Poreklo totalitarne demokratije

Jacob_TalmonOva studija će pokušati da pokaže da se, konkurentno liberalnom tipu demokratije, a iz istih premisa, u osamnaestom veku razvio trend onoga za šta predlažemo naziv totalitarni tip demokratije. Ove dve struje su sve vreme živele jedna uz drugu još od osamnaestog veka. Njihova međusobna tenzija je ispisala bitno poglavlje moderne istorije, a sada je to postalo od životne važnosti za naše vreme.1

Naravno, bilo bi preterivanje predložiti da se čitav taj period može sažeti u terminima tog konflikta. Ipak, on je bio uvek prisutan, mada obično pomešan i prekriven drugim pitanjima, koja su se savremenicima možda činila jasnijima, ali, kada se posmatraju sa uzvisine današnje perspektive, čine se slučajnima i čak trivijalnim. Zaista, iz strateški nadmoćnijeg gledišta sredine dvadesetog veka, istorija prethodnih stotinu i pedeset godina izgleda kao sistematska priprema za čeoni sudar između empirijske i liberalne demokratije s jedne strane, i totalitarne mesijanske demokratije s druge, od čega se svetska kriza današnjice sastoji.

(1) Dva tipa demokratije ‒ liberalna i totalitarna

Suštinska razlika između dve škole demokratskog mišljenja tokom njihove evolucije nije, kao što se često pretpostavlja, u afirmaciji vrednosti slobode od strane jedne i njenom poricanju od strane druge. Razlika je u njihovim stavovima prema politici. Liberalni pristup pretpostavlja da je politika pitanje pokušaja i pogreške, a politički sistem shvata kao pragmatičnu veštinu ljudske ingenioznosti i spontanosti. On takođe prepoznaje mnogostrukost nivoa ličnih i kolektivnih stremljenja, koja su potpuno van sfere političkog.

Škola totalitarne demokratije, s druge strane, temelji se na pretpostavci o jedinstvenoj i ekskluzivnoj političkoj istini. Može se nazvati političkim mesijanizmom u smislu da postulira odlučujuću, harmoničnu i savršenu shemu stvari ka kojima se ljudi neodoljivo kreću, i za koje im je suđeno da ih dostignu. Ona konačno prepoznaje samo jedan nivo postojanja – političko. Ona širi domet politike kako bi prigrlila celinu ljudskog postojanja. Svaku ljudsku misao i delo tretira kao nosioca društvenog značenja i, kao takvog, unutar orbite političkog delovanja. Njene političke ideje nisu kolekcija pragmatičnih principa ili skup alata primenjivih na određenu granu ljudskog života. One su integralni deo sveobuhvatne i koherentne filozofije. Politika je definisana kao umetnost primene ove filozofije na društvenu organizaciju, a krajnji cilj politike se dostiže tek kada ova filozofija suvereno zavlada nad svim životnim poljima.

Obe škole afirmišu vrhovnu vrednost slobode. Ali, gde jedna nalazi da je srž slobode u spontanosti i odsustvu prinude, druga veruje da se ona dostiže jedino u traganju za apsolutnom kolektivnom svrhom i njenom dostizanju. Van je našeg dometa da odlučimo da li liberalna demokratija ima veru – za koju totalitarna demokratija tvrdi da je ima ‒ u svoje krajnje ciljeve. Ono što je van svake sumnje jeste da krajnji ciljevi liberalne demokratije nemaju isti konkretan karakter. Oni su pre svega shvatani u negativnim terminima, i upotreba sile za njihovo ostvarenje se smatra zlom. Liberalne demokrate veruju da će, u odsustvu prinude, ljudi i društvo jednog dana možda doći do stanja idealne harmonije kroz proces pokušaja i pogreške. U slučaju totalitarne demokratije ovo stanje je tačno definisano, i tretira se kao pitanje od najveće važnosti, izazov za direktnu akciju, neminovan događaj.

