Fašizam (1)

radivoje

 

 

 

 

Novi oblik sujeverja se usadio u ljudske umove: obožavanje države. Ljudi sami traže primenu metoda prinude, pretnji i nasilja. Teško onima koji se ne poklone modernim idolima! Ludvig fon Mizes

Živimo u svetu u kome kad god se nekome nečija politika ne svidi – on tu politiku naziva fašizmom. Kada one koji nisu fašisti nazivamo fašistima, ili kada one koji jesu fašisti ne nazivamo fašistima već nekim drugim imenom – onda mi na taj način relativizujemo pojam fašizma i stvaramo uslove u kojima ljudi, jednostavno, ne znaju šta je fašizam. Ako ne znamo šta je fašizam onda je on za nas nevidljiv i može biti svuda oko nas a da mi toga nismo ni svesni. Mi se onda možemo čak i boriti protiv fašizma a da ne znamo da ta naša borba u stvari nije borba protiv fašizma, već borba za fašizam.

Poreklo fašizma

Poreklo fašizma je poznato, on je nastao u Italiji u godinama nakon Prvog svetskog rata. Benito Musolini postaje premijer Italije i uspostavlja fašizam kao svoju filozofiju, ali je bitno reći da su i Musolini i svi drugi najznačajniji pripadnici fašističkog pokreta došli iz redova Italijanske socijalističke partije.

Musolini je dočekan sa oduševljenjem ne samo u Italiji već i na zapadu. Zapadna štampa, posebno New York Times, je veličala Musolinija i za njega govorila da je on pravi primer lidera koje novo doba planskog upravljanja društvom zahteva.

Početkom četrdesetih godina prošlog veka američki socijalisti su imali sledeći izbor: da li će prigrliti korporativizam i New Deal, ili će zadržati stare principe. Drugim rečima, oni su morali da odluče da li će prihvatiti fašizam kao neku vrstu prelaznog rešenja na putu ka njihovom konačnom cilju – socijalističkoj utopiji. Velika se borba vodila a iz te borbe kao pobednik je izašao fašizam.

Sve to što se tada događalo je ništa drugo do samo ponavljanje onoga što se, jednu deceniju ranije, dogodilo u Italiji kada su italijanski socijalisti shvatili da se njihov antikapitalistički program može najbolje ostvariti u okviru autoritarne države. Džon Majnard Kejnz je tada odigrao ključnu ulogu u pogledu obezbeđivanja pseudonaučnih dokaza1 protiv “relikta prošlosti” slobodne tržišne ekonomije, a sve u korist “ekonomije modernog doba”, tj. centralno-planske ekonomije.

Po Mizesu, fašizam je samo italijanska varijanta socijalizma prilagođenog posebnim uslovima prenaseljene Italije. Niti je fašizam bio proizvod Musolinijevog uma, niti je nestao sa padom Musolinija. Spoljne politike fašista i nacista, još od samog početka, bile su međusobno suprotstavljene. Činjenica da su nacisti i fašisti tesno sarađivali u periodu nakon abisinijskog rata, i bili saveznici u Drugom svetskom ratu, nije uklonila razlike između njihovih suprostavljenih stavova, isto kao što ni savezništvo između Rusije i SAD nije uklonilo razlike između sovjetskog i američkog ekonomskog sistema. I fašizam i nacizam su prihvatili sovjetski princip diktature i nasilja nad disidentima. Svi oni koji smatraju da fašizam i nacizam pripadaju istoj klasi političkih sistema – toj istoj klasi moraju pridodati i sovjetski sistem.

Nemački model socijalizma

Pre više od pola veka, u knjizi o “svemogućoj državi”,2 Mizes primećuje da kada socijalisti kritikuju nacizam onda oni za njega kažu da je on kapitalistički sistem. U vremenu fanatičnog antikapitalizma i bezrezervne podrške socijalizmu ni na jedan drugi način nećete više diskreditovati neku vlast nego kada je nazovete prokapitalističkom.

Međutim, kaže Mizes, ove “optužbe” na račun nacizma potpuno su neutemeljene. Tačno je da je u nacističkoj Nemačkoj postojao profit, tačno je i da su neka preduzeća pravila veći profit nego u godinama pre dolaska nacista, ali je to potpuno beznačajan podatak ako se ne zna kakva je dalja sudbina tih profita bila. Celokupna potrošnja je bila strogo kontrolisana. Nijedan kapitalista ili preduzetnik, niti bilo ko drugi, nije imao slobodu da svoj novac potroši onako kako on to sam želi, već je svako morao trošiti samo u skladu sa svojim statusom ili pozicijom “služenja narodu”. Sav višak (nepotrošeni dohodak) je morao biti deponovan u banku ili investiran u kupovinu državnih obveznica ili akcija nemačkih korporacija, koje su bile pod potpunom kontrolom vlasti. Svaki pokušaj “gomilanja” novca je bio strogo zabranjen, a svi oni koji su kršili tu naredbu tretirani su kao izdajnici. Uvoz luksuznih proizvoda je bio zabranjen. Niko nije mogao kupiti više hrane ili odeće od onoga što mu sleduje. Rente su bile zamrznute. Nameštaj, kao i mnogi drugi proizvodi, bio je nedostupan. Putovanja u inostranstvo su  bila dozvoljena samo onima koji su putovali po državnom zadatku, a jedini izuzetak su bila putovanja u Švajcarsku i Italiju, i to iz političkih razloga.

Dakle, ako je lična potrošnja strogo ograničena i kontrolisana od strane vlasti, i ako je celokupan nepotrošeni dohodak, na jedan ili drugi način, morao biti vraćen nazad vlastima, onda je potpuno jasno da su ti “visoki profiti” bili ništa drugo do suptilni metod oporezivanja. Potrošači su bili primorani da kupuju skupe proizvode i samim tim svi biznisi su bili nominalno profitabilni, a što veći profiti – to veći državni fondovi. Sav nepotrošeni novac se vlastima vraćao ili putem poreza ili putem prinudnih pozajmica, ali svi oni koji su se barem malo razumeli u ekonomiju veoma su dobro znali da će sve te pozajmice jednog dana morati biti poništene. Takav ekonomski sistem je ništa drugo do sistem trošenja postojećeg kapitala jer bez štednje i akumulacije kapitala dotrajalu tehnologiju nije moguće zameniti novom tehnologijom.

Marksisti nikada nisu prihvatili činjenicu da su i nacisti ništa drugo do socijalisti. Za marksiste je nacizam “najveće zlo od svih kapitalističkih zala”, a sa druge strane za naciste je ruski sistem bio gori čak i od bilo koje kapitalističke eksploatacije i nazivali ga “jevrejskom đavoljom mahinacijom za dominaciju nad neznabošcima”. Ali, kaže Mizes, moralo bi biti jasno da su oba sistema, i ruski i nemački, sa ekonomske strane posmatrano, bili socijalistički sistemi. U raspravama da li je neka stranka ili neki sistem socijalistički – samo je ekonomsko stanovište ono koje je od suštinske važnosti. Pod socijalizmom se oduvek podrazumevao sistem ekonomske organizacije društva. To je sistem u kome državna vlast ima potpunu kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom, a kako je socijalizam mogao postojati samo u okviru neke pojedinačne države – onda sa punim pravom možemo zaključiti da su i Rusi i Nemci bili potpuno u pravu kada su svoje sisteme nazivali socijalističkim.

