Toksičnost ekološkog pokreta
Nedavno je popularna uvozna mineralna voda uklonjena sa tržišta zato što su tekstovi ukazivali da uzorci te vode sadrže 35 milijarditih delova benzena. Iako je ova količina toliko mala da bi je pre petnaest godina bilo nemoguće uočiti, pretpostavljeno je da zaštita zdravlja potrošača zahteva uklanjanje tog proizvoda.
Takav slučaj, naravno, danas nije redak. Prisustvo milijarditih delova otrovne supstance se uobičajeno smatra uzročnikom smrti ljudi. I kad god broj očekivanih smrti premaši jedan od milion (ili manje), ekolozi zahtevaju da vlast ukloni sa tržišta opasni pesticid, prezervativ, ili drugi navodni nosilac toksičnog zagađenja. Oni to čine, iako je nivo rizika jedan od milion tri puta manji od mogućnosti da avion padne na nečiju kuću.
Iako nije neophodno upitati se za dobre namere i iskrenost ogromne većine članova ekoloških i pokreta za zaštitu okoline, vitalno je da javnost shvati da se u samom ovom naizgled uzvišenom i plemenitom pokretu može naći ne tako malo dokaza o suštinskoj toksičnosti. Razmotrite, na primer, sledeći citat Dejvida M. Grabera (David M. Graber), biloga istraživača pri Službi nacionalnih parkova, u njegovoj veoma osobenoj kritici u Los Angeles Times‑u knjige Bila Mekibena (Bill McKibben) Kraj prirode (The End of Nature):
“Ovo (čovekovo “postepeno preobražavanje zemlje”) čini ono što se dešava ne manje tragičnim za one koji cene divljinu zbog nje same, a ne zbog vrednosti koje pruža čovečanstvu. Ja, naprimer, ne želim svojoj deci niti ostatku zemljinog života (biota) krotku planetu, bilo da je monstruozna ili – ma koliko malo verovatno – prijateljska. Mekiben je biocentrista, kao i ja. Nas ne interesuje korisnost neke vrste ili reke koja slobodno teče, ili ekosistema, za čovečanstvo. One imaju suštinsku vrednost, veću vrednost – za mene – nego neko ljudsko telo, ili milijardu njih.
Ljudska sreća, i svakako ljudska plodnost, nisu bitne kao divlja i zdrava planeta. Znam društvene naučnike koji me podsećaju da su ljudi deo prirode, ali to nije istina. Negde tokom puta – pre oko milijardu godina, možda pola toga – mi smo otkazali ugovor i postali rak. Postali smo kuga za nas i Zemlju.
“Po logici kosmičkog zbivanja je malo verovatno da će razvijeni svet da odluči da prekine svoju orgiju potrošnje fosilne energije, a treći svet svoje samoubilačko trošenje pejzaža. Dok homo sapiens ne odluči da se pridruži prirodi, neki od nas se mogu samo nadati da će doći pravi virus.”
Dok G. Graber otvoreno priželjkuje smrt milijarde ljudi, G. Mekiben, autor kome upućuje kritiku, s odobravanjem citira blagosiljanje aligatora Džona Muira (John Muir), opisujući to kao “dobar epigram” za svoj “skromni pristup.” “Časni predstavnici velikih saurijanaca starije generacije, dugo uživajte u svojim petrovačama i rogozinama i budite ponekad počašćeni zalogajem užasnutog čoveka kao poslasticom!”
Takve izjave predstvaljaju čist, neskriven, otrov. One izražavaju ideje i želje koje bi, ako se po njima postupi, značile teror i smrt za ogroman broj ljudskih bića.
Ove izjave, i druge poput njih, daju istaknuti članovi zelenog pokreta. Važnost takvih izjava ne može biti umanjena njihovim pripisivanjem ekstremima ekološkog pokreta. Štaviše, čak iako bi takvi pogledi bili indikativni samo u pogledu razmišljanje 5 do 10 procenata članova ekološkog pokreta — “duboka ekologija”, krilo „Prvo Zemlja!” — oni bi predstavljali toksičnost u ekološkom pokretu kao celine ne na nivou od dela u milijardi niti čak dela u milionu, VEĆ NA NIVOU DELOVA U STOTINI, što je, naravno, mnogo veći nivo zatrovanosti od onog koji se smatra da predstvalja pretnju za ljudski život u skoro svakom drugom slučaju gde ima prisustva smrtnog otrova.
Ali nivo toksičnosti ekološkog pokreta kao celine je znatno veći čak i od delova u stotini. Ona je sigurno nekoliko delova od desetine. Ovo je očigledno iz činjenice da se iz mejnstrima ekološkog pokreta ne upućuju fundamentalne niti bitne kritike na račun ljudi poput gospode Grabera i Mekibena. Štaviše, Džon Muir, čiju želju da aligatori budu “ponekad počašćeni zalogajem užasnutog čoveka kao poslasticom!” Mekiben sa odobravanjem citira, je osnivač Sijera kluba (Sierra Club), kome je čast da tu činjenicu potvrdi. Sijera Klub je, naravno, vodeća ekološka organizacija i navodno najumerenija od njih.
Ima nešto znatno bitnije od genealogije Sijera kluba, nešto što pomoću osnovnih principa daje objašnjenje zašto mejnstrim ekološkog pokreta ne napada ono što bi jednostavno mogli pomisliti da su njegovi ekstremi. To je osnovna filozofska premisa koju mejnstrim deli sa navodnim ekstremistima i koji logično podrazumeva mržnju prema čoveku i njegovim dostignućima. Naime, polazište da priroda ima suštinsku vrednost – drugim rečima, da je priroda vrednost za sebe, bez obzira na vrednost koju može imati za čovečji život i dobrobit.
Antihumana premisa suštinske vrednosti prirode seže, u zapadnom svetu, do Sv. Franje Asiškog, koji je verovao u jednakost svih živih bića: čoveka, stoke, ptica, ribe i reptila. Štaviše, baš na ovoj osnovi filozofske sklonosti, i željama mejnstrima ekološkog pokreta, Sv. Franja Asiški je zvanično proglašen svecem zaštitnikom ekološkog pokreta od strane katoličke crkve.
Premisa o suštinskoj vrednosti prirode prostire se na navodnu suštinsku vrednost šuma, reka, kanjona i brežuljaka – na sve i svašta što nije čovek. Njen uticaj je prisutan u kongresu SAD, u izjavama poput onih koje je nedavno izrekao poslanik Moris Udal (Morris Udall) iz Arizone, da je zamrznuta gola pustinja u Severnoj Aljasci, gde su pronađene poprilične zalihe nafte, “sveto mesto” koje nikada ne treba prepustiti naftnim platformama i cevovodima. To je prisutno u podržavajućoj izjavi predstavnika Društva divljine (Wilderness Society) da: “Postoji potreba da se zaštiti zemlja ne samo radi divljeg života i ljudske rekreacije, već samo da bi dalje bila tu.” To je, naravno, bilo prisutno u žrtvovanju interesa ljudskih bića radi puževa i pegastih sova.
Ideja suštinske vrednosti prirode neumitno stvara želju da se uništi čovek i njegova dela zato što stvara viđenje čoveka kao sistematskog uništitelja dobrog, i time kao sistematskog počinitelja zla. Kao što čovek posmatra kojote, vukove i zvečarke kao zle zato što one stalno uništavaju stoku i ovce koje ceni kao izvore hrane i odeće, tako po premisi suštinske vrednosti prirode, ekolozi vide čoveka kao zlog, zato što, u potrazi za svojojom dobrobiti, čovek sistematski uništava divlji život, džungle i formacije stena za koje ekolozi smatraju da imaju suštinsku vrednost. Štaviše, iz perspektive takvih navodnih suštinskih vrednosti prirode, stepen čovekove navodne destruktivnosti i zla je u direktnoj vezi sa njegovom suštinskom prirodom. Čovek je racionalno biće. Njegova primena razuma u obliku nauke, tehnologije i industrijske civilizacije mu omogućava da deluje na prirodu u ogromnoj meri kako to danas čini. Tako, njegovo imanje i korišćenje razuma – koje se ogleda u njegovoj tehnologiji i industriji – jeste razlog zašto je omražen.
