Privatni penzioni sistem – najkraći put do kapitalizma

Sistemi obaveznog državnog penzionog osiguranja uvođeni su u modernim zapadnim državama naporedo sa prihvatanjem i etabliranjem države blagostanja od kraja XIX veka naovamo. Pionir obaveznog socijalnog i penzijskog osiguranja bila je Bizmarkova Nemačka. Neskrivena ambicija kancelara Bizmarka je bila da radničku klasu Nemačke učini rastuće zavisnom od države (Mueller, 2003). Imperijalistički i autoritarni etatizam je tako bio izvorište kako države blagostanja, tako i njene okosnice – programa državnog osiguranja.

Kasnije apologije prisilnog državnog penzionog sistema imaju mnogo raskošnije ruho. One pokušavaju da prikriju prave izvore i smisao ovog sistema, i da ga prikažu kao dobročinstvo demokratske vlasti građanima izloženim nesigurnosti privatnih osiguravajućih ustanova. Moderne racionalizacije nametanja državnih osiguravajućih shema u oblasti penzija uglavnom se temelje na standardnim teorijama “tržišne greške” iz levičarske neoklasične ekonomije blagostanja. Kao i u mnogim drugim oblastima, poput obrazovanja, zdravstva, monetarne ekonomije ili takozvane antimonopolske regulacije, država se i u slučaju penzijskog sistema smatra bogomdanim rešenjem za sve “otkaze” tržišta. Ako ne uvedemo državne programe osiguranja, ljudi će biti izloženi nepredvidivim ćudima privatnih finansijskih fondova koji zavise od tržišnih kretanja, i u kojima klijenti mogu izgubiti svu svoju penzionu ušteđevinu. To je (uz kejnzijansku teoriju socijalnog osiguranja kao motora “agregatne tražnje”) bio osnovni oblik pravdanja prisilnog državnog penzionog sistema, od američkog New Deala do današnjeg dana.

Osnova državnog sistema penzionog osiguranja (pay-as-you-go) jeste razdvajanje doprinosa od nadoknade. Vi plaćate svoju štednju, ali je ne koristite, već vam vlada udeljuje sa zajedničkog kazana. Svi penzioni osiguranici celog svog radnog veka naprosto uplaćuju novac u jedan penzioni fond iz koga onda vlada, u skladu sa kriterijumima koje sama u političkom procesu odredi, preraspodeljuje iznose različitim korisnicima. Sistemi kotizacija određuju unapred neke navodno (objektivne) kriterijume visine penzionih koeficijenata ili ukupnih iznosa. Jedini način da neko promeni svoj položaj jeste da štrajkuje, primenjuje nasilje i vrši pritisak na vladu, recimo za “beneficiranje” radnog staža (privilegovane uslove penzionisanja). Sve to nema veze sa individualnim izborom, već sa političkim pritiskom za promenu zakonskih odredbi. Glavna i najveća šteta po slobodu i blagostanje pojedinca od te operacije jeste smanjenje kontrole nad vlastitim životom od strane pojedinca i porast i jačanje državne birokratije i političara koja imaju moć da konfiskuju ljudima bogatstvo, i da im dodeljuju penzije u skladu sa političkim oportunizmom, a ne u skladu sa merljivim doprinosom i ličnim izborom.

Sistem obaveznog penzionog i socijalnog osiguranja je praktično bankrotirao svuda u svetu. To priznaju čak i njegovi najgorljiviji zastupnici. U najrazvijenijim zemljama sveta državni penzioni sistem je na izdisaju; njegovi “konstruktivni” reformatori obično navode dva osnovna razloga: smanjenje stope priraštaja stanovništva koja dugoročno smanjuje broj kontributora penzijskom osiguranju, i drugo, napredak medicine koji vodi povećanju prosečnog životnog veka. Stoga vremenom sve manje radnika izdržava sve više penzionera, i sistem dolazi u krizu; bankrot se može samo odlagati kroz postrožavanje uslova za penzionisanje ili inflatorno zakidanje obećanih beneficija.

