Regan i njegovo nasleđe

Petog juna ove godi­ne umro je 40-ti pred­sed­nik Sje­di­nje­nih Drža­va, Ronald Vil­son Regan. To je tužan dan za sva­kog čove­ka na ovoj pla­ne­ti koji veru­je u slo­bo­du poje­din­ca, slo­bod­no trži­šte i ogra­ni­če­nu vla­du, i iznad sve­ga, tužan dan za sva­kog čove­ka koji vred­nu­je civi­li­za­ci­ju, moral­nu hra­brost i sna­gu nače­la. Ronald Regan je bio čovek koji je ovoj veri u teme­lje ljud­ske civi­li­za­ci­je povra­tio usa­hlu sna­gu, i pred­vo­dio pokret koji će dove­sti do slo­ma komu­ni­zma i pla­ne­tar­ne rene­san­se ide­ja eko­nom­skog i poli­tič­kog libe­ra­li­zma. Na taj način, on je bio jedan od arhi­te­ka­ta obno­ve zapad­ne civi­li­za­ci­je posle nje­ne inte­lek­tu­al­ne, eko­nom­ske i moral­ne apo­ka­lip­se u XX veku. To je bio čovek sa sme­lo­šću da stva­ri nazo­ve pra­vim ime­nom, i moral­nom sna­gom da pli­va pro­tiv stru­je, i tera­pe­ut­ski vra­ti u poli­tič­ki i soci­jal­ni dis­kurs zapad­nog sve­ta poj­mo­ve dobra i zla. Kao što je Baro­ne­sa Mar­ga­ret Tačer rekla, “nje­go­vo ime biće zapam­će­no sve dok na ovoj zemlji bude muška­ra­ca i žena koji vred­nu­ju svo­ju slo­bo­du, i poštu­ju one koji je brane“.

Tre­nu­tak u kome je Regan prvi put iza­bran za pred­sed­ni­ka Ame­ri­ke bio je jed­na od naj­ni­žih udo­li­na ame­rič­ke isto­ri­je. Zemlja je tek izla­zi­la iz naci­o­nal­nog poni­že­nja zbog izda­je i kra­ha u vijet­nam­skom ratu, eko­no­mi­ja je posr­ta­la pod sve većim tere­tom regu­la­ci­je, kon­tro­le i galo­pi­ra­ju­će infla­ci­je; sla­bi, defe­ti­stič­ki pred­sed­nik Kar­ter se tru­dio da se dopad­ne komun­sti­ma, ube­đu­ju­ći ame­rič­ki narod kako je stag­na­ci­ja i mulj u kome se našao sud­bi­na kojoj se ne može uma­ći. Komu­ni­sti su bili ohra­bre­ni ovim padom Ame­ri­ke; notor­ni zapad­ni eko­no­mi­sti, na čelu sa bulju­kom nobe­lo­va­ca, nasta­vlja­li su da veli­ča­ju soci­ja­li­stič­ku eko­no­mi­ju (što će čini­ti sve do mesec dana pred pad Zida), i pod­gre­va­ju apo­ka­lip­tič­ke pri­če o iscr­plje­no­sti kapi­ta­li­zma, doka­zu­ju­ći po ko zna koji put zna­me­ni­te teo­re­me o kon­ver­gen­ci­ji dva siste­ma i o tome da kapi­ta­li­zam i eko­nom­ske slo­bo­de ne igra­ju nika­kvu ulo­gu u eko­nom­skom progresu.

