Godišnji izveštaj za 2003 (prvi deo)
Uvod
Ubistvo premijera Zorana Đinđića obeležilo je ne samo celu 2003. godinu, već će, sudeći po razvoju situacije u Srbiji, predstavljati istorijsko raskršće za Srbiju: za ili protiv Evrope. Ubistvom reformskog premijera, ne samo da su zaustavljene reforme i prekinuta saradnja sa Haškim tribunalom, već je otvoren put radikalizaciji Srbije, što su potvrdili i
vanredni parlamentarni izbori.
Nesposobnost i nespremnost DOS da napravi diskontinuitet sa Miloševićevim politikom, posebno ratnom, otvorilo je put restauraciji regime anciene i ubedljivoj pobedi njegovih predstavnika na vanrednim parlamentarnim izborima.
Od ubistva premijera Zorana Đinđića do parlamentarnih izbora ostvareni su skoro u celosti ciljevi puzeaeg puea, uprkos pokušaju međunarodne zajednice da održi kurs reformi kroz, pre svega, prijem SCG u članstvo Saveta Evrope već tokom vanrednog stanja. Sve aktivnosti ujedinjenih snaga (cela opozicija, većina nevladinih organizacija i medija) bile su usmerene na obaranje vlade i njenu kompromitaciju. Na izborima su pobedile one snage koje su zbog rešavanja “nacionalnog pitanja” odlagale tranziciju i demokratizaciju društva.
Zbog istrošenosti i poraza nacionalnog projekta, kao i zbog sprečavanja stvaranja alternative, konzervativna srpska elita našla je novi oslonac populističke politike u produkciji afera i skandala. Njihov cilj nisu bile ekonomske reforme već diskvalifikacija protivnika, što je potpuno devalviralo stvarnu borbu protiv korupcije, kao i same reforme.
Pobeda SRS i DSS garancija je da će se kurs nastaviti, što se prelama preko debate o novom ustavu, rešavanju kosovskog i vojvođanskog pitanja, saradnji sa Haškim tribunalom, odnosu prema državnoj zajednici i odbijanju suočavanja sa neposrednom prošlošću. Radikalizacija politike u Beogradu dodatno destabilizije, ne samo zemlju, već i ceo region.
Ubistvo premijera je istovremeno i upečatljiva ilustracija nasilja koje je karakterisalo čitavu prethodnu deceniju, ne samo na ratištima, već i sam politički život u Srbiji. U tom smislu posebno je indikativan način na koji se vodi suđenje ubicama premijera Zorana Đinđića. Suđenje se već na samom početku pretvorilo u farsu i pokušaj da se ubistvo prikaže kao obračun mafije.
Istovremeno, nerešena ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i pokušaj ubistva Vuka Draškovića i dalje opterećuju i simbolišu nemogućnost društva da izađe iz začaranog kruga političkog nasilja. Posebno zastrašujuća je činjenica da žrtva (Vuk Drašković) ulazi u svojevrsnu koaliciju sa ljudima koje optužuje za pokušaj ubistva. Imajući u vidu razvoj situacije nakon ubistva Zorana Đinđića, dvogodišnji rezultati njegove Vlade uopšte nisu zanemarljivi.
Vlada je za tovreme preduzela konkretne korake upravcu suštinske transformacije zemlje, kao i konkretne korake ka izlasku iz izolacije i povratku u međunarodnu zajednicu. Uloga premijera Đinđića bila je jedinstvena u profilisanju reformske politike i, u velikoj meri, njegov vlastiti izbor i izazov. Alternativa, koju je premijer Zoran Đinđić počeo da kristališe tako što je petooktobarsku promenu stavio u funkciju reformi za koje nije imao legitimitet, nakon njegove smrti prelama se kroz unutrašnju dinamiku u Demokratskoj stranci. Uvođenje vanrednog stanja u datim okolnostima imalo je za cilj stabilizaciju zemlje i borbu protiv organizovanog kriminala, koji je preko ” zemunskog klana” bio uključen i u samo ubistvo premijera. Međunarodna zajednica je, i pored jasnih povreda ljudskih prava u nekim slučajevima, podržala vanredno stanje i, što je bez presedana, za to vreme primila Srbiju i Crnu Goru u Savet Evrope.
Grupa 17 plus, koja se polovinom godine konstituisala kao politička stranka, bila je nosilac kampanje protiv Vlade, uz podršku medija i najvećeg dela NVO, kao i delova DOS. Defamacija članova Vlade kroz svakodnevnu proizvodnju afera i skandala, te stalni pritisak za raspisivanje izbora, na kraju je od Vlade iznudio taj potez.
Jedan od osnovnih moralnih problema srbijanskog društva je odsustvo spremnosti za suoeavanje sa nedavnom prošlošau, ratovima i ratnim zloeinom. Suočavanje je premisa političke slobode, a time i demokratizacije, jer samo svest o krivici vodi ka svesti o solidarnosti i odgovornosti. Osim tog unutrašnjeg limitirajućeg faktora za iskorak ka evropskim civilizacijskim dostignućima, to je istovremeno i glavna prepreka za stabilizaciju odnosa sa susedima i obnovu poverenja u regionu. Da bi takav projekat bio efikasan mora biti proklamovan kao državna politika oko koje bi bio postignut nacionalni konsenzus. Sa Srbijom to nije slučaj, zbog nespremnosti srpskog društva, prvenstveno elitâ da prihvate deo sopstvene odgovornosti za zbivanja u poslednjoj deceniji prošlog veka, što se najbolje vidi kroz njen odnos prema Haškom tribunalu i, posebno, prema suđenju Slobodanu Miloševiću.