Ipak, ovo nisu uzroci, već samo spoljašnje okolnosti koje dodatno potcrtavaju bankrot celog sistema. Osnovna greška nije u spoljašnjim okolnostima koje produbljuju posledice tog sistema, već u njegovim neotklonjivim unutrašnjim defektima. Problem je zapravo u sistemu koji oduzima slobodu pojedincu i daje je državnoj birokratiji, koja sve više buja postajući svrha sama sebi; na kraju državni penzioni program opstaje samo zato da bi birokratija koja je u međuvremenu metastazirala imala šta da administrira. Strahoviti otpori interesnih grupa privatizaciji penzionog sistema u većini država blagostanja samo potvrđuju nalaze teorije javnog izbora; državni “programi” nisu benevolentne reakcije demokratske vlasti na greške tržišta, a u “javnom interesu”, već izraz predatorskog ponašanja birokratije i interesnih lobi-grupa koje tlače nemoćnu i neorganizovanu većinu poreskih obveznika.

Već je dosta pisano o potrebi reforme penzionog sistema u pravcu njegove privatizacije u zapadnom svetu. Briljantni primer potpune privatizacije koja je sprovedena u Čileu pokazuje da je tako nešto neophodno i moguće i u drugim zemljama, a posebno u tranzicijskim ekonomijama. Pouke čileanskog slučaja se prevashodno sastoje u tome što je privatizacija penzionog sistema ne samo rešila sve hronične nedostatke državnog pay-as-you-go sistema, već i u tome što je poslužila kao snažan podsticaj razvoju celokupne ekonomije. U godinama posle privatizacije penzionog sistema, stopa štednje je porasla na 27% GDP, rast se više nego duplirao, sa 3% na 6,5%, i opšti standard života ljudi u ogromnoj meri porastao. Primer Čilea su sledile mnoge latinoameričke i istočnoevropske zemlje, neke delimično, neke u potpunosti, i skoro sve su postigle solidne rezultate.

U kontekstu tranzicije, privatizacija penzijskog sistema ima jedan vrlo specifični zadatak: da stvori “narodni kapitalizam”, odnosno da u tranzicijskim zemljama promoviše ono što je na Zapadu već nekoliko decenija poznato kao “shareholding ideologija”; težnja ljudi da postanu vlasnici dobara, a ne samo plaćeni najamnici. Jedna od stvari koja je na Zapadu potkopala levičarsku propagandu protiv slobodnog tržišta bilo je upravo širenje njegovih beneficija na najšire slojeve stanovništva. Privatizacija velikih delova sistema državnih preduzeća donela je velike koristi malim deoničarima; zaposleni pojedinci su prestali da svoj boljitak identifikuju sa sindikalnim pritiscima za povećanje nadnica i privilegija, već su shvatili da će bolje proći ako imaju neke realne resurse u svojim rukama – ako i sami postanu kapitalisti. U Velikoj Britaniji je posle privatizacije veliih državnih sistema iznenada poraslo interesovanje malih investitora za akcije preduzeća; radnička klasa je, na užasavanje starih levičara, sve manje bila zainteresovana za to šta sindikati ili populistički bukači imaju da kažu protiv kaitalizma i “eksploatacije”, a sve više su bili zainteresovani za kretanja na berzi, i vrednost svojih deonica. Proletarijata u starom marksističkom smislu bivalo je sve manje. Britanski model privatizacije, koji su onda sledile i druge zapadnoevropske zemlje, kombinovao je većinsku prodaju kapitala sa insajderskom preferencijalnom prodajom akcija radnicima. Strateški investitor je donosio kapital, tehnologiju, novi menadžment i napredno korporativno upravljanje, a mali akcionari od toga profitirali, podižući svoj životni standard i prevazilažeći bedu i potčinjenost sindikalnoj i birokratskoj mafiji.