Problem s kojim se suočava totalitarna demokratija, i koji je jedan od glavnih pitanja ove studije, može se nazvati paradoksom slobode. Da li je ljudska sloboda kompatibilna sa ekskluzivnim obrascem društvenog uređenja, čak i ako je ovaj obrazac usmeren na maksimiziranje društvene pravde i sigurnosti? Paradoks totalitarne demokratije je u insistiranju da su te dve stvari kompatibilne. Svrha koju ona ističe nikad nije predstavljena kao apsolutna ideja, koja je izvan čoveka iliti mu prethodi. Smatra se da je imanentna čovekovom razumu i volji, da čini najviše ispunjenje njegovih istinskih interesa i da je garant njegove slobode. To je razlog zašto su ekstremni vidovi narodne suverenosti postali prirodni pratilac ove apsolutne svrhe. Iz teškoće da se pomiri sloboda sa idejom apsolutne svrhe iznikli su svi problemi i antinomije totalitarne demokratije. Ova teškoća jedino može biti rešena ne razmišljanjem kroz termine čoveka kakav zaista jeste, već kakav bi trebalo da bude, i kakav bi bio, uz odgovarajuće uslove. A dotle, dok su ljudi različiti od apsolutnog ideala, oni mogu biti ignorisani, ili prisiljavani i naterani na konformiranje, bez neke stvarne povrede unutrašnjeg demokratskog principa. U odgovarajućim uslovima, držalo se, sukob između spontanosti i obaveze će nestati, a sa njom i potreba za prisilom. Praktično pitanje je, naravno, da li bi zabrana nestala zato što su svi naučili da delaju harmonično ili zato što su svi protivnici eliminisani.

(2) Osamnaestovekovni izvori političkog mesijanizma. Šizma

Već smo govorli o tome da će totalitarna demokratija na ovim stranicama biti tretirana kao integralni deo Zapadne tradicije. Važno je dodati da je većina stavova totalitarne demokratije bilo prisutno u opštim obrascima mišljenja koji su bili karakteristični za osamnaesti vek. Grananje dva tipa demokratije iz zajedničkog stabla se desilo tek kada su zajednička verovanja testirana iskušenjima Francuske revolucije.

S tačke gledišta ove studije, najvažnija promena koja se javila u osamnaestom veku je bilo određeno stanje uma koje je zadominiralo u drugoj polovini veka. Ljudi su bili zahvaćeni idejom da su konkretne okolnosti proizvod vere, vremena i običaja u kojima su oni i njihovi preci živeli bili neprirodni i da su se morali zameniti svesno planiranim ujednačenim obrascima, koji bi bili prirodni i racionalni.

To je bila posledica opadanja tradicionalnog poretka u Evropi: religija je izgubila svoj intelektualni kao i emotivni oslonac; hijerarhijski feudalizam se dezintegrisao pod udarom društvenih i ekonomskih faktora; a stara koncepcija društva utemeljena na statusu bila je zamenjena idejom apstraktnog, individualnog čoveka.

Racionalistička ideja je tradiciju zamenila društvenom korišću kao glavnim kriterijumom društvenih institucija i vrednosti. Takođe je predložila formu društvenog determinizma ka kome ljudi neumitno teže, i koga su osuđeni jednog dana da prihvate. Tako je postulirala jedan ispravan sistem koji će doći do svog ostvarenja kada sve što ne prođe test razuma i koristi bude uklonjeno. Ova je ideja bila, naravno, osuđena na sukob sa okoštalim iracionalnostima ljudskog soja, njegovim hirovima i vezama.

Pad religijskog autoriteta implicirao je oslobađanje ljudske svesti, ali je takođe implicirao i nešto drugo. Religijska etika je morala ubrzano biti zamenjena sekularnom, društvenom moralnošću. Sa odbacivanjem Crkve i transcedentne pravde, Država je ostala jedini izvor i potvrda moralnosti. To je bila stvar od velike važnosti u vreme kada je politika bila neodvojiva od etike.