Poraz i izostanak bilansa onoga što se desilo u protekloj deceniji, neodustajanje od velikodržavnog projekta, kriza identiteta i frustracija, doveli su do revitalizacije tradicionalnog konzervatizma. Decembarski izbori su na neki način pomogli da se sagleda pravo stanje u Srbiji. Da bi se razumeli ovakvi izborni rezultati potrebno je analizirati ne samo period od 5. oktobra, već treba sagledati Srbiju kroz celi XX vek – njen odnos prema obe Jugoslavije, kao i, pre svega, prema temeljnim vrednostima zapadnog demokratskog sveta kao što su tržišna privreda, vladavina prava i odnos prema manjinama. Ako se to ima u Ljudska prava i odgovornost u vidu jasno je da je i današnja Srbija, kao što je bilo i tokom gotovo čitavog XX veka, duboko protiv Zapada. Dakle, radi se o orijentaciji protiv promena, koje su samo u poslednjih petnaest godina dva puta odbijene.
Prvi put, antibirokratskom revolucijom i rušenjem saveznog premijera Ante Markovića, i, sada, ubistvom Zorana Đinđića. Srbija je u fazi lutanja, bez pravog usmerenja i vizije, opredeljenja prema Hagu, prema nedavnoj prošlosti i izgradnji društvenog sistema.
Procesi koji se vode u Haškom tribunalu, posebno proces protiv Slobodana Miloševića, dramatičnom brzinom ogoljavaju Miloševićevu mašineriju smrti. Tužilaštvo je uspelo da kroz sistem nagodbi obezbedi dovoljan broj insajdera koji dokazuju povezanost MUP, JNA i Miloševića sa vojskama i policijama u tzv. Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Priznanje Milana Babića da je učestvovao u “progonu ne-Srba na rasnoj verskoj i političkoj osnovi” je gotovo do kraja dovelo postupak dokazivanja agresije Beograda na Hrvatsku i počinjenog etničkog čišćenja, masovnih progona i zločina protiv čovečnosti. Međutim, njegovo pokajanje ima mnogo širi značaj, ne samo za njega lično, već i za ukupne srpsko-hrvatske odnose u samoj Hrvatskoj.
Nažalost, u Srbiji ono je okvalifikovano kao “kajanje iz ličnog interesa”, koje je zbog toga ” veći greh, nego greh zbog kog se on kaje”. Psihološki gledano haška istina sve više homogenizuje učesnike i inspiratore rata, koji se vraćaju na argumentaciju sa kojom su počeli rat, ali se, sa druge strane, oslobađa prostor za sve one koji pod pritiskom realnosti utiru put procesu suočavanja. Percepcija Tribunala u srbijanskoj javnosti, posebno elitâ, eskalira u negativnom pravcu. Čak se za novu Vladu odnos prema Haškom tribunala postavlja kao prioritetno spoljnopolitičko pitanje. Spoljnopolitički eksperti bliski Vojislavu Koštunici ističu da će fokus biti na ” smeni Karle del Ponte”, jer Aleksandar Fatić smatra da, “kada su to uspeli Tutsi iz Ruande, zašto ne bi i Srbi”.1 Ishod vanrednih parlamentarnih izbora, kao i predsedničkih pre toga, u suštini je identifikovao pravo stanje na političkoj sceni, koja je u velikoj meri bila zamagljena. Ishod je demantovao tezu o demokratskom potencijalu Srbije i njenoj demokratskoj tradiciji i pokazao da se opšte raspoloženje kreće između načelne želje za priključenjem Evropi, s jedne strane, i militantnog konzervatizma, sa druge, koji odbija odgovornost i obaveze koje takva orijentacija podrazumeva.
U tom smislu izbori su pokazali, pre svega, kroz činjenicu da su nosioci izbornih lista bili Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, te da su na druge dve bila još dva optužena generala (Lazarević i Lukić), da se ostalo na politici koja je sva sredstva, uključujući i ratove, pa i ratne zločine, smatrala legitimnim. To je ujedno i glavna opstrukcija za razvoj demokratije u postratnoj Srbiji.
U postizbornoj Srbiji, koju karakteriše prevaga ultranacionalista, uz snažan antihaški pritisak tzv. patriotskog bloka koji je poduprt ekstremističkim klerikalizmom i povratkom patrijarhalnom tradicionalizmu i izolacionizmu u svim oblastima društva, kristalizovan je otklon prema reformama Vlade ubijenog premijera Đinđića. Novi premijer Vojislav Koštunica je prilikom formiranja Vlade otvoreno najavio diskontinuitet sa prethodnom reformskom Vladom pripremajući politički teren za kontinuitet sa Miloševićevim režimom čije ga pristalice podržavaju u parlamentu. Radi se o istoj političkoj matrici koja više nego jasno korespondira sa delovima Miloševićevog državnog aparata koji je i dalje aktivan u svim sferama vlasti, posebno u sudstvu, policiji i vojsci. Vojislav Koštunica u svom programu ne spominje uključivanje Srbije u Partnerstvo za mir, ali isto tako nema ni jasan reformski program. Smenjeni su svi vodeći kadrovi u državnoj administraciji.
