Zašto Srbija ne treba da uđe u Evropsku uniju?

Priključenje Evropskoj uniji ni za koga u Srbiji nije sporno. Ono se identifikuje sa blagodetima zapadnog životnog standarda, tržišne privrede i moderne demokratije. Onaj ko se s njim ne slaže najčešće biva doživljavan kao nosilac autoritarnih i izolacionističkih recidiva Miloševićevog vremena, nespreman za izazove modernog sveta. “Evropa“ i “evropske integracije“ su danas čarobna mantra za rešenje svih srpskih problema, i čak ni ljudi iz Starog režima se ne usuđuju da je dovedu u pitanje, možda delom zato što Evropu doživljavaju onako kako je jedan naš glumac svojevremeno rekao: “kao sve ono što Amerika nije“.

Kako god bilo, kao i u svemu drugom, i u ovom pitanju naše društvo lavira između dve podjednako nekritičke krajnosti: pređašnje antiglobalističke histerije i otpora Novom svetskom poretku iz Miloševićevog vremena, i današnjeg slepog hrljenja u integracije po svaku cenu. Karakteristično je da oba stanovišta odlikuje emotivno i iracioinalno zauzimanje stavova, bez osvrta na realne ekonomske i političke interese Srbije. Teza ovog teksta je da sadašnja euforija priključenja EU predstavlja vrlo štetnu pojavu, i da će pomenuto priključenje naneti značajnu ekonomsku i političku štetu Srbiji, i usporiti njen razvoj. Prvi znaci otrežnjenja od evro-histerije se već javljaju u istočnoj Evropi (posebno u onim zemljama koje su u maju stupile u punopravno članstvo), gde ljudi vrlo brzo shvataju da integracija ne znači nužno brz ekonomski napredak i postizanje visokog standarda života, već pre plimu birokratske regulacije, centralizovanog odlučivanja koje koči slobodnu konkurenciju i inicijativu ljudi i nameće veštačke standarde u raznim oblastima, što sve slabi komparativne prednosti novih članica.

Evropska unija je svojevremeno nastala na ideji globalizacije kao uklanjanja veštačkih administrativnih i političkih barijera slobodnoj kooperaciji između ljudi. U njenom središtu je, posebno 80-ih i delom 90-ih godina, bila slobodna trgovina među članicama i nesputano tržište roba, kapitala i ljudi. Osnivači EU su njenu misiju videli na sličan način na koji su misiju Amerike doživljavali njeni Očevi utemeljivači – ujedinjenje velikih prostora putem slobodnih privatnih tržišta i bez birokratske centralizacije, koje unapređuje produktivnost i efikasnost na osnovu ekonomije obima, šireći prostor slobodnog izbora svakog pojedinca. Najbolji izraz ovog inicijalno liberalnog karaktera američke unije bilo je ustavno pravo na secesiju svake države, koje je brutalno ukinuto Linkolnovim agresorskim ratom, kojim su SAD zapravo pretvorene u unitarnu državu. Slična unitaristička revolucija se zbiva i u današnjoj Evropskoj uniji, samo što ona teče mirno, postepeno i bez krvi, i što je mnogo obuhvatnija od američke. Prva faza tog procesa unitarizacije se odvija kroz usaglašavanje i “harmonizaciju“ politika i zakonodavstava u skladu sa jedinstvenim obrascima i standardima, a vrhunac treba da bude formiranje evropske centralizovane super-države sa Ustavom i Predsednikom, o čemu odavno maštaju svi socijalisti i regulatori. Već sada veliki deo nadležnosti nacionalnih vlada preuzimaju centralizovane neizabrane institucije, poput Evropske komisije, a proces je na neki način dobio svoje krunisanje donošenjem evropskog Ustava. Oko tog dokumenta se podigla velika pompa, i neki od briselskih kancelarijskih socijalista sebe, nesvesno-satirično, već vide u ulozi američkih Otaca utemeljivača.

U tom smislu, ono što se pod evropskim “zajedništvom“ danas podrazumeva iz osnova je različito od onog što su pod tim njegovi utemeljivači imali na umu, i zahvaljujući čemu je Evropa tako snažno ekonomski napredovala – ne više slobodno tržište i mogućnost pojedinaca da bez ikakvih prepreka sarađuju preko nacionalnih granica, već nametanje veštačke regulacije i socijalističkog ujednačavanja standarda za sve države (“jedna cipela za sve veličine“).