Ovaj model ima svoje pretpostavke. One nažalost u istočnoevropskim zemljama nisu bile ispunjnene. Te pretpostavke se prvenstveno tiču postojanja efikasnih i uređenih tržišta kapitala. Privatizacija koja je pokušavala da favorizuje razne oblike vaučerskih shema i insajderske podele u Istočnoj Evropi trebalo je da oponaša ovaj razvoj, i polazila je od analogije sa zapadnoevropskim iskustvima. Ipak, ovo nije funkcionisalo, i to iz dva razloga: prvo, često se išlo suviše daleko u “populističkom” smeru, izbacivanjem metoda većinske prodaje, i drugo, nisu postojala efikasna tržišta kapitala koja bi omogućila dobro funkcionisanje korporativne privrede u uslovima vlasničke diversifikacije. Umesto prodaje preduzeća većinskom vlasniku, nužna koncentracija vlasništva se odvijala preko berze, a često i mimo nje. U uslovima asimetrije informacija i siromaštva velikog dela novih malih akcionara, deonice su završavale u rukama privilegovanog menadžerskog sloja starih neefikasnih preduzeća, ili u investicionim fondovima pod kontrolom državnih banaka. Posledice su bile tzv. asset striping, čerupanje imovine, i znatno niži nivo investicione aktivnosti u odnosu na onu u novim privatnim preduzećima ili starim, ali sa većinskim (pretežno stranim) vlasnicima. Postalo je očigledno da to nije put za disperziju koristi od kapitalizma širokim masama.

U takvim uslovima privatizacija penzionog sistema je najbolji način da se postignu traženi rezultati. Razmotrimo čilenski model da bismo razumeli zašto privatizacija penzionog sistema dramatično unapređuje shareholding ideologiju i kapitalizam čini poretkom čijeg je značaja većina stanovništva dnevno svesna. Osnovna stvar koja karakteriše ovaj penzioni sistem jeste oduzimanje moći državi i njena preraspodela pojedincu. Obavezno državno penziono osiguranje je u Čileu ukinuto i svaki zaposleni uplaćuje svoje penziono osiguranje jednoj od mnogobrojnih konkurentskih firmi koje su specijalizovane za upravljanje penzionim fondovima. Radnik i njegov poslodavac ne uplaćuju ništa državi, već poslodavac automatski svakog meseca sa računa zaposlenih odbija 10% i uplaćuje na privatni penzioni račun zaposlenog koji se nalazi u onoj firmi koju ovaj odabere. Ukoliko promeni zaposlenje, njegov račun ostaje isti. Ukoliko promeni firmu koja administrira njegov račun (to može učiniti kad poželi) ne mora promeniti firmu za koju radi. Starosna granica za penzionisanje je 65 i 60 godina, ali čovek može otići u penziju i pre toga ako je već uplatio dovoljno za minimalnu penziju koja iznosi polovinu prosečne. Statistički gledano, da bi se stekao taj uslov, dovoljno je uplaćivati 20 godina na svoj PŠR prosečan iznos pa da se stekne uslov za penziju. Svi zaposleni, i u privatnom i u javnom sektoru moraju imati svoj PŠR i ne mogu i da hoće očekivati od države penziju (osim minimalnih “socijalnih” penzija koje su mnogo niže od privatnih, i za koje se ne mora raditi 20 godina kao u slučaju minimalnih penzija koje ljudi dobijaju kad potroše sredstva sa privatnog računa). Čovek se može penzionisati i posle samo 15-ak godina staža, a može raditi i doživotno – to se nikoga ne tiče. Njegova penzija zavisi samo od njegovog ličnog doprinosa. Tako je eliminisana jedna od osnovnih slabosti pay-as-you-go sistema; međugeneracijska preraspodela dohotka i odsustvo slobode izbora u pogledu toga koliko će se dugo raditi. Svako radi koliko hoće i svako plaća svoje račune. U kancelariji svake firme za administriranje penzionih računa se nalaze kompjuteri sa programima koji svakom korisniku omogućavaju da proračuna koliko treba da radi sa određenim stepenom štednje da bi stekao penziju određenog iznosa; on može kompjuteru zadati željene parametre o visini penzije i broju godina koje želi da radi, i kompjuter mu automatski izbacuje visinu mesečnog izdvajanja. Ovi parametri se naravno, u skladu sa preferencijama pojedinaca, mogu u svakom trenutku promeniti. Osim toga, penzioni doprinosi se ne moraju plaćati stalno. Ako čovek odluči da prekine rad tokom 10 godina, on posle toga nastavlja da uplaćuje na svoj račun na onoj tački gde je stao; pojam “radnog staža” kao jednog od ključnih elemenata u proračunavanju visine penzijske osnovice u pay-as-you-go sistemu, u privatnom sistemu ne postoji; svako dobija onoliko koliko je uštedeo, bez obzira da li je radio 5, 15 ili 30 godina. Ovo je jedini sistem u kome u doslovnom smislu važi zlatno pravilo “koliko para toliko muzike”.