Premijer Vojislav Koštunica se opredelio za kontrolu u sudstvu i javnoj i tajnoj policiji, dok se potpredsednik Vlade okrenuo isključivo ekonomskoj sferi. Sva ministarstva su “očišćena” prema (jedno)partijskom kriterijumu podobnosti. U parlamentu, u kome glavnu reč vodi ultradesnica predvođena radikalima, nema predstavnika nacionalnih manjina, I već se sve otvorenije preti Vojvodini ukidanjem njene ionako redukovane autonomije.
Odbijanje procesa decentralizacije i regionalizacije drugih delova Srbije zaoštriće i Pitanje Sandžaka. Budući da Srbiju čekaju i predsednički izbori na kojima se već sada kao glavni favorit vidi Tomisalv Nikolić, moguće je očekivati da će se kompletna nova vlast zaokružiti kao ultradesničarska u kojoj je sintagma o demokratskom bloku koji čini Koštuničinu vladu samo paravan za skrivanje prave, antievropske i antiatlantske politike koja će biti vođena. Takva situacija može dovesti i do destabilizacije odnosno usporavanja oporavka čitavog regiona.”Normalizovanjem” srpskog nacionalizma od onog Vojislava Koštunice do onog Tomislava Nikolića onemogućilo je pravljenje uvida u suštinu najnovije radikalizacije koja se pripisuje, pre svega, Haškom tribunalu i Karli del Ponte. Nacionalizam koji je osamdesetih indukovala i usmeravala elita, sada se generiše iz “baze”, pre svega kao socijalni radikalizam. Zbog nesposobnosti i suštinske nespremnosti za promene, većina političara svesno podilazi takvoj radikalizaciji što se posebno prelama na pitanju reformi. To ujedno otkriva demagogiju, konfuziju i protivrečnosti političke elite i iznad svega odsustvo odgovornosti. Osim toga, radikalizacija Srbije je logičan ishod ratne politike i otpora suočavanju. To je Srbiju uvelo u proces rearhaizacije koji dovodi u pitanje neka dostignuća, kao što je laička država, uz povećavanje uloge crkve i vojske.
Svojim odnosom prema dva ključna pitanja – modernizaciji države i društva i ratnim zločinima – većinske političke snage su se opredelile da Srbiju i dalje drže u kriminalizovanoj simbiozi državnog socijalizma i nacionalizma. Od ubistva premijera Đinđića ta simbioza je ojačala i time marginalizovala ionako slabu alternativu koja je pod stalnim udarom. Njoj su pripisani svi propusti od oktobra 2000, do kojih je u velikoj meri došlo, u ime legalizma, u okviru samog DOS. Zbog oklevanja da se razreši središnje pitanje srbijanskog društva – Ljudska prava i odgovornost kontinuitet ili diskontinuitet sa državnim socijalizmom i nacionalizmom – otvoren je put konsolidaciji srpskog konzervativizma.
U Srbiji je na delu sada stvaranje srpske etničke države, čiji je rezultat povećana netolerancija i ksenofobija. Opstajanje na etničkom i centralističkom principu neminovno ugrožava i opstanak Srbije, onako kako nacionalisti priželjkuju. Negiranje Srbije kao složene države provocira dalju fragmentaciju. Srbija je i inače bila u latentnom sukobu sa Evropom, a sada se, pobedom desnice, taj sukob povećava. Nesposobnost Srbije da se suoči sama sa sobom, dovodi do apatije, ali i do racionalizacije, pa tako u nekim krugovima, posebno Akademije nauka, čuju se glasovi da Jugoslaviju nije trebalo rušiti, a Veselin Đuretić, istoričar, smatra da je “jugoslovenska opcija izlaz za sve narode bivše Jugoslavije”
Nesposobnost da se okrene reformama, politička elita rešava kroz stalno pravljenje kriznih žarišta, što je karakterisalo kraj godine posebno u pogledu tretiranja manjina. SPC je, osim toga, zaoštrila i svoj stav prema autokefalnosti Makedonske crkve što je u suštini pretenzija na Makedoniju.
Stalnim generiranjem haosa, politička elita želi da uspostavi specifičan modus vivendi sa međunarodnom zajednicom, od koje zbog svog “geostrateškog značaja” na taj način očekuje stalnu finansijsku pomoć.
Socijalni radikalizam preti da potpuno obezvredi reformski napor prethodne Vlade. Najuspešniji poduhvat Vlade u prethodnoj godini bila je privatizacija, mada je i ona doživela ozbiljne kritike i osporavanje od opozicije koja sada dolazi na vlast. Glavne primedbe takođe ukazuju na egalitarni pristup, jer se najavljuje odustajanje od tenderskog modela i prelaženje na vaučerski i podelu akcija zaposlenim radnicima. Već tokom predizborne kampanje došlo je do nekoliko upada u privatizovana preduzeća i osporavanja novih vlasnika, a takva pravna nesigurnost može odbiti potencijalne strane investitore. Dve sada vodeće stranke imaju isti pogled na ovo pitanje. DSS se zalaže da se privatizacija preostalog društvenog i državnog kapitala obavi besplatnom podelom akcija, dok SRS najavljuju “reviziju i poništavanje postupka dosadašnje privatizacije u firmama u kojima je sprovedena na nezakonit način”.