čarobna reč kojom se ovaj proces birokratske centralizacije i ukidanja slobodne konkurencije u svim oblastima pokriva i promoviše jeste “harmonizacija“. Ona se zahteva u nizu oblasti; od tehnoloških standarda proizvodnje, preko radnog zakonodavstva i “zaštite“ životne sredine, do trgovinskih režima. Racionalizacija ovog procesa se sastoji u priči da će se putem “harmonizacije“ obezbediti ujednačen razvoj svih delova Unije i omogućiti njeno skladno funkcionisanje kao ekonomske, političke i socijalne celine. Prava pozadina je, međutim, u želji da se veštačkim administrativnim restrikcijama spreče liberalnije zemlje da iskoriste svoje komparativne prednosti i preotmu kapital i investicije od zemalja sa skupljim i neefikasnijim sistemima. Recimo, takozvanom “socijalnom poveljom“ se od novih članica zahteva da usvoje standarde radnog zakonodavstva koje imaju stare države blagostanja poput Nemačke i skandinavskih zemalja, da bi se izbegla realokacija kapitala ka istoku zbog jeftinijeg rada (“socijalni damping“), i da bi pomenute zapadne zemlje mogle da zadrže svoje skupe i neefikasne sisteme “socijalne zaštite“ zaposlenih. Dakle, ucenjuju se nove članice da veštački poskupe angažovanje svoje radne snage, ne bi li tako očuvale “socijalne“ beneficije na zapadu. Utvara “socijalnog dampinga“ treba da opravda akcije na birokratskoj briselizaciji i pokaže da se Prodi, Solana, Paten, i drugi korifeji briselskog socijalizma ne bore protiv slobode, konkurencije i blagostanja siromašnih na Istoku, već protiv biblijskog čudovišta zvanog “socijalni damping“.

Striktni ekološki standardi se nameću sa ciljem da se nove članice onemoguće da iskoriste komparativnu prednost svojih manje strogih ekoloških uslova poslovanja i privuku i po tom osnovu dodatne investicije na račun starih članica. Carinska i trgovinska “harmonizacija“ se nameću sa ciljem sprečavanja novih članica da liberalnijim trgovinskim režimima izvuku korist na račun viših carina na Zapadu (primer Estonije, koja je ukinula sve carine, a sad mora da ih ponovo uvodi, da bi se “harmonizovala“ sa EU!). Prava kampanja koju brisleski regulatori u poslednje vreme vode za poresku “harmonizaciju“ (koja zasad nije formalizovana) takođe treba da zapadne birokrate obezbedi od bankrotstva njihovih socijalističkih programa do koga može dovesti bekstvo kapitala ka istoku kao posledica znatno nižih poreza. Jedan od kolovođa cetralizacije i socijalizma u EU, Romano Prodi, nedavno je bez uvijanja objasnio smisao zalaganja za poresku harmonizaciju: “Ako Estonija reši da ukine poreze, sav kapital će pobeći tamo“. Dakle, treba silom sprečiti nove članice da nižim porezima privlače kapital sa zapada i primoravaju stare članice na fiskalnu konkurenciju.

Dakle, suština harmonizacije koja je osnovni sadržaj priključenja EU jeste sprečavanje unutrašnje konkurencije među članicama, očuvanje bankrotirane države blagostanja na Zapadu i njeno prisilno nametanje na Istoku, uz opšte smanjenje privrednosg rasta, produktivnosti i konkurentnosti. Korist od tog procesa imaju birokrati i intelektualci koji veruju u socijalizam, regulaciju i planiranje, a štetu ogromna većina građana EU. Pravi sadržaj tog procesa je dobro opisao profesor Josef Sima sa Univerziteta u Pragu, rekavši da se “harmonizacija“ sastoji naprosto u prevođenju 60 000 strana regulatornih akata EU u matične jezike novih članica, i njihovom bespogovornom usvajanju. Stoga je vidljivo je razočarenje mnogih ljudi u novim zemljama-članicama, koji već sada shvataju opravdanost upozorenja evro-realista, na čelu sa Vaclavom Klausom, da priključenje centralizovanoj evropskoj superdržavi nije neki bezuslovni blagoslov. I tek će toga postajati svesni kad počnu da stižu računi za “integraciju“ i “harmonizaciju“ u vidu privredne stagnacije i gubitka sadašnjih komparativnih prednosti.

