Reganova prva pobeda protiv terorizma
Prvu američku pobedu u ratu protiv terorizma odneo je Ronald Regan (Ronald Reagan), i to 20. januara 1981, prvog dana njegovog predsednikovanja.
To se desilo kada su džihadovci, koji su osnovali Islamsku Republiku Iran, oslobodili 52 američkih talaca u trenutku kada je Regan polagao zakletvu. Posle 444 dana ponižavanja Džimija Kartera, vlastodršci u Teheranu su odlučili da okončaju njihovu dramu u američkoj ambasadi pre nego što se suoče sa novim predsednikom. Bio je to prvi Reganov spoljnopolitički uspeh.
Za početak, nekoliko podataka o istorijskim okolnostima: Kada je Ajatolah Ruholah Homeini svrgnuo iranskog šaha u februaru 1979, uspostavio je prvi moderni islamistički režim, zasnovan na fašističkim i komunističkim metodama, ali sa sasvim drukčijim ciljem sprovođenja islamskog zakona (šerijata). Poput talibanskog režima koji je kasnije došao na vlast u Avganistanu, homeinisti su tvrdili da poseduju odgovore na sva životna pitanja. Oni su stvorili totalitarni poredak sa namerom da kontrolišu sve aspekte života Iranaca i da šire revoliciju i preko granica Irana.
Kao i svi drugi radikalni utopistički despoti, Homeini je u Sjedinjenim Državama video glavnu prepreku za sprovođenje svog programa. I on je, poput talibanskih vođa kasnije, napadao američke građane. Jedino što se on radije zadovoljavao time da Amerikance napada na iranskoj teritoriji nego da si stvara probleme napadajući Nju Jork i Vašington.
Rulja pod indirektnom kontrolom Homeinija zauzela je 4. novembra 1979. američku ambasadu u Teheranu; bila je to akcija koja je islamistima ulila samopouzdanje i širom sveta razbuktala muslimanski bes protiv Amerikanaca. Zatim je taj bes zadobio nasilan oblik kada je Homeini objavio dezinformaciju da je zauzimanje Velike Džamije u Meki 20. novembra bio američki napad na islamske svetinje. (U stvari, napad je izvela grupa fanatika sličnih bin Ladenu.)
Potom je usledio talas napada anti-američke rulje u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji. Najgore nasilje je bilo u Libiji i Pakistanu; u potonjoj zemlji bilo je četvoro mrtvih – prvi od nesrećnih posledica militantnog islamskog rata protiv Amerike.
Reakcija Džimija Kartera (Jimmy Carter) je bila u stilu klintonovskog zamuckivanja i kerijevskog temuljenja. On se zaglibio u diplomatskim detaljima i izgubio iz vida principe i ciljeve. On se, na primer, nadao da će njegov odnos prema onima koji su zauzeli ambasadu “uveriti i ubediti iranske vođe da se stvarna opasnost za njihovu naciju nalazi na severu, u Sovjetskom Savezu”.
On je diplomatiju shvatao na tehnički način: “Na Irancima je” da učine sledeći korak, rekao je krajem 1980. “Mislim da bi sigurno bilo i u njihovu i u našu korist da ovu stvar okončamo bez ikakvog daljeg odlaganja. Mislim da su naši odgovori primereni. Mislim da iranski predlog predstavlja osnov za razrešenje razlika.”
Nasuprot njemu, Ronald Regan je, kao predsednički kandidat, zauzeo tvrd stav. On je iranske zauzimače ambasade nazvao “kriminalcima I kidnaperima” a političke glavešine je nazvao “kidnaperima”. Ako su razumeli ove uvrede, dodao je, “onda ne bi trebalo da čekaju na mene [da preuzmem funkciju], što bi me veoma obradovalo”.
Regan i njegovi pomoćnici su usvojili preteći ton. “Moraćemo da učinimo nešto da ih [taoce] dovedemo kući”, upozorio je. Edvin Miz III (Edwin Meese III), šef njegove kampanje, bio je mnogo eksplicitniji: “Iranci moraju da budu spremni na to da će ova zemlja preduzeti bilo koju akciju koja bude potrebna” i da bi “trebalo da veoma pažljivo razmisle o činjenici da bi sasvim sigurno bilo u njihovu korist kada bi ovog trenutka taoce vratili kućama”.
Reganove tvrde reči i reputacija tvrdog momka doneli su Sjedinjenim Državama jednu od retkih pobeda nad militantnim islamom bez prolivanja krvi. Čak je i jedan viši službenik u Karterovoj administraciji, iako i dalje ceneći greške svog gazde više od Reganovih uspeha, uz gunđanje priznao da “verovatno ni sada ne bismo oslobodili taoce da je Karter bio reizabran”.
Nažalost, Reganov potonji bilans u borbi protiv militantnog islama bio je manje impresivan, naročito njegovo povlačenje iz Bejruta 1983. i prenos oružja u Teheran 1985–86 koje je organizovala njegova administracija.
To će reći, trijumf sa samog početka Reganovog predsedničkog mandata podseća nas na dve stvari: on je morao da se izbori sa problemom terorizma koji predstavlja rak-ranu ovog doba; njegov odlučan, patriotski stav je dao rezultate ne samo u borbi protiv Sovjetskog Saveza, već i protiv naslednika totalitarnog pokreta, militantnog islama.
_______________________________________________________________________________________________________
Daniel Pipes, “Reagan's Early Victory in the War on Terror“, prvobitno objavljeno u Capitalism Magazine Prevod: Borislav Ristić
_______________________________________________________________________________________________________