Boljševici su bili ti koji su napravili presedan. Uspeh Lenjinove klike ohrabrio je Musolinijevu bandu i Hitlerove trupe. I italijanski fašizam i nemački nacizam su usvojili metode sovjetske Rusije. Jedina razlika između nacizma i boljševizma bila je u tome što su nacisti imali veću manjinu na izborima koji su prethodili državnom udaru, nego što su je imali boljševici na ruskim izborima 1917. godine. Nacisti ne samo da su prekopirali boljševičku taktiku u pogledu preuzimanja vlasti, već i mnogo više od toga. Iz Rusije su uvezli: jednopartijski sistem i privilegovani status članova partije u odnosu na ostale građane; vrhovni status tajne policije; organizovanje političkih stranaka u inostranstvu sa ciljem podrivanja tamošnjih vlasti, sabotaže i špijunaže; administrativna hapšenja i egzekucije političkih protivnika; koncentracione logore; kažnjavanja porodica prognanih; metode propagande; način oslovljavanja; korišćenje vojne terminologije u svim sferama društvenog i ekonomskog života itd. Dakle, kaže Mizes, ne postavlja se pitanje da li između ta dva sistema ima sličnosti, već šta je to po čemu se oni razlikuju?

U Manifestu komunističke partije, 1847. godine, Marks je u deset tačaka izložio mere koje se moraju sprovesti što je moguće pre, a kada je 1933. godine nemački predsednik Paul fon Hindenburg imenovao adolfa Hitlera za kancelara Nemačke – nacisti su od tih deset tačaka odmah sproveli osam. Dve preostale tačke (eksproprijacija zemljišta i ukidanje prava na nasledstvo) nisu bile sprovedene u potpunosti ali se i na njima radilo punom parom, samo ne formalno već zaobilaznim putem: poreskim sistemom, planiranjem poljoprivredne proizvodnje i kontrolom cena.

Dakle, važno je shvatiti da su i fašizam i nacizam ništa drugo do socijalističke diktature. Ruski komunisti su fašizam i nacizam žigosali kao “najvišu, poslednju i najizopačeniju fazu kapitalizma”, a to je u potpunom skladu sa njihovom navikom da svaku partiju koja se bezuslovno ne preda diktatu Moskve, čak i Nemačku socijalističko-demokratsku partiju (klasičnu marksističku partiju), proglase kapitalističkim plaćenicima. Međutim, još od veće važnosti bilo je to što su komunisti uspeli da izmene semantičko značenje pojma fašizam.

U to vreme, kao i danas, za komuniste se obično govorilo da su “levica”, a za naciste da su “desnica”, jer su oni, navodno, imali suprotne ideologije. Međutim, lingvističkim trikovima Mizesa nije bilo moguće prevariti jer je veoma dobro znao da je i jednima i drugima zajednička ideologija bila socijalizam. Iako u nacističkoj Nemačkoj nije došlo do formalne nacionalizacije sredstava za proizvodnju, kao što je bio slučaj sa sovjetskom Rusijom, potpuno je jasno da se takva ekonomija nikako nije mogla nazivati kapitalističkom jer je o svemu odlučivala vlast. Kada vam vlast naredi: šta, od koga i po kojim cenama da kupujete, šta da proizvodite, kome i po kojim cenama da prodajete, koliko ćete radnika zaposliti i kolike će njihove plate biti – onda je sasvim jasno da je takva “tržišna razmena” ništa drugo do najobičnija farsa.

Za Mizesa ni sama podela na levicu i desnicu nema nikakvog smisla. Šta je levo a šta desno? Zašto je Staljin levo a njegov prijatelj Hitler desno? Ko je od njih dvojice napredan a ko nazadan? Niti je napredak prema haosu za pohvalu, niti je suprotstavljanje nazadnim politikama za osudu. Ništa ne bi trebalo biti prihvaćeno samo zbog toga što je to nešto novo, radikalno i moderno.

Dakle, važno je znati da naziv nacional socijalizam nije nastao tek tako, slučajno, već se tu zaista radilo o pravom socijalizmu, a za taj model socijalizma Mizes je koristio naziv: nemački model socijalizma.

Ruski i nemački model socijalizma

Sovjetska država nije bila nacionalna država već univerzalna, internacionalna, država koju su samo postojeći uslovi sprečili da svoju vlast proširi na sve države sveta. Zato se ni u imenu SSSR (Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika) nije spominjala Rusija. Lenjin je na taj način želeo da stvori nukleus buduće Svetske vlade. Za razliku od boljševika, nacisti svojoj državi nisu menjali ime već su joj samo dodali reč Rajh (carstvo) – Nemački Rajh.

Rusija se nije slučajno opredelila za birokratski oblik socijalizma, isto kao što se ni Nemačka nije slučajno opredelila za tzv. zwangswirtschaft oblik socijalizma. Rusija je najveća država na svetu, najbogatija prirodnim resursima, a uz sve to i retko naseljena. Rusija se bez većih problema mogla odreći spoljne trgovine i opredeliti se za autarkičnu privredu. U državama siromašnim prirodnim resursima socijalizam bi se veoma brzo pretvorio u opšti haos, ali u prebogatoj Rusiji socijalizam nije morao rezultirati haosom, već samo ekstremnim siromaštvom.

Za razliku od Rusije, Nemačka je bila industrijska zemlja i zavisila od uvoza hrane i sirovina. Da bi uvozila – morala je izvoziti, i upravo zbog toga Nemačka nije mogla prekopirati ruski sistem. Da je Nemačka pokušala tako nešto, istog trenutka bi došlo do potpunog sloma spoljne trgovine, istog trenutka bi razorila sve ono što je stvoreno u kapitalizmu a narod gurnula u potpunu mizeriju. Ruski model socijalizma se ne bi mogao takmičiti sa stranom konkurencijom i zato su se nemački socijalisti morali opredeliti za nemački model socijalizma. Bitno je reći da je nemački model socijalizma manje efikasan od kapitalističkog sistema, ali je, a to je potrebno posebno naglasiti, ipak znatno efikasniji od ruskog modela socijalizma. Ili preciznije rečeno: nemački model socijalizma je bio manje neefikasan od ruskog modela socijalizma.

Nemački sistem je imao još jednu veliku prednost u odnosu na sovjetski sistem: formalne nacionalizacije imovine nije bilo. Preduzetnici su znali da fašizam ne može dugo potrajati. Oni su veoma dobro znali da će Hitlerova vladavina, pre ili kasnije, doživeti krah i zato su se trudili da, dok se taj krah ne dogodi, što bolje upravljaju svojim preduzećima kako bi koliko-toliko sačuvali uloženi kapital.

Dakle, razlike između ta dva modela socijalizma nisu nastale kao posledica različitih filozofskih pogleda, već su samo neizbežna posledica različitih ekonomskih uslova u te dve države. Jednostavno, ruski model socijalizma se u Nemačkoj nije mogao primeniti. Ruski model socijalizma je moguće primeniti samo u prirodnim resursima bogatim državama.

Autarkija

Nemački nacionalisti su stalno isticali potencijalnu pretnju od toga da se druge države odluče za protekcionizam jer Nemačka ne bi mogla opstati kao autarkična država. Oni su bili potpuno svesni toga da su mnoge države, pogotovo male države, tu potpuno bespomoćne jer one tu ništa ne mogu promeniti. Ali Nemačka nije mala, već velika država, i zato ona veoma dobro zna šta joj je činiti: da bi se razvijala kao autarkična država potrebno je osvojiti dovoljno veliku i prirodnim resursima bogatu teritoriju.