Što se Srbije tiče, situacija nije fundamentalno različita od drugih tranzicijskih zemalja. Njena najvažnija komparativna prednost jeste relativno obrazovana i jeftina radna snaga i dozvoljenost nižih tehnoloških i “ekoloških“ standarda. To znači da bi bilo koja “harmonizacija“ u ovim oblastima (prevashodno usvajanje “socijalne povelje“) imala vrlo štetne i dekuražirajuće efekte po poslovnu i investicionu aktivnost. U monetarnoj sferi verovatno ne bi bilo štete, jer bi uvođenjem evra bili uklonjeni troškovi zamene valuta i eliminisani još uvek prisutni inflatorni rizici. Takođe, carinska harmonizacija na srednji rok verovatno neće imati štetne posledice jer su postojeće carinske stope u Srbiji daleko više nego one u Evropi, a pošto u Srbiji sada jačaju populističke snage koje se zalažu za još veći carinski i vancarinski protekcionizam, to će ova vrsta harmonizacije zapravo biti srednjoročno korisna, jer će prisiliti domaće populiste da otvore spoljnu trgovinu mnogo više nego što bi oni to sami želeli i sproveli. Ipak, protekcionistički trendovi koji jačaju u samoj EU upućuju na oprez, i na ideju da je možda ipak bolje držati se van, i koristiti mogućnosti mnogo šireg svetskog tržišta za koje se, u slučaju ulaska u EU, u značajnoj meri moramo zatvoriti. A nikad se ne zna kuda će krenuti centralna evropska politika; iskustvo pokazuje da kad političarima date previše vlasti, i ukinete im konkurenciju, oni obično odgovore atakom na slobodu ljudi, i nametanjem intervencija i ograničenja u slobodnu kooperaciju.

U mnogim oblastima šteta od nekontrolisanog priključenja EU dugoročno može biti velika, ukoliko se politička konjunktura u Srbiji popravi, tj. ako dobijemo vladu koja bi bila voljna da značajno snizi poreze, regulaciju i javnu potrošnju, i tako podstakne privatna ulaganja, a pristupni aranžman joj veže ruke. U slučaju da pristanemo na bezuslovnu “harmonizaciju“, mogućnost dramatične liberalizacije će a priori biti isključena, pošto će parametri radne, ekološke, trgovinske pa i fiskalne kompetitivnosti, uslovima diktiranim iz Brisela, biti dramatično srozani. Ako znamo da je neverovatno visoka, gotovo socijalistička javna potrošnja, i enormna regulacija, ono što odlikuje privrede većine zemalja EU, i ako znamo da se “standardi“ harmonizacije diktiraju uglavnom u skladu sa njihovim potrebama i interesima (na nesreću, reč je o najmoćnijim zemljama – Francuska, Nemačka, Italija…), onda je jasno da se Srbiji ne piše baš najbolje u toj situaciji.

Verovatni pravac dešavanja biće sledeći: formiraće se moćna koalicija između evropskih birokrata i srpskih političara (u stvari, ona je već uveliko formirana). Prvi će ponuditi mito drugima, u vidu subvencija iz evropskog budžeta i lukrativnih položaja u briselskim birokratskim telima, a zauzvrat će tražiti od njih da potpišu “socijalnu povelju“ i pristanu na harmonizaciju u mnogim oblastima. Srpski političari prodaju interese svog naroda briselskim birokratima, a zauzvrat dobijaju sredstva da dele šećerleme svojim glasačima, kupuju njihovu lojalnost, i ubeđuju ih u svoj “demokratski patriotizam“. Evropski birokrati su velikodušni dobročinitelji srpskog naroda koji odvajaju od usta da bi mu pomogli, a domaći političari mudri i vešti igrači koji uspevaju da isposluju veliku “pomoć“ za svoju zemlju. Račune za tu “pomoć“, u vidu slabljenja konkurentske pozicije domaće privrede usled regulacijom povećanih troškova poslovanja, ionako će da plaća neko drugi sutra. “Deadweight costs“ ovih socijalnih transfera (poslovičnu krađu i korupciju ) da i ne računamo. Najkraće rečeno, posledica priključenja EU biće porast troškova poslovanja, veća regulacija, veći rent-seeking, pad stopa rasta ispod nivoa na kome bi inače bile, i opšta i dugotrajna privredna stagnacija, slična onoj u kojoj već decenijama tavore Portugal, Grčka ili Španija (u odnosu na stanje pre priključenja), bez obzira na sve subvencije i “pomoć“ iz Brisela. Korist će imati domaći i strani političari, sindikalni lideri, socijalistički NGO-i sa zadatkom da promovišu “evropske vrednosti“ i razni evropski netržišni fondovi. Štetu – 99% građana Srbije.

