Ja, olovka
Ja sam olovka. Obična grafitna olovka. Znaju me svi što pišu. Dečaci, devojčice i odrasli.
Pisanje je za mene istovremeno zanimanje i razonoda. Samo se time bavim.
Pitaćeš se, možda, što uopšte pišem o sebi. E pa, prvo, moja priča je zanimljiva. Drugo, i sama sam jedno čudo, i to čudo veće od nekog drveta, zalaska Sunca ili čak bleska munje. Ipak, kada pišu, ljudi me ne primećuju. Za njih sam, nažalost, nebitna stvar, niko i ništa. Taj nadmeni stav srozava me na nešto uobičajeno. U pitanju je opasna zabluda zbog koje čovečanstvo može vrlo brzo zapasti u veliku nevolju. Jer, kako je to mudri G. K. Česterton primetio, ne nestajemo zato što čuda nema, već zato što čuda ne želimo.
Ja, naizgled samo obična olovka, zaslužujem tvoje poštovanje i divljenje. Ovu tvrdnju pokušaću da dokažem. U stvari, ako me razumeš – ne, previše je tražiti to od bilo koga – ako budeš shvatio kakvu čudesnost oličavam, moći ćeš da pomogneš da se sačuva sloboda koju čovečanstvo tako žalosno gubi. Zato ću ispričati jednu vrlo poučnu priču. Ispričaću je bolje od nekog automobila, aviona ili mašine za pranje sudova jer sam ja – pa, jer sam ja jedna naizled samo obična stvar.
Obična? A ipak nema osobe na zemaljskoj kugli koja zna da me napravi. Ovo neverovatno zvuči. Zar ne? Naročito kad se zna da se svake godine u Americi napravi milijardu i po ovakvih poput mene.
Uzmi me i pogledaj me. Šta vidiš? Ništa posebno na meni ne privlači tvoju pažnju – nešto drveta i laka, štampana oznaka, grafitna mina, malo metala. I gumica.
Moja nepregledna prethodnica
Kao što ni sam ne možeš da uđeš u trag svim svojim dalekim precima, tako ni ja ne mogu da imenujem i pobrojim sve moje prethodnike. Pokušaću, ipak, da ti ih predstavim u dovoljnoj meri, jer želim da ti predočim svo bogatstvo i razgranatost moje loze.
U korenu mog porodičnog stabla čuči jedno drvo, kedrovina pravilnih šara što raste u severnoj Kaliforniji i Oregonu. Zamisli sada bezbroj testera, kamiona, užadi i mnoštva druge opreme kojom se seku i na šinska kola slažu kedrovi trupci. Razmisli koliko je ljudi i bezbrojnih zanata bilo potrebno za izradu ove opreme: vađenje rude, prerada gvožđa i njegovo oblikovanje u testere, sekire i motore; uzgoj konoplje i sve faze njene prerade do momenta kada postaje čvrsto i izdržljivo uže; kampovi za drvoseče sa spavaonicama, menzom, kuhinjom i proizvodnjom hrane. Svaka šoljica kafe koju ispija neki drvoseča delo je bezbroj neznanih ljudi!
Trupci se isporučuju u jednu strugaru u San Leandru u Kaliforniji. Možeš li da zamisliš pojedince koji prave vagone, pruge i lokomotive, i koji izrađuju i postavljaju prateće komunikacione sisteme? Te su legije moje prethodnice.
Pogledaj strugaru u San Leandru. Tamo se kedrovi trupci režu na daščice dužine olovke i debljine nešto manje od santimetra. Daščice se potom suše a onda farbaju iz istog onog razloga zbog koga žene stavljaju ruž na usne. Jednostavno, ljudi vole da sam lepa, a ne bleda u licu! Potom se daščice voskiraju i ponovo suše. Koliko li je znanja i različitih zanata bilo potrebno da bi se dobila boja, izgradila sušionica, obezbedili struja i grejanje, napravili kaiševi, motori, i sve ostalo što je neophodno za funkcionisanje jedne strugare? A ventilacija u strugarama? Je l’ i nju ubrajam u svoje pretke? I nju, kao i sve one radnike koji su radili na izlivanju betona za branu hidroelektrane „Pacific Gas & Electric“ koja sada strujom napaja našu strugaru!
