Regan i njegovo nasleđe

Petog juna ove godine umro je 40-ti predsednik Sjedinjenih Država, Ronald Vilson Regan. To je tužan dan za svakog čoveka na ovoj planeti koji veruje u slobodu pojedinca, slobodno tržište i ograničenu vladu, i iznad svega, tužan dan za svakog čoveka koji vrednuje civilizaciju, moralnu hrabrost i snagu načela. Ronald Regan je bio čovek koji je ovoj veri u temelje ljudske civilizacije povratio usahlu snagu, i predvodio pokret koji će dovesti do sloma komunizma i planetarne renesanse ideja ekonomskog i političkog liberalizma. Na taj način, on je bio jedan od arhitekata obnove zapadne civilizacije posle njene intelektualne, ekonomske i moralne apokalipse u XX veku. To je bio čovek sa smelošću da stvari nazove pravim imenom, i moralnom snagom da pliva protiv struje, i terapeutski vrati u politički i socijalni diskurs zapadnog sveta pojmove dobra i zla. Kao što je Baronesa Margaret Tačer rekla, “njegovo ime biće zapamćeno sve dok na ovoj zemlji bude muškaraca i žena koji vrednuju svoju slobodu, i poštuju one koji je brane“.

Trenutak u kome je Regan prvi put izabran za predsednika Amerike bio je jedna od najnižih udolina američke istorije. Zemlja je tek izlazila iz nacionalnog poniženja zbog izdaje i kraha u vijetnamskom ratu, ekonomija je posrtala pod sve većim teretom regulacije, kontrole i galopirajuće inflacije; slabi, defetistički predsednik Karter se trudio da se dopadne komunstima, ubeđujući američki narod kako je stagnacija i mulj u kome se našao sudbina kojoj se ne može umaći. Komunisti su bili ohrabreni ovim padom Amerike; notorni zapadni ekonomisti, na čelu sa buljukom nobelovaca, nastavljali su da veličaju socijalističku ekonomiju (što će činiti sve do mesec dana pred pad Zida), i podgrevaju apokaliptičke priče o iscrpljenosti kapitalizma, dokazujući po ko zna koji put znamenite teoreme o konvergenciji dva sistema i o tome da kapitalizam i ekonomske slobode ne igraju nikakvu ulogu u ekonomskom progresu.

Regan se nije obazirao na ove opomene pametnih profesora ekonomije i mislilaca opšte prakse koji su njega i njegov tim ubeđivali da je radikalna obnova kapitalizma nemoguća. On je oborio inflaciju u rekordnom roku, bez katastrofalne nezaposlenosti koju su predviđali profesori matematičke ekonomije sa Harvarda i Kolumbije u svojim modelima. Izvršio je deregulaciju aviosaobraćaja, bankarstva i mnogih drugih oblasti. Smanjio drastično poreze. Sve to je na srednji rok dalo odlične rezultate. Posle inicijalne recesije 1981, Amerika je ušla u period najduže ekonomske ekspanzije u svojoj istoriji, podižući stope ekonomskog rasta sa oko 0,8% u Karterovo vreme na oko 2% godišnje. Regan je dokazao da je kapitalizam vrlo živ i vitalan, i ubedio komuniste da se ne nadaju unutrašnjem ekonomskom slomu Zapada. Mnogi istorijski podaci, recimo izjave nekih članova sovjetske akademije nauka, govore da glavni razlog demoralizcije i kasijeg poraza ruskog tabora nije potekao usled Reganovog jačanja vojnih izdataka i Ratova zvezda, što je politički korektno objašnjenje levičarskog establišmenta na Zapadu za propast komunizma, već zapravo usled uviđanja komunista da su ih zapadni profesori ekonomije sve vreme lagali u pogledu ekonomske propasti kapitalizma, i da je kriza 70-ih bila polsedica inflacije i preteranog državnog uplitanja, a ne grešaka kapitalizma. Shvatili su da je Amerika i ekoonomski i moralno jača nego što su mislili i da nikad neće moći da je slome. To više nije bila Amerika levičarskog defetizma i kukavičluka, nad kojom se toliko zgražavao Solženjicin, gledajući namrštena lica harvardskih studenata koji su bili revoltirani istinom o komunizmu i opasnosti po Zapad ukoliko mu se ne suprotstavi. To je bila obnovljena Amerika koja veruje u sebe i svoje nasleđe, i koja ne gradi ni spoljnu ni unutrašnju politiku na vlastitoj samonegaciji, i preuzimanju razblažene i razvodnjene varijante socijalizma kao tobože “višeg“ oblika društva u odnosu na liberalni kapitalizam.