Imajući u vidu kako prethodna iskustva EU, tako još i više, iskustva USA, jedini recept za uspeh i napredak jeste slobodna konkurencija na svim poljima, odnosno maksimalno moguća disharmonizacija privrednih i političkih sistema, a ne veštačko, birokratsko ujednačavanje pod krinkom evropskog jedinstva. Srbija kao siromašna ekskomunistička zemlja, koja nije imala taj blagoslov da joj “envajornmentalisti“ i evrokrati postave svoje “visoke standarde“ u radnom, ekološkom i fiskalnom zakonodavstvu, upravo mora da insistira da joj se dozvoli da živi u skladu sa svojim “disharmoničnim“ sirotinjskim standardima. Gospoda evrokrati imaju šansu da svoje skupe socijalističke ideje ostvaruju kući o trošku svojih poreskih obveznika, a nas treba da puste da se valjamo u kaljuzi svog “divljeg“ kapitalizma. Ako je njihova bizmarkovska, socijalistička super-država u koju nas guraju (se guramo) toliko superiorna u odnosu na divlji kapitalizam, zašto se onda toliko plaše konkurencije jedne “divlje-kapitalističke“ Estonije? Ili, možda, sutra Srbije?

Zato je najbolja opcija za Srbiju da odbije priključenje EU, i da se posveti unapređenju ekonomskih sloboda i vladavine prava u zemlji. Srbija treba pod hitno da uđe u NATO kao znak njenog pripadanja civilizovanom zapadnom svetu, ali treba da zadrži svoju nacionalnu nezavisnost i politiku neopterećenu bilo kojom apriornom shemom, bilo da je ona izolacionistička, ili pak evro-fanatična To što je Srbija u Evropi ne znači da srpskom privredom i životima srpskih građana treba da upravljaju birokrate iz Brisela, već da između Srbije i drugih evropskih zemalja treba da postoji sloboda trgovine i investiranja. Ako je još uvek relativno siromašna Rusija mogla da prihvati obostranu liberalizaciju i zonu slobodne trgovine, bez insistiranja na harmonizaciji i političkim uslovima, postavlja se pitanje zašto to ne bi mogle da prihvate relativno bogate zemlje EU. Jedini odgovor je da te zemlje veruju u socijalizam više nego što veruje ruska vlada, koja, posebno pod Vladimirom Putinom, pokazuje znatno više protržišnog načina razmišljanja.

Najbolja opcija po Srbiju u ovom trenutku jeste ostanak izvan članstva EU, uz maksimalno moguću ekonomsku integraciju sa zemljama Evrope, i članstvo u NATO. “Second best“ varijanta jeste da se ipak uđe u EU, ali odbiju obaveze harmonizacije i odlučno bori zajedno sa drugim liberalnijim zemljama unutar EU (GBR, Irska, češka , Estonija, Litvanija…) za viši stepen ekonomskih sloboda. Takva kombinacija nije nemoguća, posebno ako se deluje unutar jednog relativno široko postavljenog kluba koji bi bio protivbalans francusko-nemačkoj koaliciji koja gura socijalizam i harmonizaciju i atakuje na blagostanje novih i siromašnijih članica, u nameri da nametanjem svojih standarda u celoj EU spreči dalji odliv investicija iz svoje bankrotirane ekonomije.

Ova zemlja je više puta u svojoj istoriji pokušavala da na pogrešan način izigrava neku istorijsku avangardu. Od istorijskog ne Džugašviliju, preko istorijskog ne Klintonu, do ne tranziciji. Vreme je da tu ulogu jednom odigra pametnije; da izvuče pouke iz onog što mnogi u drugim istočnoevropskim zemljama već uviđaju, i što će tek uviđati – a to je da priključenje EU znači zagrljaj smrti – i da ne ponovi njihovu grešku. Da kaže NE, Krisu Patenu, Havijeru Solani i Romanu Prodiju, i njihovoj viziji evropskog Sovjetskog Saveza. To nije ni nemoguće, niti bi imalo neke štetne posledice po ovu zemlju. Naprotiv.

_______________________________________________________________________________________________________
Ivan Janković – Ovo je proširena verzija teksta koji je inicijalno objavljen u časopisu Ekonomist magazin.

______________________________________________________________________________________________________