Doktrina suštinske vrednosti je sama po sebi racionalizacija za već postojeću mržnju prema čoveku. Na nju se poziva ne zato što neko zbilja pridaje neku vrednost nečemu za šta se smatra da ima suštinsku vrednost, već samo da posluži kao izgovor za uskraćivanje vrednosti čoveku. Na primer, karibui se hrane vegetacijom, vukovi jedu karibue, a mikrobi napadaju vukove. Svaki od ovih, vegetacija, karibui, vukovi, i mikrobi, po ekolozima navodno imaju suštinsku vrednost. Ali nikakvo delovanje nije preporučeno čoveku. Treba li čovek da štiti suštinsku vrednost vegetacije od karibua? Treba li da štiti suštinsku vrednost karibua od vukova? Treba li da štiti suštinsku vrednost vukova od mikroba? Iako je svaka od ovih navodnih suštinskih vrednosti ugrožena, od čoveka se ništa ne traži. Kada doktrina suštinske vrednosti služi kao vodilja čoveku šta treba da čini? Samo kada čovek daje vrednost nečemu. Onda se poziva na nju ne bi li mu bilo uskraćeno ono za čim teži. Na primer, suštinska vrednost vegetacije i sl. se priziva da vodi čovekove postupke samo kada postoji nešto što želi, kao naftu, i onda, kao u slučaju Severne Aljaske, njeno prizivanje služi da je ne dobije. Drugim rečima, doktrina suštinske vrednosti nije ništa doli doktrina negacije ljudskih vrednosti. To je čist nihilizam.
Treba shvatiti da se logički podrazumeva u ovome što je rečeno da bi uspostavljanje javne službe kao što je nedavno predloženo u Kaliforniji, “branilaca okoline,” bilo isto kao uspostavljanje službe Poništitelja ljudskog vrednovanja. Rad takve službe bi bio da zaustavi čoveka u ostvarivanju njegovih vrednosti samo iz razloga što je čovek i što želi da ih ostvari.
Naravno, ekološki pokret nije čist otrov. Jako malo ljudi bi ga slušalo da jeste. Kao što sam rekao, on je otrovan samo u razmeri od nekoliko delova od deset. Pomešano sa otrovom, i zašećerujući ga, je zalaganje za mnoge mere sa navodnim ciljem pomaganja ljudskog života i boljitka, i među njima, neke, posmatrane samostalno, mogu i služiti toj svrsi. Problem je što je mešavina otrovna. I tako, kada neko proguta ekologiju, on neizbežno guta otrov.
Uzevši u obzir nihilizam tog pokreta, svakako nije moguće prihvatiti zdravo za gotovo njegove tvrdnje da želi poboljšanje čovekovog života i boljitka, pogotovu kada bi sleđenje njegovih preporuka nametnulo ljudima velika odricanja ili troškove. Štaviše, ništa ne može biti apsurdnije niti opasnije nego primati savete kako poboljšati život i dobrobit od onih koji ti žele smrt i koji uživaju u teroru nad čovekom, koji je, naravno, kako sam pokazao, upravo ono šta se priželjkuje u ekološkom pokretu – javno i u principu. Ovaj zaključak, mora se podvući, važi bez obzira na naučna ili akademska zvanja pojedinca. Ako bi neki navodni naučni stručnjak verovao u suštinsku vrednost prirode, onda bi traženje saveta od njega bilo isto kao pitati za savet doktora koji drži stranu bacilima umesto pacijentu, ako se tako nešto može zamisliti. Očigledno, kongresne komisije koje dobijaju svedočenje navodnih svedoka stručnjaka po pitanju ekološkog zakonodavstva moraju biti svesne ove činjenice i nikada je ne zaboraviti.
Nije iznenađujuće, u skoro svakom slučaju, tvrdnje koje daju ekolozi pokazuju se kao netačne, ili naprosto apsurdne. Razmotrimo, na primer, nedavni slučaj Alara, hemijskog spreja korišćenog mnogo godina na jabukama da bi se održala njihova boja i svežina. Ovde, ispostavilo se, čak i kad bi tvrdnja ekologa zbilja i bila tačna, korišćenje Alara bi prouzrokovalo 4,2 smrti po milionu tokom sedamdesetogidišnjeg perioda, što bi značilo da bi jedenje jabuka poprskanih Alarom bilo manje opasno nego vožnja do supermarketa radi kupovine jabuka! (Razmotrite: 4.2 smrti po milionu tokom perioda od sedamdeset godina znači da bi u datoj godini u SAD, sa stanovništvom od oko 250 miliona, otprilike petnaest smrti bi bilo pripisano Alaru! Ovo je rezultat koji se dobije množenjem 4.2 po milionu sa 250 miliona i deljenjem sa 70. U istom jednogodišnjem periodu, skoro 50.000 smrti se dogodi u saobraćajnim udesima u SAD, većina njih par milja od kuća žrtava, i nesumljivo daleko više od petnaest na putu za supermarket). Ipak, stvorena je panika, praćena padom prodaje jabuka, finansijskom propasti nepoznatog broja uzgajivača jabuka, i praktičnim nestankom Alara.
Pre panika oko Alara, bila je panika povodom azbesta. Po magazinu Forbs, ispostavilo se da u obliku u kojem je obično korišćen u SAD azbest ima trostruko manje šanse da prouzrokuje smrt nego udar groma.
Onda dolazi navodna šteta koju jezerima stvara kisela kiša. Po Policy Review‑u, ispostavilo se da acidifikacija jezera nije bila proizvod kisele kiše, već prestanka seče drveća u pogođenim područjima i time prestanka alkalnog oticanja koje taj rad stvara. Ovo oticanje je pretvorilo od prirodno kiselih jezera ne-kisela tokom par generacija.
Pored ovih slučajeva, bile su histerije oko dioksina u zemlji u Tajms Biču (Times Beach) Misuri, TCE u pijaćoj vodi Voburna (Woburn) Masačusets, hemikalije u Ljubavnom kanalu (Love Canal), i radijacija na ostrvu Tri milje (Three Mile). Po prof. Brusu Amesu (Bruce Ames), jednom od vodećih svetskih stručnjaka za rak, ispada da je količina dioksina koji bi neko mogao apsorbovati u Tajms Biču daleko manja od količine potrebne da načini bilo kakvu štetu, i da, dakako, stvarna šteta stanovništva Tajms Biča od dioksina je manja od pijenja čaše piva. (Agencija za zaštitu okoline (Environmental Protection Agency) je potom smanjila svoju procenu opasnosti od dioksina za petnaest šesnaestina.) U slučaju Voburna, po Amesu, ispostavilo se da je grupa slučajeva leukemije koja se tamo dogodila bila statistička slučajnost i da je pijaća voda tamo u stvari iznad nacionalnog proseka sigurnosti, a ne, kako je bilo tvrđeno, uzrok slučajeva leukemije. U slučaju Ljubavnog kanala, Ames obaveštava, ispostavilo se po istrazi da nivo raka među bivšim stanovnicima nije bio ništa viši od proseka. (Neophodno je koristiti frazu “bivši stanovnici” jer je grad izgubio veći deo svoje populacije u panici i prisilnoj evakuaciji izazvanoj tvrdnjama ekologa.) U slučaju ostrva Tri milje, niti jedan stanovnik nije umro, niti doživeo dodatno izlaganje radijaciji, kao rezultat tamošnje nesreće. Uzgred, po studijama pomenutim u The New York Times‑u, nivo oboljenja od raka stanovništva nije veći od nacionalnog proseka i nije porastao.
Pre ovih histerija, bilo je tvrdnji o umiranju jezera Iri i trovanja tuna živom. Sve to vreme, jezero Iri je bilo veoma živo i čak je proizvodilo skoro rekordne količine ribe u isto vreme kada je tvrđeno da umire. Živa u tuni je rezultat prirodnog prisustva žive u morskoj vodi, i dokazi koje su dali muzeji su pokazali da slični nivoi žive bili prisutni u tuni još od praistorije.
