Privatni penzioni sistem — najkraći put do kapitalizma

Siste­mi oba­ve­znog držav­nog pen­zi­o­nog osi­gu­ra­nja uvo­đe­ni su u moder­nim zapad­nim drža­va­ma napo­re­do sa pri­hva­ta­njem i eta­bli­ra­njem drža­ve bla­go­sta­nja od kra­ja XIX veka nao­va­mo. Pio­nir oba­ve­znog soci­jal­nog i pen­zij­skog osi­gu­ra­nja bila je Bizmar­ko­va Nemač­ka. Neskri­ve­na ambi­ci­ja kan­ce­la­ra Bizmar­ka je bila da rad­nič­ku kla­su Nemač­ke uči­ni rastu­će zavi­snom od drža­ve (Muel­ler, 2003). Impe­ri­ja­li­stič­ki i auto­ri­tar­ni eta­ti­zam je tako bio izvo­ri­šte kako drža­ve bla­go­sta­nja, tako i nje­ne oko­sni­ce — pro­gra­ma držav­nog osiguranja.

Kasni­je apo­lo­gi­je pri­sil­nog držav­nog pen­zi­o­nog siste­ma ima­ju mno­go rasko­šni­je ruho. One poku­ša­va­ju da pri­kri­ju pra­ve izvo­re i smi­sao ovog siste­ma, i da ga pri­ka­žu kao dobro­čin­stvo demo­krat­ske vla­sti gra­đa­ni­ma izlo­že­nim nesi­gur­no­sti pri­vat­nih osi­gu­ra­va­ju­ćih usta­no­va. Moder­ne raci­o­na­li­za­ci­je name­ta­nja držav­nih osi­gu­ra­va­ju­ćih she­ma u obla­sti pen­zi­ja uglav­nom se teme­lje na stan­dard­nim teo­ri­ja­ma "trži­šne gre­ške" iz levi­čar­ske neo­kla­sič­ne eko­no­mi­je bla­go­sta­nja. Kao i u mno­gim dru­gim obla­sti­ma, poput obra­zo­va­nja, zdrav­stva, mone­tar­ne eko­no­mi­je ili tako­zva­ne anti­mo­no­pol­ske regu­la­ci­je, drža­va se i u slu­ča­ju pen­zij­skog siste­ma sma­tra bogom­da­nim reše­njem za sve "otka­ze" trži­šta. Ako ne uve­de­mo držav­ne pro­gra­me osi­gu­ra­nja, lju­di će biti izlo­že­ni nepre­dvi­di­vim ćudi­ma pri­vat­nih finan­sij­skih fon­do­va koji zavi­se od trži­šnih kre­ta­nja, i u koji­ma kli­jen­ti mogu izgu­bi­ti svu svo­ju pen­zi­o­nu ušte­đe­vi­nu. To je (uz kejn­zi­jan­sku teo­ri­ju soci­jal­nog osi­gu­ra­nja kao moto­ra "agre­gat­ne tra­žnje") bio osnov­ni oblik prav­da­nja pri­sil­nog držav­nog pen­zi­o­nog siste­ma, od ame­rič­kog New Dea­la do dana­šnjeg dana.

Osno­va držav­nog siste­ma pen­zi­o­nog osi­gu­ra­nja (pay-as-you-go) jeste raz­dva­ja­nje dopri­no­sa od nadok­na­de. Vi pla­ća­te svo­ju šted­nju, ali je ne kori­sti­te, već vam vla­da ude­lju­je sa zajed­nič­kog kaza­na. Svi pen­zi­o­ni osi­gu­ra­ni­ci celog svog rad­nog veka napro­sto upla­ću­ju novac u jedan pen­zi­o­ni fond iz koga onda vla­da, u skla­du sa kri­te­ri­ju­mi­ma koje sama u poli­tič­kom pro­ce­su odre­di, pre­ra­spo­de­lju­je izno­se razli­či­tim kori­sni­ci­ma. Siste­mi koti­za­ci­ja odre­đu­ju una­pred neke navod­no (objek­tiv­ne) kri­te­ri­ju­me visi­ne pen­zi­o­nih koe­fi­ci­je­na­ta ili ukup­nih izno­sa. Jedi­ni način da neko pro­me­ni svoj polo­žaj jeste da štraj­ku­je, pri­me­nju­je nasi­lje i vrši pri­ti­sak na vla­du, reci­mo za "bene­fi­ci­ra­nje" rad­nog sta­ža (pri­vi­le­go­va­ne uslo­ve pen­zi­o­ni­sa­nja). Sve to nema veze sa indi­vi­du­al­nim izbo­rom, već sa poli­tič­kim pri­ti­skom za pro­me­nu zakon­skih odred­bi. Glav­na i naj­ve­ća šte­ta po slo­bo­du i bla­go­sta­nje poje­din­ca od te ope­ra­ci­je jeste sma­nje­nje kon­tro­le nad vla­sti­tim živo­tom od stra­ne poje­din­ca i porast i jača­nje držav­ne biro­kra­ti­je i poli­ti­ča­ra koja ima­ju moć da kon­fi­sku­ju lju­di­ma bogat­stvo, i da im dode­lju­ju pen­zi­je u skla­du sa poli­tič­kim opor­tu­ni­zmom, a ne u skla­du sa mer­lji­vim dopri­no­som i lič­nim izborom.