Pad ideje statusa konsekventna usponu individualizma donela je propast privilegijama, ali je sadržala i totalitarne mogućnosti. Ako je, kako se argumentuje u ovom eseju, empirizam saveznik slobode, a doktrinarni duh prijatelj totalitarizma, ideja čoveka kao apstrakcije, nezavisnog od istorijskih grupa kojima pripada, imala je potencijal da bude moćan nosilac totalitarizma.

Ove tri struje su se sastavile u ideji homogenog društva, u kome ljudi žive u jedinoj ravni postojanja. Više nije moglo da bude različitih nivoa društvenog života, poput vremenitog i transcedentnog, ili pripadanja klasi i građanstvu. Jedini prihvaćeni kriterijum prosudbe bila je društvena korist, izražena u ideji opšteg dobra, o kome se pričalo kao da se radi o vidljivom i opipljivom objektu. Skup vrlina bio je sumiran u prihvatanju racionalističkog, prirodnog obrasca. U prošlosti je bilo moguće da Država mnoga pitanja tumači kao pitanja Boga ili same Crkve. Nova Država nije mogla da prizna takve granice. Ranije, ljudi su živeli u grupama. Čovek je morao da pripada nekoj grupi, a mogao je da bude član više njih istovremeno. Sada može da postoji samo jedan okvir za svo delanje: nacija. Osamnaesti vek nikada nije pravio jasnu razliku između sfere ličnog samoopredeljenja i društvenog delanja. Privatnost stvaralačkog iskustva i osećanja, koji su srž slobode, na tom putu su bili preplavljeni pritiskom stalno okupljenih ljudi, vibrirajućih jednom kolektivnom emocijom. Činjenica da su osamnaestovekovni mislioci bili pasionirani proroci slobode i prava čoveka se toliko uzima zdravo za gotovo da je jedva treba i pominjati. Ali ono što se mora naglasiti je osamnaestovekovna intenzivna preokupacija idejom vrline, koja je bila ništa drugo do prihvatanje željenog obrasca društvene harmonije. Oni su odbijali da predvide neminovan sukob između slobode i vrline. Naprotiv, neizbežna jednačina koja je sadržala slobodu zajedno sa vrlinom i razumom je bila najslavljenija stavka njihove vere. Kada se osamnaestovekovna sekularna religija našla licem u lice sa ovim sukobom, rezultat je bila velika šizma. Liberalna demokratija se refleksivno odrekla sile i vratila pokušaj-i-pogreška filozofiji. Totalitarni mesijanizam se učvrstio kao ekskluzivna doktrina predstavljena vođstvom prosveteljenih, koji su davali legitimitet sebi za upotrebu prinude nad onima koji su odbijali da budu slobodni i vrli.

Drugi razlog za ovu naprslinu, sigurno ne manje važan, bilo je pitanje svojine. Početni impuls političkog mesijanizma nije bio ekonomski, već etički i politički. Koliko god radikalni u svojim teoretskim premisama, većina oamnaestovekovnih mislilaca odstupila je od primene principa totalnog renoviranja na sferu ekonomije i svojine. Bilo je svejedno vrlo teško teoretizirati o racionalnom harmoničnom društvenom uređenju, gde su sve kontradikcije razrešene, anti-društveni impulsi kontrolisani, a ljudska želja za srećom zadovoljena, dok je polje ekonomske borbe ostavljeno dominaciji uspostavljenih činjenica i interesa, čovekovom sakupljačkom duhu i slučajnosti. Tako su osamnaestovekovni mislioci upali u teške kontradikcije, koje su pokušali da pokriju svakakvim metodima. Najznačajnija među njima je svakako bila fiziokratska kombinacija političkog apsolutizma i laissez-faire ekonomske teorije, koja je tvrdila da slobodno, nesputano ekonomsko delanje ljudi dovodi do harmoničnog obrasca, u skladu sa zakonima ponude i tražnje. Ali pre nego što je osamnaesti vek istekao, unutrašnja logika političkog mesijanizma, navodnjavana revolucionarnim prevratom, njegove nade, lekcije i razočarenja, preobrazile su sekularnu religiju osamnaestog veka od prevashodno etičke u društvenu i ekonomsku doktrinu, utemeljenu u moralnim premisama. Postulat spasenja, impliciran u ideji prirodnog poretka, pojavio se pre svega da masama probuđenim revolucijom preda poruku društvenog spasenja. I tako je objektivni ideal društvene harmonije ustupio mesto željama i stremljenjima klase, a princip slobode kao vrline želji za sigurnošću. Posedujuće klase, iznenađene i uplašene društvenim dinamizmom ideje prirodnog poretka, požurile su da se otresu filozofije koju su ranije tako rado prigrlile kao oružje u svojoj borbi protiv feudalnih privilegija. Četvrti stub je im je oteo iz ruku i ispunio novim značenjem. I tako je ideologija uzdizanja buržoazije transformisana u onu o proletarijatu.

