Filozofska kontrarevolucija Edmunda Berka

Valjda ne postoji nijedan politički mislilac koji je kod nas okružen takvom indukovanom konfuzijom i takvim spletom polukrivotvorenih tumačenja i učitavanja, kao što je to slučaj sa Edmundom Berkom. Osim najvećeg srpskog liberala Slobodana Jovanovića, koji je odao zasluženu poštu svom britanskom uzoru i istomišljeniku, Berkovo ime je uglavnom bilo diskreditovano kvalifikativom konzervativizma, optužbom da se suprotstavljao idejama slobode i jednakosti (zato što se suprotstavljao Francuskoj revoluciji), i da se našao na putu naprednjačkoj plimi liberalizma i socijalizma, zastupajući tradicionalne privilegije plemstva i prevaziđeni, monarhijski oblik uređenja. Činjenica da je ovaj veliki britanski državnik i teoretičar celog svog života ostao nepokolebljivi Stari Vigovac, sledbenik i branilac ideja engleske Slavne revolucije iz 1688, kao i američke vek kasnije, dakle liberal u najstrožem smislu reči, ta je činjenica ostala kod nas (i ne samo kod nas) zauvek u senci stupidne optužbe za reakcionarstvo kojom su ga vrlo rano počastili mnogobrojni revolucionarni protivnici. Iz perspektive jedne teorijske kulture, čiji je idejni mainstream bio oličen u kolektivizmu francuskog Prosvetiteljstva i dela nemačkog idealizma, liberal starinskog, vigovskog kova, kakav je bez sumnje bio Berk, mogao je izgledati samo kao demodirani srednjovekovni mračnjak koji mrzovoljno mrmlja svoje feudalne kletve protiv progresa i moderne civilizacije (skupa sa ljudima poput Bonala i De Mestra, sa kojim “naprednjaci” inače jako vole da ga porede).

Knjiga koja je (konačno) pred nama – Berkova Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj – predstavlja pravo remek-delo političke filozofije i glavni uzrok Berkove reputacije kao konzervativnog političkog mislioca. Počev od američkog egalitariste Tomasa Pejna, koji je Berkovu knjigu oštro napao, takoreći odmah po njenom štampanju, u svom pamfletu Prava čoveka (1792), pa sve do modernih socijalista i “liberala” (u američkom smislu reči), Razmišljanja… su bila stigmatizovana kao neka vrsta teorijskog manifesta onoga što se u tim krugovima smatra(lo) “konzervativizmom”, a što bi se tačnije moglo opisati kao tradicionalni britanski liberalizam.

Da se veo mistifikacija, koji je kod nas oko Berkovog dela stvorilo višedecenijsko “sistematsko pogrešno čitanje” još uvek nije raspršio, svedoči na svoj način i pogovor ovom srpskom izdanju Razmišljanja… koji je napisao Vojislav Stanovčić, i u kojem su (osim obilja vrednog istoriografskog materijala vezanog za Berkovo vreme, ali i za Slavnu revoluciju) uredno izdeklamovana sva opšta mesta levo-egalitarističke recepcije Berka, što je već nagovešteno i u originalnom naslovu pogovora “Edmund Berk i ideologija konzervativizma”.

Zašto, nasuprot tome, Berka ne bi trebalo shvatiti kao konzervativca, nego kao liberala? Na ovo pitanje je potrebno odgovoriti pre nego pokušamo da razjasnimo neke nijanse njegove kritike Francuske revolucije. Najpre, Berk svakako jeste “konzervativac” u tom smislu što naglašava značaj tradicionalnih ustanova i postupnog, evolutivnog oblikovanja poretka slobode. Međutim, u toj tački on samo verno sledi opšti filozofski i metodološki duh čitavog britanskog evolucionizma i liberalizma. Jedan Adam Smit, ili Dejvid Hjum, ili Džošua Taker nisu bili ništa manji “konzervativci” od Berka, i sigurno je da bi njihov stav prema Francuskoj revoluciji (da su je dočekali) bio jednako neprijateljski kao i Berkov.

