Zašto Džordž V. Buš mora da pobedi?
U utorak 2. novembra održavaju se predsednički izbori u Americi. To je jedan od retkih političkih događaja u svetu, koji po definiciji ima globalne reperkusije. Od toga kako će građani Amerike glasati u utorak zavisi ne samo ekonomsko blagostanje i bezbednost građana Amerike, već dobrim delom i to šta će se dešavati u svetu narednih godina.
Američki birači, koji su tradicionalno više okrenuti sami sebi i untrašnjepolitičkim temama kada odlučuju kome će dati predsednički mandat, ovog puta su pokazali mnogo više senzibiliteta za spoljnopolitičke teme. To je sigurno glavna odlika ove predsedničke trke, u kojoj su teme globalne borbe protiv terorizma, rata u Iraku i američke liderske uloge u posthladnoratovskom svetu na samom vrhu predizborne agende.
U pogledu ovog segmenta politike Džon Keri je jasno inferioran kandidat. On se zalaže za smanjivanje vojnih izdataka, brz izlazak iz Iraka, obnovu neke vrste strateškog savezništva sa Francuzima i Nemcima (umesto sadašnjih saveznika GBR, Poljske, Italije itd). Njegova nekonzistentnost i odsustvo kredibiliteta su toliko oigledni da ga direktno diskvalifikuju za mesto Prdsednika: čovek koji je glasao za rat u Iraku, da bi danas tvrdio kako je to bio „pogrešan rat, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu“ svakako nije osoba koja šalje signal da bi mogao uspešno da se nosi sa zadacima koji su pred sledećom administracijom, niti šalje pravu poruku kako saveznicima Amerike, tako i neprijateljima. Saveznike ostavlja na cedilu; Kerijevo uporno ponavljanje da smo u „u rat u Iraku išli sami“ direktno diskredituje Britaniju, Poljsku, Španiju, Italiju i mnoge druge zemlje koje su učestvovale u ratu na strani Amerike, i bezuspešno pokušava da se dodvori Nemcima i Francuzima, koji su sve veme pomagali Sadamu i trudili se da maksimalno otežaju bilo koju američku akciju. Neprijateljima (prevashodno teroristima) šalje poruku da mogu da predahnu: Amerika ima nameru da se kao u Vijetnamu bavi samom sobom, a ne pobedom u ratu. To su teroristi jako dobro osetili: kao što je predsednik Putin rekao, učestali terorisitčki napadi u Iraku polsednjih dana predstavljaju upravo pokušaj terorista da oslabe poziciju predsednika Buša u izbornoj kampanji, i da pruže dodatni alibi Keriju i njegovim pristalicama u Americi i van nje, za defetističku priču o navodnom neuspehu u Iraku, i o potrebi što bržeg povlačanja.
Možda pomalo u senci ove prividne prevage spoljnopolitičkih tema, dešava se takođe vrlo zanimljiva promena u pozicioniranju stranaka u pogledu unutrašnjih, prevashodno ekonomskih pitanja. Demokratska stranka skreće ulevo u odnosu na poziciju koje se držao Klinton, i u liku dvojca Keri-Edvards vraća se standardnim levičarskim temama: nacionalizaciji zdravstvenog osiguranja, povećanju poreza i preraspodela, trgovinskom protekcionizmu i pojačanoj regulaciji. Kandidat za potpredsednika Edvards po mnogo čemu svojom protekcionističkom retorikom podseća na Pita Bjukenena, a lista Kerijevih intervencionističkih planova je vrlo dugačka: povećanje poreza na gorivo, socijalne pomoći, zaustavljanje outsourcinga (odlivanja investicija u treći svet), ogromne subvencije korporativnom sektoru itd. Recimo, on je predložio 25 milijardi federalnih subvencija za razvoj "čistijih tehnologija“ u proizvodnji automobila ili bakra, 10 milijardi za proizvođače duvana, ogroman broj drugih subvencija koje koštaju desetine i desetine milijardi. S druge strane, u napadu politički korektnog anti-korporativnog ostrakizma, on je u kampanji, zajedno sa senatorom McCane-om predložio smanjenje subvencija za 65 milijardi dolara. On je te podatke je uzeo iz jedne studije CATO instituta koja je pokazala da je najmanje toliko novca moguće uštedeti ukidanjem jednog broja federalnih programa subvencija. Ali, nije jasno kako će Keri i Edvards smanjiti subvencije, ako se zna da se oni istovremeno zalažu upravo za očuvanje i čak drastično proširenje mnogih od federalnih programa iz tog domena!
Osim toga, Keri predlaže potpunu nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja po ugledu na evropske modele, zadržavanje postojećeg državnog penzionog sistema, uz povećanje opštih poreskih stopa da bi se finansirala javna potrošnja i povećanje opšteg nivoa ekonomske regulacije. Sve to ga diskvalifikuje kao kandidata čija pobeda u ekonomskom smislu može doneti neku korist bilo Americi, bilo nekom drugom u svetu.
Na drugoj strani, predsednik Buš je mnogo naklonjeniji slobodnoj tržišnoj privredi, iako su njegovi rezultati u prvom mandatu bili mešoviti. Ipak, sledeći razlozi ubedljivo svedoče da je on znatno pro-tržišnije nastrojen kandidat od Kerija:
- marginalne poreske stope su znatno smanjene za njegovog mandata, što je vodilo rastu privatnih investicija, štednje i brzom oporavku američke ekonomije posle recesije 2000‑e godine.
- Predsednik Buš je snažan zagovornik slobodne trgovine i ekonomske globalizacije. On je potpisao seriju sporazuma o slobodnoj trgovini sa većim brojem drugih država (Čile, Singapur, Australija…), i smatra da slobodna trgovina koristi kako američkim, tako i građanima drugih zemalja u svetu.