I sada, u još jednom poništenju tvrdnji ekologa, poznati klimatolog, prof. Robert Piz (Prof. Robert Pease), je pokazao da hlorofluorokarboni (HFK) (chlorofluorocarbons (CFCs)) nisu u stanju da unište velike količine ozona u stratosferi zato što jako malo njih uopšte može da stigne do stratosfere. On je isto pokazao da je čuvena ozonska “rupa” iznad Antartika svake jeseni prirodni fenomen, koji postoji davno pre nego što HFK izmišljeni, i najviše je rezultat činjenice da tokom duge antarktičke noći ultraljubičasti sunčani zraci nisu prisutni i ne mogu proizvoditi ozon.
Razlog zašto jedna po jedna tvrdnja ekologa biva pokazana pogrešnom je da su one date bez ikakvog obzira prema istini. Kada daju svoje tvrdnje, ekolozi se hvataju za sve što je pri ruci što može poslužiti za zastrašivanje da bi izgubili poverenje u nauku i tehnologiju i na kraju, da bi bili navedeni da se predaju na milost i nemilost ekolozima. Tvrdnje počivaju na nepotvrđenim pretpostavkama i skokovima mašte od čestica istine do proizvoljnih zaključaka, putem izbegavanja i pravljenja manjakvih zaključaka. To je totalno i potpuno izbegavanje i manjkavo zaključivanje kada se prave skokovi od otkrića o hranjenju miševa ili pacova dozama koje su ravno stotinu puta ili više od onoga što bi neko biće ikada ukupno pojelo, i onda izvlačenja zaključaka o efektima konzumiranja normalnih količina na ljude. Strah da će milijarditi delovi ove ili one hemikalije izazvati jednocifrene smrti po milionu se ne zasnivaju na nauci, nego na mašti. Takve tvrdnje nemaju veze sa stvarnim eksperimentisanjem niti sa pojmom uzročnosti.
Niko nikada nije, niti će posmatrati dve grupe od po milion ljudi identičnih u svim stvarima sem što tokom sedamdest godina članovi jedne od grupa jedu jabuke poprskane Alarom, dok članovi druge grupe to ne čine, i potom 4.2 člana prve grupe umire. Proces na osnovu koga se došlo do takvog zaključka, i njegov stepen naučne ozbiljnosti, je u suštini isti kao studentsko zasedanje, koje se sastoji od ničega sem slobodnih pretpostavki, manipulacija, nagađanja i busanja u grudi. U takvom zasedanju se može početi sa poznatim posledicama pada sefa od četvrt tone sa desetog sprata na glavu nesrećnog prolaznika, i počevši od toga spekulisati o mogućim efektima u milion slučajeva drugih prolaznika koji ispuste semenku ili M&M na svoju cipelu, i zaključiti da će 4.2 od nijh umreti.
Nadalje, kao što je napomenuto, u suprotnosti sa procedurom studentskog zasedanja, razum i prava nauka utvrđuju uzroke, koji su, po svojoj prirodi, univerzalni. Kada, na primer, pravi uzročnici smrti, kao arsenik, strihin ili meci, napadnu vitalne organe ljudskog tela, smrt će apsolutno sigurno nastupiti u svim sem par slučajevima od milion. Kada je nešto stvarno uzrok neke posledice, to je tako u svim slučajevima gde preovlađuju naznačeni uslovi, i nije kada naznačeni uslovi nisu prisutni, kao što je kada osoba izgradi otpornost na otrov ili nosi pancirni prsluk. Takve tvrdnje kao što je ona po kojoj od hiljadu različitih stvari svaka uzrokuje rak u šačici slučajeva, nisu dokaz ničega sem da stvarni uzroci nisu još poznati — i sem toga, ukazuju na slom epistemologije savremene nauke. (Ovaj slom epistemologije, dodao bih, radikalno se ubrzao počevši od onog dana 1960-tih kada je vlast preuzela veći deo naučnog istraživanja u Sjedinjenim Državama i počela veliko finansiranje statističkih istraživanja kao zamenu za pronalaženje uzroka.)
Kada nešto tvrde, ekolozi namerno ignorišu činjenice kao što su te da karcinogeni, otrovi i radijacija postoje u prirodi. Skoro pola hemikalija koje se nalaze u prirodi su karcinogene kada su daju životinjama u ogromnim količinama – u istoj proporciji koja se odnosi na hemikalije stvorene od čoveka. (Uzrok nastajućeg raka, po prof. Amesu, u stvari nisu hemikalije, niti prirodne niti veštačke, već stalno uništenje tkiva izazvano ogromnim dozama u kojima se životinje hrane hemikalijama, kao kad se saharin daje pacovima u količini uporedivoj sa čovekom koji pije 800 konzervi diet sode na dan.). Arsenik, jedan od najopasnijih otrova, je prirodno postojeći hemijski element. Oleandar, jedna od najlepših biljki, je istovremeno i smrtonosni otrov, kao što su mnoge druge biljke i trave. Radijum i uranijum se, sa svom svojom radioaktivnošću, nalaze u prirodi. Štaviše, cela je priroda radioaktivna do izvesnog stepena. Da ekolozi ne zatvaraju svoje oči pred onim što postoji u prirodi, da ne povezuju sve što je loše sa čovekom, da primenjuju standarde sigurnosti na prirodu za koji tvrde da su neophodni za čovekove aktivnosti, morali bi da beže u užasu od prirode. Morali bi da koriste polovinu sveta da naprave zaštitne kontejnere ili brane protiv svih navodno smrtonosnih karcinogena, otrova i radioaktivnog materijala od kojega se sastoji druga polovina sveta.
Bila bi velika greška odbaciti stalne lažne tvrdnje ekologa kao slučaj dečaka koji je vikao “Vuk!” Oni su zapravo taj vuk koji viče opet i opet o navodnim opasnostima za malog dečaka. Jedina prava opasnost je slušati vuka.
Neposredan dokaz namernog nepoštenja ekološkog pokreta dolazi od jednog od njegovih vodeći predstavnika, Stivena Šnajdera (Stephen Schneider), koji je dobro poznat po svojim predviđanjima globalne katastrofe. U izdanje magazina Diskaver (Discover) od oktobra 1989, on je citiran (sa odobravanjem) u sledećem:
“…Da bi to učinili, nama treba široka podrška, da zadobijemo maštu javnosti. To, naravno, podrazumeva puno medijskog pokrića. Zato moramo da proizvodimo strašna predviđanja, dajemo uprošćene, dramatične izjave, i malo pominjemo sumnje koje možda imamo. Ova “dvostruka etička obaveza” u kojoj se često nađemo ne može biti rešena nikakvom formulom. Svako od nas mora da odluči koji je pravi odnos između efektivnosti i iskrenosti.”
Tako, u odsustvu potvrde izvora koji su potpuno nezavisni od ekološkog pokreta, i slobodni od njegovog uticaja, sve njegove tvrdnje da nastoji da poboljša ljudski život i dobrobit na ovaj ili onaj način moraju se prosto smatrati za laži, koje imaju stvaran cilj da zadaju nepotrebnu oskudicu i patnju. U kategoriju malicioznih laži spadaju sve tvrdnje ekološkog pokreta o potrebi napuštanja naše industrijske civilizacije ili bilo kog njenog bitnog dela da bi se suprotstavili navodnim opasnostima globalnog zagrevanja, ozonskih rupa ili iscrpljivanja prirodnih resursa. Štaviše, sve tvrdnje koje su osuda nauke, tehnologije ili industrijske civilizacije koje se daju u ime služenja čovekovom životu i boljitku su iste kao tvrdnja da naše preživljavanje i dobrobit zavise od našeg odbacivanja razuma. (Nauka, tehnologija i industrija su vodeći proizvodi razuma i neodvojive su od njega.) Sve takve tvrdnje treba uzeti kao ništa sem daljih dokaza mržnje ekološkog pokreta prema čovekovoj prirodi i čovekovom životu, svakako ne kao neke prave opasnosti čovekovom životu i dobrobiti.