Dakle, tu na delu imamo jednu naizgled paradoksalnu situaciju: Nemačka nije želela autarkiju jer se spremala za rat, a išla je u rat jer je želela autarkiju.

Uprkos neoborivim liberalnim argumentima koji kažu da je u interesu svake nacije da uspostavi sistem slobodne trgovine, Nemačka je odabrala drugi put – put protekcionizma. Šampion modernog nemačkog protekcionizma je bio adolf Vagner. Suština njegovog učenja je bila sledeća: sve države bogate prirodnim resursima se trude da razviju svoju sopstvenu proizvodnju i da stranim proizvođačima onemoguće pristup svojim prirodnim resursima; sve nacije se kreću putem ekonomske samodovoljnosti. Kakva će biti sudbina onih nacija koje za svoje građane ne mogu obezbediti dovoljno hrane i odeće? One su osuđene na gladovanje. I zato, kao lek protiv sudbine gladovanja, prepisan je lek u obliku rata za osvajanje novih i prirodnim resursima bogatih teritorija. Hitler i Musolini su opravdanje za svoje kolonijalne namere tražili u tome što prirodni resursi nisu pošteno raspoređeni. Sve što su oni želeli je bilo samo to – da za svoje nacije izbore “poštenu” podelu prirodnih resursa i da prirodne resurse oduzmu od onih koji ih imaju više nego što bi trebalo da ih imaju. Zašto bi ih neko nazivao agresorima kada oni za svoje nacije traže samo ono što je, “po svetom i prirodnom pravu”, već njihovo?

Istorijske prekretnice

Kada se govori o nekim veoma važnim istorijskim događajima onda se obično kaže da su ti događaji bili istorijske prekretnice. Međutim, svi oni koji znaju šta je o tome govorio Mizes – veoma dobro znaju da istorijske prekretnice ne postoje:

Istorija ljudskog roda je ništa drugo do istorija ideja. Ideje, teorije i doktrine usmeravaju ljudsko delovanje. One određuju krajnje ljudske ciljeve, kao i izbor sredstava koje će koristiti za ostvarenje tih ciljeva. Neki dramatični događaji koji uzburkaju strasti i privuku pažnju površnih posmatrača – samo su završni čin ideoloških promena. Ne postoji tako nešto kao iznenadna promena društvenih odnosa. Ono što se pogrešno naziva istorijskom prekretnicom je u stvari samo stupanje na scenu snaga koje su već dugo vremena radile iza scene. Nove ideologije, koje su već odavno zamenile stare ideologije, tada sa sebe samo zbace svoj poslednji veo i postanu svima vidljive. Tada samo i one najneinteligentnije osobe postanu svesne nastale promene; promene koja se već dogodila ali je oni do tada nisu primetili.3

Posmatrano na taj način i Lenjinov dolazak na vlast u oktobru 1917. godine je bio “istorijska prekretnica”, ali je, kaže Mizes, značaj tog događaja daleko manji od značaja koji mu pridaju komunisti. Značaj Oktobarske revolucije za evoluciju socijalizma je bio tek neznatan. Prosocijalističke politike industrijskih zemalja centralne i zapadne Evrope su, po tom pitanju, bile od daleko većeg značaja. Bizmarkova socijalna politika je u evoluciji socijalizma imala daleko veći značaj od eksproprijacije imovine ruskih proizvođača. Britanci su, već 1914. godine, prihvatili najvažnije delove nemačkog sistema socijalne zaštite, a i vlade svih drugih industrijskih zemalja su prihvatile politiku intervencionizma, koja neminovno vodi u socijalizam.

Za socijaliste u pretežno industrijskim zapadnim zemljama ruski model ekonomske autarkije nije bio ni od kakve koristi jer su se njihove privrede oslanjale na izvoz. Ruski izvoz nikada nije bio na nivou vrednom pomena a nakon dolaska na vlast sovjeta taj ionako nizak izvoz se dodatno smanjio. Čak ni fanatični socijalisti nisu mogli a da ne priznaju da Zapad od Rusije nije mogao naučiti ništa. Čak i ona tehnološka dostignuća kojima su se socijalisti ponosili – nisu bila ništa drugo do samo nezgrapne imitacije zapadne tehnologije. Jedino što je Lenjinova revolucija stvarno uspela da donese je bilo – neograničeno nasilje.

Ideje liberalizma i vladavine zakona su u devetnaestom veku bile toliko jake da se smatralo ludošću suprotstavljati im se otvoreno. Javno mnjenje je bilo ubeđeno da je sa despotizmom gotovo jednom za sva vremena i da se on više nikada ne može povratiti. I zato, u početku, šampioni totalitarizma svoje diktatorske ideje nisu iznosili javno, već samo u svojim ezoteričnim krugovima. Dakle, socijalisti su primenili sledeći trik: oni su u svojim zatvorenim krugovima nastavili da govore o nastupajućoj diktaturi proleterijata, ali su u javnost išli sa pričom o punoj slobodi i demokratiji. U tom socijalističkom raju, kako su socijalisti tada govorili, neće biti: ni države, ni nasilja, ni sudija, ni policije, ni zatvora, ni vešala.

Značaj boljševika se ogleda samo u tome što su oni bili prvi socijalisti koji su skinuli maske. Oni su bili potpuno uvereni da je dan njihove konačne pobede osvanuo i da za daljim skrivanjem više nema potrebe. Maske su pale, i kako to kaže Mizes: “jevanđelje krvoprolića se moglo otvoreno propovedati”.

Degenerisana inteligencija i salonski intelektualci, koji su godinama unazad trabunjali o delima Sorela i Ničea, sa puno entuzijazma su prihvatili “novu” i “naprednu” ideologiju. Plodovi Izdaje intelektualaca4 su bili potpuno zreli.

Lenjin nije bio ni prvi uzurpator ni prvi tiranin. Mnogo je tiranina bilo i pre njega ali ipak postoji i jedna velika razlika. Svi Lenjinovi predhodnici su bili u stalnom konfliktu sa idejama njihovih najeminentnijih savremenika. Oni su bili u stalnom sukobu sa javnim mnjenjem jer su njihovi principi vladavine bili u suprotnosti sa prihvaćenim principima pravde i vladavine zakona. Dakle, oni su bili prezreni kao uzurpatori ali se na Lenjina nije gledalo na taj način već sasvim drugačije: on nije bio obični tiranin već surovi supermen za kojim su pseudofilozofi toliko žudeli. On je bio lažni mesija koga je istorija izabrala da donese spas kroz krvoproliće. Zar Lenjin, pita Mizes, nije bio najortodoksniji poznavalac Marksovog “naučnog socijalizma”? Zar on nije bio čovek koji je predodređen da ostvari socijalističke planove za čije su sprovođenje državnici u demokratijama u stanju raspadanja bili preslabi?

Mnogi dobronamerni ljudi toga doba su tražili socijalizam; nauka, kroz usta nepogrešivih profesora, je preporučivala socijalizam; crkve su propovedale hrišćanski socijalizam; radnici su čeznuli za ukidanjem postojećeg sistema plata. Bilo je to vreme kada su skoro svi tražili socijalizam, a onda se pojavio on, Lenjin, koji je bio spreman da sve te želje ispuni. Naravno, Lenjin je veoma dobro znao šta to znači i da se bez polupanih jaja kajgana ne može napraviti. Samo pola veka pre toga civilizovani ljudi su cenzurisali Bizmarka kada je izjavio da se veliki istorijski problemi mogu rešiti samo krvlju i mačem. Međutim, ta vremena su prošla a nastupilo je vreme kada se većina kvazi-civilizovanog dela naroda klanjala onome koji je bio spreman da prolije mnogo više krvi nego što je to Bizmark činio.

