Godišnji izveštaj za 2003 (prvi deo)

Uvod

Ubi­stvo pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća  obe­le­ži­lo je ne samo celu 2003. godi­nu, već će, sude­ći po razvo­ju situ­a­ci­je u Srbi­ji, pred­sta­vlja­ti isto­rij­sko ras­kr­šće za Srbi­ju: za ili pro­tiv Evro­pe. Ubi­stvom reform­skog pre­mi­je­ra, ne samo da su zau­sta­vlje­ne refor­me i pre­ki­nu­ta sarad­nja sa Haškim tri­bu­na­lom, već je otvo­ren put radi­ka­li­za­ci­ji Srbi­je, što su potvr­di­li i
van­red­ni par­la­men­tar­ni izbori.

Nespo­sob­nost i nesprem­nost DOS da napra­vi dis­kon­ti­nu­i­tet sa Milo­še­vi­će­vim poli­ti­kom, poseb­no rat­nom, otvo­ri­lo je put resta­u­ra­ci­ji regi­me anci­e­ne i ube­dlji­voj pobe­di nje­go­vih pred­stav­ni­ka na van­red­nim par­la­men­tar­nim izborima.

Od ubi­stva pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća do par­la­men­tar­nih izbo­ra ostva­re­ni su sko­ro u celo­sti cilje­vi puze­a­eg puea, upr­kos poku­ša­ju među­na­rod­ne zajed­ni­ce da odr­ži kurs refor­mi kroz, pre sve­ga, pri­jem SCG u član­stvo Save­ta Evro­pe već tokom van­red­nog sta­nja. Sve aktiv­no­sti uje­di­nje­nih sna­ga (cela opo­zi­ci­ja, veći­na nevla­di­nih orga­ni­za­ci­ja i medi­ja) bile su usme­re­ne na oba­ra­nje vla­de i nje­nu kom­pro­mi­ta­ci­ju. Na izbo­ri­ma su pobe­di­le one sna­ge koje su zbog reša­va­nja "naci­o­nal­nog pita­nja" odla­ga­le tran­zi­ci­ju i demo­kra­ti­za­ci­ju društva.

Zbog istro­še­no­sti i pora­za naci­o­nal­nog pro­jek­ta, kao i zbog spre­ča­va­nja stva­ra­nja alter­na­ti­ve, kon­zer­va­tiv­na srp­ska eli­ta našla je novi oslo­nac popu­li­stič­ke poli­ti­ke u pro­duk­ci­ji afe­ra i skan­da­la. Nji­hov cilj nisu bile eko­nom­ske refor­me već dis­kva­li­fi­ka­ci­ja pro­tiv­ni­ka, što je pot­pu­no deval­vi­ra­lo stvar­nu bor­bu pro­tiv korup­ci­je, kao i same reforme.

Pobe­da SRS i DSS garan­ci­ja je da će se kurs nasta­vi­ti, što se pre­la­ma pre­ko deba­te o novom usta­vu, reša­va­nju kosov­skog i voj­vo­đan­skog pita­nja, sarad­nji sa Haškim tri­bu­na­lom, odno­su pre­ma držav­noj zajed­ni­ci i odbi­ja­nju suo­ča­va­nja sa nepo­sred­nom pro­šlo­šću. Radi­ka­li­za­ci­ja poli­ti­ke u Beo­gra­du dodat­no desta­bi­li­zi­je, ne samo zemlju, već i ceo region.

Ubi­stvo pre­mi­je­ra je isto­vre­me­no i upe­ča­tlji­va ilu­stra­ci­ja nasi­lja koje je karak­te­ri­sa­lo čita­vu pret­hod­nu dece­ni­ju, ne samo na rati­šti­ma, već i sam poli­tič­ki život u Srbi­ji. U tom smi­slu poseb­no je indi­ka­ti­van način na koji se vodi suđe­nje ubi­ca­ma pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća. Suđe­nje se već na samom počet­ku pre­tvo­ri­lo u far­su i poku­šaj da se ubi­stvo pri­ka­že kao obra­čun mafije.

Isto­vre­me­no, nere­še­na ubi­stva Iva­na Stam­bo­li­ća, Slav­ka Ćuru­vi­je i poku­šaj ubi­stva Vuka Dra­ško­vi­ća i dalje opte­re­ću­ju i sim­bo­li­šu nemo­guć­nost dru­štva da iza­đe iz zača­ra­nog kru­ga poli­tič­kog nasi­lja. Poseb­no zastra­šu­ju­ća je činje­ni­ca da žrtva (Vuk Dra­ško­vić) ula­zi u svo­je­vr­snu koa­li­ci­ju sa lju­di­ma koje optu­žu­je za poku­šaj ubi­stva. Ima­ju­ći u vidu razvoj situ­a­ci­je nakon ubi­stva Zora­na Đin­đi­ća, dvo­go­di­šnji rezul­ta­ti nje­go­ve Vla­de uop­šte nisu zanemarljivi.

Vla­da je za tovre­me pre­du­ze­la kon­kret­ne kora­ke uprav­cu suštin­ske trans­for­ma­ci­je zemlje, kao i kon­kret­ne kora­ke ka izla­sku iz izo­la­ci­je i povrat­ku u među­na­rod­nu zajed­ni­cu. Ulo­ga pre­mi­je­ra Đin­đi­ća bila je jedin­stve­na u pro­fi­li­sa­nju reform­ske poli­ti­ke i, u veli­koj meri, nje­gov vla­sti­ti izbor i iza­zov. Alter­na­ti­va, koju je pre­mi­jer Zoran Đin­đić počeo da kri­sta­li­še tako što je peto­ok­to­bar­sku pro­me­nu sta­vio u funk­ci­ju refor­mi za koje nije imao legi­ti­mi­tet, nakon nje­go­ve smr­ti pre­la­ma se kroz unu­tra­šnju dina­mi­ku u Demo­krat­skoj stran­ci. Uvo­đe­nje van­red­nog sta­nja u datim okol­no­sti­ma ima­lo je za cilj sta­bi­li­za­ci­ju zemlje i bor­bu pro­tiv orga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, koji je pre­ko " zemun­skog kla­na" bio uklju­čen i u samo ubi­stvo pre­mi­je­ra. Među­na­rod­na zajed­ni­ca je, i pored jasnih povre­da ljud­skih pra­va u nekim slu­ča­je­vi­ma, podr­ža­la van­red­no sta­nje i, što je bez pre­se­da­na, za to vre­me pri­mi­la Srbi­ju i Crnu Goru u Savet Evrope.

Gru­pa 17 plus, koja se polo­vi­nom godi­ne kon­sti­tu­i­sa­la kao poli­tič­ka stran­ka, bila je nosi­lac kam­pa­nje pro­tiv Vla­de, uz podr­šku medi­ja i naj­ve­ćeg dela NVO, kao i delo­va DOS. Defa­ma­ci­ja čla­no­va Vla­de kroz sva­kod­nev­nu pro­i­zvod­nju afe­ra i skan­da­la, te stal­ni pri­ti­sak za ras­pi­si­va­nje izbo­ra, na kra­ju je od Vla­de iznu­dio taj potez.

Jedan od osnov­nih moral­nih pro­ble­ma srbi­jan­skog dru­štva je odsu­stvo sprem­no­sti za suo­e­a­va­nje sa nedav­nom pro­šlo­šau, rato­vi­ma i rat­nim zlo­e­i­nom. Suo­ča­va­nje je pre­mi­sa poli­tič­ke slo­bo­de, a time i demo­kra­ti­za­ci­je, jer samo svest o kri­vi­ci vodi ka sve­sti o soli­dar­no­sti i odgo­vor­no­sti. Osim tog unu­tra­šnjeg limi­ti­ra­ju­ćeg fak­to­ra za isko­rak ka evrop­skim civi­li­za­cij­skim dostig­nu­ći­ma, to je isto­vre­me­no i glav­na pre­pre­ka za sta­bi­li­za­ci­ju odno­sa sa suse­di­ma i obno­vu pove­re­nja u regi­o­nu. Da bi takav pro­je­kat bio efi­ka­san mora biti pro­kla­mo­van kao držav­na poli­ti­ka oko koje bi bio postig­nut naci­o­nal­ni kon­sen­zus. Sa Srbi­jom to nije slu­čaj, zbog nesprem­no­sti srp­skog dru­štva, prven­stve­no eli­tâ da pri­hva­te deo sop­stve­ne odgo­vor­no­sti za zbi­va­nja u posled­njoj dece­ni­ji pro­šlog veka, što se naj­bo­lje vidi kroz njen odnos pre­ma Haškom tri­bu­na­lu i, poseb­no, pre­ma suđe­nju Slo­bo­da­nu Miloševiću.