Cilj ove knjige je da istraži faze promena tokom kojih su društveni ideali osamnaestog veka transformisani baš u totalitarnu demokratiju. Uzeli smo da su postojala tri takva stupnja: osamnaestovekovni postulat, jakobinska improvizacija i babefistička kristalizacija; svi su vodili do pojave ekonomskog komunizma s jedne strane, i do sinteze narodnog suvereniteta i jednopartijske diktature s druge. Tri stupnja čine tri dela na koja je ova studija podeljena. Evolucija liberalnog tipa demokratije je van našeg razmatranja.

Moderna totalitarna demokratija je diktatura utemeljena na narodnom entuzijazmu i, kao takva, potpuno je različita od apsolutne moći kralja-samodršca sa božanskim pravima ili tiranina uzurpatora. Dok god se radi o diktaturi utemeljenoj na ideologiji i entuzijazmu masa, ona je rezultat, kao što ćemo pokazati, sinteze osamnaestovekovne ideje prirodnog poretka i rusoovske ideje narodnog suvereniteta i samoopredeljenja. Pomoću ove sinteze je racionalizam pretvoren u neograničenu veru. Rusoova “opšta volja”, višesmislen koncept, ponekad smatrana validnom a priori, ponekad podrazumevana kao imanentna volji čoveka, ekskluzivna i sa implicirajućom jednoglasnošću, postala je pokretačka sila totalitarne demokratije i izvor svi njenih kontradikcija i antinomija. Ove stvari ćemo do detalja ispitati.

(3) Totalitarizam desnice i totalitarizam levice

Naglasak ove teorije je uvek na Čoveku. I tu je ključna razlika između totalitarizma levice, kojim se ova studija bavi, i totalitarizma desnice. Dok je početna tačka totalitarizma levice uvek bila i jeste čovek, njegov razum i spasenje, kod desnih škola totalitarizma je to bio kolektiv, Država, nacija ili rasa. Prvi trend u svojoj srži ostaje individualistički, atomistički i racionalistički čak i kada uzdiže klasu ili partiju na nivo krajnjih ciljeva. To su, na kraju, samo mehanički formirane grupe. Totalitaristi desnice operišu isključivo sa istorijskim, rasnim ili organskim entitetima, konceptima potpuno stranim individualizmu i racionalizmu. To je razlog što su totalitarne ideologije na levici uvek nastrojene da pretpostave svoj univerzalistički karakter, što je tendencija koja potpuno nedostaje totalitarizmu desnice. Jer razum je ujedinjujuća sila, uz pretpostavku o čovečanstvu kao zbiru individualnih razumnih bića. Totalitarizam desnice implicira negaciju takvog jedinstva, kao i neprihvatanje univerzalnosti ljudskih vrednosti. On predstavlja specijalnu formu pragmatizma. Ne postavljajući pitanje o apsolutnoj važnosti propovedane doktrine, on teži obliku egzistencije gde čovekove mogućnosti mogu – u namerno limitiranom prečniku prostora, vremena i broja – da budu složene, uspostavljene i realizovane na takav način da mu omoguće uživanje onoga što se danas smatra celovitim zadovoljavajućim iskustvom kroz kolektivni élan, ojačan masovnom emocijom i uticajem impresivnih herojskih dela; ukratko – mitom.