Nemoj da zaboraviš i one moje pretke, prošle i sadašnje, koji su učestvovali u transportu šezdeset vagona daščica duž cele zemlje.
Kada najzad dospe u fabriku olovaka – 4.000.000 dolara u mašinama i zgradi, proizvod akumuliranog kapitala mojih štedljivih i vrednih roditelja – svaka daščica dobija po osam žljebova koje joj utiskuje složena mašina. Nakon toga druga mašina u svaki taj žljeb postavlja po jednu grafitnu minu, nanosi lepak i stavlja drugu daščicu preko nje – sendvič sa olovom, takreći. Kada mašina izdeli taj drveni sendvič, nastajemo moje sestre i ja.
Moja „olovna“ mina (koja, zapravo, nema olova u sebi) priča je za sebe. Grafitna ruda se vadi na Cejlonu, na Šri Lanci. Pomisli na rudare, njihov alat i proizvođače tog alata. Pomisli na karton potreban za pakovanje, njegovu proizvodnju, kao i na one što proizvode konopce kojima se učvršćuju ti paketi. Pomisli na ljude koji utovaruju taj teret na borodove, kao i na one koji te brodove prave. Čak i usputni svetionici kumuju mom rođenju. Lučki kapetani takođe.
Grafit se meša sa glinom iz Misisipija pri čemu se amonijum hidroksid koristi u procesu prerade. Onda se dodaju surfaktanti, kao što je sulfonatski loj – životinjske masti u hemijskoj reakciji sa sumpornom kiselinom. A nakon što je mašine prerade, ova mešavina najzad poprima formu bezbrojnih odlivaka – koji poput kobasica ispadaju iz creva – preciznih dimenzija, osušenih, i nekoliko sati pečenih na temperaturi od 1000 stepeni Celzijusa. Grafitne mine se potom tretiraju u vreloj smesi koja se sastoji od kandelilskog voska iz Meksika, parafinskog voska i hidrogenizovanih prirodnih masnoća. Cilj je da se dobije na čvrstoći i glatkoći.
Moja kedrovina prima šest slojeva laka. Znaš li sve njegove sastojke? Ko bi pomislio da uzgajivači i prerarađivači ricinusa imaju bilo kakve veze s tim? A imaju. Čak je i proces koji laku daje onu predivnu žutu boju delo nebrojenih ljudi i njihovih veština!
Sada obrati pažnju na oznake. To je tekst koji nastaje kada se zajedno tope čađ i smola. Kako nastaje smola i šta je pobogu sad pa čađ!?
Ono malo metala što je na meni – onaj metalni obruč – to je od mesinga. Pomisli na sve rudare koji vade bakar i cink. Pomisli i na one što od ovih prirodnih sirovina prave svetlucave mesingane ploče. Tamni prstenovi na mom obruču od crnog su nikla. Šta je to crni nikl i čemu on služi? Potpuno objašnjenje zašto centralni deo obruča ne sadrži crni nikl zahtevalo bi stranice teksta.
A tu je i najlepši deo mene, nespretno od trgovaca nazvan „čep“, sredstvo koje ljudi koriste kada greše u pisanju. Greške briše sastojak pod nazivom „faktis“. Ovaj sastojak nalik gumi nastaje usled reakcije sumpor hlorida i uljane repice koja se uzgaja u holandskoj istočnoj Indiji (Indonezija). Nasuprot uvreženom mišljenju, guma ovde služi samo da poveže stvari. Tu su, najzad, i mnogi vulkanizirajući i pospešujući agensi. Plavi kamen poreklom je iz Italije; a pigment odgovoran za boju „čepa“ je kadmijum sulfid.
Niko ne zna
Želi li neko da preispita moju raniju tvrdnju da nema osobe na zemaljskoj kugli koja zna da me napravi?