Poraz i izo­sta­nak bilan­sa ono­ga što se desi­lo u pro­te­kloj dece­ni­ji, neo­du­sta­ja­nje od veli­ko­dr­žav­nog pro­jek­ta, kri­za iden­ti­te­ta i fru­stra­ci­ja, dove­li su do revi­ta­li­za­ci­je tra­di­ci­o­nal­nog kon­zer­va­ti­zma. Decem­bar­ski izbo­ri su na neki način pomo­gli da se sagle­da pra­vo sta­nje u Srbi­ji. Da bi se razu­me­li ova­kvi izbor­ni rezul­ta­ti potreb­no je ana­li­zi­ra­ti ne samo peri­od od 5. okto­bra, već tre­ba sagle­da­ti Srbi­ju kroz celi XX vek – njen odnos pre­ma obe Jugo­sla­vi­je, kao i, pre sve­ga, pre­ma temelj­nim vred­no­sti­ma zapad­nog demo­krat­skog sve­ta kao što su trži­šna pri­vre­da, vla­da­vi­na pra­va i odnos pre­ma manji­na­ma. Ako se to ima u Ljud­ska pra­va i odgo­vor­nost u vidu jasno je da je i dana­šnja Srbi­ja, kao što je bilo i tokom goto­vo čita­vog XX veka, dubo­ko pro­tiv Zapa­da. Dakle, radi se o ori­jen­ta­ci­ji pro­tiv pro­me­na, koje su samo u posled­njih pet­na­est godi­na dva puta odbijene.

Prvi put, anti­bi­ro­krat­skom revo­lu­ci­jom i ruše­njem save­znog pre­mi­je­ra Ante Mar­ko­vi­ća, i, sada, ubi­stvom Zora­na Đin­đi­ća. Srbi­ja je u fazi luta­nja, bez pra­vog usme­re­nja i vizi­je, opre­de­lje­nja pre­ma Hagu, pre­ma nedav­noj pro­šlo­sti i izgrad­nji dru­štve­nog sistema.

Pro­ce­si koji se vode u Haškom tri­bu­na­lu, poseb­no pro­ces pro­tiv Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća, dra­ma­tič­nom brzi­nom ogo­lja­va­ju Milo­še­vi­će­vu maši­ne­ri­ju smr­ti. Tuži­la­štvo je uspe­lo da kroz sistem nagod­bi obez­be­di dovo­ljan broj insaj­de­ra koji doka­zu­ju pove­za­nost MUP, JNA i Milo­še­vi­ća sa voj­ska­ma i poli­ci­ja­ma u tzv. Repu­bli­ci Srp­skoj Kra­ji­ni i Repu­bli­ci Srp­skoj. Pri­zna­nje Mila­na Babi­ća da je uče­stvo­vao u "pro­go­nu ne-Srba na rasnoj ver­skoj i poli­tič­koj osno­vi" je goto­vo do kra­ja dove­lo postu­pak doka­zi­va­nja agre­si­je Beo­gra­da na Hrvat­sku i poči­nje­nog etnič­kog čišće­nja, masov­nih pro­go­na i zlo­či­na pro­tiv čoveč­no­sti. Među­tim, nje­go­vo poka­ja­nje ima mno­go širi zna­čaj, ne samo za nje­ga lič­no, već i za ukup­ne srp­sko-hrvat­ske odno­se u samoj Hrvatskoj.

Naža­lost, u Srbi­ji ono je okva­li­fi­ko­va­no kao "kaja­nje iz lič­nog inte­re­sa", koje je zbog toga " veći greh, nego greh zbog kog se on kaje". Psi­ho­lo­ški gle­da­no haška isti­na sve više homo­ge­ni­zu­je uče­sni­ke i inspi­ra­to­re rata, koji se vra­ća­ju na argu­men­ta­ci­ju sa kojom su poče­li rat, ali se, sa dru­ge stra­ne, oslo­ba­đa pro­stor za sve one koji pod pri­ti­skom real­no­sti uti­ru put pro­ce­su suo­ča­va­nja. Per­cep­ci­ja Tri­bu­na­la u srbi­jan­skoj jav­no­sti, poseb­no eli­tâ, eska­li­ra u nega­tiv­nom prav­cu. Čak se za novu Vla­du odnos pre­ma Haškom tri­bu­na­la posta­vlja kao pri­o­ri­tet­no spolj­no­po­li­tič­ko pita­nje. Spolj­no­po­li­tič­ki eksper­ti bli­ski Voji­sla­vu Koštu­ni­ci isti­ču da će fokus biti na " sme­ni Kar­le del Pon­te", jer Alek­san­dar Fatić sma­tra da, "kada su to uspe­li Tut­si iz Ruan­de, zašto ne bi i Srbi".1 Ishod van­red­nih par­la­men­tar­nih izbo­ra, kao i pred­sed­nič­kih pre toga, u sušti­ni je iden­ti­fi­ko­vao pra­vo sta­nje na poli­tič­koj sce­ni, koja je u veli­koj meri bila zama­glje­na. Ishod je deman­to­vao tezu o demo­krat­skom poten­ci­ja­lu Srbi­je i nje­noj demo­krat­skoj tra­di­ci­ji i poka­zao da se opšte raspo­lo­že­nje kre­će izme­đu načel­ne želje za pri­klju­če­njem Evro­pi, s jed­ne stra­ne, i mili­tant­nog kon­zer­va­ti­zma, sa dru­ge, koji odbi­ja odgo­vor­nost i oba­ve­ze koje takva ori­jen­ta­ci­ja podrazumeva.

U tom smi­slu izbo­ri su poka­za­li, pre sve­ga, kroz činje­ni­cu da su nosi­o­ci izbor­nih lista bili Slo­bo­dan Milo­še­vić i Voji­slav Šeše­lj, te da su na dru­ge dve bila još dva optu­že­na gene­ra­la (Laza­re­vić i Lukić), da se osta­lo na poli­ti­ci koja je sva sred­stva, uklju­ču­ju­ći i rato­ve, pa i rat­ne zlo­či­ne, sma­tra­la legi­tim­nim. To je ujed­no i glav­na opstruk­ci­ja za razvoj demo­kra­ti­je u postrat­noj Srbiji.

U posti­zbor­noj Srbi­ji, koju karak­te­ri­še pre­va­ga ultra­na­ci­o­na­li­sta, uz sna­žan anti­ha­ški pri­ti­sak tzv. patri­ot­skog blo­ka koji je podu­prt ekstre­mi­stič­kim kle­ri­ka­li­zmom i povrat­kom patri­jar­hal­nom tra­di­ci­o­na­li­zmu i izo­la­ci­o­ni­zmu u svim obla­sti­ma dru­štva, kri­sta­li­zo­van je otklon pre­ma refor­ma­ma Vla­de ubi­je­nog pre­mi­je­ra Đin­đi­ća. Novi pre­mi­jer Voji­slav Koštu­ni­ca je pri­li­kom for­mi­ra­nja Vla­de otvo­re­no naja­vio dis­kon­ti­nu­i­tet sa pret­hod­nom reform­skom Vla­dom pri­pre­ma­ju­ći poli­tič­ki teren za kon­ti­nu­i­tet sa Milo­še­vi­će­vim reži­mom čije ga pri­sta­li­ce podr­ža­va­ju u par­la­men­tu. Radi se o istoj poli­tič­koj matri­ci koja više nego jasno kore­spon­di­ra sa delo­vi­ma Milo­še­vi­će­vog držav­nog apa­ra­ta koji je i dalje akti­van u svim sfe­ra­ma vla­sti, poseb­no u sud­stvu, poli­ci­ji i voj­sci. Voji­slav Koštu­ni­ca u svom pro­gra­mu ne spo­mi­nje uklju­či­va­nje Srbi­je u Part­ner­stvo za mir, ali isto tako nema ni jasan reform­ski pro­gram. Sme­nje­ni su svi vode­ći kadro­vi u držav­noj administraciji.