Dakle, kaže Mizes:

To je pravo značenje Lenjinove revolucije. Sve tradicionalne ideje prava i zakonitosti su srušene. Umesto vladavine zakona usledilo je pravo neograničenog nasilja i uzurpacije tuđe imovine. “Uski vidik buržoaskog legaliteta”, kako ga je Marks nazivao, bio je napušten. Od sada više nema zakona koji bi “izabranima” ograničavao vlast. Od sada oni mogu slobodno ubijati. Demoni su pušteni na slobodu. Novo doba, doba uzurpatora, je osvanulo.

Naravno, nije to bilo ono što je Lenjin stvarno želeo. Lenjin nije želeo da i drugi ljudi imaju pravo ubijanja svojih protivnika, već je smatrao da tu privilegiju treba da ima samo on. Samo je njega istorija izabrala i podarila mu diktatorsku moć. Samo je on legitimni diktator jer mu je unutrašnji glas tako rekao. Lenjin nije bio dovoljno bistar da predvidi da bi i drugi ljudi, prožeti nekim drugim verovanjima, mogli biti dovoljno drski da se pretvaraju da se i njima obratio neki njihov unutrašnji glas. Samo nekoliko godina kasnije desilo se upravo to. Pored spasitelja Lenjina svet je dobio još jednog spasitelja – spasitelja Hitlera:

Proviđenje je odredilo da budem veliki spasitelj čovečanstva. Ja spasavam čoveka od okova razuma koji bi hteo biti njegova svrha. Ja ga spasavam od ponižavajuće utvare koja se zove savest i moral, i od individualne slobode koju malo njih može da podnese.5

Staljin, Hitler i Musolini su stalno izjavljivali da ih je sudbina odabrala da svetu donesu spas i tvrdili da su oni vođe kreativnih mladih koji se bore protiv prestarelih starih. Oni sa Istoka donose novu kulturu kojom će zameniti zapadnu civilizaciju koja je na izdisaju. Na njima je da urade pravu stvar i zadaju smrtonosni udarac liberalizmu i kapitalizmu. Njihov je cilj da nemoralni egoizam zamene altruizmom. Njihov je plan da umesto anarhične demokratije uvedu red i organizaciju, da klasno društvo zamene totalnom državom, a tržišnu ekonomiju socijalizmom. Njihov rat nema ništa zajedničko sa ratovima iz prošlosti kada su imperijalističke sile ratovale zarad osvajanja novih teritorija, hegemonije i pljačke. Njihov rat je “sveti rat” zarad stvaranja novog i boljeg sveta. Oni u tom ratu moraju pobediti jer su oni rođeni na talasu budućnosti. Jednostavno, velike istorijske promene se ne mogu ostvariti mirnim putem već je potreban rat. Po njima, bilo bi sitničavo i glupo prevideti sav taj kreativni kvalitet njihovog rada samo zbog nekih “neprijatnosti” koje svetske revolucije sa sobom uvek nose. Točak istorije se ne može zaustaviti niti se vreme može vratiti unazad.6

“Država je bog”

Pokušavajući da na što jednostavniji način objasni suštinu etatizma, Mizes kaže sledeće:

U etatizmu prava i istinska država je ona država u kojoj smo ja i moji prijatelji – tj. svi oni koji govore mojim jezikom i misle kao ja – vrhovna vlast, dok su svi drugi nebitni. Istina, u ovom nesavršenom svetu, i oni postoje, ali su oni neprijatelji moje države, jedine prave i istinske države, iako ta država ne postoji nigde drugo osim u mojim snovima i željama.

Ferdinand Lasal je bio jedan od onih koji su Nemačku upoznali sa idejama etatizma i socijalizma. Lasalove su reči: “Ne treba da napadaš državu, već klasu eksploatatora. Država je tvoj prijatelj; ali, naravno, ne ova država kojom vlada Bizmark, već država kojom ću vladati ja, Lasal.”

Upravo nam ova Lasalova rečenica potvrđuje ono o čemu smo već govorili,7 da je velika zabluda misliti da svi zagovornici socijalizma žele isti socijalizam. Sasvim suprotno, svaki socijalista želi svoj sopstveni socijalizam a sebe vidi ni manje ni više nego na mestu “diktatora nad diktatorima” ili “despota nad despotima”.8

Objašnjavajući ulogu Lasala u procesu nacifikacije Nemačke, Mizes kaže da Lasal nije bio nacista već samo njihova prethodnica i prvi Nemac koji je za sebe tražio ulogu firera. Lasal je takođe poznat po rečima koje na najbolji mogući način objašnjavaju etatizam: “država je bog”.

U kapitalističkom društvu preduzetnik zavisi od tržišta. Preduzetnik mora da služi drugima kako bi drugi služili njemu.9 Svaki preduzetnik i svaki vlasnik sredstava za proizvodnju svakoga dana mora sprovoditi svoju društvenu funkciju tako što će raditi u skladu sa željama kupaca. U socijalističkom društvu nema ni tržišta ni zadovoljenja želja kupaca, a sva sredstva za proizvodnju su u rukama onih koji su na vlasti. Niko ne ispunjava ničije želje i niko ni od koga ne zavisi, već svi zajedno zavise od klike na vlasti. Plate ne zavise od rada već ih određuje klika na vlasti. Nema cena, nema cenovnog sistema, nema profita, nema motivacije, nema ničeg. O svemu odlučuje vlast a svi ostali samo izvršavaju svoje radne zadatke. Dakle, potpuno je jasno šta je Lasal mislio kada je rekao: država je bog.

Ukoliko bi država, kaže Mizes, bila organizovana na pravi način, onda bi ona zaista mogla biti temelj jednog društva na kojem bi se izgradio sistem zaštite ljudi i njihove imovine, tj. sistem koji bi obezbedio uslove za saradnju ljudi. Ali potrebno je znati da je država samo sredstvo za postizanje ciljeva, a ne cilj sam po sebi. Država nije bog, kako to kaže Lasal, već samo sredstvo prisile. Kada neko kaže da “zakon treba da reguliše neku materiju”, onda on tada u stvari kaže da policiji treba dati pravo da putem prisile natera ljude da se ponašaju onako kako to vlast želi, i to bez obzira da li je taj zakon dobar ili ne. Ljudi obično misle da zakoni moraju biti dobri, ali kada se nekome da pravo da po svojoj sopstvenoj želji zakone: donosi, tumači i sprovodi – onda je samo pitanje vremena kada će doći do zloupotrebe tog prava.

Dakle, država nije bog, kaže Mizes, i dodaje:

Država je ljudska institucija, a ne natprirodno biće. Obožavanje države je obožavanje sile. Nema veće pretnje za civilizaciju od vladavine nekompetentnih, korumpiranih ili zlih ljudi. Najveća zla koja su ikada zadesila čovečanstvo – počinjena su od strane loših vlasti.

U Ljudskom delovanju10 Mizes kaže da ne postoji racionalni motiv za obožavanje policijske moći, niti za nju treba vezivati reči kao što su svemoć i sveznanje jer je potpuno jasno da postoji dosta stvari koje ona ne može rešiti. Policija ne može rešiti problem nedostatka činilaca proizvodnje, policija ne može ljude učiniti uspešnijim, niti može povećati produktivnost rada. Sve što policija stvarno može da učini je to da spreči gangstere u njihovoj nameri da osujete napore onih ljudi koji rade na poboljšanju materijalnog položaja ljudi.