Bitno je shvatiti da kada ekolozi govore o uništenju “okoline” kao rezultatu ekonomske aktivnosti, njihove tvrdnje prožima doktrina suštinske vrednosti. Dakle, ono što oni stvarno misle je u velikoj meri uništenje navodne vrednosti po sebi u prirodi kao što su džungle, pustinje, formacije stena i životinjske vrste koje nemaju vrednosti za čoveka ili su neprijateljske prema njemu. To je njihovo shvatanje “okoline.” Ako, nasuprot ekolozima, neko pod “okolinom” misli na čovekovu okolinu – spoljni materijalni uslovi ljudskog života – onda postaje jasno da sve čovekove produktivne aktivnosti imaju prirodnu sklonost da poboljšaju okolinu – štaviše, to je njihova suštinska svrha.
Ovo postaje očigledno kada se shvati da se ceo svet sastoji samo od hemijskih elemenata. Ti elementi nisu nikad uništeni. Samo se ponovo javljaju u drugim kombinacijama, u drugačijim proporcijama, na drugim mestima. Sem onoga što je izgubljeno u par raketa, količina svakog hemijskog elementa u svetu danas je ista kao pre industrijske revolucije. Jedina razlika je da, zbog industrijske revolucije, umesto da leže neiskorišćeni, van čovekove kontrole, hemijski elementi su pokrenuti naokolo, kao nikada pre, na način koji poboljšava ljudski život i dobrobit. Na primer, jedan deo gvožđa i bakra je pomeren iz unutrašnjosti zemlje, gde je bio beskoristan, da sada sačinjava zgrade, mostove, automobile, i milion drugih stvari korisnih ljudima. Jedan deo svetskog uglja, kiseonika i vodonika je odvojen od određenih jedinjenja i prekombinovan u druga, čime je oslobođena energija koja zagreva domove, napaja industrijska postrojenja, automobile, avione, brodove, vozove, i na bezbroj drugih načina služi ljudskom životu. Iz ovoga sledi, da u meri u kojoj se čovekova okolina sastoji od hemijskih elemenata gvožđa, bakra, uglja, kiseonika i vodonika, i njegova proizvodna aktivnost ih čini korisnim po sebe na ove načine, njegova okolina je u skladu s tim poboljšana.
SVE čovekove proizvodne aktivnosti se suštinski sastoje od preuređenja prirodno-datih hemijskih elemenata s namerom da ih stavi u korisniji oblik za sebe – to jest, u svrhu poboljšanja svoje okoline.
Uzmimo u obzir dalje primere. Da bi živeo, čoveku je potrebna sposobnost da pomera svoju osobu i svoja dobra od mesta do mesta. Ako mu divlja šuma stoji na putu, takvo kretanje teško ili nemoguće. To je, dakle, poboljšanje u njegovoj okolini kada čovek pomeri hemijske elemente koji tvore drveće negde drugde i postavi hemijske elemente koje je doneo odnekud drugde da tvore put. To je poboljšanje u njegovoj okolini kada čovek gradi mostove, kopa kanale, otvara rudnike, gradi fabrike i kuće, ili čini nešto drugo što predstavlja poboljšanje u spoljnim, materijalnim uslovima svog života. Sve ovo predstavlja preoblikovanje prirodnih elemenata na način koji ih stavlja u oblik korisniji za ljudski život i dobrobit.
Dakle, cela ekonomska aktivnost ima kao jedini cilj poboljšanje okoline – ona isključivo cilja na poboljšanje spoljnih, materijalnih uslova ljudskog života. Proizvodnja i ekonomska aktivnost su baš način na koji čovek prilagođava svoju okolinu sebi i time je poboljšava.
Toliko o ekološkim tvrdnjama o ljudskom uništavanju okoline. Samo je iz prespektive navodne suštinske vrednosti prirode i nevrednosti čoveka, moguće da čovekovo poboljšanje svoje sredine bude nazvano uništenjem okoline.
Najnovije tvrdnje ekologa o skorom uništenju “planete” su u potpunosti rezultat uticaja doktrine o suštinskoj vrednosti. Ono čega se ekolozi u stvari plaše nije da li će planeta i njena mogućnost da izdržava ljudski život biti uništena, već da će povećanje njene sposobnosti da izdržava ljudski život uništiti još uvek rasprostranjenu “divljinu”. Oni ne mogu izdržati pomisao da zemlja postane u potpunosti pod kontrolom čoveka, da njene džungle i pustinje budu zamenjene farmama, pašnjacima i šumama posađenim od čoveka, po volji čoveka. Po Mekibenovim rečima, “Problem je da priroda, nezavisna sila koja nas je okružavala od najranijih dana, ne može preživeti naše brojeve i naše navike. Mi možda možemo stvoriti svet koji može da izdržava naše brojeve i naše navike, ali će to biti veštački svet…” (podvukao autor)
Toksični karakter ekološkog pokreta podrazumeva poštovanje vitalnog principa u vezi sa bilo kojim merama koje taj pokret zastupa i koje bi možda čak i doprinele ljudskom životu i dobrobiti, kao one koje zahtevaju smanjenje smoga, čišćenje reka, jezera i plaža i tako dalje. Princip je da čak ni o ovome se ne sme zajednički nastupati sa ekološkim pokretom na bilo koji način. Mora se biti jako pažljiv da se ne zastupa ni nešto što je zbilja dobro, pod njegovom zastavom. Takvim činjenjem se promoviše njegovo zlo – postaje se zagađen njegovim otrovom koji se širi dalje. U rukama ekologa, čak i briga za prave probleme, kao što su smog i zagađene reke, služi kao oružje kojim se napada industrijska civilizacija. Ekolozi postupaju kao da je probleme prljavštine stvorila industrijska civilizacija, kao da prljavština nije sve-prisutna osobina ljudskog života pre-industrijskih društava, i kao da industrijska civilizacija predstavlja pogoršanje u odnosu na zdravije uslove u prošlosti.
Princip nesaradnje sa ekološkim pokretom, potpunog odvajanja od njega, mora biti poštovan da bi se izbegle katastrofalne posledice koje su stvorili vek ranije ljudi u Rusiji i Nemačkoj koji su počeli kao u osnovi nevini i dobronamerni. Iako stvarni ciljevi i programi komunista i nacista nisu bili tajni, mnogi ljudi nisu shvatali da se takve izjave i filozofija koja ih je prožimala moraju uzeti za ozbiljno. Kao rezultat, oni su se udružili sa komunistima ili nacistima u naporima da ostvare ono šta su smatrali dobrim ciljevima, pre svega, ciljeva koji potpadaju pod otklanjanje siromaštva. Ali rad uz ljude kao što su Lenjin ili Staljin ili Hitler ili Himler, ne stvara život kakav su ovi ljudi hteli da postignu. To je, pak, služilo ostvarenju krvavih ciljeva ovih monstruma. I tokom puta, oni koji su nevino počeli su vrlo brzo izgubili svoju nevinost i u raznim stepenima završili kao saučesnici ovi monstruma.
Zlo treba saradnju dobra radi sakrivanja svoje prirode i radi pridobijanja brojeva i uticaja koje nikada ne bi imalo samo. Tako, doktrina suštinske vrednosti treba da bude pomešana koliko je god moguće sa navodnom brigom za čovekov život i dobrobit. Dozvoljavajući sebi da učestvuju u napredovanju mešavine, inače dobri ljudi služe za promociju doktrine suštinske vrednosti i time uništenju ljudskih vrednosti.
Već je veliki broj inače dobrih ljudi pridobijen za kampanju ekologa čiji je cilj gušenje proizvodnje energije. Ovo je kampanja koja, u meri u kojoj uspe, može izazvati samo ljudsko odricanje i zamenu snage motora ograničenom snagom ljudskih mišića. To je ustvari kampanja koja ima za cilj ništa manje nego poništenje industrijske revolucije, i povratak siromaštvu, prljavštini i mizeriji ranijih vekova.
Osnovna karakteristika industrijske revolucije je korišćenje energije stvorene od strane čoveka. Relativno slabašnoj snazi mišića životinja za vuču i još slabašnijoj snazi ljudskih mišića, i relativno malim količinama upotrebljive snage dostupne u prirodi u obliku vetra i padajuće vode, industrijska revolucija je dodala energiju stvorenu od čoveka. To je učinila prvo u obliku pare koje stvara sagorevanje uglja, a kasnije u obliku motora sa unutrašnjim sagorevanjem na benzin, i električnom energijom zasnovanom na sagorevanju fosilnih goriva ili atomskoj energiji.