Konsekvence novog penzionog sistema u Čileu su bile zapanjujuće i fascinantne. To se najbolje videlo po visini i kvalitetu novih privatnih penzija; one su u proseku duplo više od penzija u starom državnom sektoru. Mnogo važnije od toga, kreator čileanske privatizacije penzionog sistema, dr. Jose Pinera, primećuje da je osnovna posledica privatizacije bilo slabljenje sindikata i moći birokratije i političara. Bivša radnička klasa se sve više pretvara u hiljade malih kapitalista koji vode računa samo o svojoj štednji i kapitalu, i ne žele na vlasti nikakve levičarske populiste koji bi obećavali nekakvu socijalizaciju i prisilnu egalitarizaciju. Ono što se u sumnjivom gildinskom vokabularu modernih sociologa naziva “srednjom klasom” (vlasnici kapitala srednje veličine) prosto je progutalo čiste plave kolire; po rečima dr. Pinjere, tipično vlasništvo čileanskog zaposlenog nije automobil ili stan koji je kupio na kredit i koji godinama otplaćuje, već njegova privatna penziona štednja. Vrlo je zanimljivo kako su Čileanci, praktično odmah po uvođenju privatnog sistema penzija i sa tipičnom latinoameričkom teatralnošću i literarnošću, nazvali svoje štedne knjižice sa penzionim računom – “libertita” (osloboditeljka). Ovo najbolje pokazuje moralne osnove privatizacije penzionog sistema – on za ogromnu većinu ljudi predstavlja preuzimanje svoje sudbine u vlastite ruke, i oslobađanje od terora birokrata i političara. Karakteristično je da je “libertita” neka vrsta fetiša u Čileu, i da je privatni penzioni sistem sveta krava koju se ni najzagriženiji sindikalni populisti ne usuđuju da javno kritikuju, iako on ruinira njihovu moć. Kada se ljudi oslobode kvrga državnog intervencionizma oni vrlo brzo prihvataju ustanove tržišne privrede, i nemaju mnogo sluha za populističku propagandu.

Ta propaganda, koju u razvijenim zemljama vodi koalicija zainteresovanih za održavanje države blagostanja – sindikati, birokratija koja administrira državne “programe” i levičarski intelektualci – je jedini razlog zašto ljudi energičnije ne zahtevaju promenu. Početkom 80-ih američke vlasti su formirale komisiju na čelu sa Alanom Greenspanom da ispita održivost postojećeg penzionog sistema. Komisija je utvrdila da je sistem stabilan i da barem do 2068 ne bi trebalo da bude većih problema. Kako je vreme proticalo, ova procena je postajala sve pesimističnija, da bi danas većina ekonomista verovala da postojeći penzioni sistem, uz ekstrapolaciju postojećih ekonomskih i demografskih trendova na budućnost, klizi u bankrot već oko 2015, a možda i pre. Ovo veruju skoro svi, osim razume se, vladinih zvaničnika, koji se i dalje zalažu za očuvanje postojećeg sistema, i tvrde kako je on dugoročno održiv. Dakle, nikakav racionalni osnov za održavanje tog programa ne postoji, osim pritiska birokratije.