Međutim, na pitanju privatizacije najbolje se pokazuje otpor prema privatnom vlasništvu i tržišnoj privredi, te se zato na ovom problemu suštinski prelama i odnos prema reformama. Suštinski otpor promenama odredio je i karakter reformi koje je Vlada promovisala. Svaki reformski korak bio je propraćen nerazumevanjem i kritizerstvom, pre svega sa nacionalističkih, egalitarističkih i kolektivističkih pozicija. To ne znači da prethodna Vlada nije pravila greške, međutim, osnovna orijentacija je uvek bila na udaru, čime je u suštini onemogućeno uspostavljanje sistematskog okvira čija bi pravila važila za sve podjednako. Otpor reformama dolazi iz dva pravca: od stanovništva, koje nije naviklo na tržišnu disciplinu i rad, na krupni biznis, koji pokušava da ostvari svoje uticaje na ekonomsku politiku, pa i na politiku i medije. Takođe, srbijansku ekonomiju karakteriše i veliki broj fabrika-proizvođača, naviklih na socijalističku, samoupravnu “državnu zaštitu”. Naime, to su firme koje “najpre prave robu, a onda traže tržište, one mogu svoju robu prodati samo domaćim kupcima i to pod uslovom da ih Vlada zaštiti od konkurencije “Mnogi privrednici i ekonomisti se zalažu za što veću liberalizaciju, jer ” velike barijere u regionu demotivišu strane investitore”. Po njima, samo zaključivanje ugovora o slobodnoj trgovini za ceo region otvara put ka integraciji sa EU. Međutim, predizborna kampanja je pokazala da dominira koncept samoizolacije i ekonomskog patriotizma, odnosno da jedni zagovaraju primat ekonomskih, drugi pravnih i reformi institucija; jedni su za ubrzanje dinamike, a drugi ocenjuju da je i sadašnja dinamika prebrza. Srbija je jedina tranziciona zemlja koja se suočava sa recesijom, padom proizvodnje, spoljnotrgovinskim debalansom, jer još nije došla do nacionalnog konsenzusa u pogledu željenog cilja i generalnih strateških pravaca.
Ukoliko se ne pokrenu stvarne reforme, a malo je verovatno da hoće, patriotski blok će to kompenzirati retorikom o vraćanju na teritorije koje su navodno “izgubili”. Akademik Veselin Đuretić, artikulišući takvu orijentaciju, pita se ” da li je moguće da Albanci i Hrvati veruju da će Srbi odustati tek tako od povratka na svoje”.Siromaštvo, odsustvo demokratske tradicije i odgovornosti sprečava suštinsku demokratizaciju Srbije i svodi je samo na formu bez ikakvog sadržaja.
Unifikacija Evrope povećava distancu sa Balkanom, jer su njeni standardi za Balkan uglavnom sve više nedostižni. Reklo bi se da nema suštinske prosvećenosti neophodne za prihvatanje evropskih standarda. Zahtevi koji su postavljeni pred ova društva (tržište i vladavina prava, pre svega) uvode ih u dalju radikalizaciju, zbog nesposobnosti za stvarnom modernizacijom. Stoga, kako kaže Zbignjev Bžežinski, za sustinski preobražaj ovih društava potrebno je “istorijsko strpljenje”. Svojim otporom promenama Srbija ceo region drži kao taoca. Radikalizacija Srbije je logičan rezultat ratne politike i otpora suočavanju.
Ekonomske reforme su nakon izvesnog pomaka u prethodnoj godini gotovo zaustavljene nakon ubistva Zorana Đinđića. Privatizacija je možda jedini reformski proces koji nije zakazao u prošloj godini. Ambiciozni plan ministra Aleksandra Vlahovića, o prodaji hiljadu preduzeća, ostvaren je u potpunosti, što je tri puta više nego u prethodnoj godini.
Od prodaje je zarađeno milijardu i 240 miliona eura, a novi vlasnici su se obavezali da u kupljena preduzeća investiraju više od 700 miliona eura, te da za socijalni program obezbede više od 275 miliona eura. Proces privatizacije je, međutim, osporen na isteku mandata Vlade. Osim čelnika sindikata, koji su zahtevali da se do dolaska nove vlade stavi moratorijum na privatizaciju (što je dobijeno), mnogo ozbiljnija kritika došla je od strane Saveta za borbu protiv korupcije, organa koji je osnovala sama Vlada Srbije.