Ljudima bi moralo biti jasno da je Marksova ljubav prema demokratskim institucijama bila samo varka i lukavi manevar za prevaru naroda jer u socijalističkom društvenom uređenju nema mesta ni za demokratiju ni za slobodu. Nema slobode izbora posla kojim ćemo se baviti ako je država jedini poslodavac. Nema slobode izbora mesta gde ćemo živeti ako država određuje gde će se i šta proizvoditi. Nema naučnih istraživanja ako država pod svojom kontrolom drži sve biblioteke, arhive, laboratorije i odlučuje ko se može baviti naukom a ko ne. Nema slobode umetničkog izražavanja ako država odlučuje šta je umetnost i ko će biti umetnik. Nema slobode govora ako država ima moć da sankcioniše svaku izgovorenu reč koja nije u skladu sa proklamovanom “konačnom istinom”. I zato, kaže Mizes, u socijalizmu čovek može imati slobode isto koliko i vojnik u vojsci ili siroče u sirotištu.

Pravo značenje etatizma Mizes objašnjava sledećim rečima:

Suština etatizma je u uzimanju od jednih i davanju drugima. Što više država može da uzme, može više da da. Zato je u interesu onih kojima vlast daje da država bude što veća.

Međutim, potpuno je jasno da to povećavanje države ne može ići u nedogled i zato svaki etatizam, bio on intervencionizam ili socijalizam – uvek vodi ka sukobima, ratovima i totalitarnom ugnjetavanju velikog dela naroda. Upravo zbog toga, svima onima koji zaista žele mir – Mizes poručuje:

Svi oni koje žele mir među narodima – moraju se boriti protiv etatizma.

Mit o uspesima Hitlerove ekonomije

Istorijski je mit kada ljudi veruju da je prošlost bila drugačija nego što je ona  stvarno bila. Svi mitovi su štetni ali su neki od njih posebno štetni jer u značajnoj meri utiču na ljudsko razumevanje ne samo prošlosti već i sadašnjosti, a sve to stvara uslove za donošenje nekih veoma štetnih i opasnih odluka. Jedan od tih posebno štetnih mitova je i mit o “velikim uspesima Hitlerove ekonomije”. Po tom mitu: tačno je da je Hitler bio veliki zločinac i učinio mnoga zla, ali kada je u pitanju ekonomija – onda nacistima kapa dole. Tu se naročito ističu uspesi u pogledu rešavanja problema nezaposlenosti, javni radovi i sjajna monetarna politika. Naravno, do stvaranja tog mita nikada ne bi ni došlo da nije bilo i nekih vidljivih rezultata, ali čim se krene sa dubljom analizom – onda se istoga trenutka taj mit o uspesima Hitlerove ekonomije rasprši kao mehur od sapunice.

Nemačka je krenula putem masovnog intervencionizma, a ako znamo da svaka državna intervencija stvara probleme, a samim tim i zahteva novu intervenciju, onda je potpuno jasno da će sve privredne aktivnosti, pre ili kasnije, biti pod direktnom državnom kontrolom. Svi oni koji su se protivili novom poretku – bili su potčinjeni putem sile. U nacističkoj Nemačkoj je postojao čak i zakon koji je vlastima dozvoljavao prinudno uspostavljanje kartela, a krajem 1936. godine Gering je dobio punomoćje za donošenje četvorogodišnjeg plana. Od tog momenta Gering preuzima potpunu kontrolu nad nemačkom ekonomijom.

Nemačka je primenila Kejnzovu “novu ekonomiju”, ali je bilo i onih koji su Hitlera stavljali čak i iznad Kejnza i govorili da je “Hitler našao lek za nezaposlenost pre nego što je Kejnz završio sa objašnjavanjem svoje nove ekonomske politike.” O kakvoj se tu ekonomskoj politici radi? Hitler je suspendovao zlatni standard, krenuo sa programima velikih javnih radova i zaštitio industriju od strane konkurencije. Zatim, usledila je velika kreditna ekspanzija, ogroman budžetski deficit, potpuna kontrola novčanih tokova, programi za zapošljavanje, razaranje preduzetništva putem kontrole cena i komandne ekonomije, masovno naoružavanje, kontrola obrazovanja, planiranje porodice, uvođenje državnog zdravstva, državno socijalno osiguranje itd.

Vampirska ekonomija

Sjajan prikaz te “uspešne” Hitlerove ekonomije daje nam Ginter Rajman (Günter Reimann) u knjizi Vampirska ekonomija.11 Rejman objašnjava način na koji je nacistička čudovišna mašinerija, putem strogih propisa i oštre inspekcije, razorila autonomiju privatnog sektora.

U nemačkom modelu socijalizma nema ni direktne eksproprijacije sredstava za proizvodnju, niti je jedan od ciljeva ona fiktivna jednakost. U nemačkom modelu socijalizma kapitalisti nominalno ostaju vlasnici sredstava za proizvodnju, što znači da oni formalno i dalje ostaju vlasnici svoje imovine. Međutim, to njihovo vlasništvo je više fikcija nego stvarnost jer o svemu odlučuje država. Za razliku od sovjetskog modela socijalizma u kojem se socijalisti sa postojećim institucijama obračunavaju tako što ih ukidaju, fašisti se odlučuju za fuziju države i institucija, tj. oni te institucije apsorbuju. Fašistička ekonomska strategija se sastoji u partnerstvu između države i biznisa, pri čemu se do tog “partnerstva” dolazi putem sile. Svi oni koji se “dobrovoljno” ne udruže sa državom – reskiraju da im imovina bude i formalno konfiskovana, a i hapšenje vlasnika imovine je jedna od mogućih opcija. Tehnički aspekt funkcionisanja tog partnerstva Rejman opisuje na sledeći način:

Država se ne bavi proizvodnjom direktno, već samo naređuje vlasnicima kapitala šta da proizvode. Ukoliko se i dogodi da se država neposredno bavi proizvodnjom, to je više izuzetak nego pravilo. Fašistička država se ne bavi samo davanjem dozvola za rad preduzetnicima, a da onda preduzetnici slobodno proizvode za tržište, već preduzetnici moraju proizvoditi samo ono što im država naredi pa makar to i ne donosilo profit. Uprkos tome što biznismen pravi gubitak, a ne profit, on ne sme obustaviti proizvodnju jer je i za obustavu proizvodnje potrebna dozvola vlasti.

Industrijalce su posećivali državni revizori koji su imali striktna uputstva za kontrolu poslovnih knjiga privatnih kompanija. Knjige su kontrolisali detaljno, čak dve ili tri godine unazad, sve dok ne bi pronašli neku grešku. Čak i najmanja formalna greška je bila dovoljan razlog za veliku kaznu koja je mogla iznositi čak i nekoliko miliona maraka. Rejman citira reči jednog biznismena koji kaže:

Ne možete ni zamisliti šta sve država sada kontroliše i koliko su velika njihova ovlašćenja. Najgore u svemu tome je njihova neukost i potpuna nezainteresovanost; osim distribucije bogatstva ništa drugo njih ne interesuje. Da bi shvatili postojeći ekonomski sistem neki biznismeni su čak počeli da izučavaju marksističku teoriju.

Dok su predstavnici države zaokupljeni istragama i mešanjem u rad biznismena, našim komercijalistima su vezane ruke jer ne znaju da li će se prodaja proizvoda po višoj ceni okarakterisati kao profiterstvo ili sabotaža, a oni biti uhapšeni. Ne možete ni zamisliti koliko su se porezi povećali. Nezadovoljstvo je veliko, narod je ogorčen, ali se niko ne usuđuje da o tome javno govori. U sadašnji sistem ne sumnjanju samo oni koji su ili previše mladi, ili previše glupi, ili oni koji su sistemski privilegovani.