Regan se nije oba­zi­rao na ove opo­me­ne pamet­nih pro­fe­so­ra eko­no­mi­je i misli­la­ca opšte prak­se koji su nje­ga i nje­gov tim ube­đi­va­li da je radi­kal­na obno­va kapi­ta­li­zma nemo­gu­ća. On je obo­rio infla­ci­ju u rekord­nom roku, bez kata­stro­fal­ne neza­po­sle­no­sti koju su pred­vi­đa­li pro­fe­so­ri mate­ma­tič­ke eko­no­mi­je sa Har­var­da i Kolum­bi­je u svo­jim mode­li­ma. Izvr­šio je dere­gu­la­ci­ju avi­o­sa­o­bra­ća­ja, ban­kar­stva i mno­gih dru­gih obla­sti. Sma­njio dra­stič­no pore­ze. Sve to je na sred­nji rok dalo odlič­ne rezul­ta­te. Posle ini­ci­jal­ne rece­si­je 1981, Ame­ri­ka je ušla u peri­od naj­du­že eko­nom­ske ekspan­zi­je u svo­joj isto­ri­ji, podi­žu­ći sto­pe eko­nom­skog rasta sa oko 0,8% u Kar­te­ro­vo vre­me na oko 2% godi­šnje. Regan je doka­zao da je kapi­ta­li­zam vrlo živ i vita­lan, i ube­dio komu­ni­ste da se ne nada­ju unu­tra­šnjem eko­nom­skom slo­mu Zapa­da. Mno­gi isto­rij­ski poda­ci, reci­mo izja­ve nekih čla­no­va sovjet­ske aka­de­mi­je nau­ka, govo­re da glav­ni razlog demo­ra­liz­ci­je i kasi­jeg pora­za ruskog tabo­ra nije pote­kao usled Rega­no­vog jača­nja voj­nih izda­ta­ka i Rato­va zve­zda, što je poli­tič­ki korekt­no obja­šnje­nje levi­čar­skog esta­bli­šmen­ta na Zapa­du za pro­past komu­ni­zma, već zapra­vo usled uvi­đa­nja komu­ni­sta da su ih zapad­ni pro­fe­so­ri eko­no­mi­je sve vre­me laga­li u pogle­du eko­nom­ske pro­pa­sti kapi­ta­li­zma, i da je kri­za 70-ih bila pol­se­di­ca infla­ci­je i pre­te­ra­nog držav­nog upli­ta­nja, a ne gre­ša­ka kapi­ta­li­zma. Shva­ti­li su da je Ame­ri­ka i eko­o­nom­ski i moral­no jača nego što su misli­li i da nikad neće moći da je slo­me. To više nije bila Ame­ri­ka levi­čar­skog defe­ti­zma i kuka­vič­lu­ka, nad kojom se toli­ko zgra­ža­vao Sol­že­nji­cin, gle­da­ju­ći namr­šte­na lica har­vard­skih stu­de­na­ta koji su bili revol­ti­ra­ni isti­nom o komu­ni­zmu i opa­sno­sti po Zapad uko­li­ko mu se ne suprot­sta­vi. To je bila obno­vlje­na Ame­ri­ka koja veru­je u sebe i svo­je nasle­đe, i koja ne gra­di ni spolj­nu ni unu­tra­šnju poli­ti­ku na vla­sti­toj samo­ne­ga­ci­ji, i pre­u­zi­ma­nju raz­bla­že­ne i raz­vod­nje­ne vari­jan­te soci­ja­li­zma kao tobo­že “višeg“ obli­ka dru­štva u odno­su na libe­ral­ni kapitalizam.

Ronald Regan se poja­vio u ame­rič­koj poli­ti­ci u prvoj polo­vi­ni 60-ih godi­na. 1962 je iza­bran za guver­ne­ra Kali­for­ni­je sa pro­gra­mom koji je u osno­vi bio iden­ti­čan nje­go­vom kasni­jem pred­sed­nič­kom pro­gra­mu. 1964 godi­ne Ronald Regan je kao podr­šku pred­sed­nič­koj nomi­na­ci­ji Beri­ja Gol­dvo­te­ra odr­žao anto­lo­gij­ski govor “Vre­me odlu­ke“, u kome je jasno i odluč­no rekao sve ono što će 19 godi­na kasni­je i pono­vi­ti u svom prvom ina­u­gu­ral­nom obra­ća­nju: fede­ral­na drža­va nije reše­nje naših pro­ble­ma već nji­hov izvor, pro­gre­siv­ni pore­zi su pljač­ka i tre­ba ih uki­nu­ti, tre­ba sma­nji­ti regu­la­ci­ju i iza­ći na kraj sa zlom biro­kra­ti­jom u Vašing­to­nu D.C: “To je osnov­no pita­nje ovih izbo­ra: da li veru­je­mo u našu spo­sob­nost da upra­vlja­mo sami sobom, ili smo pak odba­ci­li ame­rič­ku revo­lu­ci­ju i pri­hva­ti­li da mala inte­lek­tu­al­na eli­ta iz dale­ke metro­po­le može da pla­ni­ra naše živo­te bolje nego mi sami“? – govo­rio je tada Regan.

