Grehovi očeva i grehovi sinova: ekonomske posledice Sjedinjenih evropskih država

3. Mart, 2003. god.

Dedo­vi i oče­vi dana­šnjih gene­ra­ci­ja Evro­plja­na su uzro­ko­va­li dva kata­stro­fal­na rata u pro­šlom veku. Čak ni dve dece­ni­je mira izme­đu (1919–1939) nisu bile idi­lič­ne, bile su ozna­če­ne jača­njem naci­zma (1933–1945) i „real“ soci­ja­li­zma u Sovi­jet­skom Save­zu (1917–1990). Sino­vi su bili zau­vek obe­le­že­ni ovim mrač­nim uspo­me­na­ma. Gre­si nji­ho­vih oče­va su uti­ca­li na njih i oni su bili odluč­ni da ne uči­ne iste gre­ške koje bi, u nji­ho­vom slu­ča­ju, uti­ca­le na nji­ho­ve sino­ve. „Nika­da više!“ Mno­go od ono­ga što se deša­va u dana­šnjoj Evro­pi je posle­di­ca pod­sve­snog stra­ha od „ono­ga“ i volje da se ne dozvo­li da se nešto slič­no pono­vi. Zbog želje da se osi­gu­ra­ju od toga sino­vi su u opa­sno­sti da poči­ne dru­gu vrstu greha.

Kada je 1990-tih godi­na besne­la deba­ta u Nemač­koj oko usva­ja­nja zajed­nič­ke evrop­ske mone­te „kao što je dolar“, posto­ja­la je sta­bil­na veći­na pro­tiv od samo nešto manje od dve tre­ći­ne. Poli­tič­ke par­ti­je, aka­de­mi­ja i štam­pa su osu­li palj­bu argu­me­na­ta u vezi eko­nom­ske kori­sti takvog pote­za, ali su gla­sa­či osta­li neu­be­đe­ni. Sta­ri recept je bio da kada se narod ne sla­že sa vla­dom, tre­ba da se pro­me­ni narod. Danas, recept je „ako se ne sla­žu nemoj ih ni pita­ti“ i to je ono što je nemač­ka vla­da na kra­ju i uči­ni­la, pri­hva­ti­la je euro sa pot­pu­nim sau­če­šni­štvom iza­bra­nih narod­nih predstavnika.

Pra­vi motiv poli­tič­kih kla­sa nije bio jav­no pro­kla­mo­va­ni efe­kat eko­nom­skog rasta koji bi zajed­nič­ka mone­ta mogla da obez­be­di, efe­kat koji se u kon­kret­nom slu­ča­ju na žalost nije ostva­rio. U to vre­me, kan­ce­lar Kol (Kohl) je bio pra­vil­no save­to­van da će euro biti nea­de­kvat­no sred­stvo, možda čak i pot­pu­na pro­past, osim ako zemlje koje ga kori­ste ne dođu pod zajed­nič­ku eko­nom­sku vlast „kao u Ame­ri­ci“. Kol je sam sebe ube­dio da će meha­ni­zam zajed­nič­ke mone­te na kra­ju nate­ra­ti Evro­pu da se orga­ni­zu­je kao jedin­stve­na fede­ral­na drža­va, nešto što se ina­če nika­da ne bi desi­lo. Euro je dizaj­ni­ran da bilo koji budu­ći evrop­ski rat uči­ni nemo­gu­ćim (da US dolar nije spre­čio ame­rič­ki gra­đan­ski rat, vero­vat­no isprav­no, je odba­če­no kao pogre­šna analogija).

Fia­sko eura i potre­ba da se uči­ni da pro­funk­ci­o­ni­še kao što je bilo pred­vi­đe­no je postup­no dove­la do pri­bli­ža­va­nja zema­lja čla­ni­ca, stva­ra­ju­ći eko­nom­sku super-vla­du, koja je usko­ro bila pra­će­na mla­dom super-drža­vom a da niko nije obra­tio pre­vi­še pažnje na ono šta se desi­lo. Ali pod­jed­na­ko važno kao i ovaj uzne­mi­ru­ju­ći pre­o­kret, jeste pre­o­bra­žaj putem bržeg i osmi­šlje­ni­jeg niza pote­za da se una­pre­di Evro­pa meha­ni­zmom kolek­tiv­nog dono­še­nja odluka.