Ova energija stvorena od čoveka je suštinska osnova svih ekonomskih napredaka koji su postignuti tokom poslednjih dve stotine godina. Njena primena je ono što nama ljudskim bićima omogućava da postignemo našim rukama i šakama neverovatne proizvodne rezultate koje postižemo. Slabašnoj snazi naših ruku i šaka je dodata neizmerno veća snaga oslobođena od ovih izvora energije. Korišćenje energije, proizvodnost rada, i standard života su nedeljivo povezani, a poslednja dva zavise od prvog.
Dakle, nije iznenađujuće, na primer, da SAD ima najviši svetski standard života. Ovo je direktan rezultat činjenice da SAD imaju najveću potrošnju energije u svetu po glavi stanovnika. Sjedinjene Države, više od bilo koje druge zemlje, su država gde su inteligentna ljudska bića uredila da mašinerija pokretana motorima radi posao za njih. Sva dalja bitna poboljšanja produktivnosti rada i životnog standarda, ovde u SAD i širom sveta, biće jednako zavisna od čovekom stvorene energije i rastuće potrošnje energije koja je time omogućena. Naša sposobnost da postignemo više i više uz istu ograničenu sposobnost naših mišića i udova će u potpunosti zavisiti od naše sposobnosti da im damo još i još pomoći takve energije.
U potpunoj suprotnosti sa Industrijskom revolucijom i svim divnim rezultatima koje je ona postigla, glavni cilj ekološkog pokreta je da zaustavi povećanje u jednom po jednom izvoru energije proizvedene od čoveka, konačno vrati proizvodnju enegije stvorene od čoveka na tačku nepostojanja, i time poništi industrijsku revoluciju i vrati svet u ekonomski srednji vek. Atomska energija ne treba da postoji. Po ekolozima, ona predstavlja zračenje smrti. Ne treba da postoji niti energija dobijena iz foslinih goriva. Po ekolozima, to stvara “zagađenje,” i sada globalno zagrevanje, i od nje se dakle mora odustati. Ne treba da postoje ni bitne količine hidro energije. Po ekolozima, građenje neophodnih brana uništava suštinski vredan divlji habitat.
Samo tri stvari trebaju biti dozvoljene kao izvori energije, po ekolozima. Dve od njih, “sunčana energija” i energija od vetrenjača, su po onome što se može videti, potpuno nepraktične kao bitni izvori enegrije. Ako bi nekako postale praktične, ekolozi bi sigurno našli razloge da ih napadnu. Treći dozvoljeni izvor energije, “konzervacija”, je po sebi kontradikcija. “Konzervacija” nije izvor energije. Njeno stvarno značenje je prosto manje korišćenje. Konzervacija je izvor energije za neku upotrebu samo po cenu oduzimanja energije od neke druge upotrebe.
Kampanja ekologa protiv energije daje sliku udava koji se obavija oko tela žrtve i polako ga guši do smrti. Ne može biti nikakav drugi rezultat za ekonomski sistem industrijalizovanog sveta nego slabljenje i konačno smrt kako se njegove zalihe energije polako guše.
Veliki broj ljudi je uključen u kampanju protiv energije iz straha da će prosečna temperatura sveta porasti za par stepeni tokom sledeći sto godina, uglavnom kao rezultat korišćenja fosilnih goriva. Da je to zbilja tako, jedini pravi odgovor bi bio da se pravi više boljih klima-uređaja. (Slično, da zbilja postoji opadanje ozonskog omotača, pravi odgovor, da bi se izbegli dodatni slučajevi raka kože koji bi navodno nastali od izlaganja intenzivnijem suncu, bi bio obezbeđenje većih količina naočari za sunce, šešira, i losiona za sunčanje.) ne bi bio da se traži gušenje i uništenje industrijske civilizacije.
Nekome ko ne razume osnovnu motivaciju ekološkog pokreta, njegovo pribegavanje širenju straha od globalnog zagrevanja može izgledati neverovatnim kada se uzmu u obzir prethodni strahovi koje je taj pokret stvarao. Ti strahovi, za slučaj da je neko zaboravio, su se ticali navodnog početka novog ledenog doba kao rezultata istog industrijskog razvoja koji danas navodno stvara globalno zagrevanje, i navodni nastanak “nuklearne zime” kao rezultat čovekovog korišćenja atomskih eksploziva.
Treba se setiti reči Pola Erliha (Paul Ehrlich) i njegovih neverovatnih tvrdnji u pogledu “efekta staklene bašte.” U prvom talasu ekološke histerije, ovaj “naučnik” je obznanio:
“Mi trenutno ne možemo predvideti kakve će biti ukupne klimatske posledice korišćenja atmosfere kao deponije. Mi znamo da veoma male promene prosečne temperature u bilo kom smeru mogu biti veoma ozbiljne. Sa par stepeni hlađenja, može nastupiti novo ledeno doba, sa brzim i drastičnim efektima na poljoprivrednu produktivnost umerenih regiona. Sa par stepena zagrevanja, istopile bi se polarne kape, možda dižući nivo okeana 250 stopa (oko 70 metara). Jel’ neko želi gondolu do Empajer Stejt Bildinga?"
Rast nivoa okeana od 250 stopa projektovan od Erliha kao rezultat globalnog zagrevanja je malko smanjen. Po Mekibenu, “najgori scenario” je sada navodno jedanaest stopa, do godine 2100, dok nešto manje od sedam stopa se smatra verovatnijim. Po panelu Ujedinjenih nacija sastavljenom od navodnih naučnika, to će navodno biti 65 centimetara. (Čak ni ovaj ograničeniji projektovani rast nije sprečio UN panel da traži hitno smanjenje emisija karbon-dioksida od 60%.)
Možda je od veće važnosti stalno i duboko nepoverenje koje ekološki pokret pokazuje prema nauci i tehnologiji. Ekološki pokret tvrdi se ne možemo pouzdati u nauku i tehnologiju da bi se napravila bezbedna nuklearna elektrana, da bi se proizveo pesticid koji je bezbedan, čak ni da bi se ispekao hleb koji je bezbedan, ako taj hleb sadrži hemijske prezervative. Kada je reč o globalnom zagrevanju, pak, ispostavlja se da je to jedino područje gde ekološki pokret ima izuzetno poverenje u pouzdanost nauke i tehnologije, područje u koje, do nedavno, niko – ni najtvrđe pristalice nauke i tehnologije – nije pomislio da ima puno poverenja. Jedina stvar, ekološki pokret tvrdi, koju nauka i tehnologija mogu da urade, toliko dobro da treba da imamo bezganično poverenje u njih, je da prognoziraju vreme – za sledećih stotinu godina!
Dakle, posle svega, od nas se traži da se odreknemo industrijske revolucije na osnovu vremenske prognoze, ili, kako se to eufemistički kaže: “da radikalno i potpuno promenimo način na koji živimo” – na našu ogromnu materijalnu štetu.
Veoma blisko povezamo sa ovim je nešto drugo što može izgledati neverovatno. Ovo se tiče razboritosti i opreza. Bez obzira kakva su ubeđenja naučnika i inženjera, zasnovana u svakoj pojedinosti na najbolje utvrđenim zakonima fizike – o sistemima obezbeđenja, o sistemima koji ne mogu propasti, zgradama za zadržavanje jakim kao stene, dubokim odbranama, i tako dalje – kada je reč o atomskoj energiji, ekološki pokret je nevoljan da se kocka sa nerođenom decom narednih pedeset generacija koja mogu biti izložena štetnoj radijaciji. Ali na osnovu vremenske prognoze, on je voljan da rasturi ekonomski sistem modernog sveta – da doslovce odbaci industijsku civilizaciju. (Smanjenje emisije karbon-dioksida za 60% koje traži panel UN bilo bi potpuno razorno po sebi, bez obzira na dalje mere koje bi ga sigurno pratile.)