Sistem oba­ve­znog pen­zi­o­nog i soci­jal­nog osi­gu­ra­nja je prak­tič­no ban­kro­ti­rao svu­da u sve­tu. To pri­zna­ju čak i nje­go­vi naj­gor­lji­vi­ji zastup­ni­ci. U naj­ra­zvi­je­ni­jim zemlja­ma sve­ta držav­ni pen­zi­o­ni sistem je na izdi­sa­ju; nje­go­vi "kon­struk­tiv­ni" refor­ma­to­ri obič­no navo­de dva osnov­na razlo­ga: sma­nje­nje sto­pe pri­ra­šta­ja sta­nov­ni­štva koja dugo­roč­no sma­nju­je broj kon­tri­bu­to­ra pen­zij­skom osi­gu­ra­nju, i dru­go, napre­dak medi­ci­ne koji vodi pove­ća­nju pro­seč­nog život­nog veka. Sto­ga vre­me­nom sve manje rad­ni­ka izdr­ža­va sve više pen­zi­o­ne­ra, i sistem dola­zi u kri­zu; ban­krot se može samo odla­ga­ti kroz postro­ža­va­nje uslo­va za pen­zi­o­ni­sa­nje ili infla­tor­no zaki­da­nje obe­ća­nih beneficija.

Ipak, ovo nisu uzro­ci, već samo spo­lja­šnje okol­no­sti koje dodat­no pot­cr­ta­va­ju ban­krot celog siste­ma. Osnov­na gre­ška nije u spo­lja­šnjim okol­no­sti­ma koje pro­du­blju­ju posle­di­ce tog siste­ma, već u nje­go­vim neot­klo­nji­vim unu­tra­šnjim defek­ti­ma. Pro­blem je zapra­vo u siste­mu koji odu­zi­ma slo­bo­du poje­din­cu i daje je držav­noj biro­kra­ti­ji, koja sve više buja posta­ju­ći svr­ha sama sebi; na kra­ju držav­ni pen­zi­o­ni pro­gram opsta­je samo zato da bi biro­kra­ti­ja koja je u među­vre­me­nu meta­sta­zi­ra­la ima­la šta da admi­ni­stri­ra. Stra­ho­vi­ti otpo­ri inte­re­snih gru­pa pri­va­ti­za­ci­ji pen­zi­o­nog siste­ma u veći­ni drža­va bla­go­sta­nja samo potvr­đu­ju nala­ze teo­ri­je jav­nog izbo­ra; držav­ni "pro­gra­mi" nisu bene­vo­lent­ne reak­ci­je demo­krat­ske vla­sti na gre­ške trži­šta, a u "jav­nom inte­re­su", već izraz pre­da­tor­skog pona­ša­nja biro­kra­ti­je i inte­re­snih lobi-gru­pa koje tla­če nemoć­nu i neor­ga­ni­zo­va­nu veći­nu pore­skih obveznika.

Već je dosta pisa­no o potre­bi refor­me pen­zi­o­nog siste­ma u prav­cu nje­go­ve pri­va­ti­za­ci­je u zapad­nom sve­tu. Bri­ljant­ni pri­mer pot­pu­ne pri­va­ti­za­ci­je koja je spro­ve­de­na u Čileu poka­zu­je da je tako nešto neop­hod­no i mogu­će i u dru­gim zemlja­ma, a poseb­no u tran­zi­cij­skim eko­no­mi­ja­ma. Pou­ke čile­an­skog slu­ča­ja se pre­vas­hod­no sasto­je u tome što je pri­va­ti­za­ci­ja pen­zi­o­nog siste­ma ne samo reši­la sve hro­nič­ne nedo­stat­ke držav­nog pay-as-you-go siste­ma, već i u tome što je poslu­ži­la kao sna­žan pod­sti­caj razvo­ju celo­kup­ne eko­no­mi­je. U godi­na­ma posle pri­va­ti­za­ci­je pen­zi­o­nog siste­ma, sto­pa šted­nje je pora­sla na 27% GDP, rast se više nego dupli­rao, sa 3% na 6,5%, i opšti stan­dard živo­ta lju­di u ogrom­noj meri pora­stao. Pri­mer Čilea su sle­di­le mno­ge lati­no­a­me­rič­ke i istoč­no­e­vrop­ske zemlje, neke deli­mič­no, neke u pot­pu­no­sti, i sko­ro sve su posti­gle solid­ne rezultate.