Ono što je 1952. godi­ne poče­lo kao Zajed­ni­ca uglja i čeli­ka četi­ri drža­ve (inspi­ri­sa­na naiv­nom mark­si­stič­kom tezom da su rato­vi uzro­ko­va­ni potre­bom gospo­da­ra gvo­žđa da pro­da­ju topo­ve i muni­ci­ju) je pre­ra­slo 1917. godi­ne u Zajed­nič­ko trži­šte šest drža­va koje je u teo­ri­ji tre­ba­lo da funk­ci­o­ni­še po prin­ci­pu akla­ma­ci­je ali kojim je uglav­nom upra­vlja­la Fran­cu­ska. Kada su zemlje kao što su Bri­ta­ni­ja (1973) i Špa­ni­ja (1986) pri­stu­pi­le i član­stvo se naj­zad pove­ća­lo na pet­na­est zema­lja koje su se nazva­le Evrop­ska uni­ja koja je ima­la izvr­šnu ruku u Bri­se­lu i zako­no­dav­nu u Stra­zbur­gu, gla­sa­nje veći­nom je uve­de­no kod reša­va­nja poje­di­nih pita­nja, ali su zemlje zadr­ža­le pra­vo veta po pita­nju ono­ga što su sma­tra­le svo­jim vital­nim naci­o­nal­nim inte­re­som. Po onim pita­nji­ma gde je posto­ja­la nemač­ka podre­đe­nost fran­cu­skom vođ­stvu, odlu­ke su dono­še­ne fran­cu­sko-nemač­kim ube­đi­va­njem, po dru­gim pita­nji­ma bile su neja­sne ili odla­ga­ne. Raslo je ose­ća­nje među poli­tič­kom kla­som da sistem jed­no­stav­no ne može da pre­ži­vi. Jedin­stve­no trži­šte pro­i­zve­de­ne robe je dobro funk­ci­o­ni­sa­lo, ali u poli­tič­ki nabi­je­nim sfe­ra­ma, kao što je poljo­pri­vre­da, ribo­lov, finan­sij­ske uslu­ge i pore­zi došlo se u ćor­so­kak. Iznad sve­ga, nika­kav pro­gres nije mogao biti ostva­ren u vezi sa vrhun­skim ciljem koji su pri­sta­li­ce iskre­no uje­di­nje­ne Evro­pe posta­vi­le sebi, poseb­no u obla­sti­ma zajed­nič­ke odbra­ne i spolj­nim poslovima.

Sa pove­ća­njem bro­ja čla­ni­ca sa pet­na­est na dva­de­set pet u maju 2004. godi­ne, i sa novim pre­ten­du­ju­ćim čla­ni­ca­ma čiji se broj stal­no uve­ća­va, posto­je­ći impro­vi­zo­va­ni način dono­še­nja odlu­ka se čini nemo­gu­ćim. Niko­me ne pada na pamet da odlu­ke na nad­na­ci­o­nal­nom nivou tre­ba da budu dono­še­ne samo ako su u okvi­ru nad­na­ci­o­nal­nog pla­na, a nije pra­vi­lo da je on uvek prisutan.

To je, zna­či, sjaj­na pri­li­ka da se uspo­sta­vi moć­no telo koje dono­si odlu­ke koje će za Evro­pu uči­ni­ti ono što Bela kuća i Kon­gres čine za SAD – isto, samo mno­go bolje. Nestr­plji­vi da pro­te­ra­ju gre­he svo­jih oče­va, sino­vi se spre­ma­ju da uči­ne dru­gi oblik gre­ha zbog kojih će nove gene­ra­ci­je jako ispaštati.

Dva više-manje suprot­na pro­jek­ta su aktu­el­na. Prvi, pred­vo­đen Roma­nom Pro­di­jem (Roma­no Pro­di), pred­sed­ni­kom EU komi­si­je u Bri­se­lu, hoće da oja­ča Komi­si­ju, da je osa­mo­sta­li u odno­su na sada­šnju podre­đe­nost drža­va­ma čla­ni­ca­ma i da je trans­for­mi­še u pra­vi izvr­šni organ vla­de. Budžet Komi­si­je je sada jedva 1,5 % evrop­skog GDP‑a, i čak od tog skro­mnog pro­cen­ta dve peti­ne su una­pred potro­še­ne na sub­ven­ci­o­ni­ra­nje poljo­pri­vred­nih doba­ra. Jasno je da je još dug put pre nego što će moguć­no­sti Bri­se­la da tro­ši novac i nje­go­va patro­na­ža dosti­ći nivo koji ima Vašing­ton, a tek deo budže­ta koji poje­di­nač­ne evrop­ske zemlje uzi­ma­ju od svog GDP‑a. Izvr­šna vlast Bri­se­la je za sada još u povo­ju. Da bi izra­stao u poli­tič­ku veli­či­nu, moć, pri­ho­di i funk­ci­je će mora­ti da se pre­se­le iz naci­o­nal­nih glav­nih gra­do­va u Bri­sel baš kao što su pre­se­lje­ni iz ame­rič­kih drža­va u fede­ral­nu vla­du u SAD. Cen­tral­na izvr­šna vlast ne može samo da jača tako što bi zaro­bi­la novac i funk­ci­je drža­va, već i anga­žu­ju­ći se u uzbu­dlji­vim novim aktiv­no­sti­ma koje još niko pre nije ura­dio – jer ima toli­ko kori­snih stva­ri koje jed­na vla­da može da ura­di! Da bi se sve to posti­glo, ovaj pro­je­kat bi poja­čao legi­tim­nost Komi­si­je tako što bi je uči­nio odgo­vor­ni­jom skup­šti­ni u Stra­zbu­ru i čine­ći je izbor­nim a ne posta­vlja­ju­ćim orga­nom kao što je to sada.