Upi­taj­mo se – nije li to možda osnov­no pita­nje i sada­šnjih ame­rič­kih izbo­ra, koje se kri­je iza često zaku­ku­lje­nih i eufe­mi­stič­kih pri­ča o glo­ba­li­za­ci­ji, outsourcing‑u ili soci­jal­noj odgo­vor­no­sti, i nije li u osno­vi svih ide­o­lo­ških pode­la na levi­cu i desni­cu zapra­vo moral­na pode­la na lju­de koji veru­ju u slo­bo­du poje­din­ca i u one koji veru­ju u rop­sku pri­ro­du poje­din­ca i dobro­čin­stva biro­kra­ti­je. Ronald Regan je znao odgo­vor na ovo pita­nje, i zato je i rekao da ne posto­ji poli­tič­ka pode­la na levo i desno, već samo na gore i dole, na pri­zna­nje poje­din­cu nje­go­vog dig­ni­te­ta, i poro­blja­va­nje poje­din­ca od stra­ne drža­ve bla­go­sta­nja. U svom govo­ru iz 1964, on citi­ra Plu­tar­ho­vu misao da su “naj­ve­ći poro­blji­va­či čove­čan­stva oni koji dele doan­ci­je, poklo­ne i dobro­čin­stva“. Jasno je zašto je taj čovek bio pre­de­sti­ni­ran da posta­ne ne samo obno­vi­te­lj ame­rič­ke tra­di­ci­je slo­bo­de poje­din­ca, već ništa manje i objekt histe­rič­ne mržnje jed­ne rela­ti­vi­stič­ke i izdaj­nič­ke inte­lek­tu­al­ne sub­kul­tu­re, ogre­zle u ide­o­lo­šku laž mržnje pre­ma slo­bod­nom dru­štvu i sno­va o tota­li­ta­ri­zmu kao ispu­nje­nju zave­ta “moder­ni­za­ci­je“.

Govor iz 1964 ima ogro­man zna­čaj u razvo­ju libe­ral­nog (u evrop­skom smi­slu) pokre­ta u Ame­ri­ci. Kada čita­te knji­gu “Kapi­ta­li­zam, nepo­zna­ti ide­al“ (obja­vlje­nu 1966) od Ejn Rend, jed­nog od naj­do­sled­ni­jih libe­ral­nih poli­tič­kih misli­la­ca XX veka, naći­će­te samo ogor­če­nje, bes i pre­zir za bilo šta što ima veze sa ame­rič­kom poli­ti­kom i poli­ti­ča­ri­ma. Jed­no ime ipak sto­ji kao sve­tao pri­mer već tada: guver­ner Regan, i nje­gov govor u znak podr­ške sena­to­ru Gol­dvo­te­ru. “Ne bih da pre­u­ra­nje­no sudim, jer smo mno­go puta do sad bili razo­ča­ra­ni, ali guver­ner Regan je tre­nut­no jedi­ni čovek koji oda­je uti­sak moral­ne hra­bro­sti da se bori za kapi­ta­li­zam“, kaže otpri­li­ke gospo­đa Rend. Kada danas, na dan nje­go­ve sahra­ne, podvu­če­mo crtu i osvr­ne­mo se na posled­njih 35 godi­na, mislim da guver­ner Regan nije izne­ve­rio oče­ki­va­nja ni Ejn Rend ni dru­gih zago­vor­ni­ka slo­bo­de ni u Ame­ri­ci ni drug­de širom sve­ta. To poseb­no važi za nas koji smo žive­li u komu­ni­zmu, i čija buduć­nost izgle­da mno­go bolje nego što bi iko pomi­slio pre 30 godi­na, u prvom redu zahva­lju­ju­ći Roni­ju Rega­nu. Naro­di koji su bili pod ruskom čizmom pola veka, to zna­ju još bolje od nas, i oni to nikad neće zaboraviti.