U kon­tek­stu tran­zi­ci­je, pri­va­ti­za­ci­ja pen­zij­skog siste­ma ima jedan vrlo spe­ci­fič­ni zada­tak: da stvo­ri "narod­ni kapi­ta­li­zam", odno­sno da u tran­zi­cij­skim zemlja­ma pro­mo­vi­še ono što je na Zapa­du već neko­li­ko dece­ni­ja pozna­to kao "sha­re­hol­ding ide­o­lo­gi­ja"; težnja lju­di da posta­nu vla­sni­ci doba­ra, a ne samo pla­će­ni najam­ni­ci. Jed­na od stva­ri koja je na Zapa­du pot­ko­pa­la levi­čar­sku pro­pa­gan­du pro­tiv slo­bod­nog trži­šta bilo je upra­vo šire­nje nje­go­vih bene­fi­ci­ja na naj­ši­re slo­je­ve sta­nov­ni­štva. Pri­va­ti­za­ci­ja veli­kih delo­va siste­ma držav­nih pre­du­ze­ća done­la je veli­ke kori­sti malim deo­ni­ča­ri­ma; zapo­sle­ni poje­din­ci su pre­sta­li da svoj bolji­tak iden­ti­fi­ku­ju sa sin­di­kal­nim pri­ti­sci­ma za pove­ća­nje nadni­ca i pri­vi­le­gi­ja, već su shva­ti­li da će bolje pro­ći ako ima­ju neke real­ne resur­se u svo­jim ruka­ma — ako i sami posta­nu kapi­ta­li­sti. U Veli­koj Bri­ta­ni­ji je posle pri­va­ti­za­ci­je veli­ih držav­nih siste­ma izne­na­da pora­slo inte­re­so­va­nje malih inve­sti­to­ra za akci­je pre­du­ze­ća; rad­nič­ka kla­sa je, na uža­sa­va­nje sta­rih levi­ča­ra, sve manje bila zain­te­re­so­va­na za to šta sin­di­ka­ti ili popu­li­stič­ki buka­či ima­ju da kažu pro­tiv kai­ta­li­zma i "eksplo­a­ta­ci­je", a sve više su bili zain­te­re­so­va­ni za kre­ta­nja na ber­zi, i vred­nost svo­jih deo­ni­ca. Pro­le­ta­ri­ja­ta u sta­rom mark­si­stič­kom smi­slu biva­lo je sve manje. Bri­tan­ski model pri­va­ti­za­ci­je, koji su onda sle­di­le i dru­ge zapad­no­e­vrop­ske zemlje, kom­bi­no­vao je većin­sku pro­da­ju kapi­ta­la sa insaj­der­skom pre­fe­ren­ci­jal­nom pro­da­jom akci­ja rad­ni­ci­ma. Stra­te­ški inve­sti­tor je dono­sio kapi­tal, teh­no­lo­gi­ju, novi menadžment i napred­no kor­po­ra­tiv­no upra­vlja­nje, a mali akci­o­na­ri od toga pro­fi­ti­ra­li, podi­žu­ći svoj život­ni stan­dard i pre­va­zi­la­že­ći bedu i pot­či­nje­nost sin­di­kal­noj i biro­krat­skoj mafiji.

Ovaj model ima svo­je pret­po­stav­ke. One naža­lost u istoč­no­e­vrop­skim zemlja­ma nisu bile ispunj­ne­ne. Te pret­po­stav­ke se prven­stve­no tiču posto­ja­nja efi­ka­snih i ure­đe­nih trži­šta kapi­ta­la. Pri­va­ti­za­ci­ja koja je poku­ša­va­la da favo­ri­zu­je razne obli­ke vau­čer­skih she­ma i insaj­der­ske pode­le u Istoč­noj Evro­pi tre­ba­lo je da opo­na­ša ovaj razvoj, i pola­zi­la je od ana­lo­gi­je sa zapad­no­e­vrop­skim isku­stvi­ma. Ipak, ovo nije funk­ci­o­ni­sa­lo, i to iz dva razlo­ga: prvo, često se išlo suvi­še dale­ko u "popu­li­stič­kom" sme­ru, izba­ci­va­njem meto­da većin­ske pro­da­je, i dru­go, nisu posto­ja­la efi­ka­sna trži­šta kapi­ta­la koja bi omo­gu­ći­la dobro funk­ci­o­ni­sa­nje kor­po­ra­tiv­ne pri­vre­de u uslo­vi­ma vla­snič­ke diver­si­fi­ka­ci­je. Ume­sto pro­da­je pre­du­ze­ća većin­skom vla­sni­ku, nužna kon­cen­tra­ci­ja vla­sni­štva se odvi­ja­la pre­ko ber­ze, a često i mimo nje. U uslo­vi­ma asi­me­tri­je infor­ma­ci­ja i siro­ma­štva veli­kog dela novih malih akci­o­na­ra, deo­ni­ce su zavr­ša­va­le u ruka­ma pri­vi­le­go­va­nog mena­džer­skog slo­ja sta­rih nee­fi­ka­snih pre­du­ze­ća, ili u inve­sti­ci­o­nim fon­do­vi­ma pod kon­tro­lom držav­nih bana­ka. Posle­di­ce su bile tzv. asset stri­ping, čeru­pa­nje imo­vi­ne, i znat­no niži nivo inve­sti­ci­o­ne aktiv­no­sti u odno­su na onu u novim pri­vat­nim pre­du­ze­ći­ma ili sta­rim, ali sa većin­skim (pre­te­žno stra­nim) vla­sni­ci­ma. Posta­lo je oči­gled­no da to nije put za disper­zi­ju kori­sti od kapi­ta­li­zma širo­kim masama.