Druga vitalna razlika između dva tipa totalitarizma se može naći u njihovim suprotstavljenim koncepcijama ljudske prirode. Levica propoveda suštinsku dobrotu i usavršivost ljudske prirode. Desnica ističe da je čovek slab i iskvaren. Obe mogu da propovedaju neophodnost prisile. Desnica uči o neophodnosti sile kao permanentnog načina održavanja reda među slabim i nemirnim bićima, i njihovog učenja da se ponašaju u neskladu sa njihovom osrednjom prirodom. Totalitarizam levice, kada se oslanja na silu, to radi u uverenju da se sila koristi samo u cilju ubrzanja ljudskog razvitka do savršenosti i društvene harmonije. Zbog toga je legitimno koristiti termin demokratija kao referencu za totalitarizam levice. Taj termin se ne može primeniti na totalitarizam desnice.

Može se tvrditi da ovakve distinkcije ne prave veliku razliku, posebno što se tiče rezultata. Može se dalje argumentovati da su, bez obzira na prvobitne premise, totalitarne partije i režimi levice nepogrešivo tendirali ka degeneraciji u bezdušne mašine moći, čije je slaganje sa prvobitnom doktrinom pretvoreno u čisto licemerje. Sada, ovo pitanje nema samo akademski značaj, već i praktični, i to u mnogo većoj meri. Čak i ako prihvatimo ovu dijagnozu prirode totalitarizma levice kada trijumfuje, da li bi trebalo da njenu degeneraciju pripišemo nezaustavljivom procesu rđanja kroz koji prolazi ideja kada moć padne u ruke njenih proponenata? Ili razlog za to treba da tražimo dublje, konkretno u samoj srži suprotstavljenosti ideološkog apsolutizma i individualizma, inherentnog modernom političkom mesijanizmu? Kada dela ljudi u moći izdaju njihove reči, da li ih treba nazivati licemerima i cinicima, ili su oni žrtve intelektualne iluzije?

Evo jednog pitanja koje će biti istraženo. Ovaj esej se ne bavi problemom moći kao takve, već samo moći u odnosu na svest. Objektivne sile koje teže koncentraciji moći i subordaniciji pojedinca mašini moći, poput modernih metoda proizvodnje i arcana imperii2 koje nudi savremeni tehnološki razvoj, van su okvira ovog rada. Politička taktika totalitarnih partija i sistema, ili planovi socijalno-pozitivističkih filozofija za stvaranje ljudske košnice, razmatraće se ne zbog njih samih, već zbog njihovog uticaja na čovekovu svest i verovanja. Ono što je najvažnije za sadašnje istraživanje jeste ljudski element: iskustvo ushićenosti ispunjenja koje osećaju vernici u moderni mesijanski pokret, što ih tera na osećaj potčinjenosti kao ispunjenja; proces koji se događa u umovima lidera, bilo kroz solilokvij ili javni dijalog, kada se suoče sa pitanjem da li su njihova dela samo-ekspresije Cilja ili njihova lična voljna delanja; tvrdoglava vera da će, kao rezultat ispravnih društvenih aranžmana i obrazovanja, sukob između spontanosti i objektivnog obrasca konačno biti razrešen prihvatanjem ovog drugog, bez bilo kakvog osećaja prisile.