S druge strane, on svakako nije konzervativac, ukoliko bi to trebalo da znači verovanje u tradiciju i običaje kao takve, bez obzira na njihovu praktičnu vrednost i posledice što ih je njihovo funkcionisanje proizvelo po društveni život. Berk nije neko ko zastupa stvar starine nasuprot inovacijama, samo zato što je u nju iz nekih romantičnih razloga zaljubljen, već neko ko brani određenu, britansku tradiciju političke i ekonomske slobode, jer kao praktičan čovek uviđa opasnost koju po ustanove slobode nosi delirični revolucionarni pokret, koji se odigrava pred njegovim očima, u susedstvu. On ne ustaje u odbranu “prava Engleza”, njihove Kraljevine i tradicionalnih političko-pravnih institucija zato što je nacionalista, netrpeljiv prema Francuzima; njemu engleska tradicija nije vredna očuvanja samo zato što je engleska ili što je davno uspostavljena, već zato što oličava ideal prirodne slobode i vladavine prava, gde Kralj i Parlament dele vlast na istorijski uhodan i kodifikovan način, koji poretku jemči stabilnost i dugovečnost, a podanicima njihovu neotuđivu prirodnu slobodu pod zakonom. Berk ne grmi protiv Francuske revolucije zato što ona ruši tradicionalne autoritete, u koje je on kao navodni konzervativac po svaku cenu zaljubljen, već upravo zato što ona udara na ovu liberalnu konstituciju, bez koje po njemu nije moguće zamisliti ideju civilizovanog života. Francuski revolucionari su za Berka pre svega prekršioci zakona, konfiskatori i ubice, a tek sekundarno ljudi koji imaju nekakve “progresivne” ideje. Ono što njega užasava nije revolucija sama po sebi, već beskrupulozni napad na slobodu, koji je ona izvršila. Da Berk zaista nije neki principijelni konzervativac, koji plašljivo lamentira nad burnim događajima i revolucijama svog vremena, svedoči njegova oduševljena podrška Američkoj revoluciji, koja je bila inspirisana i utemeljena na jasnim vigovskim načelima vladavine prava, striktne kontrole vlasti i konstitucionalnog ograničenja “suvereniteta naroda”. Zašto je Berk imao izuzetno razumevanje za stvar američkih revolucionara, dok za njihove francuske pandane ima samo reči osude i zgražavanja? Zbog toga što su Amerikanci ustali protiv nezakonitog ponašanja britanskog Parlamenta, pozivajući se upravo na konstitucionalne principe same britanske Kraljevine, a ne na maglovite vizije njihovih francuskih kolega o “aritmetičkom poretku” (Berk); zbog toga što su u borbi za slobodu, onako kako su je oni shvatali, klicali Magna Karti, Deklaraciji prava i političko-pravnim načelima Slavne revolucije, a ne “beznačajnim papirima o pravima čoveka” (Berk) i rušilačkom zanosu “neiskusnih i zagrejanih entuzijasta”.

Da je Berkova kritika Francuske revolucije izrazito liberalno (a ne “konzervativno”) inspirisana, rečito svedoče već uvodni odeljci knjige, u kojima on podvrgava kritici stanovište dr Ričarda Prajsa, jednog od tadašnjih najgorljivijih sledbenika ideja Francuske revolucije u Engleskoj. Kritikujući Prajsove tvrdnjo o “narodnom izboru” kao kriterijumu legitimnosti britanske krune, i o navodnom pravu naroda na revolucionarno zbacivanje vlade, Berk pravo poreklo ovih ideja vidi još u engleskoj Puritanskoj revoluciji iz 1641, koja je ustoličila Kromvelovu diktaturu, i čije ideje on napada u ime načela Slavne revolucije, na kojima, po njegovom shvatanju, počiva čitav britanski poredak. Berk u Francuskoj revoluciji vidi samo još jedno ponavljanje opšteg obrasca revolucionarnog terora, koji razara čitavo društvo, i u ime maglovito shvaćene “suverenosti naroda” uspostavlja režim surove tiranije nad tim istim narodom. Ovu revolucionarnu bolest je Engleska, po Berkovom shvatanju, preležala još u Puritanskoj revoluciji, i njega ispunjava užasom činjenica da jedna civilizovana nacija, kakvom on smatra Francuze, vek i po posle te revolucije nije spremna da iz njenih katastrofalnih posledica izvede odgovarajuće zaključke. Isti duh političkog avanturizma, ista ona nihilistička strast razaranja, kojom su Kromvelovi odmetnici svojevremeno zarazili Englesku, sada nadahnjuje francuske revolucionare. Isti onaj duh plitkog i vulgarnog egalitarizma engleskih “levelera” i “digera” prožima i akte terora i bezakonja francuske Nacionalne skupštine, ali i akte idejne podrške koju joj pružaju sledbenici sa Ostrva: “Zavere, masakri, ubistva, sve je to nekim ljudima mala cena za ostvarivanje revolucije. Jeftina reforma bez krvi, sloboda bez krivice, dosadne su i bljutave za njihov ukus” (str. 80).