Međutim, izveštaj tog Saveta pokazuje da su se njegovi članovi bavili pitanjima koja ne spadaju u njihovu nadležnost, što ukazuje na to da su kritike više ideološkog i demagoškog karaktera. Uz podršku sa vrha, Srpska pravoslavna crkva se i tokom prošle godine otvoreno nameće kao vrhovni i moralni i ideološki arbitar, počev od vaspitanja dece i omladine, do sveukupne kulturne i civilizacijske orijentacije društva. Vrednosti koje promoviše odlikuju se krajnjom arhaičnošću, kolektivizmom, antizapadnjaštvom i ksenofobijom, dok je način na koji ih promoviše obeležen visokim stepenom netolerancije, pa čak i agresivnosti. Ekstremna netrpeljivost prema svemu što dolazi iz zapadnog kulturnocivilizacijskog kruga jedna je od najznačajnijih poruka koje SPC šalje svojim vernicima. U tome je SPC u potpunosti dosledna svom življenom idolu, vladiki Nikolaju Velimiroviću, koji je u novijoj istoriji Srbije video zaveru Zapada smišljenu da se tek “oslobođena srpska raja pretvori u raju trulog Zapada”.
Ovakvoj ulozi Crkve na ruku idu i događaji na političkoj sceni u Srbiji, pre svega, diskreditacija prethodne vlade, njeno obaranje i ishod decembarskih parlamentarnih izbora. Pobednička koalicija je na izborima i inače promovisala Crkvu kao svog saveznika u obaranju Slobodana Miloševića i podsticala njene aspiracije na značajniju društvenu ulogu. Sve ukazuje na opštu klerikalizaciju i težnju SPC da preuzme vodeću društvenu i političku ulogu. Da je tako, pokazuje i njen angažman u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i na Kosovu.
Posebno je važna njena uloga u Makedoniji, jer još uvek traje spor oko autokefalnosti Makedonske crkve. Ako se uzme u obzir da se pravoslavna crkva identifikuje sa nacijom, onda je spor sa Makedonskom crkvom u suštini spor oko priznavanja makedonske nacije. Otuda SPC zajedno sa armijom ima posebno mesto u održavanju iluzije da će se u bliskoj budućnosti povratiti srpske etničke teritorije koje će se, kada se promene međunarodne okolnosti, ujediniti sa Srbijom.
Vojska je još uvek ključni faktor u određivanju političkih zbivanja u zemlji. Ionako glomazna, Vojska se danas nalazi na istorijskom raskršću: da li da krene ka Partnerstvu za mir, što podrazumeva radikalni preobražaj i prihvatanje kolektivnog sistema bezbednosti, ili da se opredeli za tradicionalizam, odnosno za zadržavanje dosadašnjeg individualnog modela odbrane i bezbednosti i oslanjanja na vlastite snage. Vojska je dodatno opterećena teškom ratnom hipotekom, a svoju nesposobnost za suočavanjem i pročišćavanjem kompenzira traganjem za vlastitim identitetom u pravoslavnoratničkoj tradiciji, što izuzetno pogoduje nacionalističkim idejama.
Nakon formiranja nove Državne zajednice Srbija i Crna Gora, i promenom Vrhovnog saveta za odbranu, vojska je izgubila svog zastupnika, predsednika SRJ, Vojislava Koštunicu. Za novog ministra odbrane bio je predviđen Zoran Živković, ali je ubistvo premijera Đinđića nametnulo drugačija kadrovska rešenja. Istovremeno, međutim, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, Vojska je podvrgnuta jakim pritiscima međunarodne zajednice i intenzivnim pripremama za priključenje Partnerstvu za mir. Sprečen je vojni puč, nakon ubistva premijera, mada su pučisti ostvarili svoje ciljeve. Međutim, vojska je od tada pod stalnim nadzorom međunarodne zajednice.
U četvrtoj godini transformacije ( velikog čišćenja) policije i tajne službe od pogubnog nasleđa miloševićevskog i postmiloševićevskog ( podzemnog) režima došlo je do otvorenog obračuna “združenih” snaga mafijaša kolumbijskog tipa, ratnih profitera i zločinaca sa reformskom i proevropskom strujom u policiji i uopšte u Srbiji koju je predvodio dr Zoran Đinđić. “Združene” snage su preduhitrile legalne i lojalne Vladi dr Đinđića snage (većinske) u policiji i Bezbednosno informativnoj agenciji (u manjini) i ubile premijera, kao prvi i najvažniji korak u izazivanju haosa i realizaciji državnog udara.Vlada je morala da reaguje zavođenjem vanrednog stanja i aktiviranjem “Sablje”, najveće policijske akcije u novijoj istoriji Srbije. “Sablja” je na najbolji način pokazala snagu policije kada joj se “odvežu ruke” ali i većinu njenih slabosti koje su čisto policijske ( loši i po raznim linijama uticaja podeljeni kadrovi u svim delovima komandne vertikale, ” stare veze” sa mafijom, zastarela tehnika…) ali i slabosti (korumpiranost) drugih, pratećih institucija i organa, prvenstveno pravosudnih. Policija je u akciji “Sablja” dobila prvu rundu u obračunu sa organizovanim kriminalom, ali samo na funkcionalnom, policijskom, nivou. Što se tiče strukturalnog obračuna sa mafijom u Srbiji, rezultati su beznačajni: prvi ( finansijski) i drugi ( politički) nivo neuspelog državnog udara marta 2003. ostali su van domašaja policije i tajne službe i “krug” je zatvoren na trećem nivou gde “sede” i čekaju presudu ( ili su u begu) puki izvršioci. To je razočaralo (demoralisalo) mnoge policajce koji su učestvovali u “Sablji” jer su mislili da je, napokon, došao trenutak obračuna sa svemoćnom mafijom. Policija i tajne službe su, izgleda, “završile” posao i nastavile sa transformacijama (započetim 5. oktobra 2000.) na putu ka savremenoj, proevropskoj policiji, servisu građana. Promene, kadrovska čišćenja i parlamentarna kontrola zakonitosti rada, dešavaju se i u Bezbednosno informativnoj agenciji i drugim službama ( Vojska i MIP) ali zasad su “stidljive”, jer čekaju da vide koji kurs će zauzeti nova Vlada. Ključni problem nije rešen: finansijska i politička mafija ne samo da postoji već smišlja ( i realizuje) način da i formalno vlada Srbijom.