Sećam se 1997 godi­ne kada sam imao čast da upo­znam gospo­di­na Duša­na Simi­ća, srp­skog poli­tič­kog emi­gran­ta od 1945., koji se vra­tio u Srbi­ju posle 50 godi­na da uče­stvu­je u oba­ra­nju Milo­še­vi­će­vog reži­ma. Ja sam ga pove­zao sa nekim lju­di­ma iz vođ­stva stu­dent­skog pokre­ta jer je želeo da isko­ri­sti tu pro­me­nje­nu sli­ku o Srbi­ji posle zim­skog pro­te­sta da u Ame­ri­ci, sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma rat­nim vete­ra­ni­ma i civil­nim udru­že­nji­ma, pokre­ne jed­nu kam­pa­nju za podr­šku demo­krat­skim pro­me­na­ma u Srbi­ji. Ja sam tada bio mla­di stu­dent filo­zo­fi­je, i kao veći­na takvih lju­di imao sam o poli­ti­ci pri­lič­no “pink“ pred­sta­ve; komu­ni­zam je bio jed­na suvi­še dobra stvar za ljud­sku pri­ro­du, kapi­ta­li­zam je neko nužno zlo koje tre­ba huma­ni­zo­va­ti i popra­vi­ti, a slo­bod­no trži­šte je opa­sna stvar uko­li­ko ga ne drži­mo na uzdi. U jed­nom tre­nut­ku sam svom ame­rič­ko-srp­skom pri­ja­te­lju pome­nuo nešto, više ne znam ni šta, iz stan­dard­nog reper­to­a­ra levi­čar­skih glu­po­sti o Rega­nu. Znam samo da me je pogle­dao sa saža­lje­njem i rekao: “mla­di pri­ja­te­lju, gospo­din Regan i gospo­đa Tačer su spa­sli slo­bod­ni svet od komunizma“.

To je tre­nu­tak koji mi je u izve­snom smi­slu pro­me­nio život, jer me je inte­lek­tu­al­na hra­brost i čvr­sti­na uve­re­nja čove­ka od 88 godi­na nate­ra­la da pažlji­vi­je ispi­tam novi­ju poli­tič­ku isto­ri­ju, i da saznam mno­ge stva­ri koje su dra­stič­no pro­me­ni­le moju sli­ku i Rega­na i Amerike.

Ipak, čak imno­gi ame­rič­ki libe­ra­li su kri­tič­ni pre­ma nekim ele­men­ti­ma nje­go­vog nasle­đa. Bil Niska­nen, jedan od glav­nih Rega­no­vih eko­nom­skih savet­ni­ka u prvom man­da­tu, sumi­ra isku­stva Rega­no­ve eko­nom­ske poli­ti­ke u svo­joj knji­zi “Rea­ga­no­mics“, tvr­de­ći kako su rezul­ta­ti te poli­ti­ke ambi­va­lent­ni. Od 4–5 cilje­va koje je Regan sebi posta­vio u eko­nom­skoj sfe­ri samo su dva ostva­re­na. Glav­ni akcen­ti pro­gra­ma su bili: oba­ra­nje infla­ci­je, dere­gu­la­ci­ja, sma­nje­nje pore­za, sma­nje­nje fede­ral­ne potro­šnje. Uspeh u nji­ho­vom ostva­ri­va­nju nije bio ono­li­ki koli­ko je Regan prvo­bit­no pla­ni­rao: to poseb­no važi za sma­nje­nje držav­nih izda­ta­ka koje je posle 8 godi­na Rega­no­ve vla­da­vi­ne osta­lo goto­vo isto kao što je i bilo 1980 godi­ne. Sma­njen je obim dis­kre­ci­o­nog tro­še­nja fede­ral­ne vla­de u soci­jal­noj sfe­ri i držav­nim sub­ven­ci­ja­ma, ali su dra­stič­no pove­ća­ni voj­ni i još neki redov­ni izdaci.