(4) Sekularni i religijski mesijanizam

Savremena sekularna religija totalitarne demokratije je kao sociološki relevantna sila imala neprekinut kontinuitet poslednjih stotinu i pedeset godina. Oba aspekta, njen kontinuitet i njen karakter društvene sile, moraju biti istaknuti. Ove dve suštinske karakteristike nam dozvoljavaju da ignorišemo izolovane književne izlete u utopiju ranijih vekova, bez opovrgavanja uticaja koji su Platon, Tomas Mor ili Kampanela imali na ljude poput Rusoa, Didroa, Mablija ili Sen-Žista i Buonarotija. Ako bi tražili prethodnike, morali bismo se takođe okrenuti raznim izlivima hilijazma tokom Srednjeg veka i Reformacije, posebno ekstremnom krilu Puritanske revolucije u sedamnaestovekovnoj Engleskoj. Koegzistencija liberalne demokratije i revolucionarnog mesijanizma u modernim vremenima se može legitimno uporediti sa odnosom oficijelne Crkve i eshatološke revolucionarne struje Hrišćanstva tokom doba vere. Uvek tekući ispod površine zvaničnog društva, hrišćanska revolucionarna struja izvirivala je s vremena na vreme u obliku pokreta za jevenđeljskim siromaštvom, jeretičkih sekti i društveno-religioznih revolta. Kao i dva glavna trenda u savremenoj eri, Crkva i oni koji su se protiv nje bunili, crpeli su svoje ideje sa istog izvora. Heterodoksne grupe su, ipak, bile previše entuzijastične u svojoj doslovnoj interpretaciji Božje reči. Odbijali su da dođu do pomirenja s telom i kraljevstvom ovog sveta, te nisu želeli da ideal društva svetaca ograniče isključivo na trascedentalnu ravan.

Ipak, postojale su bitne razlike između hilijastičkih pokreta ranijih vekova i modernog političkog mesijanizma. Prvi su bili samo sporadične pojave, iako su tenzije iz kojih su izbijale uvek bile latentne. Plamen se palio, ali bi ubrzo bivao potpuno ugašen ili učinjen bezopasnim za društvo kao celinu. Kriza može iza sebe da ostavi sektu. Mit može da preživi i možda ponovo zaiskri na nekom udaljenom mestu i u neko kasnije vreme. Društvo je kao celina nastavljalo tamo gde je stalo, mada ne toliko slobodno od straha i mentalne neprijatnosti u kojima ih je ostavio požar, i ne potpuno imuno od uticaja nove sekte.

Postojao je, ipak, temeljni princip preosamnaestovekovnog hilijazma koji mu je onemogućavao da odigra neku ulogu u modernom političkom mesijanizmu. Bila je to njegova religiozna srž. Ovo objašnjava zašto su mesijanski pokreti ili grčevi ranijeg tipa bez razlike završavali u odvajanju od društva i formiranju sekti baziranih na dobrovoljnom pripadanju i zajedništvu iskustva. Moderni mesijanizam je uvek ciljao na revolucionisanje društva kao celine. Vodeća sila sekti bila je Reč Božja i nada u dostizanje spasenja u suretu sa samim Bogom direktno, bez pomoći medijatorskih sila ili potčinjavanja njima, bilo spiritualno ili privremeno, a ipak kao deo društva jednakih svetaca. Ovaj ideal nije mnogo različit od modernog očekivanja društva ljudi apsolutno slobodnih i jednakih, koji se ponašaju spontano i u savršenom su skladu. I pored ove površne sličnosti, razlike između dva stava su temeljne. Iako su se hrišćanski revolucionari borili za individualnu slobodu interpretacije Božje reči, njihov suveren nije bio čovek, već Bog. Oni su ciljali na lično spasenje i egalitarno društvo bazirano na Zakonu Prirode, jer su od Boga dobili da tamo leži spasenje, i verovali su da je povinovanje Bogu uslov ljudske slobode. Referentna tačka modernog mesijanizma, s druge strane, jesu čovekov razum i volja, a cilj je zemaljska sreća koja se dostiže društvenom transformacijom. Referentna tačka je privremena, ali ciljevi su apsolutni. Zato je zadivljujuća činjenica da su hrišćanski revolucionari, osim nekoliko izuzetaka, primerice Kalvinova Ženeva i anabaptistički Minster, odustali od upotrebe sile kako bi sproveli sopstveni obrazac, bez obzira na njihovo verovanje u njegovo božansko izvorište i autoritet, dok je sekularni mesijanizam, polazeći od referentne tačke u vremenu, došao do fanatične odluke da svoju doktrinu primeni apsolutno i svuda. Razloge za to ne treba tražiti daleko.

