Ubiti Arafata

Nakon godina njegovog dvoličnog ponašanja i javne podrške terorizmu, Izraelci su konačno počeli da govore o uklanjanju Arafata iz bliskoistočnog mirovnog procesa, i njegovom ubistvu, ako ono bude neophodno. Oni su isključili mogućnost njegovog ubistva pre nekog vremena, ali činjenica da Izraelci sada govore o uklanjanju jedne od mnogih prepreka ka miru je ohrabrujući znak da će se ova dugogodišnja gungula konačno razrešiti.

Jaser Arafat, lider Palestinske oslobodilačke organizacije, praktično je bio podstrekač terorizma tokom cele svoje “profesionalne” karijere. Tokom 1970-tih i 80-tih Arafat je predstavljao sponu između sovjetskog novca i oružja i terorističkih kampova za obuku u Siriji i Libanu, koji su obučavali i snabdevali mnoge zloglasne teroriste. Jedna takva osoba koja je izašla iz Arafatovog terorističkog “fakulteta” bio je Abu Nidal, zloglasni teroristički ludak koji je nedavno ubijen u Sadamovom Iraku. Teroristi iz Irske Republikanske armije, Hezbolaha i Hamasa su takođe obučavani kod Arafata.

Raspadom Sovjetskog Saveza presušilo je Arafatovo snabdevanje novcem. Ipak, njegove terorističke veze su i dalje ostale a postojao je regionalni neprijatelj protiv kojeg su se mogle upotrebiti, Izrael. Ovako je Jaser Arafat mogao da pritisne Izrael da omogući njemu i njegovim terorističkim pajtašima da izbegnu u Tunis i da se vrate u Zapadnu obalu.

Zapadni svet, pogotovu Sjedinjene države pod Bil Klintonom su bile isuviše spremne da zaborave Arafatove grehe i postave ga kao vođu palestinskog naroda. Tako je došlo do dobro poznatog Dogovora iz Osla.

Ono što niko ko je imao veze sa Dogovorom iz Osla nije shvatio, sem Arafata naravno, jeste da je Arafat uvek bio prijatelj terorista i to je i ostao. Izraelsko odustajanje od vlasti nad palestinskim područjima je stvorilo uslove za teroristički režim pod Arafatovom upravom. Ova toplo-hladna upotreba terorizma neprekidno traje još od 1993, kada su Klinton i izraelski premijer Rabin prodali izraelski narod poznatom teroristi koji nije davao ni znaka da je “reformisan.”

Stoga nije nikakvo iznenađenje da smo danas i dalje u istom problemu, zato što su Arafat i teroristički aparatus i dalje tu. Izraelci su do sada ovo shvatili, bilo je previše smrti od 1993. da se ova istina jasno podvuče više puta.

Zapadni levičari kažu da je to sve krivica Izraela zato što se brani, što oni uvijaju u termin “začarani krug nasilja.” Takva stvar ne postoji.

Palestinski teroristi napadaju civile a Izraelci ubijaju terorističke vođe na najprecizniji način koji im je dostupan. Nema jednakosti između ova dva postupka. Jedan je agresivni čin ubistva nevinih civila, dok je drugi čin samoodbrane sa ciljem da se ubiju ljudi koji su odgovorni za ubstvo Izraelaca.

Duhovnom vođi Hamasa, mršavom i jezivom Šeiku je godinama bilo dozvoljeno da pomaže teroristima i on to i dalje neometano čini. Ovo je ilustracija Izraelske uzdržanosti zbog koje ubijaju samo one teroriste koji su direktno učestvovali u naređivanju i planiranju napada.

Sjedinjene države nikad nisu bile tako uzdržane u borbi protiv terorizma, niti trebaju biti. Priroda terorizma i religioznog fanatizma zahteva potpuno uništenje svih koji imaju veze sa njima. Fanatici se neće pokajati ili promeniti svoje mišljenje. Njega su oni davno odbacili i napustili.

Zato je bolje ubiti nego proterati Arafata, jer i proteran i dalje može da komunicira sa teroristima na terenu. Njegova smrt, i nakon toga, brze smrti svih u terorističkoj hijerarhiji će efektivno rešiti problem sa teroristima, koji su samo bivali ohrabreni zbog izraelskih plašljivih odgovora. Ako ne učine tako mogu očekivati samo još više istog i krv Izraelaca će i dalje teći ulicama kao i pre.

Alexander Marriot, “Killing Arafat”, preuzeto sa sajta www.CapitalismMagazine.com Prevod: Andreja Vražalić