Pre­mi­jer Voji­slav Koštu­ni­ca se opre­de­lio za kon­tro­lu u sud­stvu i jav­noj i taj­noj poli­ci­ji, dok se pot­pred­sed­nik Vla­de okre­nuo isklju­či­vo eko­nom­skoj sfe­ri. Sva mini­star­stva su "oči­šće­na" pre­ma (jedno)partijskom kri­te­ri­ju­mu podob­no­sti. U par­la­men­tu, u kome glav­nu reč vodi ultra­de­sni­ca pred­vo­đe­na radi­ka­li­ma, nema pred­stav­ni­ka naci­o­nal­nih manji­na, I već se sve otvo­re­ni­je pre­ti Voj­vo­di­ni uki­da­njem nje­ne iona­ko redu­ko­va­ne autonomije.

Odbi­ja­nje pro­ce­sa decen­tra­li­za­ci­je i regi­o­na­li­za­ci­je dru­gih delo­va Srbi­je zao­štri­će i Pita­nje San­dža­ka. Budu­ći da Srbi­ju čeka­ju i pred­sed­nič­ki izbo­ri na koji­ma se već sada kao glav­ni favo­rit vidi Tomi­salv Niko­lić, mogu­će je oče­ki­va­ti da će se kom­plet­na nova vlast zao­kru­ži­ti kao ultra­de­sni­čar­ska u kojoj je sin­tag­ma o demo­krat­skom blo­ku koji čini Koštu­ni­či­nu vla­du samo para­van za skri­va­nje pra­ve, anti­e­vrop­ske i anti­a­tlant­ske poli­ti­ke koja će biti vođe­na. Takva situ­a­ci­ja može dove­sti i do desta­bi­li­za­ci­je odno­sno uspo­ra­va­nja opo­rav­ka čita­vog regiona."Normalizovanjem" srp­skog naci­o­na­li­zma od onog Voji­sla­va Koštu­ni­ce do onog Tomi­sla­va Niko­li­ća one­mo­gu­ći­lo je pra­vlje­nje uvi­da u sušti­nu naj­no­vi­je radi­ka­li­za­ci­je koja se pri­pi­su­je, pre sve­ga, Haškom tri­bu­na­lu i Kar­li del Pon­te. Naci­o­na­li­zam koji je osam­de­se­tih indu­ko­va­la i usme­ra­va­la eli­ta, sada se gene­ri­še iz "baze", pre sve­ga kao soci­jal­ni radi­ka­li­zam. Zbog nespo­sob­no­sti i suštin­ske nesprem­no­sti za pro­me­ne, veći­na poli­ti­ča­ra sve­sno podi­la­zi takvoj radi­ka­li­za­ci­ji što se poseb­no pre­la­ma na pita­nju refor­mi. To ujed­no otkri­va dema­go­gi­ju, kon­fu­zi­ju i pro­tiv­reč­no­sti poli­tič­ke eli­te i iznad sve­ga odsu­stvo odgo­vor­no­sti. Osim toga, radi­ka­li­za­ci­ja Srbi­je je logi­čan ishod rat­ne poli­ti­ke i otpo­ra suo­ča­va­nju. To je Srbi­ju uve­lo u pro­ces rear­ha­i­za­ci­je koji dovo­di u pita­nje neka dostig­nu­ća, kao što je laič­ka drža­va, uz pove­ća­va­nje ulo­ge crkve i vojske.

Svo­jim odno­som pre­ma dva ključ­na pita­nja – moder­ni­za­ci­ji drža­ve i dru­štva i rat­nim zlo­či­ni­ma – većin­ske poli­tič­ke sna­ge su se opre­de­li­le da Srbi­ju i dalje drže u kri­mi­na­li­zo­va­noj sim­bi­o­zi držav­nog soci­ja­li­zma i naci­o­na­li­zma. Od ubi­stva pre­mi­je­ra Đin­đi­ća ta sim­bi­o­za je oja­ča­la i time mar­gi­na­li­zo­va­la iona­ko sla­bu alter­na­ti­vu koja je pod stal­nim uda­rom. Njoj su pri­pi­sa­ni svi pro­pu­sti od okto­bra 2000, do kojih je u veli­koj meri došlo, u ime lega­li­zma, u okvi­ru samog DOS. Zbog okle­va­nja da se raz­re­ši sre­di­šnje pita­nje srbi­jan­skog dru­štva – Ljud­ska pra­va i odgo­vor­nost kon­ti­nu­i­tet ili dis­kon­ti­nu­i­tet sa držav­nim soci­ja­li­zmom i naci­o­na­li­zmom – otvo­ren je put kon­so­li­da­ci­ji srp­skog konzervativizma.

U Srbi­ji je na delu sada stva­ra­nje srp­ske etnič­ke drža­ve, čiji je rezul­tat pove­ća­na neto­le­ran­ci­ja i kse­no­fo­bi­ja. Opsta­ja­nje na etnič­kom i cen­tra­li­stič­kom prin­ci­pu nemi­nov­no ugro­ža­va i opsta­nak Srbi­je, ona­ko kako naci­o­na­li­sti pri­želj­ku­ju. Negi­ra­nje Srbi­je kao slo­že­ne drža­ve pro­vo­ci­ra dalju frag­men­ta­ci­ju. Srbi­ja je i ina­če bila u latent­nom suko­bu sa Evro­pom, a sada se, pobe­dom desni­ce, taj sukob pove­ća­va. Nespo­sob­nost Srbi­je da se suo­či sama sa sobom, dovo­di do apa­ti­je, ali i do raci­o­na­li­za­ci­je, pa tako u nekim kru­go­vi­ma, poseb­no Aka­de­mi­je nau­ka, čuju se gla­so­vi da Jugo­sla­vi­ju nije tre­ba­lo ruši­ti, a Vese­lin Đure­tić, isto­ri­čar, sma­tra da je "jugo­slo­ven­ska opci­ja izlaz za sve naro­de biv­še Jugoslavije"

Nespo­sob­nost da se okre­ne refor­ma­ma, poli­tič­ka eli­ta reša­va kroz stal­no pra­vlje­nje kri­znih žari­šta, što je karak­te­ri­sa­lo kraj godi­ne poseb­no u pogle­du tre­ti­ra­nja manji­na. SPC je, osim toga, zao­štri­la i svoj stav pre­ma auto­ke­fal­no­sti Make­don­ske crkve što je u sušti­ni pre­ten­zi­ja na Makedoniju.

Stal­nim gene­ri­ra­njem hao­sa, poli­tič­ka eli­ta želi da uspo­sta­vi spe­ci­fi­čan modus viven­di sa među­na­rod­nom zajed­ni­com, od koje zbog svog "geo­stra­te­škog zna­ča­ja" na taj način oče­ku­je stal­nu finan­sij­sku pomoć.

Soci­jal­ni radi­ka­li­zam pre­ti da pot­pu­no obez­vre­di reform­ski napor pret­hod­ne Vla­de. Naj­u­spe­šni­ji podu­hvat Vla­de u pret­hod­noj godi­ni bila je pri­va­ti­za­ci­ja, mada je i ona doži­ve­la ozbilj­ne kri­ti­ke i ospo­ra­va­nje od opo­zi­ci­je koja sada dola­zi na vlast. Glav­ne pri­med­be tako­đe uka­zu­ju na ega­li­tar­ni pri­stup, jer se naja­vlju­je odu­sta­ja­nje od ten­der­skog mode­la i pre­la­že­nje na vau­čer­ski i pode­lu akci­ja zapo­sle­nim rad­ni­ci­ma. Već tokom pred­i­zbor­ne kam­pa­nje došlo je do neko­li­ko upa­da u pri­va­ti­zo­va­na pre­du­ze­ća i ospo­ra­va­nja novih vla­sni­ka, a takva prav­na nesi­gur­nost može odbi­ti poten­ci­jal­ne stra­ne inve­sti­to­re. Dve sada vode­će stran­ke ima­ju isti pogled na ovo pita­nje. DSS se zala­že da se pri­va­ti­za­ci­ja pre­o­sta­log dru­štve­nog i držav­nog kapi­ta­la oba­vi bes­plat­nom pode­lom akci­ja, dok SRS naja­vlju­ju "revi­zi­ju i poni­šta­va­nje postup­ka dosa­da­šnje pri­va­ti­za­ci­je u fir­ma­ma u koji­ma je spro­ve­de­na na neza­ko­nit način".