Kosovsko pitanje je i tokom 2003. zadržalo veoma visok prioritet u političkoj retorici Srbije. Njegova uloga u srpskom nacionalnom programu kao sredstva, a ne cilja nacionalnog projekta, ponovo je aktuelizovana. Početkom 2003. ponovo je, preko Kosova, otvoreno pitanje državnih granica na Balkanu. Srbijanski političari su na insistiranje Albanaca na nezavisnosti Kosova, zapretili da će Srbija zatražiti novi Dejton i
sveukupno redefinisanje granica na Balkanu. Nebojša Čović, potpredsednik Vlade, izjavio je da “ako su oni (Albanci) za nezavisnost, mi ( Srbi) smo za podelu Kosmeta”.
Na pretpostavljenu, a sve izvesniju, dilemu, ponudu, da Srbija bira ” između Kosova i Evrope”, Čović odgovara da “razgovor o nezavisnosti Kosova ne dolazi u obzir i ako je cena ulaska u EU nezavisno Kosovo – hvala lepo, nećemo ući u EU”.
I pored nemoći srpske političke elite kada je Kosovo u pitanju, insistira se na staroj matrici. U suštini su na sceni dva suprotstavljena pristupa: scenario međunarodne zajednice koji je još uvek u fazi definisanja, a koji neumoljivo postavlja svoj okvir; i onaj srpski, koji ne priznaje i ne prihvata novu realnost koja će u krajnjoj liniji uticati na konačni status Kosova. Mark Grosman, treći čovek američke diplomatije, prilikom nedavne posete Evropi najavio je i vremenski okvir za rešavanje kosovskog pitanja, koji će, po svemu sudeći, biti 2005, jer se SAD žure da smanje svoje vojno prisustvo u regionu. Beograd očigledno nije pripremljen za tako kratak rok, jer je kosovskim problemom zamagljivao svoju nesposobnost da rešava unutrašnje probleme Srbije.
Osnovno pitanje koje se postavlja pred tranzicione vlade jeste reforma sudstva i, shodno tome, pokretanje sudskih postupaka protiv onih koji su se ogrešili o ljudska prava. Za Srbiju je taj problem trostruko veći zbog raspada bivše Jugoslavije, ratova koje je vodila i procesa dekomunizacije čitavog sistema. U najvećem broju slučajeva tranzicije iz autoritarnih režima, pravosuđe je bilo kompromitovano kao deo starog režima, jer je sprovodilo represivnu politiku zaogrnutu u pravo. Miloševićeva vladavina ostavila je duboki trag na čitav sistem, a posebno na pravosuđe. Odgovornost za odsustvo tranzicije u oblasti pravosuđa, svakako snosi i
Ministarstvo pravde i ministar Vladan Batić. Iako je nesporno da je u ovoj oblasti učinjeno mnogo više nego što najveći broj nosilaca pravosudnih funkcija to želi javno da prizna (povećanje plata sudijama i tužiocima, tehničko opremanje sudova i rekonstrukcija zgrada, osnivanje specijalnih odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i ratnih zločina itd.), očigledno je da je Ministarstvo pravde učinilo veoma malo na reformi zakonodavstva, te da je izostala inicijativa za izradu nekih od najvažnijih zakona u pravnom sistemu, kao što je, na primer, slučaj sa gotovo svim procesnim zakonima. Sa druge strane, nije učinjeno dovoljno na tome da se dosledno sprovedu zakoni koji su doneti, niti da se spreče nepovoljne posledicestupanja na snagu nekih odredbi za koje još nisu bili ispunjeni svi tehnički i materijalni uslovi. Tako se dogodilo da Ministarstvo pravde dva puta dočeka potpuno nespremno stupanje na snagu odredbi o promenjenoj sudskoj nadležnosti.
Tokom 2003. godine izmenjen je set zakona kojim se definišu nadležnosti i položaj pravosudnih organa (Zakon o visokom savetu pravosuđa, Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o sudijama). Izmenama ovih zakona nastavljen je trend ukidanja nezavisnosti i ograničavanja sudske vlasti uz istovremeno povećanje uticaja zakonodavne, a posebno izvršne vlasti na rad pravosudnih organa. Uvođenje vanrednog stanja u Srbiji 13. marta 2003. godine zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i ovlašćenja koja su na osnovu vanrednog stanja dobili pojedini državni organi, još više je podstaklo i ogolilo ovaj trend.