U takvim uslo­vi­ma pri­va­ti­za­ci­ja pen­zi­o­nog siste­ma je naj­bo­lji način da se postig­nu tra­že­ni rezul­ta­ti. Raz­mo­tri­mo čilen­ski model da bismo razu­me­li zašto pri­va­ti­za­ci­ja pen­zi­o­nog siste­ma dra­ma­tič­no una­pre­đu­je sha­re­hol­ding ide­o­lo­gi­ju i kapi­ta­li­zam čini poret­kom čijeg je zna­ča­ja veći­na sta­nov­ni­štva dnev­no sve­sna. Osnov­na stvar koja karak­te­ri­še ovaj pen­zi­o­ni sistem jeste odu­zi­ma­nje moći drža­vi i nje­na pre­ra­spo­de­la poje­din­cu. Oba­ve­zno držav­no pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje je u Čileu uki­nu­to i sva­ki zapo­sle­ni upla­ću­je svo­je pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje jed­noj od mno­go­broj­nih kon­ku­rent­skih fir­mi koje su spe­ci­ja­li­zo­va­ne za upra­vlja­nje pen­zi­o­nim fon­do­vi­ma. Rad­nik i nje­gov poslo­da­vac ne upla­ću­ju ništa drža­vi, već poslo­da­vac auto­mat­ski sva­kog mese­ca sa raču­na zapo­sle­nih odbi­ja 10% i upla­ću­je na pri­vat­ni pen­zi­o­ni račun zapo­sle­nog koji se nala­zi u onoj fir­mi koju ovaj oda­be­re. Uko­li­ko pro­me­ni zapo­sle­nje, nje­gov račun osta­je isti. Uko­li­ko pro­me­ni fir­mu koja admi­ni­stri­ra nje­gov račun (to može uči­ni­ti kad pože­li) ne mora pro­me­ni­ti fir­mu za koju radi. Sta­ro­sna gra­ni­ca za pen­zi­o­ni­sa­nje je 65 i 60 godi­na, ali čovek može oti­ći u pen­zi­ju i pre toga ako je već upla­tio dovolj­no za mini­mal­nu pen­zi­ju koja izno­si polo­vi­nu pro­seč­ne. Sta­ti­stič­ki gle­da­no, da bi se ste­kao taj uslov, dovolj­no je upla­ći­va­ti 20 godi­na na svoj PŠR pro­se­čan iznos pa da se stek­ne uslov za pen­zi­ju. Svi zapo­sle­ni, i u pri­vat­nom i u jav­nom sek­to­ru mora­ju ima­ti svoj PŠR i ne mogu i da hoće oče­ki­va­ti od drža­ve pen­zi­ju (osim mini­mal­nih "soci­jal­nih" pen­zi­ja koje su mno­go niže od pri­vat­nih, i za koje se ne mora radi­ti 20 godi­na kao u slu­ča­ju mini­mal­nih pen­zi­ja koje lju­di dobi­ja­ju kad potro­še sred­stva sa pri­vat­nog raču­na). Čovek se može pen­zi­o­ni­sa­ti i posle samo 15-ak godi­na sta­ža, a može radi­ti i doži­vot­no — to se niko­ga ne tiče. Nje­go­va pen­zi­ja zavi­si samo od nje­go­vog lič­nog dopri­no­sa. Tako je eli­mi­ni­sa­na jed­na od osnov­nih sla­bo­sti pay-as-you-go siste­ma; među­ge­ne­ra­cij­ska pre­ra­spo­de­la dohot­ka i odsu­stvo slo­bo­de izbo­ra u pogle­du toga koli­ko će se dugo radi­ti. Sva­ko radi koli­ko hoće i sva­ko pla­ća svo­je raču­ne. U kan­ce­la­ri­ji sva­ke fir­me za admi­ni­stri­ra­nje pen­zi­o­nih raču­na se nala­ze kom­pju­te­ri sa pro­gra­mi­ma koji sva­kom kori­sni­ku omo­gu­ća­va­ju da pro­ra­ču­na koli­ko tre­ba da radi sa odre­đe­nim ste­pe­nom šted­nje da bi ste­kao pen­zi­ju odre­đe­nog izno­sa; on može kom­pju­te­ru zada­ti želje­ne para­me­tre o visi­ni pen­zi­je i bro­ju godi­na koje želi da radi, i kom­pju­ter mu auto­mat­ski izba­cu­je visi­nu meseč­nog izdva­ja­nja. Ovi para­me­tri se narav­no, u skla­du sa pre­fe­ren­ci­ja­ma poje­di­na­ca, mogu u sva­kom tre­nut­ku pro­me­ni­ti. Osim toga, pen­zi­o­ni dopri­no­si se ne mora­ju pla­ća­ti stal­no. Ako čovek odlu­či da pre­ki­ne rad tokom 10 godi­na, on posle toga nasta­vlja da upla­ću­je na svoj račun na onoj tač­ki gde je stao; pojam "rad­nog sta­ža" kao jed­nog od ključ­nih ele­me­na­ta u pro­ra­ču­na­va­nju visi­ne pen­zij­ske osno­vi­ce u pay-as-you-go siste­mu, u pri­vat­nom siste­mu ne posto­ji; sva­ko dobi­ja ono­li­ko koli­ko je ušte­deo, bez obzi­ra da li je radio 5, 15 ili 30 godi­na. Ovo je jedi­ni sistem u kome u doslov­nom smi­slu važi zlat­no pra­vi­lo "koli­ko para toli­ko muzike".