Politički radikalizam Francuske revolucije, koji kao eho odzvanja i u propovedima i političkim proklamacijama njenih britanskih sledbenika (poput dr Prajsa), Berk smatra osnovnim izvorištem svih onih zala koja je ta revolucija donela sa sobom. U tom smislu, ona za Berka ne predstavlja nikakav unikatni politički fenomen, već samo ponavljanje opšteg obrasca svih onih revolucija koje su inspirisane radikalističkim ideologijama.

No, iako se po svojim opštim političkim posledicama nije mnogo razlikovala od engleske Puritanske revolucije (teror, konfiskacije, obezvređivanje novca…), Francuska je revolucija po nečemu ipak bila savim osobena – od samog početka je imala ne samo svojstva jednog organizovanog političkog prevrata, već je u njenim osnovama stajao čitav intelektualni pokret radikalnog usmerenja, sačinjen od ljudi koji su sebe nazivali “prosvetiteljima” i koji su pripravili filozofske temelje zahtevu za potpunim uništenjem političkih institucija Starog režima. Radikalni intelektualizam (“racionalizam”, koji je začeo Dekart, a nastavilo nekoliko narednih generacija filozofa i pisaca, među kojima je svakako najčuvenija grupa poznata kao “enciklopedisti”) osmislio je i za širi krug ljudi učinio uverljivom osnovnu ideju ovog pokreta o neophodnosti revolucionarne izmene čitavog političkog, ekonomskog (ali i moralnog) sistema, koji je do tada u Francuskoj vladao. Već je Dekartovo shvatanje naučnog metoda sugerisalo sliku ljudskog znanja kao nepogrešivog i zaokruženog sistema stavova, dedukovanog iz skupa polaznih, samoočiglednih istina. Takvo dekartovsko znanje se može shvatiti i kao neka vrsta racionalne konstrukcije, koja ima ambiciju da obuhvati svet kao celinu. Sve ono što ne može biti shvaćeno u terminima razumskih modela ili konstrukcija, u kartezijanskoj tradiciji je bilo tretirano kao “predrasuda” i “privid”, i ova temeljna kartezijanska ideja se prenela i u kasniju socijalnu filozofiju radikalnog Prosvetiteljstva, pod oznakom socijalnog konstruktivizma. Kao što je, u skladu sa metodološkim naputkom kartezijanskog skepticizma, trebalo staviti u zagradu, osporiti sva ona verovanja i stavove za koje se ne može položiti račun u smislu stroge naučne provere, tako se i kroz radove Didroa, Rusoa, Helvecija, D’Alambera i njima sličnih, širila ideja o tome kako je nužno odbaciti sve one tradicionalne ustanove društva, koje ne mogu biti shvaćene kao direktne posledice razumskog planiranja. Ceo prosvetiteljski pokret u Francuskoj bio je u znaku ovog revolucionarnog učenja. Osnovno filozofsko načelo kroz koje je politički operacionalizovana ova nova filozofska religija, bio je koncept prirodnih ljudskih prava (ili “prava čoveka” iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina). Berk je napao ovaj koncept prava čoveka kao jedno od osnovnih izvorišta revolucionarne opasnosti, zato što je shvatanje prirode, koje je taj koncept doneo sa sobom, bilo u direktnoj suprotnosti sa konceptom prirodne slobode, razvijenim u specifičnoj britanskoj tradiciji liberalnog evolucionizma, kojoj je sam Berk bez ostatka pripadao. Kod ekonomiste Adama Smita, utemeljivača ove idejne tradicije, “sistem prirodne slobode” bio je identifikovan sa poretkom nenametnute saglasnosti među individuama, koji se formira na slobodnim konkurentskim tržištima, lišenim direktnog i arbitrarnog uplitanja vlade. Takođe, u političkoj sferi, pojam “prirodnog” je za školu mišljenja na koju se Berk oslanja vezan za ustanove common low i dugu, viševekovnu tradiciju usavršavanja sloboda koje uživaju engleski građani, tradiciju ovekovečenu u čitavom nizu konstitucionalnih Povelja, Deklaracija i Zakona, donetih od strane Parlamenta i Kralja sa ciljem da prodube i preciziraju sva ona načela dobre vladavine, koja se inače smatraju večnim. Važno je zapaziti da i u političkoj i u ekonomskoj sferi, pojam “prirodnog” za britanske evolucioniste blisko korespondira sa pojmom spontanog, svesno neregulisanog rasta civilizacije. Složene ustanove koje su se formirale tokom dugotrajnog procesa socijalne i kulturne evolucije, za Berka i njegove engleske (ali i neke francuske) istomišljenike, jesu prirodne zato što nisu proizvod nikakvih direktiva ili prinude vlasti, već dobrovoljne kooperacije slobodnih individua; trgovina, novac, pravni poredak, tradicionalni moral – sve su to spontani cvetovi civilizacije koji za ove sledbenike evolucionizma izražavaju zapravo suštinu ljudske prirode. Antropološka koncepcija, koja leži u osnovi ovakvog shvatanja prirode, podrazumeva da su ljudi značajno evoluirali od zveri, i da je civilizacija sa svojim nezamenljivim ustanovama zapravo jedini okvir istinski ljudskog života (života u skladu sa “ljudskom prirodom”).