Ronald Regan se pojavio u američkoj politici u prvoj polovini 60-ih godina. 1962 je izabran za guvernera Kalifornije sa programom koji je u osnovi bio identičan njegovom kasnijem predsedničkom programu. 1964 godine Ronald Regan je kao podršku predsedničkoj nominaciji Berija Goldvotera održao antologijski govor “Vreme odluke“, u kome je jasno i odlučno rekao sve ono što će 19 godina kasnije i ponoviti u svom prvom inauguralnom obraćanju: federalna država nije rešenje naših problema već njihov izvor, progresivni porezi su pljačka i treba ih ukinuti, treba smanjiti regulaciju i izaći na kraj sa zlom birokratijom u Vašingtonu D.C: “To je osnovno pitanje ovih izbora: da li verujemo u našu sposobnost da upravljamo sami sobom, ili smo pak odbacili američku revoluciju i prihvatili da mala intelektualna elita iz daleke metropole može da planira naše živote bolje nego mi sami“? – govorio je tada Regan.

Upitajmo se – nije li to možda osnovno pitanje i sadašnjih američkih izbora, koje se krije iza često zakukuljenih i eufemističkih priča o globalizaciji, outsourcing-u ili socijalnoj odgovornosti, i nije li u osnovi svih ideoloških podela na levicu i desnicu zapravo moralna podela na ljude koji veruju u slobodu pojedinca i u one koji veruju u ropsku prirodu pojedinca i dobročinstva birokratije. Ronald Regan je znao odgovor na ovo pitanje, i zato je i rekao da ne postoji politička podela na levo i desno, već samo na gore i dole, na priznanje pojedincu njegovog digniteta, i porobljavanje pojedinca od strane države blagostanja. U svom govoru iz 1964, on citira Plutarhovu misao da su “najveći porobljivači čovečanstva oni koji dele doancije, poklone i dobročinstva“. Jasno je zašto je taj čovek bio predestiniran da postane ne samo obnovitelj američke tradicije slobode pojedinca, već ništa manje i objekt histerične mržnje jedne relativističke i izdajničke intelektualne subkulture, ogrezle u ideološku laž mržnje prema slobodnom društvu i snova o totalitarizmu kao ispunjenju zaveta “modernizacije“.

Govor iz 1964 ima ogroman značaj u razvoju liberalnog (u evropskom smislu) pokreta u Americi. Kada čitate knjigu “Kapitalizam, nepoznati ideal“ (objavljenu 1966) od Ejn Rend, jednog od najdoslednijih liberalnih političkih mislilaca XX veka, naćićete samo ogorčenje, bes i prezir za bilo šta što ima veze sa američkom politikom i političarima. Jedno ime ipak stoji kao svetao primer već tada: guverner Regan, i njegov govor u znak podrške senatoru Goldvoteru. “Ne bih da preuranjeno sudim, jer smo mnogo puta do sad bili razočarani, ali guverner Regan je trenutno jedini čovek koji odaje utisak moralne hrabrosti da se bori za kapitalizam“, kaže otprilike gospođa Rend. Kada danas, na dan njegove sahrane, podvučemo crtu i osvrnemo se na poslednjih 35 godina, mislim da guverner Regan nije izneverio očekivanja ni Ejn Rend ni drugih zagovornika slobode ni u Americi ni drugde širom sveta. To posebno važi za nas koji smo živeli u komunizmu, i čija budućnost izgleda mnogo bolje nego što bi iko pomislio pre 30 godina, u prvom redu zahvaljujući Roniju Reganu. Narodi koji su bili pod ruskom čizmom pola veka, to znaju još bolje od nas, i oni to nikad neće zaboraviti.

Sećam se 1997 godine kada sam imao čast da upoznam gospodina Dušana Simića, srpskog političkog emigranta od 1945., koji se vratio u Srbiju posle 50 godina da učestvuje u obaranju Miloševićevog režima. Ja sam ga povezao sa nekim ljudima iz vođstva studentskog pokreta jer je želeo da iskoristi tu promenjenu sliku o Srbiji posle zimskog protesta da u Americi, sa svojim prijateljima ratnim veteranima i civilnim udruženjima, pokrene jednu kampanju za podršku demokratskim promenama u Srbiji. Ja sam tada bio mladi student filozofije, i kao većina takvih ljudi imao sam o politici prilično “pink“ predstave; komunizam je bio jedna suviše dobra stvar za ljudsku prirodu, kapitalizam je neko nužno zlo koje treba humanizovati i popraviti, a slobodno tržište je opasna stvar ukoliko ga ne držimo na uzdi. U jednom trenutku sam svom američko-srpskom prijatelju pomenuo nešto, više ne znam ni šta, iz standardnog repertoara levičarskih gluposti o Reganu. Znam samo da me je pogledao sa sažaljenjem i rekao: “mladi prijatelju, gospodin Regan i gospođa Tačer su spasli slobodni svet od komunizma“.