Kon­se­kven­ce novog pen­zi­o­nog siste­ma u Čileu su bile zapa­nju­ju­će i fasci­nant­ne. To se naj­bo­lje vide­lo po visi­ni i kva­li­te­tu novih pri­vat­nih pen­zi­ja; one su u pro­se­ku duplo više od pen­zi­ja u sta­rom držav­nom sek­to­ru. Mno­go važni­je od toga, kre­a­tor čile­an­ske pri­va­ti­za­ci­je pen­zi­o­nog siste­ma, dr. Jose Pine­ra, pri­me­ću­je da je osnov­na posle­di­ca pri­va­ti­za­ci­je bilo sla­blje­nje sin­di­ka­ta i moći biro­kra­ti­je i poli­ti­ča­ra. Biv­ša rad­nič­ka kla­sa se sve više pre­tva­ra u hilja­de malih kapi­ta­li­sta koji vode raču­na samo o svo­joj šted­nji i kapi­ta­lu, i ne žele na vla­sti nika­kve levi­čar­ske popu­li­ste koji bi obe­ća­va­li neka­kvu soci­ja­li­za­ci­ju i pri­sil­nu ega­li­ta­ri­za­ci­ju. Ono što se u sum­nji­vom gil­din­skom voka­bu­la­ru moder­nih soci­o­lo­ga nazi­va "sred­njom kla­som" (vla­sni­ci kapi­ta­la sred­nje veli­či­ne) pro­sto je pro­gu­ta­lo čiste pla­ve koli­re; po reči­ma dr. Pinje­re, tipič­no vla­sni­štvo čile­an­skog zapo­sle­nog nije auto­mo­bil ili stan koji je kupio na kre­dit i koji godi­na­ma otpla­ću­je, već nje­go­va pri­vat­na pen­zi­o­na šted­nja. Vrlo je zani­mlji­vo kako su Čile­an­ci, prak­tič­no odmah po uvo­đe­nju pri­vat­nog siste­ma pen­zi­ja i sa tipič­nom lati­no­a­me­rič­kom tea­tral­no­šću i lite­rar­no­šću, nazva­li svo­je šted­ne knji­ži­ce sa pen­zi­o­nim raču­nom — "liber­ti­ta" (oslo­bo­di­telj­ka). Ovo naj­bo­lje poka­zu­je moral­ne osno­ve pri­va­ti­za­ci­je pen­zi­o­nog siste­ma — on za ogrom­nu veći­nu lju­di pred­sta­vlja pre­u­zi­ma­nje svo­je sud­bi­ne u vla­sti­te ruke, i oslo­ba­đa­nje od tero­ra biro­kra­ta i poli­ti­ča­ra. Karak­te­ri­stič­no je da je "liber­ti­ta" neka vrsta feti­ša u Čileu, i da je pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem sve­ta kra­va koju se ni naj­za­gri­že­ni­ji sin­di­kal­ni popu­li­sti ne usu­đu­ju da jav­no kri­ti­ku­ju, iako on rui­ni­ra nji­ho­vu moć. Kada se lju­di oslo­bo­de kvr­ga držav­nog inter­ven­ci­o­ni­zma oni vrlo brzo pri­hva­ta­ju usta­no­ve trži­šne pri­vre­de, i nema­ju mno­go slu­ha za popu­li­stič­ku propagandu.

Ta pro­pa­gan­da, koju u razvi­je­nim zemlja­ma vodi koa­li­ci­ja zain­te­re­so­va­nih za odr­ža­va­nje drža­ve bla­go­sta­nja — sin­di­ka­ti, biro­kra­ti­ja koja admi­ni­stri­ra držav­ne "pro­gra­me" i levi­čar­ski inte­lek­tu­al­ci — je jedi­ni razlog zašto lju­di ener­gič­ni­je ne zahte­va­ju pro­me­nu. Počet­kom 80-ih ame­rič­ke vla­sti su for­mi­ra­le komi­si­ju na čelu sa Ala­nom Gre­en­spa­nom da ispi­ta odr­ži­vost posto­je­ćeg pen­zi­o­nog siste­ma. Komi­si­ja je utvr­di­la da je sistem sta­bi­lan i da barem do 2068 ne bi tre­ba­lo da bude većih pro­ble­ma. Kako je vre­me pro­ti­ca­lo, ova pro­ce­na je posta­ja­la sve pesi­mi­stič­ni­ja, da bi danas veći­na eko­no­mi­sta vero­va­la da posto­je­ći pen­zi­o­ni sistem, uz ekstra­po­la­ci­ju posto­je­ćih eko­nom­skih i demo­graf­skih tren­do­va na buduć­nost, kli­zi u ban­krot već oko 2015, a možda i pre. Ovo veru­ju sko­ro svi, osim razu­me se, vla­di­nih zva­nič­ni­ka, koji se i dalje zala­žu za oču­va­nje posto­je­ćeg siste­ma, i tvr­de kako je on dugo­roč­no odr­živ. Dakle, nika­kav raci­o­nal­ni osnov za odr­ža­va­nje tog pro­gra­ma ne posto­ji, osim pri­ti­ska birokratije.

Sta­nje u Srbi­ji, i dru­gim tran­zi­cij­skim zemlja­ma je takvo da je pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem nji­ma još neop­hod­ni­ji nego zapad­nim zemlja­ma. One su izlo­že­ne svim onim nega­tiv­nim demo­graf­skim tren­do­vi­ma kao i viso­ko­ra­zvi­je­ne zemlje, s tim što je sta­nje nji­ho­ve eko­no­mi­je mno­go loši­je i sred­njo­roč­ne per­spek­ti­ve pay-as-you-go siste­ma sto­ga još gore. Među­tim, bez obzi­ra na to, ne tre­ba oče­ki­va­ti neke veli­ke poma­ke u bli­skoj buduć­no­sti u veći­ni tih zema­lja. Do sada su samo neko­li­ko istoč­no­e­vrop­skih zema­lja pri­stu­pi­le ekspe­ri­men­ti­ma za deli­mič­nom pri­va­ti­za­ci­jom pen­zi­o­nih siste­ma. Reci­mo u Mađar­skoj, od ukup­no 30% pla­te koli­ko izno­si porez za pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje, 24% i dalje odla­zi za držav­ni pay-as-you-go sistem, a samo 6% na pri­vat­ne pen­zi­o­ne raču­ne zapo­sle­nih. Slič­na je situ­a­ci­ja i u Polj­skoj i Kazah­sta­nu, dru­ge dve biv­še komu­ni­stič­ke zemlje koje su pri­be­gle deli­mič­noj pri­va­ti­za­ci­ji. Jedi­no su Polja­ci done­kle pri­hva­ti­li čile­an­sku for­mu­lu o oba­ve­znom pre­la­sku novih rad­ni­ka u pri­vat­ni sistem, dok su zadr­ža­li oba­ve­zu sta­ri­jih da osta­nu u držav­nom siste­mu do pen­zi­o­ni­sa­nja. Ipak, veći­na zapo­sle­nih i dalje izdva­ja­ju pre­ko 12% pla­ta za držav­ni pen­zi­o­ni fond, dok samo 7,3 % ide na pri­vat­ne račune.