U nemačkom modelu socijalizma sloboda i nezavisnost su samo puka dekoracija. Kapitalista nije pravi vlasnik svoga kapitala već on mora postupati po naređenjima predstavnika vlasti. Kapitalista ne sme insistirati na svojim pravima niti se sme ponašati kao da je njegova imovina zaista njegova. Svi oni koji su neoprezno nešto rekli protiv tadašnjeg sistema – imali su posla sa državnom tajnom policijom.

Od svih biznismena najteže je bilo vlasnicima malih radnji jer su oni bili pod stalnom kontrolom. Član partije, od čije dobre volje zavisi vlasnik radnje, ne živi u dalekom Berlinu, već u susednoj kući ili u kući tu odmah iza ugla. Taj “lokalni Hitler” svakoga dana dobija izveštaj šta se događalo i o čemu se govorilo i u pekari gospodina Šulca i u mesari gospodina Šmita. ako bi se desilo da se ta dva gospodina previše bune, preko noći bi mogli biti proglašeni za državne neprijatelje. To bi, u najboljem slučaju, značilo smanjenje kvota za nabavku deficitarnih proizvoda, a moglo bi se desiti i da izgube dozvolu za rad.

Nacistički zakoni

U okviru “ustava” Trećeg Rajha, nikakvo mišljenje nezavisno od volje firera više nije postojalo. Princip podele vlasti je stvar prošlosti. Po rečima finansijskog urednika jednih nemačkih novina:

Ne postoji nijedan zakon koji obavezuje državu. Država može da uradi sve ono što ona sama smatra da je neophodno jer je ona vlast.

Sve što je rađeno u nacističkoj Nemačkoj – rađeno je u ime nacionalnog interesa, ali o tome šta je nacionalni interes – odlučuju partijski lideri i birokratija. Partija je bič kojim partijski lideri kontrolišu kako administraciju tako i ponašanje svakog građanina, bez obzira da li on upravljao industrijom čelika, malom prodavnicom ili bio obični radnik. Partija ima svoj sopstveni sud i sudije jer za članove partije ne važe zvanični zakoni; oni ne samo da imaju pravo, već i obavezu da krše zakone u cilju odbrane partijskog autoriteta.

Kapitalista u fašizmu ne samo da mora poštovati zakone, već se mora pokoriti državnim predstavnicima. On ne sme insistirati na svojim pravima i ne sme se ponašati kao da mu je pravo na ličnu imovinu najvažnije. On mora biti zahvalan fireru što uopšte još ima ličnu imovinu. Naravno, takav sistem razara poslovni moral, samopoštovanje i oslanjanje na svoje snage, tj. razara sve ono što karakteriše preduzetnike u liberalnom kapitalizmu.

Rejman navodi reči jednog svog dobrog prijatelja koji je uveren da će se, nakon eksproprijacije imovine Jevreja, pre ili kasnije, nacisti obrušiti i na imovinu “belih Jevreja”, tj. “obrušiće se i na nas – biznismene arijevce”. Kada će se to tačno dogoditi – to zavisi od borbe unutar same partije. Kao vatreni nemački nacionalista, on je mislio da će ih Hitler spasiti od boljševika i Jevreja. On ni sanjao nije da će novi režim udariti na njegova Bogom dana prava i mešati se u njegove poslove daleko više nego socijal-demokrate koje je toliko mrzeo.

Kada je jedan zemljoposednik shvatio da više nema ni suda, niti bilo koga drugog ko bi ga mogao zaštiti, on se za pomoć obraća svom nekadašnjem prijatelju bankaru:

Želeo bih da svu svoju likvidnu imovinu investiram na, koliko god je to moguće, siguran način, tj. na način da je se ne mogu dokopati ni vlast ni partija. Ranije sam uvek odbijao da se bavim berzanskim spekulacijama ali bih sada i na to pristao. Hteo bih da kupim farmu u Africi. Verovatno će prinosi od žetve podbaciti, ja ću biti okrivljen za sabotažu, a mojim imanjem će tada upravljati neki partijski činovnik. Želeo bih da se spremim za tu situaciju i da sebi obezbedim neko mesto gde mogu otići ako partija odluči da mi oduzme imovinu.

Bankar je primoran da svom prijatelju saopšti neprijatnu činjenicu da je to što on traži nemoguće. Vlast mu neće dozvoliti da napusti Nemačku sa više od deset maraka. Farma u Africi mu više nije opcija; moraće da ostane tu gde jeste.

Korupcija

U fašizmu ni korupcija nije pitanje samo običnog podmićivanja već je čitav proces znatno komplikovaniji. Član partije koji kontroliše distribuciju sirovina, ili se bavi nekim drugim važnim državnim poslom, novac nikada ne uzima direktno. Kada razgovarate sa partijskim liderom vi mu tada ne nudite novac, već ga samo pitate da li bi vam on mogao preporučiti nekog dobrog pravnika koji bi vam mogao pomoći u postupku ubeđivanja vlasti u pogledu hitnosti i opravdanosti vašeg zahteva. Onda vam partijski lider preporuči pravnika koji vam da neophodni “pravni savet” kako biste, eventualno, dobili to što želite. Međutim, cena tog pravnog saveta je izuzetno visoka, znatno viša nego u sistemu direktnog podmićivanja. Ma kako ta cena bila visoka, ona se mora platiti jer je nemoguće voditi biznis bez održavanja tesnih veza sa tim pravnicima. Vi u potpunosti zaviste od njih jer vam oni mogu reći da li uopšte možete ostvariti to što ste naumili. Dobar “pravni savetnik” tačno zna da li se, i u kojoj meri, neki zakon može zaobići.

Dakle, jasno je da reč korupcija ovde ima potpuno drugačije značenje u odnosu na ono što se pod njom podrazumeva u pravnim državama. Za razliku od kapitalizma u kome je novac taj koji korumpira, u fašističkom sistemu izvor korupcije je sama država. Naravno, i fašistički sistem se takođe oslanja na novčanu ekonomiju, ali za razliku od kapitalizma u kome je novac potrebno zaraditi – fašisti do novca dolaze tako što ga oduzmu od onih koji ga imaju.

U fašizmu imamo dve vrste moći: prva je indirektna moć – moć novca, a druga je direktna moć – moć partijskih lidera. Kada neki kapitalista, zarad sticanja neke privilegije, podmiti nekog partijskog lidera, onda se tu radi o indirektnoj moći. Međutim, kada neki partijski predstavnik od kapitaliste iznudi novac, a bez ikakve garancije za neku kasniju protivuslugu – onda se tu radi o direktnoj moći.

Osoba za kontakte

Službe koje su nekada u kompanijama imale izuzetno važnu ulogu, u fašizmu su postale beznačajne. Sa druge strane, neke druge službe, službe kojih pre nije ni bilo, u fašizmu postaju najznačajnije službe. Umesto onih koji su radili na najodgovornijim mestima nabavke i prodaje, u fašizmu najvažniji čovek u kompaniji postaje “čovek za kontakte”. Njegov je posao da održava što je moguće bolje odnose sa predstavnicima vlasti u tzv. “ministarstvu ekonomije”. On je tamo skoro svakoga dana, on detaljno izučava sve zakone i uredbe, on tačno zna kako da svu tu novu regulativu tumači na pravi način i ima sposobnost pogađanja šta bi moglo biti dozvoljeno, a šta je stvarno zabranjeno. Drugim rečima rečeno, njegov je posao da tačno zna koliko daleko neko može ići a da ne bude uhvaćen.