To je trenutak koji mi je u izvesnom smislu promenio život, jer me je intelektualna hrabrost i čvrstina uverenja čoveka od 88 godina naterala da pažljivije ispitam noviju političku istoriju, i da saznam mnoge stvari koje su drastično promenile moju sliku i Regana i Amerike.

Ipak, čak imnogi američki liberali su kritični prema nekim elementima njegovog nasleđa. Bil Niskanen, jedan od glavnih Reganovih ekonomskih savetnika u prvom mandatu, sumira iskustva Reganove ekonomske politike u svojoj knjizi “Reaganomics“, tvrdeći kako su rezultati te politike ambivalentni. Od 4-5 ciljeva koje je Regan sebi postavio u ekonomskoj sferi samo su dva ostvarena. Glavni akcenti programa su bili: obaranje inflacije, deregulacija, smanjenje poreza, smanjenje federalne potrošnje. Uspeh u njihovom ostvarivanju nije bio onoliki koliko je Regan prvobitno planirao: to posebno važi za smanjenje državnih izdataka koje je posle 8 godina Reganove vladavine ostalo gotovo isto kao što je i bilo 1980 godine. Smanjen je obim diskrecionog trošenja federalne vlade u socijalnoj sferi i državnim subvencijama, ali su drastično povećani vojni i još neki redovni izdaci.

Najmanje osporavani uspesi su u sferi obaranja inflacije, gde je godišnja stopa inflacije pala sa 10,4% 1980, na samo 4,2% 1988. Takođe, veliko smanjenje marginalnih poreskih stopa je pokazalo velike pozitivne efekte na ekonomski rast. Ipak, brzine dezinflacije je uticala povratno i na povećanje budžetskog deficita. Po projektovanoj stopi dezinflacije, deficit ne bi trebalo bitnije da skoči, ali je znatno niža stopa inflacije (zbog uspeha stabilizacionog programa) zapravo učinilla deficit višim. Cela priča o takozvanom rekordnom budžetskom deficitu je, svejedno, prenaduvama. Iako je u apsolutnom iznosu taj deficit u vreme Regana bio vrlo visok, on kao procenat GDP nikad nije ni blizu prišao deficitima većine evropskih zemalja. Američka ekonomija je u trenutku Reganovog odlaska s vlasti bila verovatno jača i zdravija nego ikada u XX veku.

Ronald Regan je čovek koji je obeležio istoriju poznog XX veka. Svojom hrabrošću, snagom principa i posvećenošću ideji slobode pojedinca predstavljao je možda poslednju veliku evokaciju ideje velikog državnika u ovom vremenu političkih manekena i birokrata. Jezik političke korektnosti levičarskog intelektualnog establišmenta današnjice uzima Dž. F. Kenedija kao poslednjeg velikog lidera i državnika u XX veku. Svako će danas citirati njegovu čuvenu sentencu: “Ne pitaj šta zemlja može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za nju“, kao primer velikog državničkog stava. To je tipično kolektivističko shvatanje politike gde je zemlja gospodar ili božanstvo kome se podnose žrtve, a podanik sluga ili primalac socijalne pomoći. Regan bi s prezirom odbio da se opredeli u Kenedijevoj dilemi. Sve što bi nam on mogao reći kao pouku za XXI vek jeste:“ ne pitaj ni šta vlada može da učini za tebe, ni šta ti možeš za nju, već šta ti sam možeš da učiniš za sebe, i da prisiliš vladu da te pusti na miru“. Ako je išta trajno, istorijsko nasleđe Ronalda Regana, “trajnije od tuči“, onda je to jednačina koju je on postavio između slobode i napretka na jednoj, i poruke koju prosvećen čovek upućuje vladi: “dalje šape od mene“. Za ono što je uradio za očuvanje temelja na kojima počiva zapadna civilizacija neka mu je večna slava.