Značenje ove ludosti je da industrisku civilizaciju treba napustiti jer se to mora učiniti da bi se izbeglo loše vreme. U redu, veoma loše vreme. Ako uništimo energetsku bazu potrebnu da se proizvede i koristi konstrukcijska oprema potrebna da napravi jake, dobro zidane i udobne kuće za stotine miliona ljudi, bićemo zaštićeniji od vetra i kiše, tvrdi ekološki pokret, nego da zadržimo i uvećamo energetsku bazu. Ako uništimo naš kapacitet da proizvodimo i upravljamo frižiderima i klima-uređajima, bićemo bolje zaštićeni od toplog vremena nego ako zadržimo i uvećamo taj kapacitet, tvrdi ekološki pokret. Ako uništimo naš kapacitet da proizvodimo i upravljamo traktorima i žetelicama, da konzerviramo i zamrzavamo hranu, da gradimo i upravljamo bolnicama i da proizvodimo lekove, osiguraćemo naše zdravlje i snabdevanje hranom bolje nego da smo zadržali i povećali taj naš kapacitet, tvrdi ekološki pokret.
Ovde se implicira izuzetan novi princip, koji se tiče toga kako čovek treba da se ponaša sa svojom okolinom. Umesto da radom deluje na prirodu, kako smo oduvek verovali da treba postupati, mi ćemo od sada kontrolisati prirodne sile na našu korist našim neradom. Štaviše, ako ne delamo, nikakve bitno preteće sile prirode neće nastati. Preteće prirodne sile nisu proizvod prirode, već nas! Tako govori ekološki pokret.
Sve ludosti ekološkog pokreta postaju vidljive kada se shvati priroda njihove destruktivne motivacije. One nisu izgovorene u interesu čovekovog života i dobrobiti, već u cilju njegovog odvođenja u samouništenje.
Mora se apostrofirati da čak i da se ispostavi da je globalno zagrevanje stvarno, slobodni građani industrijske civilizacije neće imati velike teškoće da s njime izađu na kraj – to jest, naravno, ako njihova mogućnost da proizvode i koriste energiju nije obogaljena ekološkim pokretom i kontrolom vlasti iz drugih razloga. Navodne teškoće u izlaženju na kraj sa globalnim zagrevanjem, ili bilo kojom krupnom promenom, nastaju samo kada se problem gleda iz perspektive vladinih centralnih planera.
Bio bi to isuviše veliki problem za vladine birokrate (kao što je i proizvodnja makar adekvatne količine pšenice ili eksera – kao što rečito pokazuje iskustvo celog socijalističkog sveta). Ali to sigurno ne bi bio preveliki problem za desetine i stotine miliona slobodnih, mislećih individua koje žive u kapitalizmu. Bio bi rešen putem slobodne odluke svakog pojedinca kako da najbolje izađe na kraj sa svakim aspektom globalnog zagrevanja koji na njega utiče. Pojedinci bi odlučivali, na osnovu vaganja profita i gubitka, koje promene trebaju da učine u svom poslovanju i privatnom životu, da bi se najbolje prilagodili situaciji. Oni bi odlučivali gde bi sada bilo relativno poželjnije imati zemlju, gde smestiti farme i preduzeća, i život i posao, gde je relativno manje poželjno, i koje komparativne prednosti ima svaka lokacija za proizvodnju kojih dobara. Suštinska stvar koji im je potrebna je sloboda da služe svom samo-interesu kupovinom zemlje i seljenjem svoga posla na područja koja su postala poželjnija, i slobodu da traže posao i kupe ili iznajme smeštaj u tim područjima.
Ako ova sloboda postoji, celokupan problem bi bio prevaziđen. Ovo zato što u kapitalizmu, postupci pojedinaca, i razmišljanje i planiranje iza tih postupaka, su koordinisani i usklađeni sistemom cena (kao što su mnogi centralni planeri Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza spoznali). Kao rezultat, problem bi bio rešen na potpuno isti način na koji su desetine i stotine miliona slobodnih pojedinaca rešile daleko veće probleme, kao što je promena ekonomskog sistema da bi se obavila zamena konja automobilom, naseljavanje američkog zapada, i promenu daleko većeg dela rada ekonomskog sistema od poljoprivrede do industrije.
Štaviše, verovatno bi se ispostavilo da ako se omoguće neophodna prilagođavanja, globalno zagrevanje bi, da se stvarno i dogodi, bilo veoma korisno čovečanstvu kao celini. Na primer, ima dokaza koji ukazuju da bi ono odložilo nastupanje sledećeg ledenog doba za hiljadu ili više godina i da bi viši nivo ugljen-dioksida u atmosferi, koji bi trebao da izazove proces zagrevanja, bio veoma koristan za poljoprivredu.
Bilo da globalno zagrevanje nastupi ili ne, sigurno je da će sama priroda pre ili kasnije stvoriti velike promene u klimi. Da bi se suočili s tim promenama i bukvalno svim promenama koje nastaju iz bilo kog uzroka, čoveku je apsolutno potrebna individualna sloboda, nauka i tehnologija. Jednom rečju, njemu je potrebna industrijska civilizacija koju je stvorio kapitalizam.
Ovo me vraća na verovatno istinski dobre ciljeve koji su možda pomešani sa ekologijom, kao želja za većom čistoćom i zdravljem. Ako neko želi da zastupa takve ciljeve bez pomaganja potencijalnim masovnim ubicama u ekološkom pokretu da ostvare svoje namere, on prvo mora bezrezervno prihvatiti vrednosti ljudskog razuma, nauke, tehnologije i industrijske civilizacije, i nikada ne napadati te vrednosti. One su nezamenjiv osnov za ostvarenje veće čistoće, zdravlja i dužeg života.
Tokom poslednja dva veka, odanost ovim vrednostima je omogućila čoveku u zapadnom svetu da iskoreni glad i kugu, i da eliminiše nekada užasne bolesti koleru, difteriju, male boginje, tuberkulozu i tifusnu groznicu, između ostalih. Glad je iskorenjena zato što je industrijska civilizacija, koju ekolozi tako mrze, proizvela najveću količinu i raznovrsnost hrane u istoriji čovečanstva, i stvorila sistem transporta koji je neohodan da ona dođe do svih. Ova ista omražena civilizacija je proizvela gvozdene i čelične cevi, i hemijsku purifikaciju i sisteme pumpi, koji omogućavaju svima da imaju trenutni pristup pijaćoj vodi, toploj ili hladnoj, svakog minuta u danu. Ona je proizvela kanalizacione sisteme i automobile koji su uklonili prljavštinu ljudskih i životinjskih fekalija sa ulica gradova i varoši.
Takva poboljšanja, zajedno sa ogromnim smanjenjem umora i iscrpljivanja koje su omogućile mašine koje štede rad, su stvorile drastično smanjenje smrtnosti i povećanje životnog veka, od manje od trideset godina pre početka industrijske revolucije do više od sedamdeset pet godina danas. Po istom merilu, prosečno nerođeno američko dete danas ima veću šansu da doživi šezdesetu, nego prosečno nerođeno dete u neindustrijskom društvu ima da doživi peti rođendan.
U ranijim godinama industrijske revolucije, proces poboljšanja je praćen prisustvom ugljene prašine u varošima i gradovima, koju su ljudi dobrovoljno prihvatali kao nus-proizvod činjenice da se ne moraju smrzavati i da mogu da imaju sve druge prednosti industrijskog društva. Daljnji napredak, u obliku elektriciteta i prirodnog gasa, je radikalno smanjio ovaj problem. Oni koji žele dalji napredak u ovom smislu treba da se zalažu za slobodu razvoja atomske energije, koja ne izbacuje nikakvu materiju u atmosferu. Atomska energija, pak, je oblik energije koju ekolozi najviše mrze.
Isto tako bitno za dalje poboljšanje u čistoći i zdravlju, i za dugoročnu dostupnost prirodnih resursa, je širenje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, pogotovu zemlje i prirodnih resursa. Pobude privatnih vlasnika je da koriste svoju imovinu na način koji maksimizuje njenu dugoročnu vrednost i, kad je god moguće, da je poboljšaju. Dosledno s ovom činjenicom, treba tražiti načine proširenja principa privatne imovine na jezera, reke, plaže, i čak delove okeana. Jezera, reke i plaže u privatnom vlasništvu bi skoro sigurno bila čista jezera, reke i plaže. Električno ograđeni okeanski rančevi u privatnom vlasništvu bi garantovali ogromne zalihe skoro svega korisnog što se može naći ispod mora. Svakako, ogromna imanja vlasti SAD u zapadnim državama i na Aljasci treba da budu privatizovana.