Osoba za kontakte mora razvijati jedno posebno znanje koje će mu omogućiti kamufliranje ličnih interesa, tj. omogućiti da lične interese predstavi kao “opštedruštvene ili državne interese”. U zavisnosti od toga kom se sekretarijatu obraća, on mora odabrati odgovarajući način obraćanja, retoriku, argumente koje će iznositi i sve ostalo. Zato se nimalo nije čuditi tome što su u novinama nacističke Nemačke najviše prostora zauzimali oglasi u kojima su se posebno naglašavale “posebne sposobnosti”, “veštine” i “iskustvo” u pregovorima sa vlastima. Primera radi, u skoro svakom izdanju Frankfurter Zeitung-a se moglo pročitati:

Korporativni pravnik, dr. pol. ekon., 35 godina, član partije, trenutno angažovan na raznovrsnim poslovima u više banaka i udruženja, želi da preuzme dodatnu odgovornost u trgovinskim udruženjima ili industriji…”, ili “Kao ekonomski savetnik, radio na veoma odgovornim poslovima pregovaranja sa predstavnicima vlasti u Berlinu…”, ili “Tehničar i biznismen, član partije, bivši oficir vojne avijacije, dobre veze sa vlastima, traži zaposlenje, ili ako je moguće partnerstvo u nekom preduzeću….”

Dakle, onaj kome je bio potreban čovek za kontakte, ako je bio spreman da plati odgovarajuću cenu, mogao je bez većih poteškoća takvog čoveka naći. Svi oni koji nisu imali čoveka za kontakte, makar bili i “čistokrvni arijevci”, ostajali su bez biznisa. Jednostavno, u fašističkoj Nemačkoj se bez odgovarajuće potvrde, dozvole ili kvote nije moglo raditi.

Sirovine

Nemački preduzetnik je najmanje pola svog radnog vremena trošio baveći se problemom obezbeđivanja sirovina. Obično je svakom proizvođaču potrebno barem desetak sirovina, a nijednu od njih nije bilo moguće kupiti bez potvrde nekog nadzornog odbora. Za svaku sirovinu je postojao posebni nadzorni odbor sa posebnom procedurom koju je trebalo ispoštovati. Milioni upitnika su bili poslati da bi se stekla prava slika u pogledu potreba i raspoloživosti sirovina, ali je rezultat izostao jer sirovina nije bilo dovoljno za sve, već samo za ono što je bio prioritet. Problem je u tome što birokratija nikako nije mogla doneti odluku čije su potrebe zaista bile hitne i prioritetne, a čije ne. Sirovine su dobijali samo oni koji su imali “potvrde o hitnosti”, ali se veoma brzo pokazalo da je čak i tih potvrda izdato znatno više nego što ima raspoloživog materijala. Tada dolazi do prave lavine žalbi svih onih koji su teškom mukom došli do potvrde o hitnosti, da bi tek onda saznali da obezbeđivanje same potvrde ne znači i automatsko obezbeđivanje materijala. Situacija je bila sve gora jer je sa sve većom nestašicom sirovina sve više proizvođača za sebe tražio povlašćen tretman.

Kontrola cena

Pripadnik “stare garde”, Jozef Vagner, bio je postavljen za komesara za cene. Komesarijat je imao veliki broj zaposlenih, a imao je i punu podršku policije kako bi se što efikasnije sprovele sve njegove odluke. Vagnerov posao je bio da “stabilizuje” cene; kako cene sirovina, tako i cene finalnih proizvoda.

Vagner je mogao da zamrzne cene, ali nije mogao da spreči niti rast proizvodnih troškova, niti nestašicu proizvoda čiju je cenu “stabilizovao”.

Kao posledica stabilizacije cena javlja se velika nestašica proizvoda, a sa nestašicom proizvoda dolazi do fenomena prodaje vezanih proizvoda. Kada kupac dođe kod prodavca sa namerom da kupi neki proizvod, recimo, čeličnu žicu, onda on dobije sledeći odgovor: “Žao nam je, ali velika je nestašica čelika, tako da ne znamo kada ćemo biti u mogućnosti da vam je isporučimo. Ali, mogli bismo vam odmah isporučiti odrvrtače izrađene od nove legure.”  To u prevodu znači: čeličnu žicu možete dobiti samo ako istovremeno kupite i nešto što vam ne treba a čija cena još nije stabilizovana.

Birokratija

Sa rastom sistema kontrole – paralelno je rasla i birokratija. Čak i najmanji zanatlija je morao da čita dugačka cirkularna pisma i da popunjava na desetine upitnika. Primera radi, samo jedno takvo pismo, koje je poslato svim samostalnim zanatlijama u Nemačkoj, zahtevalo je brižljive odgovore na čak trideset i jedno pitanje.

Novi sistem je imao svoje predstavnike u obliku veoma moćne birokratije koja nije bila posebno zainteresovana za odbranu niti jednog sistema – jedino što je njih stvarno interesovalo je – odbrana svoje apsolutne moći.

Činovnici, naučeni da samo izvršavaju naređenja, nemaju ni želje, ni sredstava, ni vizije za promenom postojećih pravila. Državne birokrate postojeća pravila sprovode kruto i mehanički, ne obazirući se na vitalne interese onih koji su neophodni činioci nacionalne ekonomije. Jedini način promene slova zakona je bio mito; protiv krutih zakona koji su uništavali njihova preduzeća biznismeni su se mogli boriti samo podmićivanjem.

U takvom poslovnom okruženju, ako biznismen želi da sačuva svoj biznis – on mora kršiti zakone jer je nemoguće ispoštovati sve ono što mu je naređeno od strane bezbrojnih državnih institucija. Možemo navesti neke od tih institucija:

Ministarstvo ekonomije, Komesarijat za četvorogodišnje planove, Devizni odbor, dvadeset pet Odbora za kontrolu uvoza, Komesarijat za kontrolu cena, Državna uprava za Ekonomski razvoj, Državna uprava za eksploataciju zemljišta, Državna uprava za korišćenje otpadnog materijala, Uprava za obnovu, Uprava za radnička pitanja, Komesarijat za građevinarstvo, Komesarijat za automobilsku industriju, Komesarijat za mašinsku industriju, Komesarijat za elektroprivredu, Ministarstvo poljoprivrede, Razni forumi i odbori za monopole i marketing, Ministarstvo rada, Radnički front, Razmena radnika, Regionalni radnički poverenici, Rajhsbanka, Centralni odbor banaka, Odeljenje za strane valute, Privredna komora, mnogobrojna Strukovna udruženja, mnogobrojna Regionalna udruženja, Regionalne privredne komore, Ratno veće, Uprava za samopomoć nemačke industrije, Fond za izvozne subvencije itd.

Sa rastom birokratije neminovno dolazi i do sukoba nadležnosti jer je svaka birokratska institucija tvrdila da je ono što ona radi u interesu države, a sve to zajedno je dovelo do potpunog haosa u pogledu: žalbi, istraga, beskonačne prepiske i slično, a kao rešenje za izlazak iz birokratskog haosa ponuđeno je – šta drugo do – kreiranje novih birokratskih institucija sa još većim ovlašćenjima. Osnovana su tri nova komesarijata koja su odgovarala direktno Geringu. Zarad koordinacije svih tih državnih institucija i ustanova, ekonomski diktator, maršal Gering, osnovao je državni komesarijat ali je to dovelo samo do još većeg nezadovoljstva. Reforma je donekle rešila problem “rata papirima” između mnogobrojnih birokratskih institucija, ali nije rešila, niti je mogla da reši, najveći problem – problem ponude i tražnje sirovina.

