Bolest apismenta

Doma­ćim i stra­nim kri­ti­ča­ri­ma spolj­ne poli­ti­ke pred­sed­ni­ka Buša zajed­nič­ke su karak­te­ri­sti­ke i vizi­je koje su u pro­šlo­sti uzro­ko­va­le haos svet­skih raz­me­ra i nei­zre­ci­vi gubi­tak ljud­skih živo­ta. Ti lju­di veru­ju da pre­go­vo­ri, poli­ti­ka api­smen­ta i popu­šta­nje zahte­vi­ma tota­li­tar­nih vođa mogu da ove odo­bro­vo­lje. Nji­ho­va vizi­ja ne samo da ima dugu isto­ri­ju pro­ma­ša­ja, vec i razor­ne posledice.

Tokom kasnih 1930-tih, Fran­cu­ska i Bri­ta­ni­ja su se nada­le da ce dopu­šta­njem Adol­fu Hitle­ru da anek­ti­ra Sude­te od Čeho­slo­vač­ke zado­vo­lji­ti nje­go­ve teri­to­ri­jal­ne ambi­ci­je. To se deša­va­lo nakon iscr­plju­ju­cih Nemač­kih nasr­ta­ja na osno­ve Ver­saj­skog ugo­vo­ra po zavr­šet­ku Prvog svet­skog rata. Poli­ti­ka api­smen­ta nije dava­la rezul­ta­te. Na nju se gle­da­lo kao na sla­bost, a ona je jed­no­stv­no oku­ra­ži­la Hitlera.

Pri kra­ju Dru­gog svet­skog rata, na kon­fe­ren­ci­ji na Jal­ti, Vin­ston Čer­čil i Fren­klin Ruzvelt su misli­li da odri­ca­njem od Istoč­ne Evro­pe i pra­vlje­njem dru­gih ustu­pa­ka, koji su bili obe­le­ži­li polu­ve­kov­ni Hlad­ni rat i sovjetsko/kineski ekspan­zi­o­ni­zam, mogu umi­ri­ti Josi­fa Sta­lji­na. Umor­ni od rata, zapad­nja­ci su se nada­li da ce okrut­ni tira­nin delo­va­ti u pra­vom prav­cu. Pro­pu­šta­nje da se Sta­lji­nu sta­ne na put ima­lo je za posle­di­cu nei­zre­ci­ve gro­zo­te, poro­blja­va­nje i ljud­sku patnju.

Inte­re­sant­no je da su levi­čar­ski mirov­nja­ci komu­ni­stič­ke vođe liši­li oštre kri­ti­ke koju su upu­ci­va­li na Hitle­rov račun, iako je pred komu­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma Hitle­rov poko­lj 21 mili­o­na lju­di izgle­dao goto­vo kao ama­ter­ska stvar. Pre­ma istra­ži­va­nju pro­fe­so­ra R. Dž. Rame­la, obja­vlje­nom u knji­zi Ubi­je­ni od drža­ve, od 1917 do nje­go­vog slo­ma, Sovjet­ski Savez je ubio ili pro­u­zro­ko­vao smrt 61 mili­o­na lju­di, uglav­nom svo­jih gra­ža­na. Od 1949, Mao Cedun­gov režim u komu­ni­stič­koj Kini, odgo­vo­ran je za smrt 35 mili­o­na sop­stve­nih građana.

Isto­ri­ja se nikad ne pona­vlja u istom obli­ku, ali vizi­ja rani­jih mirov­nja­ka bila je deo vizi­je Zapa­da o tome kako tre­ba delo­va­ti pre­ma Sada­mu Huse­i­nu. Posle total­nog pora­za u Prvom zaliv­skom ratu, Irak je pri­stao na mirov­ne uslo­ve koa­li­ci­je. Nakon što je doku­ment pot­pi­san, Ira­ča­ni su na sve nači­ne poku­ša­va­li da one­mo­gu­će spro­vo­đe­nje tih uslo­va, naro­či­to UN-ove inspek­ci­je oružja.

Zapad­njač­ki mirov­nja­ci, naro­či­to Evro­plja­ni, pri­lič­no su bla­go­na­klo­no gle­da­li na Sada­mo­vo krše­nje mirov­nih uslo­va, na način sli­čan onom na koji su nji­ho­vi par­nja­ci rani­je gle­da­li na Hitle­ro­vo naru­ša­va­nje mirov­nih uslo­va iz Ver­saj­skog ugo­vo­ra. Da su Bri­tan­ci ili Fran­cu­zi izvr­ši­li voj­ni napad na Nemač­ku izme­đu 1934 i 1935, kada je Hitler tek počeo da izgra­đu­je svo­ju voj­sku, krše­ći time odred­be Ver­saj­skog ugo­vo­ra, i pre nego što je u pot­pu­no­sti raz­vio svo­ju voj­nu spo­sob­nost, on bi bio pora­žen a naj­ma­nje 50 mili­o­na živo­ta bi bilo sačuvano.

Šta odvra­ća tero­ri­ste? Nasto­ji­mo da ih spre­či­mo ili ubi­je­mo. Šta odvra­ća drža­ve koje tero­ri­sti­ma pru­ža­ju uto­či­šte ili ih poma­žu. Nji­ma smo poka­za­li razor­nu sna­gu s kojom smo sprem­ni da se obru­ši­mo na njih. Neza­vi­sno od toga da li ćemo na kra­ju u Ira­ku pro­na­ći nukle­ar­no, hemij­sko ili bio­lo­ško oruž­je, kao rezul­tat naših akci­ja u Ira­ku i Avga­ni­sta­nu posla­ta je jasna poru­ka. Danas ceo svet zna ono što nije znao u pro­šlo­sti – da ima­mo volju da uni­šti­mo sva­ku drža­vu koja podr­ža­va tero­ri­zam. Pri­mer kori­sno­sti od takve poru­ke jeste to što je libij­ski lider Moa­mar Gada­fi odlu­čio da se odrek­ne svog pro­gra­ma nao­ru­ža­nja i što će Iran i Sever­na Kore­ja pre­i­spi­ta­ti svo­je planove.

Neki mirov­nja­ci bi vole­li da pre­sta­ne­mo s tim i uzmak­ne­mo pred tero­ri­stič­kim pret­nja­ma, kao što su to ura­di­li Špa­ni­ja i Fili­pi­ni. Dru­gi bi, pogo­to­vo naši sve više anti­se­mit­ski nastro­je­ni evrop­ski save­zni­ci, vole­li da bude­mo "nepri­stra­sni" u pale­stin­sko-izra­el­skom suko­bu. Nepri­stra­snost bismo mogli pre­ve­sti kao napu­šta­nje Izra­e­la. Takav potez ne bi doneo rezul­ta­te bolje od onih kada je bri­tan­ski pre­mi­jer Nevil Čem­ber­len pustio Čeho­slo­va­ke niz vodu Hitleru.

Nema doka­za da dana­šnji fana­tič­ni tero­ri­sti i drža­ve koje su im pri­vr­že­ne uop­šte ima­ju slu­ha za kom­pro­mis i pre­go­vo­re. Oni žele da pora­ze Zapad, a upra­vo to bi mogli i da ostva­re sa obe­ća­njem pred­sed­nič­kog kan­di­da­ta Džo­na Keri­ja da će, ako bude bio iza­bran, vodi­ti "sen­zi­tiv­ni­ji rat pro­tiv terorizma".

Vol­ter Vili­jams — pre­u­ze­to sa saj­ta Capi­ta­lism Maga­zi­ne. Pre­vod: Bori­slav Ristić