Među­tim, na pita­nju pri­va­ti­za­ci­je naj­bo­lje se poka­zu­je otpor pre­ma pri­vat­nom vla­sni­štvu i trži­šnoj pri­vre­di, te se zato na ovom pro­ble­mu suštin­ski pre­la­ma i odnos pre­ma refor­ma­ma. Suštin­ski otpor pro­me­na­ma odre­dio je i karak­ter refor­mi koje je Vla­da pro­mo­vi­sa­la. Sva­ki reform­ski korak bio je pro­pra­ćen nera­zu­me­va­njem i kri­ti­zer­stvom, pre sve­ga sa naci­o­na­li­stič­kih, ega­li­ta­ri­stič­kih i kolek­ti­vi­stič­kih pozi­ci­ja. To ne zna­či da pret­hod­na Vla­da nije pra­vi­la gre­ške, među­tim, osnov­na ori­jen­ta­ci­ja je uvek bila na uda­ru, čime je u sušti­ni one­mo­gu­će­no uspo­sta­vlja­nje siste­mat­skog okvi­ra čija bi pra­vi­la važi­la za sve pod­jed­na­ko. Otpor refor­ma­ma dola­zi iz dva prav­ca: od sta­nov­ni­štva, koje nije navi­klo na trži­šnu disci­pli­nu i rad, na krup­ni biznis, koji poku­ša­va da ostva­ri svo­je uti­ca­je na eko­nom­sku poli­ti­ku, pa i na poli­ti­ku i medi­je. Tako­đe, srbi­jan­sku eko­no­mi­ju karak­te­ri­še i veli­ki broj fabri­ka-pro­i­zvo­đa­ča, navi­klih na soci­ja­li­stič­ku, samo­u­prav­nu "držav­nu zašti­tu". Nai­me, to su fir­me koje "naj­pre pra­ve robu, a onda tra­že trži­šte, one mogu svo­ju robu pro­da­ti samo doma­ćim kup­ci­ma i to pod uslo­vom da ih Vla­da zašti­ti od kon­ku­ren­ci­je "Mno­gi pri­vred­ni­ci i eko­no­mi­sti se zala­žu za što veću libe­ra­li­za­ci­ju, jer " veli­ke bari­je­re u regi­o­nu demo­ti­vi­šu stra­ne inve­sti­to­re". Po nji­ma, samo zaklju­či­va­nje ugo­vo­ra o slo­bod­noj trgo­vi­ni za ceo regi­on otva­ra put ka inte­gra­ci­ji sa EU. Među­tim, pred­i­zbor­na kam­pa­nja je poka­za­la da domi­ni­ra kon­cept samo­i­zo­la­ci­je i eko­nom­skog patri­o­ti­zma, odno­sno da jed­ni zago­va­ra­ju pri­mat eko­nom­skih, dru­gi prav­nih i refor­mi insti­tu­ci­ja; jed­ni su za ubr­za­nje dina­mi­ke, a dru­gi oce­nju­ju da je i sada­šnja dina­mi­ka pre­br­za. Srbi­ja je jedi­na tran­zi­ci­o­na zemlja koja se suo­ča­va sa rece­si­jom, padom pro­i­zvod­nje, spolj­no­tr­go­vin­skim deba­lan­som, jer još nije došla do naci­o­nal­nog kon­sen­zu­sa u pogle­du želje­nog cilja i gene­ral­nih stra­te­ških pravaca.

Uko­li­ko se ne pokre­nu stvar­ne refor­me, a malo je vero­vat­no da hoće, patri­ot­ski blok će to kom­pen­zi­ra­ti reto­ri­kom o vra­ća­nju na teri­to­ri­je koje su navod­no "izgu­bi­li". Aka­de­mik Vese­lin Đure­tić, arti­ku­li­šu­ći takvu ori­jen­ta­ci­ju, pita se " da li je mogu­će da Alban­ci i Hrva­ti veru­ju da će Srbi odu­sta­ti tek tako od povrat­ka na svoje".Siromaštvo, odsu­stvo demo­krat­ske tra­di­ci­je i odgo­vor­no­sti spre­ča­va suštin­sku demo­kra­ti­za­ci­ju Srbi­je i svo­di je samo na for­mu bez ika­kvog sadržaja.

Uni­fi­ka­ci­ja Evro­pe pove­ća­va distan­cu sa Bal­ka­nom, jer su nje­ni stan­dar­di za Bal­kan uglav­nom sve više nedo­sti­žni. Reklo bi se da nema suštin­ske pro­sve­će­no­sti neop­hod­ne za pri­hva­ta­nje evrop­skih stan­dar­da. Zahte­vi koji su posta­vlje­ni pred ova dru­štva (trži­šte i vla­da­vi­na pra­va, pre sve­ga) uvo­de ih u dalju radi­ka­li­za­ci­ju, zbog nespo­sob­no­sti za stvar­nom moder­ni­za­ci­jom. Sto­ga, kako kaže Zbi­gnjev Bže­žin­ski, za sustin­ski pre­o­bra­žaj ovih dru­šta­va potreb­no je "isto­rij­sko str­plje­nje". Svo­jim otpo­rom pro­me­na­ma Srbi­ja ceo regi­on drži kao tao­ca. Radi­ka­li­za­ci­ja Srbi­je je logi­čan rezul­tat rat­ne poli­ti­ke i otpo­ra suočavanju.

Eko­nom­ske refor­me su nakon izve­snog poma­ka u pret­hod­noj godi­ni goto­vo zau­sta­vlje­ne nakon ubi­stva Zora­na Đin­đi­ća. Pri­va­ti­za­ci­ja je možda jedi­ni reform­ski pro­ces koji nije zaka­zao u pro­šloj godi­ni. Ambi­ci­o­zni plan mini­stra Alek­san­dra Vla­ho­vi­ća, o pro­da­ji hilja­du pre­du­ze­ća, ostva­ren je u pot­pu­no­sti, što je tri puta više nego u pret­hod­noj godini.

Od pro­da­je je zara­đe­no mili­jar­du i 240 mili­o­na eura, a novi vla­sni­ci su se oba­ve­za­li da u kuplje­na pre­du­ze­ća inve­sti­ra­ju više od 700 mili­o­na eura, te da za soci­jal­ni pro­gram obez­be­de više od 275 mili­o­na eura. Pro­ces pri­va­ti­za­ci­je je, među­tim, ospo­ren na iste­ku man­da­ta Vla­de. Osim čel­ni­ka sin­di­ka­ta, koji su zahte­va­li da se do dola­ska nove vla­de sta­vi mora­to­ri­jum na pri­va­ti­za­ci­ju (što je dobi­je­no), mno­go ozbilj­ni­ja kri­ti­ka došla je od stra­ne Save­ta za bor­bu pro­tiv korup­ci­je, orga­na koji je osno­va­la sama Vla­da Srbije.