Nasuprot ovome, pokret radikalnog Prosvetiteljstva na Kontinentu artikulisao je shvatanje ljudske prirode koje je polazilo od potpuno oprečnih premisa: civilizacijske ustanove su u osnovi proizvodi tradicionalnih predrasuda i praznoverica, koje pritiskaju i ugnjetavaju “istinsku” ljudsku prirodu, i koje moraju biti srušene u ime koncepta prava čoveka. Ova prava nemaju ničeg zajedničkog sa pravima koja pojedincima pripadaju na osnovu koncepta vladavine prava, ili bilo kog drugog, ukoliko on pretpostavlja postojanje civilizacije kao okvira za ljudsku samorealizaciju, već impliciraju da istinska prava čoveka podrazumevaju odstranjivanje, “stavljanje u zagrade” svega što je kao institucionalni ili regulativni okvir postavilo iskustvo desetina prethodnih generacija. Jedan od korifeja ovog pokreta, Ž. Ž. Ruso, slikovito je opisao njegovu osnovnu ideju kada je rekao da je najveći zločin prema čovečanstvu učinio onaj ko je prvi ogradio neki zemljišni posed i rekao: “ovo je moje” (i time zasnovao jednu od “protivprirodnih” ustanova civilizacije – privatnu svojinu). “Prirodno stanje” je za Rusoa i njegove sledbenike predstavljalo mitski raj života u harmoniji sa okolinom i bližnjima, pre početka zlokobnog procesa kvarenja civilizacijom, istog onog procesa kojeg britanski evolucionisti smatraju ishodištem samorealizacije ljudskog bića. Pojam prirode se više nije identifikovao sa prakticiranjem života u spontano nastalim institucijama slobodnog društva, nesputanog veštačkim stegama tiranije i ekonomske kontrole, već sa povratkom u stanje pre “pada”, pre početka degeneracije čoveka izručenog teroru civilizacije. Zato prava čoveka, od kojih polaze francuski revolucionari, predstavljaju samo jedan radikalni politički, ili pre filozofski koncept, a ne neko konstitucionalno-operativno načelo za refomu postojećih institucija. Evo kako Berk vidi političku instrumentalizaciju ovih “prava” od strane francuskih revolucionara i njihovih engleskih sledbenika: “Oni preziru iskustvo kao mudrost neobrazovanih ljudi, a što se ostalog tiče, oni su u potaji napravili minu koja će, jednom jedinom eksplozijom, dići u vazduh sve primere iz prošlosti, sve precedente, sve povelje i akte Parlamenta. Oni imaju “prava čoveka”. Protiv tih prava nema leka, za njih nijedan sporazum nije obavezujući; ona ne dopuštaju nikakvo prilagođavanje i nikakav kompromis, sve što je manje od njihovog potpunog ostvarenja predstavlja prevaru i nepravdu. Protiv ovih prava čoveka nijedna vlada ne traži sigurnost u dužini svog trajanja ili pravdi i blagosti svoje uprave. Ako se njihove forme ne uklapaju u teorije ovih špekulanata, njihove primedbe podjednako važe za stare i blagotvorne vlade kao i za najnasilnije tiranije ili najsiroviju moguću uzurpaciju. Oni su uvek u sporu sa vladom, ne o pitanjima zloupotrebe, već o pitanjima nadležnosti i prava” (str. 72).