Totalitarno društvo izaziva neodgovornost kod tog uvek-rastućeg privilegovanog dela društva. Njihova pozicija je sigurna, osim ako se, zbog međusobnog rivalstva, ne nađu na udaru svojih prijatelja. Njihov rad ni na koji način ne doprinosi povećanju životnog standarda društva, a sav njihov posao se svodi samo na jedno – kako sačuvati svoj posao. Zadatak svih ostalih se sastoji u služenju te nezasite birokratske klike.

Fabrički lideri

U nacističkoj Nemačkoj su postojali i menadžeri ili tzv. “fabrički lideri”, čija je uloga više nego kontradiktorna. Sa jedne strane, fabrički lider je imao daleko veću vlast nego ikada ranije jer su se sva njegova naređenja morala bespogovorno izvršiti, dok je sa druge strane taj isti neprikosnoveni fabrički lider bio samo beskrajno mali šraf jedne ogromne državno-vojne mašinerije. Fabrički lider je morao izvršavati naređenja koja dolaze od strane partijskih i vojnih starešina, ali je u isto vreme samo on bio odgovoran za ispunjenje proizvodnih planova. Sa jedne strane, on više nije samo obični biznismen već je i predstavnik države, a sa druge stane, ako dođe do bilo kakvog problema, veoma se lako moglo desiti da bude proglašen nesposobnim za obavljanje funkcije lidera.

Bankari kao državni službenici

Kao i svi drugi vlasnici kapitala, i bankari su u nacističkoj Nemačkoj imali dvostruku ulogu: oni su vlasnici banke ali su istovremeno i “predstavnici države”. Samo su naivni investitori mogli imati poverenje u te “nove bankare”, jer je tada svaki bankar imao vernu senku u obliku nekog partijskog predstavnika koji je budno motrio na svaki njegov potez.

Svaki bankar je tada svojim klijentima savetovao samo jedno: kupujte državne obveznice ili obveznice preduzeća četvorogodišnjeg plana. Osim toga, suprotno onome što je stvarno mislio, svaki bankar je morao zračiti optimizmom u pogledu finansijske situacije u državi. Ako investitor odbije savet bankara, onda ga bankar može dodatno posavetovati da je najbolje da novac uopšte ne investira, već da ga ostavi na bankovnom računu. Ako investitor odbije i taj savet i podigne veću sumu novca, onda je bankar bio dužan da o tome obavesti vlast. Od tog momenta brigu o investitoru su na sebe preuzimali partija i policija.

Fuzija banaka i države

Mnogo propalih nacističkih proizvođača koji su ozbiljno shvatili partijski program protiv “kamatnog ropstva” i “neproduktivnog bankarskog kapitala”, išli su kod “jevrejskih bankara” i tražili kredit, odbijajući da ponude bilo kakvu garanciju za uzeti kredit i odbijajući da daju bilo kakve dokaze o svom finansijskom statusu. Pod sve većim pritiskom ultra–nacista, 1934. godine, donet je zakon koji sve privatne banke obavezuje da pojedincima i privatnim firmama, bez osiguranja, odobre kredit od 5.000 maraka.

Centralna banka je postala produžena ruka države. U to vreme predsednik Rajhsbanke je bio Hjalmar Šaht. Šahtu je bilo jasno da se ogromni državni deficit ne može u nedogled održavati i zato je pokušao da skreše državne rashode, da smanji uticaj partijske birokratije, da ohrabri ličnu inicijativu i konkurenciju, da spreči dalju kreditnu ekspanziju i da spreči dalji rast poreza. Šaht je imao saveznike u redovima visokih vojnih oficira koji su se takođe protivili potpunoj kontroli partijske birokratije i državne tajne policije. Međutim, partija je mislila drugačije: neće biti nikakvih restrikcija, niti će neki autsajderi podrivati autoritet partije.

Kada je Šaht konačno shvatio o čemu se tu stvarno radi, on u svom govoru, 16. avgusta 1935, otvoreno napada partijske lidere i naziva ih “neozbiljnim diletantima”. Gebels zabranjuje objavljivanje tog govora, ali je Šaht odlučio da ga odštampa i distribuira uz pomoć Rajhsbanke. Šaht je napustio Rajhsbanku tek kada je izgubio bilo kakav uticaj, a na njegovo mesto dolazi Rudolf Brinkman, kome očigledno još nije bilo sasvim jasno da je Rajhsbanka bila pod potpunom kontrolom vlasti. Ubrzo nakon njegovog imenovanja za predsednika Rajhsbanke Brinkman daje ostavku zbog, po nacističkoj verziji, “nervnog sloma i gubitka pamćenja”. Iz jednog francuskog časopisa saznajemo da su uzrok Brinkmanovog nervnog sloma njegove reči:

Mi u Nemačkoj plaćamo jedan pištolj po ceni za deset pištolja, i još je taj jedan pištolj lošijeg kvaliteta. Naša valuta je isrpljena; i mi dobro znamo da se državni prihodi putem poreza više ne mogu povećati.

Samo tri dana nakon tog govora Brinkman odlazi u penziju zbog “gubitka pamćenja”.

Preduzetnici

Situacija sa kojom su se suočili investitori u nacističkoj Nemačkoj ličila je na pravu tragediju i grotesku. U želji da izbegnu rizik, investitori su svoj novac investirali u državne fondove, a onda im je taj novac država oduzela i investirala u naoružanje. Banke, štedionice i osiguravajuće kompanije su morale da kupuju državne obveznice i blagajničke zapise, tako da je, u stvari, njihova imovina bila – državni dug. Vlasnici kapitala su morali da finansiraju državne investicije, što nam ujedno i objašnjava kako je bilo moguće da nacistička Nemačka troši ogromne količine novca i finansira masivni deficit, a da ipak ne dođe do munjevitog i potpunog sloma ekonomije.

Potpuno je jasno da čitav taj proces vodi ka potpunom razaranju proizvodnih kompanija i preduzetništva, dok u isto vreme njihova mesta zauzimaju neproizvodna državna radna mesta. Rejman to objašnjava sledećim rečima:

Dok pravi nezavisni biznismeni polako nestaju, ovi drugi cvetaju. Oni se bogate putem partijskih veza, a i oni sami su takođe članovi partije i odani fireru. Oni su povezani porodičnim i partijskim vezama i zato su u milosti birokratije. U mnogim slučajevima celokupno bogatstvo tih “partijskih kapitalista” je nastalo putem gole sile. U njihovom je interesu da jačaju partiju koja je ojačala njih.

(kraj prvog dela)


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Radivoje Ognjanović: Dekodirani kejnzijanizam []
  2. Ludwig von Mises: Omnipotent Government []
  3. Ludwig von Mises: Planned Chaos []
  4. Julien Benda: The Treason of the Intellectuals []
  5. Hermann Rauschning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom []
  6. Ludwig von Mises: Interventionism []
  7. Radivoje Ognjanović: Atak na logiku i razum []
  8. Radivoje Ognjanović: Liberalizam []
  9. Radivoje Ognjanović: Ekonomija i pseudoekonomija []
  10. Ludwig von Mises: Human action []
  11. Günter Reimann: The Vampire Economy []

You may also like...