Među­tim, izve­štaj tog Save­ta poka­zu­je da su se nje­go­vi čla­no­vi bavi­li pita­nji­ma koja ne spa­da­ju u nji­ho­vu nadle­žnost, što uka­zu­je na to da su kri­ti­ke više ide­o­lo­škog i dema­go­škog karak­te­ra. Uz podr­šku sa vrha, Srp­ska pra­vo­slav­na crkva se i tokom pro­šle godi­ne otvo­re­no name­će kao vrhov­ni i moral­ni i ide­o­lo­ški arbi­tar, počev od vaspi­ta­nja dece i omla­di­ne, do sve­u­kup­ne kul­tur­ne i civi­li­za­cij­ske ori­jen­ta­ci­je dru­štva. Vred­no­sti koje pro­mo­vi­še odli­ku­ju se kraj­njom arha­ič­no­šću, kolek­ti­vi­zmom, anti­za­pad­nja­štvom i  kse­no­fo­bi­jom, dok je način na koji ih pro­mo­vi­še obe­le­žen viso­kim ste­pe­nom neto­le­ran­ci­je, pa čak i agre­siv­no­sti. Ekstrem­na netr­pe­lji­vost pre­ma sve­mu što dola­zi iz zapad­nog kul­tur­no­ci­vi­li­za­cij­skog kru­ga jed­na je od naj­zna­čaj­ni­jih poru­ka koje SPC šalje svo­jim ver­ni­ci­ma. U tome je SPC u pot­pu­no­sti dosled­na svom življe­nom ido­lu, vla­di­ki Niko­la­ju Veli­mi­ro­vi­ću, koji je u novi­joj isto­ri­ji Srbi­je video zave­ru Zapa­da  smi­šlje­nu da se tek "oslo­bo­đe­na srp­ska raja pre­tvo­ri u raju tru­log Zapada".

Ova­kvoj ulo­zi Crkve na ruku idu i doga­đa­ji na poli­tič­koj sce­ni u Srbi­ji, pre sve­ga, dis­kre­di­ta­ci­ja pret­hod­ne vla­de, nje­no oba­ra­nje i ishod decem­bar­skih par­la­men­tar­nih izbo­ra. Pobed­nič­ka koa­li­ci­ja je na izbo­ri­ma i ina­če pro­mo­vi­sa­la Crkvu kao svog save­zni­ka u oba­ra­nju Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća i pod­sti­ca­la nje­ne aspi­ra­ci­je na zna­čaj­ni­ju dru­štve­nu ulo­gu. Sve uka­zu­je na opštu kle­ri­ka­li­za­ci­ju i težnju SPC da pre­u­zme vode­ću dru­štve­nu i poli­tič­ku ulo­gu. Da je tako, poka­zu­je i njen anga­žman u Repu­bli­ci Srp­skoj, Crnoj Gori i na Kosovu.

Poseb­no je važna nje­na ulo­ga u Make­do­ni­ji, jer još uvek tra­je spor oko auto­ke­fal­no­sti Make­don­ske crkve. Ako se uzme u obzir da se pra­vo­slav­na crkva iden­ti­fi­ku­je sa naci­jom, onda je spor sa Make­don­skom crkvom u sušti­ni spor oko pri­zna­va­nja make­don­ske naci­je. Otu­da SPC zajed­no sa armi­jom ima poseb­no mesto u odr­ža­va­nju ilu­zi­je da će se u bli­skoj buduć­no­sti povra­ti­ti srp­ske etnič­ke teri­to­ri­je koje će se, kada se pro­me­ne među­na­rod­ne okol­no­sti, uje­di­ni­ti sa Srbijom.

Voj­ska je još uvek ključ­ni fak­tor u odre­đi­va­nju poli­tič­kih zbi­va­nja u zemlji. Iona­ko glo­ma­zna, Voj­ska se danas nala­zi na isto­rij­skom ras­kr­šću: da li da kre­ne ka Part­ner­stvu za mir, što pod­ra­zu­me­va radi­kal­ni pre­o­bra­žaj i pri­hva­ta­nje kolek­tiv­nog siste­ma bezbed­no­sti, ili da se opre­de­li za tra­di­ci­o­na­li­zam, odno­sno za zadr­ža­va­nje dosa­da­šnjeg indi­vi­du­al­nog mode­la odbra­ne i bezbed­no­sti i osla­nja­nja na vla­sti­te sna­ge. Voj­ska je dodat­no opte­re­će­na teškom rat­nom hipo­te­kom, a svo­ju nespo­sob­nost za suo­ča­va­njem i pro­či­šća­va­njem kom­pen­zi­ra tra­ga­njem za vla­sti­tim iden­ti­te­tom u pra­vo­slav­no­rat­nič­koj tra­di­ci­ji, što izu­zet­no pogo­du­je naci­o­na­li­stič­kim idejama.

Nakon for­mi­ra­nja nove Držav­ne zajed­ni­ce Srbi­ja i Crna Gora, i pro­me­nom Vrhov­nog save­ta za odbra­nu, voj­ska je izgu­bi­la svog zastup­ni­ka, pred­sed­ni­ka SRJ, Voji­sla­va Koštu­ni­cu. Za novog mini­stra odbra­ne bio je pred­vi­đen Zoran Živ­ko­vić, ali je ubi­stvo pre­mi­je­ra Đin­đi­ća namet­nu­lo dru­ga­či­ja kadrov­ska reše­nja. Isto­vre­me­no, među­tim, nakon ubi­stva pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća, Voj­ska je pod­vrg­nu­ta jakim pri­ti­sci­ma među­na­rod­ne zajed­ni­ce i inten­ziv­nim pri­pre­ma­ma za pri­klju­če­nje Part­ner­stvu za mir. Spre­čen je voj­ni puč, nakon ubi­stva pre­mi­je­ra, mada su puči­sti ostva­ri­li svo­je cilje­ve. Među­tim, voj­ska je od tada pod stal­nim nad­zo­rom među­na­rod­ne zajednice.

U četvr­toj godi­ni trans­for­ma­ci­je ( veli­kog čišće­nja) poli­ci­je i taj­ne slu­žbe od pogub­nog nasle­đa milo­še­vi­ćev­skog i post­mi­lo­še­vi­ćev­skog ( pod­ze­mnog) reži­ma došlo je do otvo­re­nog obra­ču­na "zdru­že­nih" sna­ga mafi­ja­ša kolum­bij­skog tipa, rat­nih pro­fi­te­ra i zlo­či­na­ca sa reform­skom i pro­e­vrop­skom stru­jom u poli­ci­ji i uop­šte u Srbi­ji koju je pred­vo­dio dr Zoran Đin­đić. "Zdru­že­ne" sna­ge su pre­du­hi­tri­le legal­ne i lojal­ne Vla­di dr Đin­đi­ća sna­ge (većin­ske) u poli­ci­ji i Bezbed­no­sno infor­ma­tiv­noj agen­ci­ji (u manji­ni) i ubi­le pre­mi­je­ra, kao prvi i naj­va­žni­ji korak u iza­zi­va­nju hao­sa i rea­li­za­ci­ji držav­nog udara.Vlada je mora­la da rea­gu­je zavo­đe­njem van­red­nog sta­nja i akti­vi­ra­njem "Sablje", naj­ve­će poli­cij­ske akci­je u novi­joj isto­ri­ji Srbi­je. "Sablja" je na naj­bo­lji način poka­za­la sna­gu poli­ci­je kada joj se "odve­žu ruke" ali i veći­nu nje­nih sla­bo­sti koje su čisto poli­cij­ske ( loši i po raz­nim lini­ja­ma uti­ca­ja pode­lje­ni kadro­vi u svim delo­vi­ma komand­ne ver­ti­ka­le, " sta­re veze" sa mafi­jom, zasta­re­la teh­ni­ka…) ali i sla­bo­sti (korum­pi­ra­nost) dru­gih, pra­te­ćih insti­tu­ci­ja i orga­na, prven­stve­no pra­vo­sud­nih. Poli­ci­ja je u akci­ji "Sablja" dobi­la prvu run­du u obra­ču­nu sa orga­ni­zo­va­nim kri­mi­na­lom, ali samo na funk­ci­o­nal­nom, poli­cij­skom, nivou. Što se tiče struk­tu­ral­nog obra­ču­na sa mafi­jom u Srbi­ji, rezul­ta­ti su bezna­čaj­ni: prvi ( finan­sij­ski) i dru­gi ( poli­tič­ki) nivo neu­spe­log držav­nog uda­ra mar­ta 2003. osta­li su van doma­ša­ja poli­ci­je i taj­ne slu­žbe i "krug" je zatvo­ren na tre­ćem nivou gde "sede" i čeka­ju pre­su­du ( ili su u begu) puki izvr­ši­o­ci. To je razo­ča­ra­lo (demo­ra­li­sa­lo) mno­ge poli­caj­ce koji su uče­stvo­va­li u "Sablji" jer su misli­li da je, napo­kon, došao tre­nu­tak obra­ču­na sa sve­moć­nom mafi­jom. Poli­ci­ja i taj­ne slu­žbe su, izgle­da, "zavr­ši­le" posao i nasta­vi­le sa trans­for­ma­ci­ja­ma (zapo­če­tim 5. okto­bra 2000.) na putu ka savre­me­noj, pro­e­vrop­skoj poli­ci­ji, ser­vi­su gra­đa­na. Pro­me­ne, kadrov­ska čišće­nja i par­la­men­tar­na kon­tro­la zako­ni­to­sti rada, deša­va­ju se i u Bezbed­no­sno infor­ma­tiv­noj agen­ci­ji i dru­gim slu­žba­ma ( Voj­ska i MIP) ali zasad su "sti­dlji­ve", jer čeka­ju da vide koji kurs će zau­ze­ti nova Vla­da. Ključ­ni pro­blem nije rešen: finan­sij­ska i poli­tič­ka mafi­ja ne samo da posto­ji već smi­šlja ( i rea­li­zu­je) način da i for­mal­no vla­da Srbijom.