U Srbi­ji je ukup­ni porez za pen­zi­je 20,6 % (pola pla­ća zapo­sle­ni, pola poslo­da­vac), i nema nika­kve moguć­no­sti za pri­vat­no osi­gu­ra­nje koje bi pokri­va­lo odre­đe­ni pro­ce­nat ovog pore­za. Narav­no, mogu­će je ima­ti dodat­no soci­jal­no osi­gu­ra­nje u pri­vat­nim aran­žma­ni­ma, ali niko nije dovolj­no lud da upla­ću­je dodat­ne sume pre­ko 20% zara­de koje mu prak­tič­no drža­va oti­ma samo za pen­zi­je, plus oko 12% za oba­ve­zno zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje (CLDS, 2003).

Posta­vlja se pita­nje, zašto nije mogu­ća (ili vero­vat­na) ozbilj­ni­ja pri­va­ti­za­ci­ja u dome­nu pen­zi­o­nog siste­ma u Srbi­ji? Ako baci­mo pogled na struk­tu­ru budžet­skih pri­ho­da, mno­go toga će nam posta­ti jasni­je. Pore­zi za soci­jal­no osi­gu­ra­nje (pen­zi­o­no, zdrav­stve­no, i dru­ga, sta­ti­stič­ki manje važna) odno­se oko 28,3% ukup­nih budžet­skih pri­ho­da (ibid.,24). To je zna­čaj­na suma. Zami­sli­mo krat­ko­roč­ne i sred­njo­roč­ne efek­te pri­va­ti­za­ci­je u ovom dome­nu. Pre­se­li­mo se u domen nauč­ne fan­ta­sti­ke, i zami­sli­mo reci­mo da se pot­pu­no uki­ne držav­ni pen­zi­o­ni i sistem oba­ve­znog zdrav­ste­nog osi­gu­ra­nja. To bi osta­vi­lo Vla­du Srbi­je bez nešto manje od tre­ći­ne nje­nih budžet­skih pri­ho­da. I da pret­po­sta­vi­mo da se ne ode tako dale­ko, i da sma­nje­nje bude manje, reci­mo 15 ili 20 %, to će tako­đe stvo­ri­ti veli­ki defi­cit i sta­vi­ti vla­du pred veli­ki pro­blem finan­si­ra­nja tro­ško­va pre­la­znog peri­o­da. Uz impe­ra­tiv makro­e­ko­nom­ske sta­bil­no­sti, to će biti mogu­će samo na dva pri­hva­tlji­va nači­na; radi­kal­nim sma­nje­njem teku­će budžet­ske potro­šnje, ili akti­vi­ra­njem nekih ekster­nih real­nih izvo­ra finan­si­ra­nja. Jed­no alter­na­tiv­no "inter­no" reše­nje bi se moglo tra­ži­ti u pre­u­sme­ra­va­nja pri­ho­da od pri­va­ti­za­ci­je, što bi sva­ka­ko bilo mogu­će da se sa pen­zi­o­nom pri­va­ti­za­ci­jom kre­nu­lo odmah 2001. Tada bi sred­stva od pri­va­ti­za­ci­je bila dale­ko veća, nego što će biti ako se sa refor­mom kre­ne danas (a nek­mo­li za godi­nu ili dve). Ova­ko, em pre­o­sta­ju uglav­nom loši­je fir­me za pro­da­ju, koje će dati znat­no manje para za budžet, em su i one posto­je­će pare od pri­va­ti­za­ci­je boljih fir­mi ili već potro­še­ne, ili name­nje­ne za dru­ge svrhe.

Pošto dakle, nala­že­nje bilo inter­nih bilo ekster­nih izvo­ra finan­si­ra­nja tro­ško­va pen­zi­o­ne tran­zi­ci­je nije mno­go real­no, osta­je spo­zna­ja da bi sva­ka vla­da koja se odlu­či na dra­stič­ni­ju pri­va­ti­za­ci­ju pen­zi­o­nog i zdrav­stve­nog siste­ma bila pri­nu­đe­na da bar neko vre­me dodat­no "zate­že kaiš", u situ­a­ci­ji tran­zi­ci­je koja je iona­ko, sama po sebi vrlo nepo­pu­lar­no "ste­za­nje kai­ša", barem na kra­ći rok. To nijed­na vla­da ne želi; sva­ka vla­da želi da bude popu­lar­na i da deli šećer­le­me svo­jim gla­sa­či­ma, a ne da im odu­zi­ma nešto što oni, pod uti­ca­jem ega­li­ta­ri­stič­ke pro­pa­gan­de, sma­tra­ju svo­jim "pra­vom" ("pra­vo" na pri­sil­no držav­no osiguranje).