U stvari, milioni ljudi koji se međusobno čak i ne poznaju, osim u zanemarljivom broju, učestvuju u mom nastanku. Možda ćeš reći da preterujem kada svoj nastanak vezujem sa nekog berača kafe iz dalekog Brazila ili nekog poljoprivrednika ko zna odakle. Pomislićeš da je moja pozicija ekstremna. Ja, ipak, ostajem pri svojoj tvrdnji. Doprinos svakoga od više miliona ljudi mome nastanku, uključujući tu i predsednika kompanije olovaka, nije veći od jednog sićušnog, beskrajno malog dela. Rudar iz Cejlona koji vadi grafit i drvoseča iz Oregona razlikuju se samo po vrsti upotrebljenog znanja. Ne možemo odbaciti ni jednog ni drugog, kao što ne možemo odbaciti ni hemičara u laboratoriji ili radnika na naftnom polju – parafin je, inače, nusproizvod nafte.
Evo jedne zaprepašćujuće činjenice. Niko, ali niko, ni radnik na naftnom polju ni hemičar, ni onaj što kopa glinu i vadi grafit, ili onaj što upravlja brodovima, vozovima i kamionima – ili koji sve to pravi, niti onaj što radi za mašinama koje kuckaju tačkice po mom metalnom obruču, pa ni sâm predsednik kompanije, niko, ali niko od njih ne obavlja svoj pojedinačni posao zbog mene. Verovatno je nekom đaku prvaku više stalo do mene nego svim tim ljudima. I zaista, u tom mnoštvu ima čak i onih koji nikada nisu videli olovku niti znaju kako se ona koristi. Niko tu ništa ne radi zbog mene. U pitanju je radije nešto drugo: svako od tih bezbrojnih ljudi smatra da može da razmeni maleni deo znanja koje ima za dobra i usluge koje nema a koje su mu potrebne. Ja mogu, ali i ne moram biti među tim stvarima.
Ne postoji vrhovna pamet
Još više zaprepašćuje sledeća činjenica. Odsustvo nekakvog superiornog uma koji bi, oličen u nekoj osobi, diktirao ili silom usmeravao sve te bezbrojne akcije koje vode mom nastanku. Ni traga ni glasa od takvog uma. Umesto njega na delu imamo rad Nevidljive ruke. To je ta čudesnost o kojoj sam na početku govorila.
Kaže se „samo Bog može da stvori drvo“. Zašto u ovo verujemo? Da li zato što sami to ne možemo? Stvarno, možemo li barem opisati drvo? Ne možemo ni to, osim na veštački način. Možemo reći, na primer, da se izvesna molekularna struktura manifestuje kao drvo. Može li nečiji um samo da detektuje, kada već ne može da usmerava, stalne molekularne promene koje se odigravaju u životnom ciklusu jednog stabla? Tako nešto je nezamislivo!
Ja – olovka, proizvod sam složene kombinacije mnogih čuda: drveta, cinka, bakra, grafita, itd. Ali tim čudima prirode pridodaje se još jedno, najneverovatnije od svih. Naime, čudo nastanka posebnog spleta stvaralačkih ljudskih energija – miliona sićušnih znanja koja se prirodno i spontano usklađuju sa ljudskim potrebama i željama i to bez pomoći nekakvog ljudskog super-uma! Budući da jedino Bog zna kako se pravi drvo, tvrdim da samo Bog može da napravi mene. Čovek ne može da usmerava sva ova bezbrojna znanja više nego što može da stvori drvo spajajući molekule. Zato ne može ni mene da napravi.
Na to sam mislila kada sam kazala: „Ako budeš shvatio kakvu čudesnost oličavam, moći ćeš da pomogneš da se sačuva sloboda koju čovečanstvo tako žalosno gubi“. Jer, ako znamo da će prirodno i po automatizmu, doći do kreativnog i produktivnog povezivanja ovih znanja radi zadovoljenja ljudskih potreba i želja – to jest, u odsustvu državne prinude ili prinude nekog super-uma – onda imamo jedan apsolutno neophodan sastojak slobode: veru u slobodne ljude. Bez ove vere nema slobode.