Odnosi Srbije i Crne Gore su i dalje na silaznoj liniji, a državna zajednica de facto ne funkcioniše. Partije koje su pobedile na decembarskim izborima imaju znatno drugačiji stav prema Beogradskom sporazumu, posebno nakon obavljenog popisa koji je pokazao da se Crnoj Gori broj Srba znatno povećao i da ih ima 30 posto. Zato se može očekivati njihov angažman na centralizaciji državne zajednice. SPC je imala aktivnu ulogu u pripremi popisa i mobilisanju stanovništva da se izjasne kao Srbi. Podatke o nacionalnoj strukturi svako čita na svoj način, a to posebno važi za političke stranke. Opozicione stranke (prosrpske) tumače rezultate kao ” krah separatizma” u Crnoj Gori, dok vladajuće stranke izjavljuju da je Crna Gora “bila i ostala građanska država ma kako se zvali njeni stanovnici”. Ključni problem državne zajednice je pitanje ” harmonizacije”. Vlada Srbije je usvojila Nacrt zakona o Akcionom planu harmonizacije ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore, međutim, u tome se nije daleko odmaklo, pre svega na planu harmonizacije carinskog sistema.
Proces normalizacije u regionu na kojem je insistirala međunarodne zajednica je u protekle tri godine dao značajne rezultate. Čak i nakon ubistva premijera Đinđića regionalni lideri su pokazali visok stepen solidarnosti sa srbijanskom Vladom. Ne samo da su skoro svi prisustvovali sahrani premijera, već je njih nekolicina učinilo niz gestova koji su pokazali da Srbiju percipiraju kao značajan faktor stabilnosti regiona. Tako je hrvatska vlada odmah nakon ubistva premijera suspendovala vizni režim, što je imalo veliki psihološki uticaj na odnose dve zemlje. Međunarodna zajednica je takođe pokazala veoma visok nivo solidarnosti, te je u toku vanrednog stanja, što je presedan, Srbija primljena u Savet Evrope.
Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, privredne reforme su gotovo potpuno zaustavljene, što je i bio cilj atentatora i naručilaca atentata. Napori Vlade, mada su neki od njih izazivali oprečne reakcije, dali su neke početne rezultate na tom planu. Neki stručnjaci iz G17 Plus, koji su učestvovali u definisanju te politike, posebno na spoljnotrgovinskoj liberalizaciji, završili su kao njeni najžešći kritičari, odnosno na poziciji ekonomskog patriotizma. Retorika egalitarističko-etatističke orjentacije dobila je na zamahu u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore, što najavljuje da će država ponovo preuzeti brigu u rešavanju socijalnih i ekonomskih problema. Ogromne tenzije između političara i novinara u 2003. godini posebno su se zaoštrile, a uticaji različitih interesnih grupa, struktura i nstitucija na medije došli su do punog izraza. Najteže sporove u odnosima između vlasti i medija izazivalo je imenovanje članova Saveta za radiodifuziju koji ima veoma važne nadležnosti u regulisanju pitanja koja se tiču elektronskih medija. U višemesečnoj krizi u vezi sa Savetom za radiodifuziju, ni vlast ni predstavnici medija nisu pokazali spremnost za kompromisno rešenje. Spor oko Saveta za radiodifuziju pokazao je i nameru pojedinih interesnih grupa izvan vlasti da opstruiraju proces ustanovljenja tog regulatornog tela. Još nije donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama što je jedan od najbitnijih uslova za nezavisno i istraživačko novinarstvo.
U vreme vanrednog stanja, uvedenog nakon ubistva premijera Đinđića, medijske slobode su bile delimično ograničene, a urednici glavnih medija morali su svakodnevno da idu na brifinge u Vladu Srbije. Tada su zabranjeni listovi ” Identitet” i “Nacional”. “Identitet” su finansirale osobe protiv kojih je podignuta optužnica za ubistvo premijera, a glavni i odgovorni urednik lista uhapšen je za vreme akcije ” Sablja”. U vreme vanrednog stanja donet je i Zakon o javnom informisanju, pri čemu je izbegnuta javna rasprava o pojedinim važnim amandmanima poslanika koje je Vlada podržala, što je izazvalo negodovanja predstavnika medija.
Iako je država nakon ” petog oktobra” učinila značajne korake u pravcu promocije ljudskih prava, unapređenja standarda i implementacije kroz samu praksu, različiti oblici diskriminacije i netolerancije prema manjinskim grupama svakodnevno su prisutni. Iako se možda ređe manifestuju kroz ekstremne situacije i izrazito brutalna ponašanja, što je bio slučaj u vreme prethodnog režima, preživeli su kroz suptilnije i perfidnije forme izražavanja.