Stanje u Srbiji, i drugim tranzicijskim zemljama je takvo da je privatni penzioni sistem njima još neophodniji nego zapadnim zemljama. One su izložene svim onim negativnim demografskim trendovima kao i visokorazvijene zemlje, s tim što je stanje njihove ekonomije mnogo lošije i srednjoročne perspektive pay-as-you-go sistema stoga još gore. Međutim, bez obzira na to, ne treba očekivati neke velike pomake u bliskoj budućnosti u većini tih zemalja. Do sada su samo nekoliko istočnoevropskih zemalja pristupile eksperimentima za delimičnom privatizacijom penzionih sistema. Recimo u Mađarskoj, od ukupno 30% plate koliko iznosi porez za penziono osiguranje, 24% i dalje odlazi za državni pay-as-you-go sistem, a samo 6% na privatne penzione račune zaposlenih. Slična je situacija i u Poljskoj i Kazahstanu, druge dve bivše komunističke zemlje koje su pribegle delimičnoj privatizaciji. Jedino su Poljaci donekle prihvatili čileansku formulu o obaveznom prelasku novih radnika u privatni sistem, dok su zadržali obavezu starijih da ostanu u državnom sistemu do penzionisanja. Ipak, većina zaposlenih i dalje izdvajaju preko 12% plata za državni penzioni fond, dok samo 7,3 % ide na privatne račune.

U Srbiji je ukupni porez za penzije 20,6 % (pola plaća zaposleni, pola poslodavac), i nema nikakve mogućnosti za privatno osiguranje koje bi pokrivalo određeni procenat ovog poreza. Naravno, moguće je imati dodatno socijalno osiguranje u privatnim aranžmanima, ali niko nije dovoljno lud da uplaćuje dodatne sume preko 20% zarade koje mu praktično država otima samo za penzije, plus oko 12% za obavezno zdravstveno osiguranje (CLDS, 2003).

Postavlja se pitanje, zašto nije moguća (ili verovatna) ozbiljnija privatizacija u domenu penzionog sistema u Srbiji? Ako bacimo pogled na strukturu budžetskih prihoda, mnogo toga će nam postati jasnije. Porezi za socijalno osiguranje (penziono, zdravstveno, i druga, statistički manje važna) odnose oko 28,3% ukupnih budžetskih prihoda (ibid.,24). To je značajna suma. Zamislimo kratkoročne i srednjoročne efekte privatizacije u ovom domenu. Preselimo se u domen naučne fantastike, i zamislimo recimo da se potpuno ukine državni penzioni i sistem obaveznog zdravstenog osiguranja. To bi ostavilo Vladu Srbije bez nešto manje od trećine njenih budžetskih prihoda. I da pretpostavimo da se ne ode tako daleko, i da smanjenje bude manje, recimo 15 ili 20 %, to će takođe stvoriti veliki deficit i staviti vladu pred veliki problem finansiranja troškova prelaznog perioda. Uz imperativ makroekonomske stabilnosti, to će biti moguće samo na dva prihvatljiva načina; radikalnim smanjenjem tekuće budžetske potrošnje, ili aktiviranjem nekih eksternih realnih izvora finansiranja. Jedno alternativno “interno” rešenje bi se moglo tražiti u preusmeravanja prihoda od privatizacije, što bi svakako bilo moguće da se sa penzionom privatizacijom krenulo odmah 2001. Tada bi sredstva od privatizacije bila daleko veća, nego što će biti ako se sa reformom krene danas (a nekmoli za godinu ili dve). Ovako, em preostaju uglavnom lošije firme za prodaju, koje će dati znatno manje para za budžet, em su i one postojeće pare od privatizacije boljih firmi ili već potrošene, ili namenjene za druge svrhe.