Kosov­sko pita­nje je i tokom 2003. zadr­ža­lo veo­ma visok pri­o­ri­tet u poli­tič­koj reto­ri­ci Srbi­je. Nje­go­va ulo­ga u srp­skom naci­o­nal­nom pro­gra­mu kao sred­stva, a ne cilja naci­o­nal­nog pro­jek­ta, pono­vo je aktu­e­li­zo­va­na. Počet­kom 2003. pono­vo je, pre­ko Koso­va, otvo­re­no pita­nje držav­nih gra­ni­ca na Bal­ka­nu. Srbi­jan­ski poli­ti­ča­ri su na insi­sti­ra­nje Alba­na­ca na neza­vi­sno­sti Koso­va, zapre­ti­li da će Srbi­ja zatra­ži­ti novi Dej­ton i
sve­u­kup­no rede­fi­ni­sa­nje gra­ni­ca na Bal­ka­nu. Neboj­ša Čović, pot­pred­sed­nik Vla­de, izja­vio je da "ako su oni (Alban­ci) za neza­vi­snost, mi ( Srbi) smo za pode­lu Kosmeta".

Na pret­po­sta­vlje­nu, a sve izve­sni­ju, dile­mu, ponu­du, da Srbi­ja bira " izme­đu Koso­va i Evro­pe", Čović odgo­va­ra da "raz­go­vor o neza­vi­sno­sti Koso­va ne dola­zi u obzir i ako je cena ula­ska u EU neza­vi­sno Koso­vo – hva­la lepo, neće­mo ući u EU".

I pored nemo­ći srp­ske poli­tič­ke eli­te kada je Koso­vo u pita­nju, insi­sti­ra se na sta­roj matri­ci. U sušti­ni su na sce­ni dva suprot­sta­vlje­na pri­stu­pa: sce­na­rio među­na­rod­ne zajed­ni­ce koji je još uvek u fazi defi­ni­sa­nja, a koji neu­mo­lji­vo posta­vlja svoj okvir; i onaj srp­ski, koji ne pri­zna­je i ne pri­hva­ta novu real­nost koja će u kraj­njoj lini­ji uti­ca­ti na konač­ni sta­tus Koso­va. Mark Gro­sman, tre­ći čovek ame­rič­ke diplo­ma­ti­je, pri­li­kom nedav­ne pose­te Evro­pi naja­vio je i vre­men­ski okvir za reša­va­nje kosov­skog pita­nja, koji će, po sve­mu sude­ći, biti 2005, jer se SAD žure da sma­nje svo­je voj­no pri­su­stvo u regi­o­nu. Beo­grad oči­gled­no nije pri­pre­mljen za tako kra­tak rok, jer je kosov­skim pro­ble­mom zama­glji­vao svo­ju nespo­sob­nost da reša­va unu­tra­šnje pro­ble­me Srbije.

Osnov­no pita­nje koje se posta­vlja pred tran­zi­ci­o­ne vla­de jeste refor­ma sud­stva i, shod­no tome, pokre­ta­nje sud­skih postu­pa­ka pro­tiv onih koji su se ogre­ši­li o ljud­ska pra­va. Za Srbi­ju je taj pro­blem tro­stru­ko veći zbog ras­pa­da biv­še Jugo­sla­vi­je, rato­va koje je vodi­la i pro­ce­sa deko­mu­ni­za­ci­je čita­vog siste­ma. U naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va tran­zi­ci­je iz auto­ri­tar­nih reži­ma, pra­vo­su­đe je bilo kom­pro­mi­to­va­no kao deo sta­rog reži­ma, jer je spro­vo­di­lo repre­siv­nu poli­ti­ku zao­gr­nu­tu u pra­vo. Milo­še­vi­će­va vla­da­vi­na osta­vi­la je dubo­ki trag na čitav sistem, a poseb­no na pra­vo­su­đe. Odgo­vor­nost za odsu­stvo tran­zi­ci­je u obla­sti pra­vo­su­đa, sva­ka­ko sno­si i

Mini­star­stvo prav­de i mini­star Vla­dan Batić. Iako je nespor­no da je u ovoj obla­sti uči­nje­no mno­go više nego što naj­ve­ći broj nosi­la­ca pra­vo­sud­nih funk­ci­ja to želi jav­no da pri­zna (pove­ća­nje pla­ta sudi­ja­ma i tuži­o­ci­ma, teh­nič­ko opre­ma­nje sudo­va i rekon­struk­ci­ja zgra­da, osni­va­nje spe­ci­jal­nih ode­lje­nja za bor­bu pro­tiv orga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la i rat­nih zlo­či­na itd.), oči­gled­no je da je Mini­star­stvo prav­de uči­ni­lo veo­ma malo na refor­mi zako­no­dav­stva, te da je izo­sta­la ini­ci­ja­ti­va za izra­du nekih od naj­va­žni­jih zako­na u prav­nom siste­mu, kao što je, na pri­mer, slu­čaj sa goto­vo svim pro­ce­snim zako­ni­ma. Sa dru­ge stra­ne, nije uči­nje­no dovolj­no na tome da se dosled­no spro­ve­du zako­ni koji su done­ti, niti da se spre­če nepo­volj­ne posle­di­ce­stu­pa­nja na sna­gu nekih odred­bi za koje još nisu bili ispu­nje­ni svi teh­nič­ki i mate­ri­jal­ni uslo­vi. Tako se dogo­di­lo da Mini­star­stvo prav­de dva puta doče­ka pot­pu­no nesprem­no stu­pa­nje na sna­gu odred­bi o pro­me­nje­noj sud­skoj nadležnosti.

Tokom 2003. godi­ne izme­njen je set zako­na kojim se defi­ni­šu nadle­žno­sti i polo­žaj pra­vo­sud­nih orga­na (Zakon o viso­kom save­tu pra­vo­su­đa, Zakon o jav­nom tuži­la­štvu i Zakon o sudi­ja­ma). Izme­na­ma ovih zako­na nasta­vljen je trend uki­da­nja neza­vi­sno­sti i ogra­ni­ča­va­nja sud­ske vla­sti uz isto­vre­me­no pove­ća­nje uti­ca­ja zako­no­dav­ne, a poseb­no izvr­šne vla­sti na rad pra­vo­sud­nih orga­na. Uvo­đe­nje van­red­nog sta­nja u Srbi­ji 13. mar­ta 2003. godi­ne zbog ubi­stva pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća i ovla­šće­nja koja su na osno­vu van­red­nog sta­nja dobi­li poje­di­ni držav­ni orga­ni, još više je pod­sta­klo i ogo­li­lo ovaj trend.