Na udaru rasne diskriminacije uvek su pripadnici Roma, i to u gotovo svim oblastima društvenog života; rasna diskriminacija i dalje prati i veliki broj Kineza koji žive i rade u Srbiji, mada je ekonomska korist umnogome akumulirala nekadašnju otvorenu netrpeljivost prema njima; razni vidovi diskriminacije prema ženama, nacionalnim manjinama, izbeglicama, hendikepiranim osobama itd., neretko se u javnosti i ne doživljavaju kao diskriminatorsko ponašanje, što ukazuje na urgentnu potrebu edukovanja stanovništva i veću intervenciju od strane državnih institucija, javnih ličnosti i NVO. Osim toga, državni aparat, odnosno institucije, devastirane su i veoma slabe. S jedne strane, povezane su sa organizovanim kriminalom, a, s druge, što u datim okolnostima imaju malu ponudu, pogotovo kada je u pitanju socijalna i ekonomska bezbednost građana. Tranzicija u društvima kao što je Srbija ima svoje limite upravo zbog karaktera društva koje teško prihvata novi koncept vrednosti, promovisan i iskazan preko Saveta Evrope, OEBS i EU. Taj koncept se doživljava kao zapadni implant koji se prihvata samo mehanički. Otuda i monitoring ljudskih prava ima ograničeni domet, jer se ne ulazi u suštinu samog društva, njegovih vrednosti, ograničenja i predrasuda. Kao reakcija na takav koncept javlja se otpor i negacija svega što dolazi sa Zapada. Stremi se zatvaranju i samoizolaciji i glorifikovanju vlastitog etniciteta.
Da bi mediji i kultura dali suštinski doprinos u promovisanju novog Balkana, neophodno je negovati intelektualne slobode, rasprave o Svim ključnim pitanjima i istraživanjima. U tom smislu od pomoći bi mogle da budu unutrašnje snage, istina veoma slabe, koje bi iznutra promovisale vrednosti koje su, za sada, samo nametane spolja. Haški tribunal će sigurno biti nezaobilazan u svim promišljanjima budućnosti, posebno u Srbiji. Saznanja koja se kumuliraju u Hagu već su ogroman teret za srbijansko društvo, neka vrsta ogledala koje se negira i zaobilazi. Srbija ne može graditi svoju budućnost na lažima. U tom smislu, mediji, koji su deo te šire slike Srbije i koji reflektuju sve njene probleme i zablude, nisu u stanju da u ovom trenutku igraju tako važnu i nezaobilaznu ulogu kao što bi trebalo. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji Međunarodna zajednica, i pored svih napora da stabilizuje Srbiju i od nje napravi lidera na Balkanu, nije uspela da sagleda karakter promena 5. oktobra, kao i onih nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Shodno tome nije uspela da konsoliduje proreformske snage koje su ostale razbijene i do kraja 2003. potpuno marginalizovane. Prihvatanjem teze o “demokratskom nacionalizmu” međunarodna zajednica je u suštini pristala na normalizaciju konzervativnog etničkog nacionalizma, koji po definiciji opstruira svaku liberalizaciju. Osnovne odlike srpskog konzervatizma su: totalno odsustvo ekonomskog mišljenja i u tom smislu opredeljenja za razvoj; odsustvo političkog pluralizma; shvatanje demokratije kao anarhije; ksenofobičnost.
Zaključci:
• Reformski napori u Srbiji zaustavljeni su ubistvom premijera Zorana Đinđića, a decembarski parlamentarni izbori doveli su do ugrožavanja nivoa ostvarenih napredaka nakon 5. oktobra;
• Prošlogodišnji događaji su omogućili da se tradicionalni konzervativizam ponovo učvrsti kao dominatna politička opcija koju karakteriše antievropejstvo i nerazumevanje savremenih tokova i civilizacijskih vrednosti;
Pobeda Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke na decembarskim izborima ukazuje na to da će se nastaviti politika konzervativizma, što se posebno prelama preko debate o novom ustavu, rešavanju kosovskog i vojvođanskog pitanja, saradnji sa Haškim tribunalom, odnosu prema državnoj zajednici i odbijanju suočavanja sa neposrednom prošlošću.
Orijentacija koja je pobedila na izborima usmerena je na onemogućavanje alternative i gušenje intelektualnih sloboda;
Ovakav institucionalni okvir suštinski je u suprotnosti sa konceptom ljudskih prava, a time i sa svim međunarodnim konvencijama kojima se ona garantuju, i sužava prostor za ostvarenje građanskih, političkih i manjinskih prava.
Saradnja sa Haškim tribunalom je imperativ ne samo zbog uspostavljanja odgovornosti i pravičnosti, već i zbog koncepta vrednosti koje Tribunal Ljudska prava i odgovornost
Preporuke:
Imajući u vidu antireformski i antievropski konzervativizam, koji je pobedio osamdesetih, neophodno je menjati kulturno-vrednosni obrazac kroz intenzivno obrazovanje i podizanje društvene svesti, posebno mladih generacija;
• Neophodno je stvoriti novu koaliciju za reforme koja bi uporište imala u zajedničkom programu svih liberalnih snaga;
• Potrebno je koncipirati sveobuhvatni program za suočavanje društva sa neposrednom prošlošću u kojem bi učestvovao što širi front društvenih i političkih snaga koje korespondiraju sa savremenim civilizacijskim vrednostima i moralnim konstantama;
•Za ostvarivanje ovih ciljeva potrebni su profesionalni i odgovorni mediji i puno poštovanje konvencija, pre svega, Saveta Evrope, koje su odnedavno postale međunarodna obaveza svih nivoa društva i vlasti.
Prvobitno objavljeno na www.helsinki.org.yu