Ali ono što je najvažnije u kontekstu sadašnjice, u kojoj ekološki pokret radi praktično bez opozicije, jeste da ko se plaši da postane fizički kontaminiran izlaganjem jednoj ili drugoj navodno toksičnoj hemikaliji treba da se zapita da li stavlja neizbrisivu mrlju na svoje postojanje putem svoga izlaganja smrtonosnom otrovu ekološkog pokreta. Ovo je opasnost od konzumiranja propagande ekološkog pokreta i prihvatanja usmeravanja od njega. Ne znam ništa gore što se može učiniti od, ako ste rođeni u najvećoj materijalnoj civilizaciji u istoriji sveta, uzimanja udela u njenom uništenju putem saradnje sa ekološkim pokretom, i time postati saučesnik u neizrecivoj patnji i smrti u budućim decenijama i generacijama.
U istom smislu, ima malo boljih stvari koje se mogu činiti od, ako spoznate o čemu je reč, stavljanja u odbranu vrednosti od kojih ljudski život i boljitak zavise. To je nešto na šta, nažalost, u današnjem svetu treba biti spreman raditi uz malo saradnika. Velika većina onih koji treba da se bore za ljudske vrednosti – profesionalni intelektualci – ili ne znaju dovoljno da bi to činili, plaše se da to čine, ili su, još gore, sami postali neprijatelji ljudskih vrednosti i predano rade na strani ekološkog pokreta.
Bitno je objasniti zašto ima tako malo intelektualaca spremnih da se bore sa ekološkim pokretom i zašto ima tako puno intelektualaca na njegovoj strani.
Verujem da je u bitnoj razmeri mržnja čoveka i nepoverenje prema razumu koje pokazuje ekološki pokret psihološka projekcija mržnje mnogih savremenih intelektualaca prema sebi i nepoverenje u sopstvene umove koje nastaje kao posledica njihove odgovornosti za destrukciju koju je izazvao socijalizam. Kao saučesnici odgovorni za socijalizam, oni su svakako bili “kuga za čovečanstvo,” i ako je socijalizam zbilja predstavljao razum i nauku, kao što oni žele da veruju, ima razloga za nepoverenje prema razumu i nauci.
Po mojoj proceni, “zeleni” pokret ekologa je prosto stari “crveni” pokret komunista i socijalista bez glazure nauke. Jedina razlika između zelenih i crvenih koju vidim je beznačajna i tiče se specifičnih razloga zbog kojih žele da povrede individualne slobode i potragu za srećom. Crveni su tvrdili da pojedinac ne sme biti ostavljen sam sebi jer bi rezultat bio “eksploatacija” i “monopol.” Zeleni tvrde da pojedinac ne sme biti ostavljen slobodnim zato što bi to stvorilo takve stvari poput uništenje ozonskog omotača i globalno zagrevanje. Oba tvrde da je preko potrebna centralizovana kontrola vlasti nad ekonomijom. Crveni su je hteli zbog navodnog cilja postizanja ljudskog prosperiteta. Zeleni je žele zbog navodnog cilja izbegavanja ekološke štete. Kako se meni čini, zaštita okoline i ekologija su samo samrtni ropac socijalizma na zapadu, poslednji grčevi pokreta koji je do pre samo par decenija nestrpljivo isčekivao rezultate paralisanja akcija individua putem “socijalnog inžinjeringa” i sada pokušava da parališe akcije individua putem zabranjivanja bilo kakvog inžinjeringa. Zeleni, držim, su koplje iza crvenih, ako je to uopšte moguće.
Dok je raspad socijalizma bitan faktor u porastu ekološkog pokreta, ima i drugih, bitnih razloga.
Ekološki pokret je vodeći primer rastuće plime iracionalizma koji obuzima našu kulturu. Tokom poslednja dva veka, pouzdanost razuma kao načina saznanja je bila pod stalnim napadom koji je predvodila serija filozofa od Imanuela Kanta do Bertranda Rasela. Kao rezultat, nastao je narastajući gubitak pouzdanja u razum. Kao dalji rezultat, filozofski status čoveka, kao bića koje se ističe posedovanjem razuma, je opadao. Tokom dve poslednje generacije, kako su rezultati ovog procesa sve više dopirali do širokih masa, verovanje u pouzdanost razuma, i filozofski status čoveka su pali toliko nisko da se sada ne prepoznaje skoro nikakva osnova za radikalno razlikovanje čoveka i životinja. Ovo je objašnjenje činjenice da je doktrina Sv. Franje Asiškog i ekologa po pitanju jednakosti čoveka i životinja danas prihvaćena skoro bez protivljenja.
Spremnost ljudi da prihvate blisko povezane doktrine suštinske vrednosti je isto posledica rastućeg iracionalizma. “Suštinska vrednost” je vrednost koja se prihvata bez razloga, bez postavljanja pitanja. To je “vrednost” smišljena za ljude koji rade što im je naređeno i koji ne razmišljaju. Racionalna vrednost, nasuprot tome, je vrednost koju neko prihvata samo na osnovu shvatanja kako ta vrednost služi očigleno poželjnim ciljevima kao što su sopstveni život i sreća.
Kulturni pad razuma je stvorio rastuću mržnju i neprijateljstvo kojim se ekološki pokret hrani, kao i nerazumne strahove njegovih vođa i sledbenika. U meri u kojoj ljudi odbace razum, oni se moraju plašiti stvarnosti, jer nemaju nikakav drugi način da s njom izađu na kraj sem putem razuma. Tim putem rastu njihove frustracije, jer je razum jedino njihovo sredstvo rešavanja problema i postizanja ciljeva koje žele da postignu. Takođe, napuštanje razuma vodi do sve više i više patnje koju stvara iracionalnost drugih, uključujući upotrebu fizičke sile. Tako, u uslovima raspada razuma, frustracije i osećanja mržnje i neprijateljstva brzo narastaju, dok mirno prosuđivanje, racionalna merila i civilizovano ponašanje nestaju. U takvom kulturnom okruženju, nastaju monstruozne ideologije i čudovišta u ljudskom obliku, spremna da ih primene. Ekološki pokret, naravno, jeste baš takav pokret.
Ali ako, baš iz ovih razloga, nema više puno intelektualaca spremnih da se bore za ljudske vrednosti – u suštini, za vrednost intelekta, čoveka kao racionalnog bića i za industrijsku civilizaciju koju je stvorio i koja mu je potrebna – onda više časti pripada svakome ko je spreman da se bori za ove vrednosti sada, i činjenjem toga, da ponese plašt intelektualca.
Svakako, ima puno posla za takve “nove intelektualce.”
Na jednom nivou, taj rad se direktno tiče pitanja ekološkog pokreta. Američki građani moraju postati svesni onoga šta ekološki pokret stvarno želi, i šta mogu izgubiti, i šta su već izgubili, kao posledica njegovog rastućeg uticaja. Moraju postati svesni odgovornosti ekološkog pokreta za energetske krize i prateće visoke cene nafte i naftnih proizvoda, koja je rezultat njegove sistematske i veoma uspešne kampanje protiv dodatnih izvora energije. Moraju postati svesni njegove prateće odgovornosti za bogaćenje arapskih šeika na račun siromašenja stotina miliona ljudi širom sveta, uključujući mnogo miliona ovde u SAD. Oni moraju postati svesni njegove odgovornosti za ogromno povećano bogatstvo, moć i uticaj terorističkih vlasti Bliskog istoka, koji dolaze iz visoke cene nafte koju je pokret uzrokovao, čime je stvorena potreba da se u tom regionu vodi rat.
