Konzervativizam i libertarijanizam – „nategnuti“ savez ili „sveta“ alijansa?
Osvrt na knjigu Poredak i sloboda – razgovori konzervativaca i libertarijanaca (priredili Aleksandar Novaković i Dušan Dostanić, Službeni glasnik, 2020.)
Živimo u epohi nikad većih i bržih promena. Možemo je zvati epohom neomanije, epohom opsednutosti radikalnim progresom. Informacije smenjuju jedna drugu van mogućnosti razložne percepcije i obrade od strane običnog čoveka, a čak i oni koji pretenduju na to da zaista misle, ((Pritom, treba imati u vidu da misleći ljudi nisu nužno akademski intelektualci.))imaju skoro nerešive probleme u tom smislu pred sobom. Signali, simboli i parole su svuda oko nas, ali njihovo značenje kao da izmiče i najupornijima. Posebno to važi za konzervativizam i libertarijanizam, čija su dva simbolička stuba poredak i sloboda. Simboli koji se sa pravom mogu vezati za ova dva pojma – nesumnjivo cirkulišu u globalnoj javnosti. A knjiga „Poredak i sloboda“ (Službeni glasnik, 2020) je kao mreža i filter u isto vreme, jer te simbole skuplja na jedno mesto i čisti njihovo suštinsko od svega sporednog. Ništa manje nije sporan ni odnos konzervativizma i libertarijanizma, što je već implicirano u drugom delu naslova prikaza ove knjige. Ni teorijski ni praktično nije svejedno gde su granice konzervativizma i libertarijanizma, odnosno šta su oni tačno. A nije svejedno ni da li su oni uvek i svuda kompatibilni, nezavisno od okolnosti. ((Da li su oni „večni“ saveznici ili su, recimo, saveznici „iz nužde“ pred zajedničkim opasnim neprijateljem (samo tokom Hladnog rata, na primer, kako u knjizi ukazuje Aleksandar Novaković)?)) Analiza toga šta su konzervativizam i libertarijanizam i kakva je priroda odnosa između njih, predstavlja centralnu osu ove knjige.
Dodatno, osim što se ova dijalektika dešava u pomenutom kontekstu neomanije koja je globalni trend, konzervativizam i libertarijanizam – za razliku od socijalizma – skoro da nisu naučno izučavani u Srbiji, a nakon 1944. nisu uopšte. To je doprinelo njihovoj satanizaciji od strane ideologa „glavnog toka“. Autori to i ističu u uvodnoj reči, kada kažu: „Uzrok ovog nerazumevanja nalazi se u dubokom i do današnjeg dana temeljno nepreispitivanom nasleđu komunizma“. I još dodaju: „Ovo je toliko snažno, naročito među intelektualcima…“. Imajući ovo u vidu, čini se da je po autorima paradoksalno, iako ne i neočekivano, da se srpska „liberalna scena“ poistovećuje sa Kočom Popovićem, a „nacionalistička“ (uslovno rečeno konzervativna) sa Aleksandrom Rankovićem. Tako da je demaskiranje ovih srpskih intelektualnih protivrečnosti samo dodatan adut koji ova knjiga nosi sa sobom.
U tom duhu, autori su se postarali da knjiga i strukturno što vernije odrazi glavne i sporedne niti postavljene problematike. Nakon uvodne reči priređivača, sledi instruktivan uvod u dva dela, gde autori nastoje da opišu temeljne odlike konzervativizma (Dostanić) i libertarijanizma (Novaković), koristeći pritom impozantnu relevantnu literaturu, kako stranu tako i domaću. Osim toga, postavljaju generalne obrise konzervativno-libertarijanskog odnosa koji zaista varira na skali od simfonije do svađe. Autori pokazuju sve moguće uzajamne prigovore raznih konzervativaca i libertarijanaca koji su se do sada javili, zatim daju svoj sopstveni sud, ali podvlače da je na svakom čitaocu da zauzme svoj stav i tako doprinese daljem razvoju odavno dinamične diskusije na ovu temu. Preostali deo knjige čini osam tematskih celina, sačinjenih od najpoznatijih tekstova različitih konzervativnih i libertarijanskih autora. Na početku svake celine stoje kratki opisi u vidu sažetaka koji čitaocima služe kao kratki orijentir za tekstove koji slede.