Ovaj pasus predstavlja možda najjaču formulaciju Berkove kritike ideja koje su ležale u osnovi Francuske revolucije. Tu se istovremeno najbolje vidi zbog čega je on tu revoluciju stigmatizovao kao “filozofsku”. Preusmeravajući pažnju sa načela i tehnika dobre vladavine na fluidne filozofske deklamacije o “pravima čoveka”, francuski su revolucionari, po Berkovom shvatanju, stvorili fatalni politički vakuum, koji se onda mogao popuniti bilo kakvom tiranijom ili uzurpacijom, samo ako se njihove vođe pozivaju na Rusoa, Enciklopediju

Svako reformisanje političkih ili ekonomskih institucija zahteva veliko iskustvo, političku veštinu i sposobnost da se uči iz tuđih i vlastitih grešaka, i da se u skladu sa razboritim rasuđivanjem prihvataju oni modeli čije su se posledica pokazale najkorisnijim za društvo kao celinu. Ali, Berku se čini očiglednim da to ne može biti stvar filozofskih debata i proklamacija, već jednog mukotrpnog i često razočaravajuće dosadnog posla, za koji je potrebno mnogo više veštine i odricanja nego što se može dobiti nagrade u uvažavanju i priznanju od strane drugih.

Glavnu vrlinu britanskog poretka i preovlađujuđeg tipa političke kulture, Berk vidi u tome što se oni nalaze uglavnom po strani od uticaja francuskog Prosvetiteljstva i “zakonodavnih” reformi u vidu konfiskacije, nacionalizacije i ukidanja podele vlasti, koje je sprovela francuska Nacionalna Skupština, uvodeći do tada (čak i za francuske prilike) neviđenu centralizaciju i uniformizaciju čitavog društva: “Mi nismo Rusoovi preobraćenici, mi nismo Volterovi učenici; Helvecijus nije među nama ostvario nikakav napredak. Ateisti nisu naši propovednici; ludaci nisu naši zakonodavci. Mi znamo da mi nismo došli ni do kakvih otkrića, i smatramo da se nikakva otkrića ne mogu ni napraviti u pogledu moralnosti, i da ih ne može biti mnogo ni u velikim principima vladavine, niti idejama slobode, koje su davno pre nego što smo se rodili bile shvaćene isto onoliko dobro kao što će biti i onda kada božja milost zemljom prekrije našu uobraženost i tišina groba potčini svojim zakonima našu žustru govorljivost” (str. 103).

Ovaj odeljak može biti tretiran gotovo kao naka vrsta manifesta filozofije evolucionizma, koja je suvereno vladala britanskom pravnom i političkom mišlju XVIII i XIX veka. Kao što je sama Francuska revolucija bila “filozofska”, tako bi se i Berkova kritika te revolucije, izložena u knjizi o kojoj govorimo, mogla nazvati jednom malom filozofskom kontrarevolucijom. Kako smo dosad već mogli da vidimo, ta kritika nije čisto tehničke prirode, niti se ograničava samo na pojedinačne aspekte društvenog fenomena, već zadire do samih filozofskih temelja Francuske revolucije. Posebna vrednost Berkovih analiza ogleda se upravo u ovom njihovom načelnom i, rekao bih, sveobuhvatnom karakteru: one se tiču kako pogubnih dejstava ideja Francuske revolucije po političke slobode i vladavinu prava (ovim se bavi gotovo čitava knjiga, posebno str. 10-110), tako i efekata tih ideja na ekonomiju zemlje i opšte osiromašenje čitavog stanovništva. Berk je uspeo da spregne u jednu koherentnu celinu argumente protiv političke i ekonomske revolucije, ukazujući kako centralizacija i kontrola celokupnog društvenog života ne samo da pogoduju gušenju svake političke opozicije i ustoličenju tiranije, već i potkopavanju ekonomskog prosperiteta i vitalnosti društva. Ova klasična liberalna teza o nužnoj vezi između političke i ekonomske slobode, o slobodnom tržištu i individualnoj svojini kao konstitutivnim pretpostavkama samostalnosti i nezavisnosti građana, može se naći u vrlo sličnom obliku varirana i u delima kasnijih, XX-vekovnih liberala, u njihovoj polemici sa socijalističkim planiranjem i “regulacijom”.