Naj­ma­nje ospo­ra­va­ni uspe­si su u sfe­ri oba­ra­nja infla­ci­je, gde je godi­šnja sto­pa infla­ci­je pala sa 10,4% 1980, na samo 4,2% 1988. Tako­đe, veli­ko sma­nje­nje mar­gi­nal­nih pore­skih sto­pa je poka­za­lo veli­ke pozi­tiv­ne efek­te na eko­nom­ski rast. Ipak, brzi­ne dezin­fla­ci­je je uti­ca­la povrat­no i na pove­ća­nje budžet­skog defi­ci­ta. Po pro­jek­to­va­noj sto­pi dezin­fla­ci­je, defi­cit ne bi tre­ba­lo bit­ni­je da sko­či, ali je znat­no niža sto­pa infla­ci­je (zbog uspe­ha sta­bi­li­za­ci­o­nog pro­gra­ma) zapra­vo uči­nil­la defi­cit višim. Cela pri­ča o tako­zva­nom rekord­nom budžet­skom defi­ci­tu je, sve­jed­no, pre­na­du­va­ma. Iako je u apso­lut­nom izno­su taj defi­cit u vre­me Rega­na bio vrlo visok, on kao pro­ce­nat GDP nikad nije ni bli­zu pri­šao defi­ci­ti­ma veći­ne evrop­skih zema­lja. Ame­rič­ka eko­no­mi­ja je u tre­nut­ku Rega­no­vog odla­ska s vla­sti bila vero­vat­no jača i zdra­vi­ja nego ika­da u XX veku.

Ronald Regan je čovek koji je obe­le­žio isto­ri­ju poznog XX veka. Svo­jom hra­bro­šću, sna­gom prin­ci­pa i posve­će­no­šću ide­ji slo­bo­de poje­din­ca pred­sta­vljao je možda posled­nju veli­ku evo­ka­ci­ju ide­je veli­kog držav­ni­ka u ovom vre­me­nu poli­tič­kih mane­ke­na i biro­kra­ta. Jezik poli­tič­ke korekt­no­sti levi­čar­skog inte­lek­tu­al­nog esta­bli­šmen­ta dana­šnji­ce uzi­ma Dž. F. Kene­di­ja kao posled­njeg veli­kog lide­ra i držav­ni­ka u XX veku. Sva­ko će danas citi­ra­ti nje­go­vu čuve­nu sen­ten­cu: “Ne pitaj šta zemlja može da uči­ni za tebe, već šta ti možeš da uči­niš za nju“, kao pri­mer veli­kog držav­nič­kog sta­va. To je tipič­no kolek­ti­vi­stič­ko shva­ta­nje poli­ti­ke gde je zemlja gospo­dar ili božan­stvo kome se pod­no­se žrtve, a poda­nik slu­ga ili pri­ma­lac soci­jal­ne pomo­ći. Regan bi s pre­zi­rom odbio da se opre­de­li u Kene­di­je­voj dile­mi. Sve što bi nam on mogao reći kao pou­ku za XXI vek jeste:“ ne pitaj ni šta vla­da može da uči­ni za tebe, ni šta ti možeš za nju, već šta ti sam možeš da uči­niš za sebe, i da pri­si­liš vla­du da te pusti na miru“. Ako je išta traj­no, isto­rij­sko nasle­đe Ronal­da Rega­na, “traj­ni­je od tuči“, onda je to jed­na­či­na koju je on posta­vio izme­đu slo­bo­de i napret­ka na jed­noj, i poru­ke koju pro­sve­ćen čovek upu­ću­je vla­di: “dalje šape od mene“. Za ono što je ura­dio za oču­va­nje teme­lja na koji­ma poči­va zapad­na civi­li­za­ci­ja neka mu je več­na slava.