Dušan Dostanić počinje konzervativni deo uvoda konstatacijom da nijedna struja klasičnog političkog mišljenja nije toliko podložna kontroverzama kao konzervativizam. To je delom zato što se konzervativizam dugo i po inerciji vezivao za određene stranke, plemstvo, vojsku ili uopšteno elite, a te društvene grupe, danas, svakako nisu nosioci konzervativnog etosa. U najboljem slučaju se konzervativizam svodi na sentimentalni žal za davno prošlim vremenima, koja su dobra samo zato što su davno prošla. Međutim, postoje i intrinzični uzorci nerazumevanja samog konzervativizma. Dostanić ističe da se prva grupa razloga svodi na nemogućnost definicije konzervativizma kao neke racionalističke teorije ili ideologije (za razliku od socijalizma), s obzirom da je konzervativizam više stav, držanje, duh, instinkt, princip delovanja koji se ne mogu vezati za nekakav univerzalni politički sadržaj, već uvek i samo za konkretne okolnosti, tj. postojeću tradiciju. U tom smislu, levica je „večna“ (Nolte), jer kod nje nema takvih nedoumica, levičar od pre 150 godina i danas bi se razlikovali oko malo stvari, dok sa konzervativcima to nije slučaj. ((Pritom, Nolteovo poređenje starozavetnih proroka sa modernim levičarima (a što Dostanić navodi u knjizi) nam je zaista zapalo za oko. Jer, pre bi se moglo reći da su starozavetni levičari bili upravo oni koji su bili predmet kritika starozavetnih proroka, a da su proroci bili konzervativci. Pogledajmo Knjigu proroka Jeremije (34-35). Tu je prorok kritikovao vladajuće zato što „novotare“ suprotno drevnim zapovestima Božijim. Konkretno, vlastodršci su u to doba počeli da usvajaju nove kultove („klanjanje drugim bogovima“) i da krše pravne norme koje postoje od starina (npr, oslobađanje roba Jevrejina nakon 6 godina). Proroci su vladarima proricali propast koja bi im dolazila „odozgo“, od samog Boga, a ne od nekakve revolucionarne rulje. Proroci su upozoravali da će vlasti stradati od spoljnog neprijatelja i po Božijem promislu i dopuštenju, a ne po racionalističkom ljudskom planu. No, ekstremno je interesantno znati, a upravo to znamo zahvaljujući ovoj knjizi, da su nekim konzervativcima poput Noltea, i ovakve paralele – premda skroz pogrešne po nama – imale smisla u njihovom pokušaju da se skroz distanciraju od levice.)) Druga grupa uzroka se po Dostaniću svodi na dojam da konzervativizam nije ništa drugo do inercijalno opiranje svim promenama. A baš naprotiv, konzervativizam je očuvanje života u svom razvoju, dakle u stalnim promenama i menama (Leo), ali samo uz kontinuitet i zadržavanje prošlog, jer bismo u suprotnom imali prosto kretanje, ne i razvoj. Tačnije, kada se govori o zadržavanju prošlog, tu se ne misli na zadržavanje svega prošlog, već onog što večno važi (Ginter). Ono što se oduprlo vremenu se ne odbacuje, već brižljivo neguje.