Pošto dakle, nalaženje bilo internih bilo eksternih izvora finansiranja troškova penzione tranzicije nije mnogo realno, ostaje spoznaja da bi svaka vlada koja se odluči na drastičniju privatizaciju penzionog i zdravstvenog sistema bila prinuđena da bar neko vreme dodatno “zateže kaiš”, u situaciji tranzicije koja je ionako, sama po sebi vrlo nepopularno “stezanje kaiša”, barem na kraći rok. To nijedna vlada ne želi; svaka vlada želi da bude popularna i da deli šećerleme svojim glasačima, a ne da im oduzima nešto što oni, pod uticajem egalitarističke propagande, smatraju svojim “pravom” (“pravo” na prisilno državno osiguranje).

Sve ovo je tipično za moderne demokratije, ako stvari gledamo iz public choice perspektive – niko ne seče granu na kojoj sedi. Političari i birokrati skoro uvek žele da unaprede svoju moć, a ne da je oslabe. Recimo, prevare u statistikama koje rade vlade na Zapadu su opštepoznata stvar, a prolaze zbog egalitarističke propagande kojom se zaklanjaju, a koju većina prihvata, ne pitajući se za pozadinu problema. One služi birokratima upravo kao alibi z širenje njihvoe moći. Dobar primer je istražio Thomas DiLorenzo u slučaju prevara američkih statistika o stopi siromaštva (Benneth, DiLorenzo, 1992). Pokazalo se da američka vlada ne dodaje dohotku “siromašnih” keš plaćanja na ime subvencija od strane države, niti oduzima od dohotka “bogatih” poreze (pljačkaške inače) na dohodak, u svojim statistikama “raspodele bogatstva”, da bi prikazala stanje mnogo gorim no što jeste, i opravdavala dalje državne intervencije i rast birokratije kao nužnost ispravljanja “rastuće nejednakosti” koju tobože generiše kapitalizam. Država otvoreno laže da bi opravdala dalju eksploataciju poreskih obveznika i širenje svoje predatorske aktivnosti. Tako je svuda u demokratiji, tako je nažalost i u Srbiji, i tu nema spasa, osim u nekim retkim i izuzetnim trenucima kada na vlast dođu ljudi koji imaju viziju, ili što je još važnije, hrabrosti da se suprotstave mračnoj zaveri sindikata, birokratije i intelektualaca koji zajednički opravdavaju državnu pljačku, i pokušavaju da blokiraju svaku akciju na smanjenju političkog arbitriranja nad životima pojedinaca.

Briljantna privatizacija penzionog sistema u Čileu izvedena je u specifičnim uslovima liberalne, konstitucionalne vlade generala Pinočea, u kojoj su reformatori bili lišeni pritiska populističkih političara i sindikalnih pokreta. Oni nisu morali da se osvrću na ankete javnog mnenja i da paze da li će naljutiti nekog populističkog agitatora. Troškovi tranzicije su mogli da budu plaćeni zato što je postojala odlučnost vlasti da se reforma sprovede i nemoć levičarsko-sindikalnih interesnih grupa da to spreče. Reforma penzionog sistema pokazuje svoje blagotvorno dejstvo tek na srednji i dugi rok – to je pokazalo iskustvo Čilea. Vrlo je teško izgurati takvu reformu u uslovima moderne populističke demokratije gde postoje takozvani konjunkturni politički ciklusi u okviru kojih političari teže maksimizaciji kratkoročnih programa koji brzo pokazuju pozitivne efekte na najveći broj birača (pa makar srednjoročno to svima štetilo). Sistem podsicaja u skladu sa kojim reaguje “demokratska” vlada najčešće defavorizuje strateško razmišljanje i hrabre iskorake i viziju. (Neuspeli) pokušaji američkog predsednika Buša (inače, čoveka sa vizijom) da pokrene pitanje reforme penzijskog sistema o tome najbolje svedoče. Koalicije interesnih grupa koje žive od države blagostanja često lako izlaze na kraj sa svakim pokušajem reformi u pravcu veće slobode pojedinca, koje ugrožavaju moć tih grupa.