Dru­gi pro­je­kat je ozbilj­ni­ji i for­mal­ni­ji. To je ustav­na kon­ven­ci­ja vođe­na od stra­ne Vale­ri Žiskar Deste­na (Vale­ry Giscard d’Estaing) biv­šeg fran­cu­skog pred­sed­ni­ka koji je u odno­su na g. Pro­di­ja kao što je str­šljen u odno­su na bum­ba­ra. Pro­di želi da bude iza­bra­ni pred­sed­nik Komi­si­je; Žiskar (za koga se sa 78 godi­na ne može reći da nije ambi­ci­o­zan) želi da bude pred­sed­nik novih „Sje­di­nje­nih Evrop­skih Drža­va“. Ta nova tvo­re­vi­na, repu­bli­ka bla­go mode­lo­va­na po uzo­ru na Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Drža­ve, bi ima­la moć da opo­re­zu­je i da har­mo­ni­zu­je fiskal­ne poli­ti­ke drža­va čla­ni­ca. Bila bi posve­će­na „ljud­skim pra­vi­ma“ i sta­ra­nju o „evrop­skom soci­jal­nom mode­lu“, šifri koju će veli­ki levo ori­jen­ti­sa­ni Evro­plja­ni, u save­zu sa sin­di­ka­ti­ma sa jed­ne stra­ne i anti­glo­ba­li­sti­ma i anti­a­me­rič­kim kre­a­to­ri­ma jav­nog mnje­nja sa dru­ge, pri­hva­ti­ti kao dis­kre­tan pri­ja­telj­ski znak u odno­su na svo­je poli­tič­ke i eko­nom­ske interese.

Sti­ču­ći moć opo­re­zi­va­nja direkt­no, ume­sto zavi­sno­sti od dava­nja drža­va čla­ni­ca za budžet, je narav­no zna­čaj­na novi­na. Ako se kojim slu­ča­jem usvo­ji, nepo­vrat­no će stvo­ri­ti novi sloj vla­sti u Evro­pi koji će biti sve jači, sve sna­žni­ji kao što takvi slo­je­vi uvek jesu i uvek budu. Ipak, ustav bi isto novoj repu­bli­ci obez­be­dio moć da inter­ve­ni­še u fiskal­nom, soci­jal­nom, i rad­nič­kom zako­no­dav­stvu drža­va čla­ni­ca spre­ča­va­ju­ći ih da se tak­mi­če među sobom u sni­ža­va­nju kor­po­ra­tiv­nih pore­za i dopri­no­sa pro­gra­mi­ma soci­jal­nog bla­go­sta­nja. Taj zdra­vi među­dr­žav­ni eko­nom­ski riva­li­tet, koji se kva­li­fi­ku­je ne baš laska­vim ime­nom „soci­jal­ni dam­ping“ je prak­sa koja se oma­lo­va­ža­va od stra­ne soci­ja­li­sta i ohra­bru­je od stra­ne male ali hra­bre stru­je „neo­li­be­ra­la“ zato jer osu­je­ću­je pun pro­cvat „evrop­skog soci­jal­nog mode­la“. Ono malo pore­ske i regu­la­tiv­ne kom­pe­ti­ci­je koja danas posto­ji među evrop­skim drža­va­ma je ono što spre­ča­va mno­ge evrop­ske bizni­sme­ne da odu­sta­nu i zatvo­re svo­je rad­nje, umor­ni od rasta pore­za i opte­re­ću­ju­ćih propisa.

Put u Bri­sel je poplo­čan dobrim name­ra­ma i tvor­ci ovih novih ustav­nih pro­me­na su moti­vi­sa­ni naj­ve­ćom mogu­ćom poli­tič­kom korekt­no­šću. Oni stva­ra­ju nešto što nije niti sovjet­ska Rusi­ja niti naci-Nemač­ka. Zapra­vo, sve­sno ili ne, stva­ra­ju novo evrop­sko ustav­no ure­đe­nje veli­kim delom kao reak­ci­ju na ova dva slič­na zla. Šte­ta je da ne uvi­đa­ju nena­mer­ne ali vrlo vero­vat­ne posle­di­ce po novu gene­ra­ci­ju ono­ga što sada stva­ra­ju. U poli­ti­ci i eko­no­mi­ji, a možda i drug­de, često se izbe­ga­va činje­nje zla tako što se uzdr­ža­va od činje­nja bilo čega pre­te­ra­nog ili, kako to kaže fran­cu­ski libe­ral fizi­o­krat (Physi­o­crats) iz 18 veka, lais­sez fai­re lais­sez pas­ser. Ali kako će sino­vi koji žele da ispra­ve gre­he svo­jih oče­va nau­či­ti ovu važnu lekciju?

Ento­ni De Dže­si (Ant­ho­ny de Jasay) je anglo-mađar­ski eko­no­mi­sta koji živi u Fran­cu­skoj. Autor je sle­de­ćih knji­ga: The Sta­te, (Oxford, 1985), Soci­al Con­tract, Free Ride (Oxford, 1989), Aga­inst Poli­tics (Lon­don, 1997) i Justi­ce and Its Sur­ro­un­dings (2002). Tekst se u engle­skoj ver­zi­ji može naći na ovoj inter­net adre­si. Pre­vod: Andrea Osmokrović.