Posebna vrednost ovog Dostanićevog uvodnog dela leži u jednoj rečenici koja, po nama, na najbolji, najsažetiji, a opet nikad dublji i dalekosežniji način slika konzervativizam kao viševekovni (tačnije višemilenijumski) politički topos, čime ga istovremeno resko razdvaja od svih drugih škola političkog mišljenja ili ideologija. A ta rečenica glasi: „Konzervativizam (…) usled svog dubokog antropološkog uvida sprečava čoveka da poveruje da mu je dato da u ovom svetu svojim snagama ostvari ‘carstvo Božije’, a da istovremeno ne padne u očajanje“. Odista, u ovoj rečenici je sve rečeno, i svako ko je ikada imao barem usputnog dodira sa konzervativnom literaturom (a poznaje i osnove socijalizma i drugih političkih pravaca) teško će moći, a da se ne složi sa rečenim, pa i sa tim da ova rečenica možda predstavlja svojevrstan „manifest konzervativizma“. ((Da neko ne bi pomislio da je ovo „sprečavanje“ nešto po sebi bezvredno i besmisleno, podsetili bismo na važnost „negativnog znanja“ o kom tako ubedljivo piše Nasim Nikolas Taleb u svojoj knjizi „Antikrhkost“. Negativno znanje je robusnije od pozitivnog, jer ono što danas znamo kao „tačno“ vrlo lako se može ispostaviti sutra kao netačno, dovoljna je samo jedna opservacija suprotna od trenutne hipoteze, dok ono što već sada znamo kao netačno, skoro nikako ne može sutra da se pokaže kao tačno (osim ako se, na primer, ne ustanovi da nas je neka vizuelna okolnost ili defekt navela da nešto posmatramo drugačijim od onoga što zaista jeste, a to se dešava vrlo retko). Videti više: Nassim Nicholas Taleb, Antifragile – Things That Gain from Disorder, Random House, New York, 2012, str. 303-305.)) A čini nam se da je upravo ideal „raja na zemlji“, ostvarenog navodno čovekovim racionalističkim naporima, krasio sve druge političke škole, koje su – u odsustvu konzervativne protivteže bilo u parlamentima bilo na bojnim poljima – rezultirale uvek u svom zastrašujućem ekstremu. I taj ekstrem je uvek značio likvidaciju i pljačku na stotine miliona ljudi u svetskoj istoriji, jer ništa nije „smelo i moglo“ da se ispreči u tom pomahnitalom galopu scijentifikovanog i konstruktivističko-racionalnog pojedinca ka fatamorgani „zemaljskog raja“. Budući čitaoci će, nadamo se, pronaći verovatno još ovakvih rečenica ili razmišljanja u Dostanićevom uvodu, koji će ih naterati da dobrano konsoliduju ili prošire svoja znanja na temu konzervativizma.
Aleksandar Novaković otvara svoj libertarijanski uvod odličnim pozivanjem na Džonatana Hajta i njegovih šest receptora ukusa iz moralne „kuhinje“. ((U pitanju su dijade: briga/povređivanje, pravednost/varanje, vernost/izdaja, autoritet/subverzija, svetost/degradacija i sloboda/tlačenje.)) Kod svake osobe postoje svi receptori, ali su oni različitog kapaciteta od čoveka do čoveka. Po Hajtu, paleta receptora kod konzervativaca je najbolje balansirana, dok kod libertarijanaca dominira samo jedan i to onaj za slobodu/tiraniju. Zbog toga, kako Novaković ocenjuje, libertarijanizam karakterišu redukcionizam, radikalnost, isključivost, univerzalizam. Pravi libertarijanci žele da u praksi potvrde aksiom o legitimnoj upotrebi sile, tj. o zaštiti pojedinca od nasrtaja drugih na njegovu slobodu i legitimno vlasništvo, čime se libertarijanizam svodi na učenje o individualnoj pravdi i slobodi. Odavde proizilazi „kamen spoticanja“ libertarijanizma i konzervativizma. Libertarijanizam ne želi da se bavi specifičnostima bilo kog društva (tradicijama i okolnostima), on samo smatra da se svuda i što pre moraju uspostaviti takvi konstitucionalni aranžmani koji će garantovati kao maksimum minimalnu i moralno neutralnu državu (policija i sudstvo) za protekciju individualne slobode. Kad god zalazi preko ovog „minimaksi“ uslova, libertarijanizam ide bilo levo ka socijalizmu bilo desno ka konzervativizmu (Lu Rokvel, Vilijamson, Blok) i ovo shvatanje je poznato kao „tanko“ (thin). A „puno“ shvatanje libertarijanizam proširuje i na druge sfere kao što je recimo feminizam (Džonson).