Pitanje privatizacije penzionog sistema ima dva odvojena aspekta: ekonomski i moralni. Ne zna se koji je od njih važniji. Ekonomski nam kaže da postojeći pay-as-you-go sistem nezadrživo klizi u bankrot i da je privatizacija jedini način da pojedinci sebi obezbede sigurne prihode za starost. Moralni aspekt kaže da je neprihvatljivo, ponižavajuće i izopačeno da ljudi zavise od vlasti u pogledu svojih penzija, i da niko nema prava da vrši preraspodele mojih prihoda drugim pojedincima, raskidajući vezu između doprinosa i penzije. Osim toga, niko nema pravo da pojedincu zakonom nameće samo jednu monopolističku agenciju koja će mu pružati usluge socijalnog osiguranja, pa makar ta agencija bila i država. Iza “humanističkih” i “altruističkih” tirada krije se despotizam i apologija prinudnog rada; porez od 33% zarade za socijalno osiguranje zapravo je prinudni rad nametnut pojedincu da bi izdržavao bankrotirani aparat države blagostanja i hiljade parazita u raznim vladinim i paravladinim agencijama. Svaki zaposleni u Srbiji predstavlja roba koji na svaka dva sata rada za sebe, radi po jedan sat za birokratiju koja nema moralno ni ljudsko pravo da postoji. Jedini pristup u rešavanju ovog problema koji ima ozbiljne šanse jeste potenciranje moralnog pitanja. Treba ljudima neprekidno otkrivati koliko ih država zapravo pljačka da bi finansirala sopstvenu birokratiju, i koliko su etatističkim sistemom socijalnog osiguranja zapravo svedeni na robove. Čisto ekonomski i tehnički pristup nemaju šanse da ubede ljude u opravdanost privatizacije. Kako primećuje italijanski ekonomista Alberto Mingardi, ljudi će između “povećanja marginalne stope zaposlenosti” i “socijalne pravde” uvek izabrati socijalnu pravdu. Zato etatistima i birokratiji treba najpre oduzeti tapiju na moral, pravdu i pravo da govore u ime doborbiti običnih ljudi. Tek onda je moguće sprovesti samu reformu. Zato su, bez obzira na neumoljive cifre i jasne ekonomske analize, naši prevashodni problemi moralne i intelektualne prirode, a dublje posmatrano, to su problemi neograničene demokratije i tiranije većine. Porobljavanje pojedinca od strane države koja mu otima više od trećine prihoda za prisilno osiguranje, i odobravanje tog terora od strane većine prosvećenih ljudi kao benevolentnog pokušaja demokratskih vlasti da regulišu “divlji kapitalizam”, najbolji je znak dubokog moralnog truljenja savremenog čovečanstva. Bez moralne kontraofanzive slobodnih ljudi, teško da će i ekonomska destrukcija kojoj ovo moderno ropstvo vodi biti skorije zaustavljena.

Ivan Janković

Literatura

• Jose Pinera, “Više moći radnicima, privatizacija penzionog sistema u Čileu”, dostupno na www.pensionreform.org.
• Jose Pinera, “Toward a World of Workers-Capitalists”, www.pensionreform.org.
• Jacobo Rodriguez, “European Retirement Blues”, www.pensionreform.org.
• Anthony Mueller (2003), Bye, Bye, Bismark, www.mises.org.
• Centar za liberalno demokratske studije (CLDS), Reforma poreskog sistema, Beograd 2003.
• James T. Benneth and Thomas DiLorenzo, Official Lies: How Washington Misleads Us (Alexandria, Va., Groom Books, 1992).