosti da počine drugu vrstu greha.

Kada je 1990-tih godina besnela debata u Nemačkoj oko usvajanja zajedničke evropske monete „kao što je dolar“, postojala je stabilna većina protiv od samo nešto manje od dve trećine. Političke partije, akademija i štampa su osuli paljbu argumenata u vezi ekonomske koristi takvog poteza, ali su glasači ostali neubeđeni. Stari recept je bio da kada se narod ne slaže sa vladom, treba da se promeni narod. Danas, recept je „ako se ne slažu nemoj ih ni pitati“ i to je ono što je nemačka vlada na kraju i učinila, prihvatila je euro sa potpunim saučešništvom izabranih narodnih predstavnika.

Pravi motiv političkih klasa nije bio javno proklamovani efekat ekonomskog rasta koji bi zajednička moneta mogla da obezbedi, efekat koji se u konkretnom slučaju na žalost nije ostvario. U to vreme, kancelar Kol (Kohl) je bio pravilno savetovan da će euro biti neadekvatno sredstvo, možda čak i potpuna propast, osim ako zemlje koje ga koriste ne dođu pod zajedničku ekonomsku vlast „kao u Americi“. Kol je sam sebe ubedio da će mehanizam zajedničke monete na kraju naterati Evropu da se organizuje kao jedinstvena federalna država, nešto što se inače nikada ne bi desilo. Euro je dizajniran da bilo koji budući evropski rat učini nemogućim (da US dolar nije sprečio američki građanski rat, verovatno ispravno, je odbačeno kao pogrešna analogija).

Fiasko eura i potreba da se učini da profunkcioniše kao što je bilo predviđeno je postupno dovela do približavanja zemalja članica, stvarajući ekonomsku super-vladu, koja je uskoro bila praćena mladom super-državom a da niko nije obratio previše pažnje na ono šta se desilo. Ali podjednako važno kao i ovaj uznemirujući preokret, jeste preobražaj putem bržeg i osmišljenijeg niza poteza da se unapredi Evropa mehanizmom kolektivnog donošenja odluka.

Ono što je 1952. godine počelo kao Zajednica uglja i čelika četiri države (inspirisana naivnom marksističkom tezom da su ratovi uzrokovani potrebom gospodara gvožđa da prodaju topove i municiju) je preraslo 1917. godine u Zajedničko tržište šest država koje je u teoriji trebalo da funkcioniše po principu aklamacije ali kojim je uglavnom upravljala Francuska. Kada su zemlje kao što su Britanija (1973) i Španija (1986) pristupile i članstvo se najzad povećalo na petnaest zemalja koje su se nazvale Evropska unija koja je imala izvršnu ruku u Briselu i zakonodavnu u Strazburgu, glasanje većinom je uvedeno kod rešavanja pojedinih pitanja, ali su zemlje zadržale pravo veta po pitanju onoga što su smatrale svojim vitalnim nacionalnim interesom. Po onim pitanjima gde je postojala nemačka podređenost francuskom vođstvu, odluke su donošene francusko-nemačkim ubeđivanjem, po drugim pitanjima bile su nejasne ili odlagane. Raslo je osećanje među političkom klasom da sistem jednostavno ne može da preživi. Jedinstveno tržište proizvedene robe je dobro funkcionisalo, ali u politički nabijenim sferama, kao što je poljoprivreda, ribolov, finansijske usluge i porezi došlo se u ćorsokak. Iznad svega, nikakav progres nije mogao biti ostvaren u vezi sa vrhunskim ciljem koji su pristalice iskreno ujedinjene Evrope postavile sebi, posebno u oblastima zajedničke odbrane i spoljnim poslovima.

Sa povećanjem broja članica sa petnaest na dvadeset pet u maju 2004. godine, i sa novim pretendujućim članicama čiji se broj stalno uvećava, postojeći improvizovani način donošenja odluka se čini nemogućim. Nikome ne pada na pamet da odluke na nadnacionalnom nivou treba da budu donošene samo ako su u okviru nadnacionalnog plana, a nije pravilo da je on uvek prisutan.

To je, znači, sjajna prilika da se uspostavi moćno telo koje donosi odluke koje će za Evropu učiniti ono što Bela kuća i Kongres čine za SAD – isto, samo mnogo bolje. Nestrpljivi da proteraju grehe svojih očeva, sinovi se spremaju da učine drugi oblik greha zbog kojih će nove generacije jako ispaštati.