Iz libertarijanskih tekstova koji su prikazani u ostatku knjige sledi da je „tanko“ shvatanje među libertarijancima dominantnije. I tu se otvara jedan novi front sporenja, front koji ne znači nužno konzervativno-libertarijanski spor, već pre svega unutarlibertarijanski spor. Neka vrsta „porodične svađe“ između onih u libertarijanskom kampu koji zagovaraju vrline i tradicije u društvenom – ne i državnom – životu (Hope, Rotbard, Lu Rokvel) i onih koji gaje ravnodušnost ili prezir prema bilo kojem grupnom konceptu vrline ili nasleđa, čak i ukoliko se ne radi o bilo kakvom državno sponzorisanom projektu sa konzervativnim prizvukom (Rand). Tu je dilema da li libertarijanac treba da bude u društvenom smislu striktni konzervativac hrišćanske kulture ili prosto neobuzdani libertin. A ovom sporu prethodi, kako Novaković to iscrpno i krajnje intrigantno prikazuje na primeru lokovskog i rotbardovskog razumevanja „sebevlasništva“ i prvobitne aproprijacije, jedna vrsta ne samo temporalne i spacijalne, već i konceptualne diskrepance između ranijeg, klasičnog liberalizma i kasnijeg libertarijanizma. Jer, nije svejedno da li je „sebevlasništvo“ kod čoveka samo relativno (Bog je potpuni vlasnik svega kao kod Loka) ili apsolutno (Rotbard) – te razlike imaju različite pravne implikacije, pogotovo u domenu porodičnog prava. ((Novaković detaljno poredi Loka i Rotbarda ovde na primeru roditeljskog odnosa prema deci, jer nije svejedno da li je dete (tačnije još fetus) „sebevlasnik“ od svog nastanka ili on taj status stuče tek kasnije u periodu adolescencije, tj. kakva su prava i obaveze roditelja prema deci i obratno – da li roditelj sme da proda, izgladni ili povredi svoje dete na ovaj ili onaj način.)) Tako, višeslojnost libertarijanizma generiše multidimenzionalne relacije, kako na intralibertarijanskoj ravni tako i na ekstralibertarijanskoj.
Priređivači zajedno završavaju uvod rezimeom odnosa libertarijanizma i konzervativizma. Prvo, prihvataju „tanko“ shvatanje libertarijanizma. Drugo, smatraju da libertarijanizam nikako ne sme da ulazi u savez sa progresivcima koji forsiraju imigraciju, pozitivnu diskriminaciju gej prava, rodnu ravnopravnost, multikulturalizam. Progresivna agenda znači uvećanje birokratije, tako da bi savez sa progresivcima značio direktan pucanj u samu srž libertarijanizma. Treće, priređivači su svesni da nema apsolutne harmonije između libertarijanizma i konzervativizma, i stoga optiraju za jedan „nategnuti“ savez pred horizontom opasnosti, sačinjenim od mnogo udaljenijih ideologija i političkih koncepata. ((Glavni tok konzervativizma i glavni tok libertarijanizma imaju toliko sličnosti, da kada bi večito postojao nekonfliktan modus njihovog odnosa u vidu nekakve „svete“ alijanse bez povremenog insistiranja na njihovim razlikama, to bi pre ili kasnije značilo bilo utapanje konzervativizma u libertarijanizam ili obratno. Novaković ističe da je za neke libertarijance pravi konzervativizam zapravo libertarijanizam (Hope), dok bi se skoro isto moglo reći i sa konzervativne tačke gledišta (bar kada je klasični liberalizam kao predak libertarijanizma u pitanju). No, ovde imamo problem rekli bismo, temporalnih rokada i ruptura. Klasični liberalizam (lokovsko-tokvilovski) je ponikao u jednom specifičnom kontekstu, gde su se mnoge nepisane norme „podrazumevale“. Za mnoge klasične liberale je bilo potpuno normalno da vodeći političari jedne zemlje redovno posećuju verske službe u toj i toj denominaciji, da vode skladan porodičan život bez javnih skaradnosti ili razuzdanosti, da se u svojim spisima i govorima pozivaju na verske spise i slično, a što je danas gotovo uvek i svuda sablazan za najveći deo „progresivne“ javnosti. I to u toj meri da su nekada pisci smatrali da o tome nema ni najmanjeg razloga da pišu (pogotovo ostrvski liberali koji nisu imali neposredno iskustvo libertinske Francuske revolucije i drugih revolucija