Sve ovo je tipič­no za moder­ne demo­kra­ti­je, ako stva­ri gle­da­mo iz public cho­i­ce per­spek­ti­ve — niko ne seče gra­nu na kojoj sedi. Poli­ti­ča­ri i biro­kra­ti sko­ro uvek žele da una­pre­de svo­ju moć, a ne da je osla­be. Reci­mo, pre­va­re u sta­ti­sti­ka­ma koje rade vla­de na Zapa­du su opšte­po­zna­ta stvar, a pro­la­ze zbog ega­li­ta­ri­stič­ke pro­pa­gan­de kojom se zakla­nja­ju, a koju veći­na pri­hva­ta, ne pita­ju­ći se za poza­di­nu pro­ble­ma. One slu­ži biro­kra­ti­ma upra­vo kao ali­bi z šire­nje nji­hvoe moći. Dobar pri­mer je istra­žio Tho­mas DiLo­ren­zo u slu­ča­ju pre­va­ra ame­rič­kih sta­ti­sti­ka o sto­pi siro­ma­štva (Ben­neth, DiLo­ren­zo, 1992). Poka­za­lo se da ame­rič­ka vla­da ne doda­je dohot­ku "siro­ma­šnih" keš pla­ća­nja na ime sub­ven­ci­ja od stra­ne drža­ve, niti odu­zi­ma od dohot­ka "boga­tih" pore­ze (pljač­ka­ške ina­če) na doho­dak, u svo­jim sta­ti­sti­ka­ma "ras­po­de­le bogat­stva", da bi pri­ka­za­la sta­nje mno­go gorim no što jeste, i oprav­da­va­la dalje držav­ne inter­ven­ci­je i rast biro­kra­ti­je kao nužnost ispra­vlja­nja "rastu­će nejed­na­ko­sti" koju tobo­že gene­ri­še kapi­ta­li­zam. Drža­va otvo­re­no laže da bi oprav­da­la dalju eksplo­a­ta­ci­ju pore­skih obve­zni­ka i šire­nje svo­je pre­da­tor­ske aktiv­no­sti. Tako je svu­da u demo­kra­ti­ji, tako je naža­lost i u Srbi­ji, i tu nema spa­sa, osim u nekim ret­kim i izu­zet­nim tre­nu­ci­ma kada na vlast dođu lju­di koji ima­ju vizi­ju, ili što je još važni­je, hra­bro­sti da se suprot­sta­ve mrač­noj zave­ri sin­di­ka­ta, biro­kra­ti­je i inte­lek­tu­a­la­ca koji zajed­nič­ki oprav­da­va­ju držav­nu pljač­ku, i poku­ša­va­ju da blo­ki­ra­ju sva­ku akci­ju na sma­nje­nju poli­tič­kog arbi­tri­ra­nja nad živo­ti­ma pojedinaca.

Bri­ljant­na pri­va­ti­za­ci­ja pen­zi­o­nog siste­ma u Čileu izve­de­na je u spe­ci­fič­nim uslo­vi­ma libe­ral­ne, kon­sti­tu­ci­o­nal­ne vla­de gene­ra­la Pino­čea, u kojoj su refor­ma­to­ri bili liše­ni pri­ti­ska popu­li­stič­kih poli­ti­ča­ra i sin­di­kal­nih pokre­ta. Oni nisu mora­li da se osvr­ću na anke­te jav­nog mne­nja i da paze da li će nalju­ti­ti nekog popu­li­stič­kog agi­ta­to­ra. Tro­ško­vi tran­zi­ci­je su mogli da budu pla­će­ni zato što je posto­ja­la odluč­nost vla­sti da se refor­ma spro­ve­de i nemoć levi­čar­sko-sin­di­kal­nih inte­re­snih gru­pa da to spre­če. Refor­ma pen­zi­o­nog siste­ma poka­zu­je svo­je bla­go­tvor­no dej­stvo tek na sred­nji i dugi rok — to je poka­za­lo isku­stvo Čilea. Vrlo je teško izgu­ra­ti takvu refor­mu u uslo­vi­ma moder­ne popu­li­stič­ke demo­kra­ti­je gde posto­je tako­zva­ni konjunk­tur­ni poli­tič­ki ciklu­si u okvi­ru kojih poli­ti­ča­ri teže mak­si­mi­za­ci­ji krat­ko­roč­nih pro­gra­ma koji brzo poka­zu­ju pozi­tiv­ne efek­te na naj­ve­ći broj bira­ča (pa makar sred­njo­roč­no to svi­ma šte­ti­lo). Sistem pod­si­ca­ja u skla­du sa kojim rea­gu­je "demo­krat­ska" vla­da naj­če­šće defa­vo­ri­zu­je stra­te­ško raz­mi­šlja­nje i hra­bre isko­ra­ke i vizi­ju. (Neu­spe­li) poku­ša­ji ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Buša (ina­če, čove­ka sa vizi­jom) da pokre­ne pita­nje refor­me pen­zij­skog siste­ma o tome naj­bo­lje sve­do­če. Koa­li­ci­je inte­re­snih gru­pa koje žive od drža­ve bla­go­sta­nja često lako izla­ze na kraj sa sva­kim poku­ša­jem refor­mi u prav­cu veće slo­bo­de poje­din­ca, koje ugro­ža­va­ju moć tih grupa.