Berkova Razmišljanja… u tom pogledu neodoljivo podsećaju na Hajekov Put u ropstvo, ne samo po svojoj dramatičnoj polemičkoj intonaciji i atmosferi urgentnosti koju sugerišu, već prevashodno po zapanjujućoj sličnosti svoje argumentacije, kao i sličnosti intelektualnih i političkih izazova sa kojima su bili suočeni. I jedan i drugi su pisali protiv nadirućih socijalističko-planerskih ideja svog vremena, a u ime spontanog poretka, vladavine prava i individualne slobode. I jedan i drugi se u pomenutim spisima pozivaju na dobre tradicije, na ustanove koje su dugim isprobavanjem u praksi dokazale svoju delotvornost, i tvrde da razaranje tih institucija, vođeno težnjom da se njihovo funkcionisanje nadomesti razumskim planiranjem, zakonito vodi u opštu socijalnu destrukciju. Obojica su bili dočekani na nož od strane većine svojih savremenika egalitarista, koji su odmah osetili prodornost i intelektualni magnetizam njihove kritike, i koji su po pravilu težili da ih suzbiju etiketom “konzervativci” (Berk je bio konzervativni mračnjak zaljubljen u feudalizam, a Hajek XIX-vekovni mračnjak, zaljubljen u svoj “prevaziđeni” sistem laissez-faire). Obojica su, takođe, bili duboko svesni rizika po svoj intelektualni prestiž među savremenicima, koji su preuzeli zastupanjem gledišta koja ne podilaze aktuelnoj političkoj modi i ne laskaju ni jednoj neobuzdanoj strasti (Berk je zbog svoje knjige bio izložen žestokim kritikama čak i od strane mnogih svojih kolega Vigovaca, dok je Hajek već u predgovoru za Put u ropstvo izrazio (opravdano) uverenje da će ta knjiga uvrediti mnoge njegove prijatelje).
Ovim je bačeno novo svetlo na jedan od glavnih argumenata, koji je često bio navođen u prilog tezi o Berku kao konzervativcu, a to je njegovo protivljenje izbornoj reformi – opštem pravu glasa i ukidanju tzv. Zemljišne aristokratije. To su sve bile promene koje su se kasnije zaista i desile, a koje je Berk žustro osporavao, verujući da bi one ugrozile sam poredak, iz čega je tradicionalno izvođen zaključak o njemu kao antiliberalu. Međutim, iz dosad rečenog sledi da ovaj Berkov nepopustljivi konzervativizam nije bio stvar njegove apriorne plašljive odbojnosti prema svakoj promeni kao takvoj, već izraz zazora prema činjenici da su pomenute reforme, od strane francuskih revolucionara i njihovih engleskih sledbenika, bile predlagane kao deo jednog holističkog plana rušenja svih nasleđenih ustanova, a da za njihovu zamenu novim nisu pružili nikakav precedent niti empirijski model. Nasuprot tome, Berk se na više mesta u svojoj knjizi izjašnjava za “reformu bez krvi”, za postupne i promišljene promene i prilagođavanja u zakonodavstvu, ali ne veruje da te promene mogu biti stvar sprovođenja aritmetičkog nacrta nekog centralnog planskog tela, već da moraju zadržati svoj individualni i evolutivni karakter.

Na kraju, valja naglasiti da izvanrednom utisku koji ostavlja ova Berkova knjiga značajno doprinosi odličan prevod Ljiljane Nikolić, koji je u velikoj meri uspeo da prenese stilsku i retoričku briljantnost izvornog engleskog štiva.

*tekst je prvobitno objavljen na sajtu www.nspm.org.yu i prava čoveka. Zlo je, dakle, po njemu, bilo u samoj ideji, u osnovnom konceptu, a ne u gluposti ili pokvarenosti političara koji su ga zloupotrebili. Ali, to ne znači da je pogubnost koncepta prava čoveka bila u tome što je on sugerisao pogrešna institucionalna rešenja, već u tome što se njima uopšte nije bavio, što je sugerisao ideju da je najvažniji posao filozofa i društvenih reformatora u formulisanju sveobuhvatnih koncepata, čija se uverljivost meri njihovom retoričko-spekulativnom dopadljivošću, a ne empirijskim posledicama. Ideja prava čoveka, onako kako ju je formulisala Francuska revolucija, nudi po Berku alternativu između anarhizma i tiranije, jer samo proklamuje “prava” koja su neotuđiva svakom čoveku, ali ne i načine njihovog ostvarivanja. Za Berka, naprotiv, vlada nije nikakav šraf u filozofskom mehanizmu, već obična “majstorija ljudskog uma za obezbeđenje ljudskih potreba”: “Onog trenutka kad u bilo kom smislu umanjite puna prava čoveka da upravlja sobom, i dozvolite bilo koje veštački utvrđeno ograničenje tih prava, od tog trenutka celokupna organizacija vlade postaje pitanje korisnosti” (str. 75).

Ivan Janković