kao što jesu mnogi kontinentalni konzervativci). Zapravo, podržati libertinizam za mnoge klasične liberale je bilo nezamislivo. Međutim, vremenom je klasični liberalizam pod uticajem utilitarizma Bentama i socijaldemokratije Mila izbledeo. Usledila je jedna duža ruptura sve dok se libertarijanizam nije ponovo pojavio posle nekoliko decenija u SAD. U tom periodu rupture, mnogo toga što se nekada „podrazumevalo“ prosto je nestalo i sa pojavom libertarijanizma, deo autora je smatrao za potrebnim da se izvrši recepcija tog zaboravljenog, nekada „podrazumevanog“ nasleđa, dok je deo autora smatrao da je to bespredmetno i odatle je nastao spor. Po nama, a na tragu svega onog što su napisali Dostanić i Novaković u ovoj knjizi, moguće je očekivati u budućnosti (ali nikako predviđati ili veštački raditi na tome) neku vrstu spoja libertarijanizma i konzervativizma onda kada – i ako – opasnosti iz levičarskog tabora minu u mnogo većoj meri. Za očekivati je da se neka – delom postojeća delom neka nova – tradicija etablira kao taj „podrazumevani“ fundament celokupne političke zajednice, unutar koje bi političke eksplicitne norme imale libertarijanski karakter, ali bi čitav set nepisanih normi i konvencija prosto spontano bio odraz jakog konzervativnog duha. No, vreme i istorija će biti konačne sudije.)) Ne radi se tu više o „gigantskoj“ opasnosti od komunizma koja je postojala tokom Hladnog rata, već pre svega o novim „gigantskim“ opasnostima: 1) stvaranje svetske vlade ili entiteta poput EU, 2) „zelena“ ideologija globalnog zagrevanja. Četvrto, neophodno je stalno razobličavati samozvane konzervativce koji o konzervativizmu govore kao o čuvanju nečega što je u datom momentu status quo ili – još gore – bukvalnom kopiranju institucija koje su postojale pre nekoliko vekova, uz pomoć državne prinude.
Sada ćemo prikazati svako od osam tematskih poglavlja knjige koja sadrže najreprezentativnije tekstove konzervativno-libertarijanske debate. Nažalost, ne možemo ovde pomenuti svaki tekst iz knjige (ukupno ih je 43!), već samo one koji su na pisca ovih redova ostavili najveći utisak.
Poglavlje I nosi naziv „Suština konzervativizma“. Kako priređivači ističu, iz eseja Majkla Oukšota pod nazivom „Racionalizam u politici“ isijavaju bazične konzervativne vrednosti kao što su nepoverenje prema opštim principima, skepsa prema apstrakcijama, jednostranom racionalizmu i razvijen osećaj za specifično, povesno izniklo i jedinstveno. ((Dodajemo da Oukšotov tekst možemo svesti i na razlikovanje između tehničkog (baziranog na razumu) i praktičnog znanja (baziranog na iskustvu). Tehničko znanje je plod i cilj racionalizma i on se karakteriše politikama „savršenosti“ i „jednoličnosti“, dok se praktično znanje karakteriše politikama „nesavršenosti“ i „raznolikosti“.)) No, to ne znači da su svi tekstovi ovog poglavlja u svemu ostalom istovetni. Čitaoci će primetiti u mnogo čemu oštre razlike između autora tekstova, u meri u kojoj možemo govoriti o raznim konzervativnim „teorijama“, tj. pravcima. Poglavlje se završava tekstom Eberharda Štrauba „Konzervativizam“ koji iznosi kontroverznu tezu u vezi toga da je danas konzervativizam samo nominalan, jer se sledi Kondilisov trag kada se tvrdi da se plemstvo koje je nekada oličavalo konzervativizam ugasilo, odnosno stopilo sa kapitalistima u liberalizmu. Između ova dva teksta pažnju zavređuju i tekst Edvarda Fejzera „Metafizika konzervativizma“ o značaju metafizike-univerzalija za konzervativizam kroz nijansiranje realističkih, konceptualističkih i nominalističkih struja konzervativizma. ((Na ovaj tekst se dalje u knjizi nadovezuju Molerov tekst „Nominalistički zaokret“, kao i „Poslednje metafizičko pravo“ Ričarda M. Vivera.)) Ne možemo a da ne pomenemo Rasela Kirka i njegov tekst „Deset konzervativnih principa“ koji je do sada verovatno najbolji pokušaj da se taksativno predstave osnovna načela konzervativizma.