Pita­nje pri­va­ti­za­ci­je pen­zi­o­nog siste­ma ima dva odvo­je­na aspek­ta: eko­nom­ski i moral­ni. Ne zna se koji je od njih važni­ji. Eko­nom­ski nam kaže da posto­je­ći pay-as-you-go sistem neza­dr­ži­vo kli­zi u ban­krot i da je pri­va­ti­za­ci­ja jedi­ni način da poje­din­ci sebi obez­be­de sigur­ne pri­ho­de za sta­rost. Moral­ni aspekt kaže da je nepri­hva­tlji­vo, poni­ža­va­ju­će i izo­pa­če­no da lju­di zavi­se od vla­sti u pogle­du svo­jih pen­zi­ja, i da niko nema pra­va da vrši pre­ra­spo­de­le mojih pri­ho­da dru­gim poje­din­ci­ma, ras­ki­da­ju­ći vezu izme­đu dopri­no­sa i pen­zi­je. Osim toga, niko nema pra­vo da poje­din­cu zako­nom name­će samo jed­nu mono­po­li­stič­ku agen­ci­ju koja će mu pru­ža­ti uslu­ge soci­jal­nog osi­gu­ra­nja, pa makar ta agen­ci­ja bila i drža­va. Iza "huma­ni­stič­kih" i "altru­i­stič­kih" tira­da kri­je se despo­ti­zam i apo­lo­gi­ja pri­nud­nog rada; porez od 33% zara­de za soci­jal­no osi­gu­ra­nje zapra­vo je pri­nud­ni rad namet­nut poje­din­cu da bi izdr­ža­vao ban­kro­ti­ra­ni apa­rat drža­ve bla­go­sta­nja i hilja­de para­zi­ta u raz­nim vla­di­nim i para­vla­di­nim agen­ci­ja­ma. Sva­ki zapo­sle­ni u Srbi­ji pred­sta­vlja roba koji na sva­ka dva sata rada za sebe, radi po jedan sat za biro­kra­ti­ju koja nema moral­no ni ljud­sko pra­vo da posto­ji. Jedi­ni pri­stup u reša­va­nju ovog pro­ble­ma koji ima ozbilj­ne šan­se jeste poten­ci­ra­nje moral­nog pita­nja. Tre­ba lju­di­ma nepre­kid­no otkri­va­ti koli­ko ih drža­va zapra­vo pljač­ka da bi finan­si­ra­la sop­stve­nu biro­kra­ti­ju, i koli­ko su eta­ti­stič­kim siste­mom soci­jal­nog osi­gu­ra­nja zapra­vo sve­de­ni na robo­ve. Čisto eko­nom­ski i teh­nič­ki pri­stup nema­ju šan­se da ube­de lju­de u oprav­da­nost pri­va­ti­za­ci­je. Kako pri­me­ću­je ita­li­jan­ski eko­no­mi­sta Alber­to Min­gar­di, lju­di će izme­đu "pove­ća­nja mar­gi­nal­ne sto­pe zapo­sle­no­sti" i "soci­jal­ne prav­de" uvek iza­bra­ti soci­jal­nu prav­du. Zato eta­ti­sti­ma i biro­kra­ti­ji tre­ba naj­pre odu­ze­ti tapi­ju na moral, prav­du i pra­vo da govo­re u ime dobor­bi­ti obič­nih lju­di. Tek onda je mogu­će spro­ve­sti samu refor­mu. Zato su, bez obzi­ra na neu­mo­lji­ve cifre i jasne eko­nom­ske ana­li­ze, naši pre­vas­hod­ni pro­ble­mi moral­ne i inte­lek­tu­al­ne pri­ro­de, a dublje posma­tra­no, to su pro­ble­mi neo­gra­ni­če­ne demo­kra­ti­je i tira­ni­je veći­ne. Poro­blja­va­nje poje­din­ca od stra­ne drža­ve koja mu oti­ma više od tre­ći­ne pri­ho­da za pri­sil­no osi­gu­ra­nje, i odo­bra­va­nje tog tero­ra od stra­ne veći­ne pro­sve­će­nih lju­di kao bene­vo­lent­nog poku­ša­ja demo­krat­skih vla­sti da regu­li­šu "divlji kapi­ta­li­zam", naj­bo­lji je znak dubo­kog moral­nog tru­lje­nja savre­me­nog čove­čan­stva. Bez moral­ne kon­tra­o­fan­zi­ve slo­bod­nih lju­di, teško da će i eko­nom­ska destruk­ci­ja kojoj ovo moder­no rop­stvo vodi biti sko­ri­je zaustavljena.

Ivan Jan­ko­vić

Lite­ra­tu­ra

• Jose Pine­ra, "Više moći rad­ni­ci­ma, pri­va­ti­za­ci­ja pen­zi­o­nog siste­ma u Čileu", dostup­no na www.pensionreform.org.
• Jose Pine­ra, "Toward a World of Wor­kers-Capi­ta­lists", www.pensionreform.org.
• Jaco­bo Rodri­gu­ez, "Euro­pe­an Reti­re­ment Blu­es", www.pensionreform.org.
• Ant­ho­ny Muel­ler (2003), Bye, Bye, Bismark, www.mises.org.
• Cen­tar za libe­ral­no demo­krat­ske stu­di­je (CLDS), Refor­ma pore­skog siste­ma, Beo­grad 2003.
• James T. Ben­neth and Tho­mas DiLo­ren­zo, Offi­ci­al Lies: How Was­hing­ton Misle­ads Us (Ale­xan­dria, Va., Gro­om Books, 1992).