Odno­si Srbi­je i Crne Gore su i dalje na sila­znoj lini­ji, a držav­na zajed­ni­ca de fac­to ne funk­ci­o­ni­še. Par­ti­je koje su pobe­di­le na decem­bar­skim izbo­ri­ma ima­ju znat­no dru­ga­či­ji stav pre­ma Beo­grad­skom spo­ra­zu­mu, poseb­no nakon oba­vlje­nog popi­sa koji je poka­zao da se Crnoj Gori broj Srba znat­no pove­ćao i da ih ima 30 posto. Zato se može oče­ki­va­ti nji­hov anga­žman na cen­tra­li­za­ci­ji držav­ne zajed­ni­ce. SPC je ima­la aktiv­nu ulo­gu u pri­pre­mi popi­sa i mobi­li­sa­nju sta­nov­ni­štva da se izja­sne kao Srbi. Podat­ke o naci­o­nal­noj struk­tu­ri sva­ko čita na svoj način, a to poseb­no važi za poli­tič­ke stran­ke. Opo­zi­ci­o­ne stran­ke (pro­srp­ske) tuma­če rezul­ta­te kao " krah sepa­ra­ti­zma" u Crnoj Gori, dok vla­da­ju­će stran­ke izja­vlju­ju da je Crna Gora "bila i osta­la gra­đan­ska drža­va ma kako se zva­li nje­ni sta­nov­ni­ci". Ključ­ni pro­blem držav­ne zajed­ni­ce je pita­nje " har­mo­ni­za­ci­je". Vla­da Srbi­je je usvo­ji­la Nacrt zako­na o Akci­o­nom pla­nu har­mo­ni­za­ci­je eko­nom­skih siste­ma Srbi­je i Crne Gore, među­tim, u tome se nije dale­ko odma­klo, pre sve­ga na pla­nu har­mo­ni­za­ci­je carin­skog sistema.

Pro­ces nor­ma­li­za­ci­je u regi­o­nu na kojem je insi­sti­ra­la među­na­rod­ne zajed­ni­ca je u pro­te­kle tri godi­ne dao zna­čaj­ne rezul­ta­te. Čak i nakon ubi­stva pre­mi­je­ra Đin­đi­ća regi­o­nal­ni lide­ri su poka­za­li visok ste­pen soli­dar­no­sti sa srbi­jan­skom Vla­dom. Ne samo da su sko­ro svi pri­su­stvo­va­li sahra­ni pre­mi­je­ra, već je njih neko­li­ci­na uči­ni­lo niz gesto­va koji su poka­za­li da Srbi­ju per­ci­pi­ra­ju kao zna­ča­jan fak­tor sta­bil­no­sti regi­o­na. Tako je hrvat­ska vla­da odmah nakon ubi­stva pre­mi­je­ra suspen­do­va­la vizni režim, što je ima­lo veli­ki psi­ho­lo­ški uti­caj na odno­se dve zemlje. Među­na­rod­na zajed­ni­ca je tako­đe poka­za­la veo­ma visok nivo soli­dar­no­sti, te je u toku van­red­nog sta­nja, što je pre­se­dan, Srbi­ja pri­mlje­na u Savet Evrope.

Nakon ubi­stva pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća, pri­vred­ne refor­me su goto­vo pot­pu­no zau­sta­vlje­ne, što je i bio cilj aten­ta­to­ra i naru­či­la­ca aten­ta­ta. Napo­ri Vla­de, mada su neki od njih iza­zi­va­li opreč­ne reak­ci­je, dali su neke počet­ne rezul­ta­te na tom pla­nu. Neki struč­nja­ci iz G17 Plus, koji su uče­stvo­va­li u defi­ni­sa­nju te poli­ti­ke, poseb­no na spolj­no­tr­go­vin­skoj libe­ra­li­za­ci­ji, zavr­ši­li su kao nje­ni naj­že­šći kri­ti­ča­ri, odno­sno na pozi­ci­ji eko­nom­skog patri­o­ti­zma. Reto­ri­ka ega­li­ta­ri­stič­ko-eta­ti­stič­ke orjen­ta­ci­je dobi­la je na zama­hu u pred­i­zbor­noj kam­pa­nji za par­la­men­tar­ne izbo­re, što naja­vlju­je da će drža­va pono­vo pre­u­ze­ti bri­gu u reša­va­nju soci­jal­nih i eko­nom­skih pro­ble­ma. Ogrom­ne ten­zi­je izme­đu poli­ti­ča­ra i novi­na­ra u 2003. godi­ni poseb­no su se zao­štri­le, a uti­ca­ji razli­či­tih inte­re­snih gru­pa, struk­tu­ra i nsti­tu­ci­ja na medi­je došli su do punog izra­za. Naj­te­že spo­ro­ve u odno­si­ma izme­đu vla­sti i medi­ja iza­zi­va­lo je ime­no­va­nje čla­no­va Save­ta za radi­o­di­fu­zi­ju koji ima veo­ma važne nadle­žno­sti u regu­li­sa­nju pita­nja koja se tiču elek­tron­skih medi­ja. U više­me­seč­noj kri­zi u vezi sa Save­tom za radi­o­di­fu­zi­ju, ni vlast ni pred­stav­ni­ci medi­ja nisu poka­za­li sprem­nost za kom­pro­mi­sno reše­nje. Spor oko Save­ta za radi­o­di­fu­zi­ju poka­zao je i name­ru poje­di­nih inte­re­snih gru­pa izvan vla­sti da opstru­i­ra­ju pro­ces usta­no­vlje­nja tog regu­la­tor­nog tela. Još nije donet Zakon o slo­bod­nom pri­stu­pu infor­ma­ci­ja­ma što je jedan od naj­bit­ni­jih uslo­va za neza­vi­sno i istra­ži­vač­ko novinarstvo.

U vre­me van­red­nog sta­nja, uve­de­nog nakon ubi­stva pre­mi­je­ra Đin­đi­ća, medij­ske slo­bo­de su bile deli­mič­no ogra­ni­če­ne, a ured­ni­ci glav­nih medi­ja mora­li su sva­kod­nev­no da idu na bri­fin­ge u Vla­du Srbi­je. Tada su zabra­nje­ni listo­vi " Iden­ti­tet" i "Naci­o­nal". "Iden­ti­tet" su finan­si­ra­le oso­be pro­tiv kojih je podig­nu­ta optu­žni­ca za ubi­stvo pre­mi­je­ra, a glav­ni i odgo­vor­ni ured­nik lista uhap­šen je za vre­me akci­je " Sablja". U vre­me van­red­nog sta­nja donet je i Zakon o jav­nom infor­mi­sa­nju, pri čemu je izbeg­nu­ta jav­na raspra­va o poje­di­nim važnim amand­ma­ni­ma posla­ni­ka koje je Vla­da podr­ža­la, što je iza­zva­lo nego­do­va­nja pred­stav­ni­ka medija.

Iako je drža­va nakon " petog okto­bra" uči­ni­la zna­čaj­ne kora­ke u prav­cu pro­mo­ci­je ljud­skih pra­va, una­pre­đe­nja stan­dar­da i imple­men­ta­ci­je kroz samu prak­su, razli­či­ti obli­ci dis­kri­mi­na­ci­je i neto­le­ran­ci­je pre­ma manjin­skim gru­pa­ma sva­kod­nev­no su pri­sut­ni. Iako se možda ređe mani­fe­stu­ju kroz ekstrem­ne situ­a­ci­je i izra­zi­to bru­tal­na pona­ša­nja, što je bio slu­čaj u vre­me pret­hod­nog reži­ma, pre­ži­ve­li su kroz sup­til­ni­je i per­fid­ni­je for­me izražavanja.