Poglavlje II nosi provokativan naslov „Čavrljavi sektaši“. Tu je serija tekstova konzervativnih autora koji su kritikovali i klasični liberalizam i pogotovo libertarijanizam. Iznad svega, predmet kritike je bio tržišni fanatizam nekih od njih, odnosno nastojanje da se jedan plan (socijalistički) zameni drugim planom (navodno libertarijanskim) koji bi sve odnose i tradicije u društvu podveo pod strogo načelo ponude i tražnje koje važi u ekonomskim odnosima. Zapravo, kako sažetak priređivača pokazuje, konzervativne kritike nisu uperene protiv svih liberala i liberalnih poredaka, pogotovo ne protiv onih koji su istorijski bili uslovljeni i spontano formirani, već protiv onih liberala i libertarijanaca koji žele pod maskom pravog liberalizma ex nihilo da iskonstruišu društvo nanovo, vrlo često čak i poduprti državnom intervencijom i levičarskim vrednostima. Na tom tragu je tekst Rasela Kirka „Libertarijanci – čavrljavi sektaši“ kada kritikuje Mila (a ne Loka!) kao navodnu preteču libertarijanaca, zatim tekst Erika Lenerta „Pogrešan primat“ o štetnosti ekonomističke vere socijalizma i kapitalizma, tj. duhovne prevlasti privrednog, kao i tekst Aleksandra Gaulanda „Liberalna hegemonija“ o privredi koja je prestala da bude konzervativna socijalna snaga kao nekad i o opasnostima pred kojima se nalaze neke od tradicionalnih zajednica zbog toga (poput porodice).
Poglavlje III „Zašto biti libertarijanac“ je pregled tekstova koji se drže rigidnog i „tankog“ libertarijanskog moralnog kodeksa. Sem teksta Dirdri Makloski „Manifest novog američkog libertarijanizma ili kako postati humani libertarijanac“ koji u nekim tačkama prelazi „tanko“ shvatanje libertarijanizma. Sažetak priređivača kaže da je (pravi) libertarijanizam zapravo buntovnička filozofija koja traži pravdu odmah i sada, ali ne bilo kakvu pravdu, a najmanje pravdu propisanu birokratskim perom centralizovane superdržave, kao i to da tržište nije raison d’être libertarijanizma kako se to karikaturalno negde umišlja, već je tržište tek jedna od logičkih posledica libertarijanskog poretka. Tekst Marija Rotbarda „Zašto biti libertarijanac“ upravo je na tom tragu – pogrešno je zagovarati libertarijanizam utilitarizmom („živećemo svi bogatije“ ili „jednako bogato“), već na pravdoljubivosti. Volter Blok u sjajnom tekstu „Libertarijanizam i libertinizam“ hirurški precizno razdvaja libertarijanizam od savremenih trendova moralnog relativizma i razuzdanosti i ističe važnost kulturnog (ne državnog!) konzervativizma za ostvarivanje libertarijanskih ideala.
Ovaj Blokov tekst je uvod za naredno poglavlje IV „Libertarijanizam kao kulturni konzervativizam“ u kom se mahom nalaze tekstovi koji „tanko“ poimaju libertarijanizam, ali jako naglašavaju neophodnost voluntarnog sledovanja za tradicionalnim vrednostima. Čak toliko, da su vrlo oštri prema modalnim, levim, hipster i trendseter libertarijancima, poput Lu Rokvela u „Argument u prilog paleolibertarijanizmu“ koji piše: „Kulturne antinorme koje krase libertarijanski imidž su odvratne. One nemaju ništa zajedničko s libertarijanizmom per se, i one su mrtvi balast“. Ili Marija Rotbarda u „Zašto paleo?“ kada osuđuje lažne libertarijance rečima „klošar“, „vrhunski prevarant“, „tipična fukara“. Kako sažetak celine kaže, ovaj blok tekstova oličava težnju nekih da se oformi stari savez predratnog američkog izolacionizma i libertarijanizma. ((O ovome pogotovo govori drugi Rotbardov tekst u ovoj celini pod naslovom „Život na Staroj desnici“.)) No, terminološka dinamika ne prestaje da se zahuktava, jer Hope u „Intelektualna nedoslednost konzervativizma“ tvrdi da je svaki pravi konzervativizam zapravo libertarijanizam, dok Volter Blok vuče na drugu stranu i traži istu distancu za libertarijanizam i od konzervativaca i od socijalista (uz moguće povremene saveze sa njima!) u „Libertarijanizam pod libelom: kritika Hopea“. ((Dok u vidu završnog teksta poglavalja Hope kao da zaključno „replicira“ Bloku u sjajnom tekstu pod nazivom „Jedan realistični libertarijanizam“.))