- On se zalaže za delimičnu privatizaciju penzionog sistema kojim bi se značajan deo doprinosa za državno osiguranje prebacio na lične penzione račune korisnika. Time bi se velike svote novca oslobodile i usmerile na tržište, a državna potrošnja smanjila. Takođe, on se zalaže za proširenje slobodnog izbora u zdravstvenom osiguranju i uvođenje Fridmanovog plana sa vaučerima u obrazovanju, kojim bi se roditeljima pružila šansa da biraju da li će plaćati privatno ili državno školovanje svoje dece.
- Regulacija poslovnih aktivnosti pod Bušovom administracijom je drastično smanjena u odnosu na sve druge administracije od kad se ova statistika vrši (1987). Troškovi regulacije pod ovom vladom se procenjuju na oko 1,6 milijardi dolara godišnje, što je drastičan pad sa 6–8 milijardi kolilo su prosečno koštale regulatorne aktivnosti svih drugih administracija u proteklih 15–16 godina.
- Iako u apsolutnim terminima uglavnom stagnira, državna potrošnja je rasla isključivo u domenu vojnih i bezbednosnih izdataka, dok su socijalni izdaci i diskrecioni troškovi ili stagnirali ili opadali. To takođe svedoči o protržišnom usmerenju Bušove administracije.
Sutrašnji izbori su mnogo sudbonosniji od bilo kojih kroz koje je Amerika prošla u proteklih dvadesetak godina. Glasati za Džona Kerija na njima znači glasati za povratak Amerike i sveta u 1979 godinu, u vremena pre Reganove revolucije. To znači vratiti se kombinaciji kukavičluka i apismenta u spoljnoj, i metastazirane državne kontrole i regulacije u unutrašnjoj politici. Ako znamo koliki je uticaj Amerike na zbivanja u čitavom svetu, jasno je kakvo bi značenje Kerijevog izbora bilo: vetar u jedra antiglobalizmu, antikapitalizmu, sve veći pritisak za svetsku regulaciju i „harmonizaciju“ privrednih sistema, pojačan trend ka spoljnotrgovinskom protekcionizmu, odnosno prekid na neodređeno vreme bilo kakvih pregovora o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji, jačanje državnih intervencija svih vrsta, i što je najgore, etabliranje etatizma i intervencionizma kao dominantnih vidova javne politike u zapadnom svetu. Prvenstvo Amerike u sleđenju ekonomskog i političkog liberalizma bilo bi narušeno, a islamskom terorizmu pružena šansa .
Pobeda predsednika Buša jedini je način da civilizacijsko predvodništvo Amerike bude sačuvano i u narednom periodu. Bez obzira na mnoge diskutabilne odluke koje je doneo, i na mešovit saldo njegove politike u ekonomskom domenu, on u ovom trenutku zaista nema nikakvu ozbiljnu alternativu. Nije preterivanje reći da on na sebe preuzima ulogu koju je njegov politički uzor Ronald Regan već jednom odigrao. On dolazi da saopšti negativne vesti, i da ljudima kaže da dolazi vreme velikih promena. On nije popularan u Evropi, jer se tamo ljudi čvrstih moralnih ubeđenja, integriteta i odanosti slobodi ne poštuju nego kleveću i ocrnjuju. Potpuno ista kampanja ocrnjivanja je svojevremeno pratila Regana; iste gluposti o ratnom huškanju, ekstremizmu, kaubojskoj politici, aroganciji itd. Samo je Regan huškao protiv komunista, a Buš protiv Al Kaide. A dekadentnim levičarskim elitama po pariskim i berlinskim salonima je bilo tako lepo i sa jednima i sa drugima. Kao što je to lepo opisao Robert Kagan, za njih su sve to bili samo američki privatni ratovi koji njima samo otežavaju poziciju, i sprečavaju ih u miroljubivoj koegzistenciji sa Brežnjevom, Sadamom ili Bin Ladenom. Po Kaganu Evropljani su u ulozi krčmara koji služi piće lupežima. Njemu se ne sviđa šerif koji lupeže smešta u zatvor, jer kvari biznis. Džon Keri zapravo teži da i Ameriku pretvori u tog barmena koji će lupežima služiti piće. Zato ga u Evropi i toliko podržavaju.
Upravo zato nikome ne sme biti merodavna orkestrirana haranga koju protiv predsednika Buša vode levičarsko inteletktualno javno mnenje, „kulturni radnici“, NGO‑i i političari. To je providna i izanđala klevetnička kampanja, sračunata da Ameriku upodobi standardima političke korektnosti Evrope. Ali, ipak, nesrećna okolnost za sve „humaniste“ i „liberale“ širom sveta jeste da američkog predednika bira američki narod, a ne evropski parlament ili predsedništvo Socijalističke internacionale. Da su se oni pitali Regan nikad ne bi pobedio. Ali, on je reizabran sa nezabeleženim skorom od preko 80% glasova. Tako nažalost,ni Džon Keri neće moći da bude postavljen dekretom evropskih patrona, već će morati da traži glasove američkog naroda.
Sutra će američki građani birati ne samo svoju, već dobrim delom i budućnost ostatka sveta. Od njihovog izbora zavisi ne samo da li će teoristi dobiti krila ili ne, već i da li će siromašni u trećem svetu biti osuđeni na propast, dalju bedu i isključeni iz globalne ekonomije, da ne bi svojim „socijalnim dampingom“ krnjili privilegije evropskih i američkih sindikata. Amerikanci sutra biraju put. Svi ljudi širom sveta koji veruju u slobodu pojedinca, tržišnu privredu, slobodnu trgovinu i snažnu odbranu od neprijatelja civilizacije, biće sa njima u svojim mislima i molitvama.
Ivan Janković & Borislav Ristić