Jednom kada država uspostavi monopol na neku stvaralačku aktivnost poput, na primer, poštanske, ljudi će u najvećem broju smatrati da se ona ne može efikasno obavljati na bazi samostalnog ljudskog delovanja. Razlog leži u sledećem: svako zna da sam ne zna kako da obavi sve radnje svojstvene poštanskoj delatnosti. Svako takođe zna da i drugi to ne znaju. To su tačne pretpostavke. Kao što niko ne zna kako se prave olovke tako niko pojedinačno ne zna kako se vrši isporuka pošte na nacionalnom nivou, jer niko pojedinačno nema dovoljno znanja o tome. I tako u situaciji odsustva vere u slobodne ljude – i bez svesti o tome da bi radi zadovoljenja ove potrebe prirodno došlo do stvaranja i čudesnog udruživanja bezbroj sićušnih znanja – pojedincu ne ostaje ništa drugo do da usvoji pogrešan zaključak da je jedino nekakav državni „super servis“ kadar da obavlja isporuku pošte.
Obilje svedočanstava
Možda bi oni čija vera u slobodne ljude nije jaka bili u pravu kada bi jedino moj primer, primer jedne olovke, potvrđivao šta sve mogu postići ljudi neometani ni od koga. Ipak, postoji obilje svedočanstava oko nas koje potvrđuje baš to. Na primer, isporuka pošte je neverovatno jednostavna stvar, naročito kada se, recimo, uporedi sa proizvodnjom automobila, kompjutera, kombajna, struga ili pak desetine hiljada drugih stvari. Isporuka pošte? Kada su ljudi slobodni, ljudski glas se za tili čas nađe na drugoj strani sveta; događaji u vidu pokretnih slika stižu u svaki dom u istom momentu kada se i dese; 150 putnika od Sijetla za Baltimor na svom je odredištu za manje od četiri sata; teksaški gas stigne do ognjišta svakog Njujorčanina po neverovatno niskoj ceni a da nije subvencionisan; isporuka nekoliko litara nafte iz Persijskog zaliva do naše Istočne obale – put od pola sveta – košta manje nego što vam država naplati za slanje pisma do komšije u susednoj ulici!
Poruka moje priče je sledeća: Kreativnu energiju ne smemo sputavati. Potrebno je samo urediti društvo u skladu s njom. Potrebno je pomoću legalnih društvenih mehanizama ukloniti prepreke najbolje što se može. Dopustiti da naša sićušna znanja slobodno teku. Verovati u moć slobodnih ljudi da deluju u skladu sa Nevidljivom rukom. I vera će biti opravdana. Zato ja, jedna samo naizgled obična olovka, prinosim ovo čudo svog rođenja kao potvrdu da je ova vera stvarna, stvarna poput Sunca, kiše, kedrovog stabla ili dobre zemlje.
Prevod: Aleksandar Novaković
Leonard E. Rid (Leonard E. Read, 1898-1983) je osnovao Fondaciju za ekonomsko obrazovanje (Foundation for Economic Education) 1946. godine. Tokom narednih 37 godina kao predsednik FEE neumorno je radio na promociji i unapređivanju slobode. Kao rođenom lideru uspelo mu je da u kritičnom trenutku američke istorije okupi snage za odbranu individualne slobode i privatnog vlasništva. Njegov život svedočanstvo je moći ideja. Kao što je jednom predsednik Ronald Regan napisao: „Njegova posvećenost ostvarenju cilja slobode umnogome je obogatila našu zemlju i njen narod a generacije koje dolaze tražiće nadahnuće u delu Leonarda Rida.“ Rid je napisao 29 knjiga i stotine priča. Njegova najpoznatija priča „Ja, olovka“ izašla je 1958. Iako je u međuvremenu došlo do nekih promena u proizvodnji olovaka i terminologiji, princip je ostao isti.