Poglavlje V „Očijukanje“, govori o „koketiranju“ konzervativizma i libertarijanizma sa, naizgled, skroz neprijateljskim ideologijama ili stanovištima. Sažetak nas odmah uvodi šok tvrdnjom da beskompromisni branioci slobode mogu i da brane fašizam kao manje zlo pred nadirućim komunizmom (Mizes u „Argument fašizma“), da apologete državnog suvereniteta mogu da napadaju totalnu državu i zvuče kao libertarijanci (Šmit u „Dalji razvoj totalne države u Nemačkoj“), a da gorljivi rimokatolici mogu da se zalažu za tzv. kuću liberalizma sa otvorenim vratima, tj. antietatističku toleranciju (fon Kinelt-Ledin u „Kredo jednog reakcionara“). ((Zaista odjekuju reči fon Kinelt-Ledina iz ovog teksta: „Strahujem od masa sačinjenih od ljudi uplašenih da budu jedinstveni, da budu osobe; koji se više brinu za sigurnost nego za slobodu, koji se plaše svojih komšija ili ‘zajednice’ više nego Boga i sopstvene savesti. (…) Kao reakcionar poštujem svaku osobu koja, sledeći svoju savest, hrabro i iskreno drži do pogrešnih stanovišta. Imam beskonačno više poštovanja za fanatične katalonske anarhiste, ortodoksne Jevreje, tvrdokorone kalviniste ili ekstatične derviše nego za humanitarne pseudoliberale koji se tajno dive svemogućoj državi. (…) Volim ljude, najčešće ‘zaostale’ poput Tirolaca, švajcarskih brđana, Škota, Navareza, Baskijaca, mrgodnih seljaka Balkana, Kurde“.))
Poglavlje VI je „Za (američki) fuzionizam i protiv njega“. Sažetak podseća na fuziju iz jednog dela Hladnog rata, čiji je vrhunac oličen u predsednicima i predsedničkim kandidatima, prihvatljivim tada za mnoge libertarijance i konzervativce (Regan, Goldvoter), i ostavlja otvorenim pitanje da li će i kako do te fuzije opet doći nakon pada komunizma u eri tzv. nad-država. Ričard Viver u „Konzervativizam i libertarijanizam: zajednička osnova“ slika zajedničke temelje našeg glavnog dvojca, jer ističe da obojica traže ogromno društveno polje koje ne treba da reguliše država, već (prakseološkim metodom) nedržavni entiteti, samo što libertarijanci i konzervativci do istog cilja dolaze različitim putevima. ((Jedan od mogućih razloga za ovu „divergenciju puteva“ smo opisali u fusnoti br. 7.)) Frank Mejer u „Sloboda, tradicija, konzervativizam“ naglašava zajedništvo u tome da je vrlina ili vrednost kao krajnji cilj života svakog čoveka (na čemu insistira konzervativizam) jalova bez slobode (na čemu insistira libertarijanizam). ((Na ovom Majerovom tragu, rekli bismo, sledi u knjizi tekst američkog predsedničkog kandidata iz 60-ih godina prošlog veka Berija Goldvotera „Savest konzervativca“.)) Opet, Leo Brent Bozel Mlađi u „Sloboda ili vrlina“ protivreči Majeru i kaže da je nemoguće jednačiti važnost slobode ili vrline, tj. da u savezu (eventualnom) uvek bilo konzervativizam bilo libertarijanizam mora da pati. Po Bozelu, koren dezintegracije i pada Zapada nije u sve jačem prodoru levice, već u stavljanju slobode na veći presto od vrline, te stoga Bozel predlaže odvojene koloseke.
Poglavlje VII je naslovljeno „(Jedna mala) evropska polemika“. I zaista je poglavlje najmanje u celoj knjizi, sastoji se samo od dva teksta nemačkih mislilaca Andre Lihtšlaga („Za libertarijansko-konzervativnu secesiju“) i Geca Kubičeka („Merila“). Dok Lihtšlag ubeđuje konzervativce da je država ta koja ubija vrednosti koje su konzervativcima drage (pogotovo porodicu) i da libertarijanci i konzervativci imaju istog protivnika oličenog u birokratiji, političkoj korektnosti, feminizmu, totalitarnim tendencijama same države, dotle Kubiček ostaje dosta oprezniji oko predloženog saveza, jer laissez-faire na kom Lihtšlag tvrdokorno insistira po Kubičeku i jeste u toj razmeri pretnja za neke od vrednosti do kojih je konzervativcima izuzetno stalo (porodica, narod, vekovna „spremišta etike“).