Na uda­ru rasne dis­kri­mi­na­ci­je uvek su pri­pad­ni­ci Roma, i to u goto­vo svim obla­sti­ma dru­štve­nog živo­ta; rasna dis­kri­mi­na­ci­ja i dalje pra­ti i veli­ki broj Kine­za koji žive i rade u Srbi­ji, mada je eko­nom­ska korist umno­go­me aku­mu­li­ra­la neka­da­šnju otvo­re­nu netr­pe­lji­vost pre­ma nji­ma; razni vido­vi dis­kri­mi­na­ci­je pre­ma žena­ma, naci­o­nal­nim manji­na­ma, izbe­gli­ca­ma, hen­di­ke­pi­ra­nim oso­ba­ma itd., neret­ko se u jav­no­sti i ne doži­vlja­va­ju kao dis­kri­mi­na­tor­sko pona­ša­nje, što uka­zu­je na urgent­nu potre­bu edu­ko­va­nja sta­nov­ni­štva i veću inter­ven­ci­ju od stra­ne držav­nih insti­tu­ci­ja, jav­nih lič­no­sti i NVO. Osim toga, držav­ni apa­rat, odno­sno insti­tu­ci­je, deva­sti­ra­ne su i veo­ma sla­be. S jed­ne stra­ne, pove­za­ne su sa orga­ni­zo­va­nim kri­mi­na­lom, a, s dru­ge, što u datim okol­no­sti­ma ima­ju malu ponu­du, pogo­to­vo kada je u pita­nju soci­jal­na i eko­nom­ska bezbed­nost gra­đa­na. Tran­zi­ci­ja u dru­štvi­ma kao što je Srbi­ja ima svo­je limi­te upra­vo zbog karak­te­ra dru­štva koje teško pri­hva­ta novi kon­cept vred­no­sti, pro­mo­vi­san i iska­zan pre­ko Save­ta Evro­pe, OEBS i EU. Taj kon­cept se doži­vlja­va kao zapad­ni implant koji se pri­hva­ta samo meha­nič­ki. Otu­da i moni­to­ring ljud­skih pra­va ima ogra­ni­če­ni domet, jer se ne ula­zi u sušti­nu samog dru­štva, nje­go­vih vred­no­sti, ogra­ni­če­nja i pre­dra­su­da. Kao reak­ci­ja na takav kon­cept javlja se otpor i nega­ci­ja sve­ga što dola­zi sa Zapa­da. Stre­mi se zatva­ra­nju i samo­i­zo­la­ci­ji i glo­ri­fi­ko­va­nju vla­sti­tog etniciteta.

Da bi medi­ji i kul­tu­ra dali suštin­ski dopri­nos u pro­mo­vi­sa­nju novog Bal­ka­na, neop­hod­no je nego­va­ti inte­lek­tu­al­ne slo­bo­de, raspra­ve o Svim ključ­nim pita­nji­ma i istra­ži­va­nji­ma. U tom smi­slu od pomo­ći bi mogle da budu unu­tra­šnje sna­ge, isti­na veo­ma sla­be, koje bi iznu­tra pro­mo­vi­sa­le vred­no­sti koje su, za sada, samo name­ta­ne spo­lja. Haški tri­bu­nal će sigur­no biti neza­o­bi­la­zan u svim pro­mi­šlja­nji­ma buduć­no­sti, poseb­no u Srbi­ji. Sazna­nja koja se kumu­li­ra­ju u Hagu već su ogro­man teret za srbi­jan­sko dru­štvo, neka vrsta ogle­da­la koje se negi­ra i zao­bi­la­zi. Srbi­ja ne može gra­di­ti svo­ju buduć­nost na laži­ma. U tom smi­slu, medi­ji, koji su deo te šire sli­ke Srbi­je i koji reflek­tu­ju sve nje­ne pro­ble­me i zablu­de, nisu u sta­nju da u ovom tre­nut­ku igra­ju tako važnu i neza­o­bi­la­znu ulo­gu kao što bi tre­ba­lo. Hel­sin­ški odbor za ljud­ska pra­va u Srbi­ji Među­na­rod­na zajed­ni­ca, i pored svih napo­ra da sta­bi­li­zu­je Srbi­ju i od nje napra­vi lide­ra na Bal­ka­nu, nije uspe­la da sagle­da karak­ter pro­me­na 5. okto­bra, kao i onih nakon ubi­stva pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća. Shod­no tome nije uspe­la da kon­so­li­du­je pro­re­form­ske sna­ge koje su osta­le raz­bi­je­ne i do kra­ja 2003. pot­pu­no mar­gi­na­li­zo­va­ne. Pri­hva­ta­njem teze o "demo­krat­skom naci­o­na­li­zmu" među­na­rod­na zajed­ni­ca je u sušti­ni pri­sta­la na nor­ma­li­za­ci­ju kon­zer­va­tiv­nog etnič­kog naci­o­na­li­zma, koji po defi­ni­ci­ji opstru­i­ra sva­ku libe­ra­li­za­ci­ju. Osnov­ne odli­ke srp­skog kon­zer­va­ti­zma su: total­no odsu­stvo eko­nom­skog mišlje­nja i u tom smi­slu opre­de­lje­nja za razvoj; odsu­stvo poli­tič­kog plu­ra­li­zma; shva­ta­nje demo­kra­ti­je kao anar­hi­je; ksenofobičnost.

Zaključ­ci:

• Reform­ski napo­ri u Srbi­ji zau­sta­vlje­ni su ubi­stvom pre­mi­je­ra Zora­na Đin­đi­ća, a decem­bar­ski par­la­men­tar­ni izbo­ri dove­li su do ugro­ža­va­nja nivoa ostva­re­nih napre­da­ka nakon 5. oktobra;
• Pro­šlo­go­di­šnji doga­đa­ji su omo­gu­ći­li da se tra­di­ci­o­nal­ni kon­zer­va­ti­vi­zam pono­vo učvr­sti kao domi­nat­na poli­tič­ka opci­ja koju karak­te­ri­še anti­e­vro­pej­stvo i nera­zu­me­va­nje savre­me­nih toko­va i civi­li­za­cij­skih vrednosti;

Pobe­da Demo­krat­ske stran­ke Srbi­je i Srp­ske radi­kal­ne stran­ke na decem­bar­skim izbo­ri­ma uka­zu­je na to da će se nasta­vi­ti poli­ti­ka kon­zer­va­ti­vi­zma, što se poseb­no pre­la­ma pre­ko deba­te o novom usta­vu, reša­va­nju kosov­skog i voj­vo­đan­skog pita­nja, sarad­nji sa Haškim tri­bu­na­lom, odno­su pre­ma držav­noj zajed­ni­ci i odbi­ja­nju suo­ča­va­nja sa nepo­sred­nom prošlošću.

Ori­jen­ta­ci­ja koja je pobe­di­la na izbo­ri­ma usme­re­na je na one­mo­gu­ća­va­nje alter­na­ti­ve i guše­nje inte­lek­tu­al­nih sloboda;

Ova­kav insti­tu­ci­o­nal­ni okvir suštin­ski je u suprot­no­sti sa kon­cep­tom ljud­skih pra­va, a time i sa svim među­na­rod­nim kon­ven­ci­ja­ma koji­ma se ona garan­tu­ju, i suža­va pro­stor za ostva­re­nje gra­đan­skih, poli­tič­kih i manjin­skih prava.

Sarad­nja sa Haškim tri­bu­na­lom je impe­ra­tiv ne samo zbog uspo­sta­vlja­nja odgo­vor­no­sti i pra­vič­no­sti, već i zbog kon­cep­ta vred­no­sti koje Tri­bu­nal Ljud­ska pra­va i odgovornost

Pre­po­ru­ke:

Ima­ju­ći u vidu anti­re­form­ski i anti­e­vrop­ski kon­zer­va­ti­vi­zam, koji je pobe­dio osam­de­se­tih, neop­hod­no je menja­ti kul­tur­no-vred­no­sni obra­zac kroz inten­ziv­no obra­zo­va­nje i podi­za­nje dru­štve­ne sve­sti, poseb­no mla­dih generacija;

• Neop­hod­no je stvo­ri­ti novu koa­li­ci­ju za refor­me koja bi upo­ri­šte ima­la u zajed­nič­kom pro­gra­mu svih libe­ral­nih snaga;

• Potreb­no je kon­ci­pi­ra­ti sve­o­bu­hvat­ni pro­gram za suo­ča­va­nje dru­štva sa nepo­sred­nom pro­šlo­šću u kojem bi uče­stvo­vao što širi front dru­štve­nih i poli­tič­kih sna­ga koje kore­spon­di­ra­ju sa savre­me­nim civi­li­za­cij­skim vred­no­sti­ma i moral­nim konstantama;

•Za ostva­ri­va­nje ovih cilje­va potreb­ni su pro­fe­si­o­nal­ni i odgo­vor­ni medi­ji i puno pošto­va­nje kon­ven­ci­ja, pre sve­ga, Save­ta Evro­pe, koje su odne­dav­no posta­le među­na­rod­na oba­ve­za svih nivoa dru­štva i vlasti.

Prvo­bit­no obja­vlje­no na www.helsinki.org.yu