Dva više-manje suprotna projekta su aktuelna. Prvi, predvođen Romanom Prodijem (Romano Prodi), predsednikom EU komisije u Briselu, hoće da ojača Komisiju, da je osamostali u odnosu na sadašnju podređenost državama članicama i da je transformiše u pravi izvršni organ vlade. Budžet Komisije je sada jedva 1,5 % evropskog GDP-a, i čak od tog skromnog procenta dve petine su unapred potrošene na subvencioniranje poljoprivrednih dobara. Jasno je da je još dug put pre nego što će mogućnosti Brisela da troši novac i njegova patronaža dostići nivo koji ima Vašington, a tek deo budžeta koji pojedinačne evropske zemlje uzimaju od svog GDP-a. Izvršna vlast Brisela je za sada još u povoju. Da bi izrastao u političku veličinu, moć, prihodi i funkcije će morati da se presele iz nacionalnih glavnih gradova u Brisel baš kao što su preseljeni iz američkih država u federalnu vladu u SAD. Centralna izvršna vlast ne može samo da jača tako što bi zarobila novac i funkcije država, već i angažujući se u uzbudljivim novim aktivnostima koje još niko pre nije uradio – jer ima toliko korisnih stvari koje jedna vlada može da uradi! Da bi se sve to postiglo, ovaj projekat bi pojačao legitimnost Komisije tako što bi je učinio odgovornijom skupštini u Strazburu i čineći je izbornim a ne postavljajućim organom kao što je to sada.

Drugi projekat je ozbiljniji i formalniji. To je ustavna konvencija vođena od strane Valeri Žiskar Destena (Valery Giscard d’Estaing) bivšeg francuskog predsednika koji je u odnosu na g. Prodija kao što je stršljen u odnosu na bumbara. Prodi želi da bude izabrani predsednik Komisije; Žiskar (za koga se sa 78 godina ne može reći da nije ambiciozan) želi da bude predsednik novih „Sjedinjenih Evropskih Država“. Ta nova tvorevina, republika blago modelovana po uzoru na Sjedinjene Američke Države, bi imala moć da oporezuje i da harmonizuje fiskalne politike država članica. Bila bi posvećena „ljudskim pravima“ i staranju o „evropskom socijalnom modelu“, šifri koju će veliki levo orijentisani Evropljani, u savezu sa sindikatima sa jedne strane i antiglobalistima i antiameričkim kreatorima javnog mnjenja sa druge, prihvatiti kao diskretan prijateljski znak u odnosu na svoje političke i ekonomske interese.

Stičući moć oporezivanja direktno, umesto zavisnosti od davanja država članica za budžet, je naravno značajna novina. Ako se kojim slučajem usvoji, nepovratno će stvoriti novi sloj vlasti u Evropi koji će biti sve jači, sve snažniji kao što takvi slojevi uvek jesu i uvek budu. Ipak, ustav bi isto novoj republici obezbedio moć da interveniše u fiskalnom, socijalnom, i radničkom zakonodavstvu država članica sprečavajući ih da se takmiče među sobom u snižavanju korporativnih poreza i doprinosa programima socijalnog blagostanja. Taj zdravi međudržavni ekonomski rivalitet, koji se kvalifikuje ne baš laskavim imenom „socijalni damping“ je praksa koja se omalovažava od strane socijalista i ohrabruje od strane male ali hrabre struje „neoliberala“ zato jer osujećuje pun procvat „evropskog socijalnog modela“. Ono malo poreske i regulativne kompeticije koja danas postoji među evropskim državama je ono što sprečava mnoge evropske biznismene da odustanu i zatvore svoje radnje, umorni od rasta poreza i opterećujućih propisa.

Put u Brisel je popločan dobrim namerama i tvorci ovih novih ustavnih promena su motivisani najvećom mogućom političkom korektnošću. Oni stvaraju nešto što nije niti sovjetska Rusija niti naci-Nemačka. Zapravo, svesno ili ne, stvaraju novo evropsko ustavno uređenje velikim delom kao reakciju na ova dva slična zla. Šteta je da ne uviđaju nenamerne ali vrlo verovatne posledice po novu generaciju onoga što sada stvaraju. U politici i ekonomiji, a možda i drugde, često se izbegava činjenje zla tako što se uzdržava od činjenja bilo čega preteranog ili, kako to kaže francuski liberal fiziokrat (Physiocrats) iz 18 veka, laissez faire laissez passer. Ali kako će sinovi koji žele da isprave grehe svojih očeva naučiti ovu važnu lekciju?

Entoni De Džesi (Anthony de Jasay) je anglo-mađarski ekonomista koji živi u Francuskoj. Autor je sledećih knjiga: The State, (Oxford, 1985), Social Contract, Free Ride (Oxford, 1989), Against Politics (London, 1997) i Justice and Its Surroundings (2002). Tekst se u engleskoj verziji može naći na ovoj internet adresi. Prevod: Andrea Osmokrović.