Poglavlje VIII „Hajek i konzervativizam“ je poslednje. Posvećeno je demaskiranju navodnog Hajekovog „antitradicionalizma“, što je mišljenje koje je još uvek popularno u krugovima – rotbardovski kazano – modalnih libertarijanaca. Površni čitaoci Hajekovog opusa zloupotrebljavaju prvi tekst u seriji ovog poglavlja „Zašto nisam konzervativac“ u kom je Hajek rezigniran samo jednim tipom tzv. konzervativizma, onim koji se nakon Drugog svetskog rata razvio u Britaniji tokom vlade Harolda Makmilana. Jer, tada je žrtvovano pregršt konzervativnih principa zarad pukog održanja na vlasti Konzervativne partije. U nastavku je tekst Rodžera Skrutona „Hajek i konzervativizam“ u kom je Hajek baš interpretiran u najvećem delu kao veliki mislilac konzervativnog misaonog toka, iako Skruton neke aspekte Hajekove filozofije kritikuje upravo sa pozicija konzervativizma. Slično radi i Edvard Fejzer u „Nevolja sa libertarijanizmom“ kada Hajeka, pogotovo u njegovim kasnijim spisima, vidi kao velikog pobornika kulturnog konzervativizma. ((Dodatna vrednost Fejzerovog teksta je u suptilnom razlikovanju dve verzije libertarijanizma. Prva je lokovsko-aristotelovsko-hajekovska koju on, suštinski, jednači sa konzervativizmom, a druga je utlitarističko-kontraktarijanska koja implicira antikonzervativizam.)) Poglavlje (i knjiga) se završavaju poznim Hajekovim tekstom „Individualni i kolektivni ciljevi“ kojim Hajek razvejava svaku dilemu – tržište (privatna svojina) i porodica kao dva stuba zapadne civilizacije nisu plod nekakvog „racionalnog čoveka“ i njegovih planova ili intelektualnih rasprava (makar one bile i libertarijanske), već spontani plod jedne milenijumske evolucije koju niko nikada nije planirao. Posebno valja istaći ovde Hajekov sjajan istorijski rezime da su uvek razni destruktivni (kratkotrajni, ali uvek periodično ponavljajući) socio-religijski pokreti radikalnog tipa udarali na te dve ustanove koje su našle zaštitu u okviru najvećih monoteističkih religija sveta – dakle na svojinu i porodicu.
Na kraju, ostaje nam da zaključimo da ova knjiga nije samo jedina knjiga na srpskom jeziku koja je za temu imala konzervativizam i libertarijanizam (kao i njihov uzajamni odnos), već je njena prava vrednost u tome što je svemu prišla na tako holistički i dubinski način. Čitaoci će uz kroz uvode Dostanića i Novakovića steći najpre osnovni referentni okvir u kom se kreću konzervativizam i libertarijanizam, a onda će dalje kroz probrane tekstove reformulisati ili nadopunjavati znanja iz tih uvoda. Kao što sami pisci u tekstovima u osam poglavlja knjige otvaraju nova pitanja i daju nove odgovore u debati, tako će i čitaoci sami imati priliku da se u ovu debatu uključe, kao što svedoče i pokušaji pisca ovih redova da pojedinim komentarima prinese svoju „leptu“ u tom duhu (naročito u fusnotama). Takođe, knjiga nije samo štivo koje će pomoći konzervativcima i libertarijancima svih generacija da razjasne neke svoje dileme i nadograde dosadašnja znanja, ona je već sada nezaobilazan materijal za sve ljude opšte kulture koji teže da imaju solidne uvide u političku misao i politiku. Naročito bi levičari trebalo da dođu u posed ove knjige, jer ako igde mogu zaista da upoznaju svoje političke neprijatelje, onda je to ova knjiga „Poredak i sloboda – razgovori konzervativaca i libertarijanaca“.
Dr. Marko Pejković je naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu.
Ovaj tekst je prvobitno štampan u časopisu Zbornik Matice Srpske za društvene nauke (3/2021).