Američki građani moraju postati svesni kako je im je ekološki pokret stalno otežavao život. Mora im se pokazati kako su, kao rezultat njegovog postojanja, ljudi bili sprečeni da načine neki potreban i relativno jednostavan korak, kao što su građenje elektrana i puteva, produžavanje aerodromskih pista, čak i građenje novih deponija. Mora im se pokazati kako je istorija ekološkog pokreta istorija destrukcije: atomske industrije, kompanije Džons Manvil (Johns Manville Company), uzgajivača jarina i jabuka, pilana i brvnarskih kompanija, fabrika papira, topionica metala, rudnika uglja, čeličana, lovaca tune, naftnih polja i naftnih rafinerija – da imenujemo samo one koji odmah padaju na pamet. Mora im se pokazati kako je ekološki pokret bio uzrok bezočnih povreda privatnih poseda i time sprečio hiljade ari zemlje da budu obrađene radi koristi ljudskih bića, i time sprečio izgradnju bezbroj domova i fabrika. Mora im se pokazati kako je, kao rezultat svih akcija kojima je sprečio ili učinio skupljim neophodna delovanja ljudi, ekološki pokret bio bitan uzrok vidnog opadanja uslova u kojima mnogi ljudi sada moraju da žive svoj život u SAD – da je on uzrok da porodice zarađuju manje i moraju da plaćaju više, i kao posledica toga, budu uskraćene za mogućnost da poseduju svoj sopstveni dom ili da uopšte prežive bez potrebe da rade mnogo više nego što je pre bilo potrebno.
Da sumiram, američkim građanima se mora pokazati da je prava priroda ekološkog pokreta priroda zlobne štetočine, koja stalno dolazi između čoveka i rada koji treba da uradi da bi održao i poboljšao svoj život.
Ako i kada se takvo shvatanje razvije kod američkih građana, biće moguće da se primeni odgovarajući lek. On bi uključivao ukidanje svakog zakona i regulacije koji su na bilo koji način zagađeni doktrinom suštinske vrednosti, kao Zakon o ugroženim vrstama. To bi isto uključivalo ukidanje sveg zakonodavstva koje zahteva zabranu veštačkih hemikalija samo zato što se može uspostaviti statistička korelacija sa rakom kod laboratorijskih životinja kada se te hemikalije daju životinjama u ogromnim, destruktivnim dozama. Svrha i priroda leka bi bila da slomi gušeći zagrljaj ekološkog pokreta i učini mogućim da čovek nastavi da povećanje svojih proizvodnih mogućnosti u SAD u preostalim godinama ovog veka i u veku koji sledi.
Uz ovaj vitalno bitni posao, postoji drugi i važniji na kome novi intelektualci moraju raditi. Ovo, kakve li ironije, podrazumeva čišćenje okoline – filozofske, intelektualne i kulturne okoline.
Ono što je jasno iz prihvatanja iracionalne doktrine kao ekologije je da pravi problem industrijskog društva nije “zagađenje okoline” nego filozofsko kvarenje. Navodni intelektualni mejnstrim zapadnog sveta je zagađen celim nizom intelektualnih otrova koji su nastali podrivanjem razuma i čovekovog statusa, i koji dalje doprinose ovom smrtonosnom procesu. Među njima, pored ekološkog pokreta, jeste kolektivizam u svojim raznim oblicima; marksizam, rasizam, nacionalizam i feminizam; kulturni relativizam, determinizam, logički pozitivizam, egzistencijalizam, lingvistička analiza, bihejviorizam, frojdizam, kejnzijanizam, i drugi.
Ove doktrine su intelektualni toksini zato što predstavljaju sistematski napad na jedan ili više bitnih potreba ljudskog života i dobrobiti. Marksizam je stvorio užasne uslove koji sada preovladavaju u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Svi oblici kolektivizma negiraju slobodnu volju i razum pojedinca i pripisuju njegove ideje, karakter i vitalne interese njegovom članstvu u kolektivu: naime, njegovoj pripadnosti ekonomskoj klasi, rasnoj grupi, nacionalnosti ili polu, kakav je već slučaj, zavisno od specifične varijante kolektivizma. Zato što misle da pripadnost grupi određuje ideje, ove doktrine negiraju samu mogućnost saznanja. Njihov efekat je stvaranje sukoba između članova raznih grupa: na primer. između poslodavaca i nadničara, crnaca i belaca, govornika engleskog i francuskog, muškaraca i žena.
Determinizam, doktrina koja tvrdi da su čovekovi postupci kontrolisani od snaga van njegove moći izbora, i egzistencijalizam, filozofija čoveka koji je zarobljen u “ljudskom stanju” neizbežne mizerije, navode ljude da ne donose izbore koji bi mogli biti doneti i koji bi poboljšali ljudski život. Kulturni relativizam negira objektivnu vrednost moderne civilizacije i time smanjuje ljudsko vrednovanje moderne civilizacije i njihovu volju da naporno rade ne bi li postigli svoje lične želje. Ta doktrina čini ljude slepim na objektivnu vrednost takvih divnih napredaka kao što su automobil i električno svetlo, i time ih priprema teren za žrtvovanje moderne civilizacije radi takvih nebuloznih, i u poređenju sa njom, potpuno beznačajnih vrednosti kao što je “nezagađen vazduh.”
Logički pozitivizam negira mogućnost pouzdanog znanja bilo čega o svetu. Lingvistička analiza posmatra potragu za istinom kao beznačajnu igru reči. Bihejviorizam negira postojanje svesnog. Frojdizam posmatra svesni um (Ego) kao opkoljen konfliktnim silama nesvesnog u obliku “Ida” i “Superega” i time nemoćnog da izvrši bitan uticaj na ponašanje pojedinca. Kejnzijanizam posmatra ratove, zemljotrese i građenje piramida kao izvore blagostanja. On posmatra mirnodopski deficit budžeta vlade ili novčanu inflaciju kao dobru zamenu za ove navodno blagotvorne fenomene. Njegovi rezultati, kao što savremena ekonomija SAD može posvedočiti, su pad kupovne moći novca, kredita, štednje i akumulacije kapitala, i opšteg životnog standarda.
Ovi intelektualni otrovi se mogu videti kako cirkulišu u “intelektualnom mejnstrimu,” kao što se fekalije mogu videti u prljavoj reci. Štaviše, oni pune intelektualni mejnstrim. Skoro svaki koledž i univerzitet zapadnog sveta je filozofska kloaka ovih doktrina, u kojoj su nekoliko godina potopljeni intelektualno bespomoćni studenti, a potom oslobođeni da zagađuju ostatak društva. Ove iracionalne doktrine, i druge poput njih, su filozofska supstanca današnjeg obrazovanja u humanističkim naukama.
Očigledno, najhitniji zadatak koji je pred zapadnim svetom, i novim intelektualcima koji ga moraju predvoditi, je filozofsko i intelektualno pospremanje. Bez njega, zapadna civilizacija prosto ne može preživeti. Biće ubijena otrovom ekološkog pokreta.
Da bi se ostvarilo ovo pospremanje, samo najjača, industrijski snažna, sredstva za čišćenje će raditi posao. Ova sredstva za čišćenje su, pre svega, dela Ejn Rand (Ayn Rand) i Ludviga fon Mizesa (Ludwig von Mises). Ova dva gigantska intelektualca su, svaki za sebe, glavni branioci kapitalizma u dvadesetom veku. Filozofsko-intelektualno pospremanje zahteva da sva ili većina njihovih dela budu uvršćena u koledže i univerzitete kao suštinski deo glavnog kurikuluma, i da ono što nije uvršćeno u glavni kurikulum bude uvršćeno u naprednije tečajeve. Stavljanje dela Ejn Rend i Ludviga fon Mizesa na istaknuto mesto u obrazovnom programu je glavni cilj koji treba da zastupa svako ko je zainteresovan za svoju kulturnu okolinu i uticaj te okoline na njegov život i dobrobit. Samo nakon što je ovaj cilj postignut, postoji mogućnost da će koledži i univerziteti prestati da budu centri bolesti koja uništava civilizaciju. Samo nakon što je to postignuto u velikoj razmeri, na vodećim koledžima i univerzitetima, može biti neke mogućnosti da će intelektualni mejnstrim biti dovoljno čist da jednog dana razumni ljudi mogu da se uče od njega.
21. vek treba da bude vek u kome će čovek početi kolonizaciju sunčevog sistema, ne vraćati se u srednji vek. Šta će biti, zavisi od stepena u kom novi intelektualci uspeju u povratku vrednosti razuma i kapitalizma u kulturnu okolinu.
Džorž Rajsman (George Reisman) Tekst je preuzet sa sajta: www.capitalism.net. Prevod: Andreja Vražalić