Čak i da je monistički princip religijskog mesijanizma uspeo u dominaciji i preoblikovanju društva, rezultat bi i dalje bio fundamentalno različit od situacije koju je stvorio moderni politički “apsolutizam”. Društvu bi možda bili zabranjeni kompromisi koje je omogućila ortodoksna podela na kraljevstvo Božje i zemaljsku Državu, a kao posledica bi društveni i politički aranžmani možda izgubili dosta na svojoj fleksibilnosti. Potez ka ustoličenju ekskluzivnog obrasca bi, bez obzira na sve, bio sputan, ako ne mišlju o pogrešivosti čoveka, ono barem svešću da život na zemlji nije zatvoreni krug, već da svoj nastavak i završetak ima u večnosti. Sekularni mesijanski Monizam nije predmet takvih zadrški. On zahteva da se računi svedu ovde i sada.

Ekstremno krilo engleskog Puritanizma u doba Kromvelove revolucije je još uvek nosilo puni pečat religiozne eshatologije. Ipak, preuzelo je već i neke moderne osobine. Kombinovalo je ekstremni individualizam sa društvenim radikalizmom i totalitarnim temperamentom. A ipak je ovaj pokret, daleko od začinjanja stabilne struje modernog političkog mesijanizma, ostao izolovana epizoda sa evropske tačke gledišta. Očigledno je bio prilično nepoznat prvim predstavnicima pokreta o kome govorimo. I dok su osamnaestovekovni francuski mislioci i revolucionarni lideri bili živi za političke lekcije “oficijelne” Kromvelove revolucije kao obeshrabrenja za vojnu diktaturu, a pisac poput Haringtona poštovan kao majstor, sumnjivo je da li su radikalniji aspekti Engleske revolucije bili više poznati ili imali bilo kakav uticaj u Francuskoj pre devetnaestog veka. Najjači uticaj na očeve totalitarne demokratije bila je antika, interpretirana na njima svojstven način. Njihov mit antike je bila slika slobode izjednačene sa vrlinom. Građanin Sparte ili Rima je bio ponosan u slobodi, a ipak čudo asketske discipline. Bio je jednaki član suverene nacije, a ujedno nije imao život ili interesovanja van kolektivnog tkiva.

(5) Pitanja metoda

Mogu da se postave primedbe gledištu da je politički mesijanizam kao postulat prethodio kompaktnom setu društvenih i ekonomskih ideja sa kojima ga povezujemo. Može se reći da je pogrešno tretirati mesijanizam kao supstancu koja se može razdvojiti od svojih atributa; da se razmatra potpuno odvojeno od događaja koji su ga proizveli, instrumenata koji su iskorišćeni za njegovo širenje i konkretnih ciljeva i politika ljudi koji su ga predstavljali u svakom datom trenutku. Takva procedura, može se reći, skoro da pretpostavalja mističnog agenta koji dela u istoriji. Važno je odgovoriti ovoj primedbi ne manje zbog njene filozofske važnosti nego zbog pitanja metoda koje postavlja.

Ono što se tiče ove studije je stanje uma, način osećaja, dispozicija, obrazac mentalnih, emocionalnih i biheviorističkih elemenata, koje je najbolje uporediti sa setom stavova koje otelovljuje religija. Šta god se može reći o važnosti ekonomskih i drugih faktora u oblikovanju verovanja, teško se može poreći da sveobuhvarni stavovi ove vrste, jednom kristalizovani, jesu stvarna supstanca istorije. Konkretni elementi istorije, dela političara, težnje naroda, ideje, vrednosti, preference i predrasude jednog doba, jesu spoljne manifestacije njegove religije u najširem smislu reči.

Problemom sadržanim u pitanju se ne možemo pozabaviti isključivo na nivou sistematskog, diskurzivnog rezonovanja. Jer kao i u religiji, iako delimični teološki okvir može biti čudo logike, sa silogizmima koji se izvode jedan iz drugog, početne premise, aksiomi ili postulati moraju ostati pitanje vere. Oni ne mogu biti dokazani niti opovrgnuti. A oni su ti koji su zaista bitni. Oni determinišu ideje i dela, i spajaju kontradikcije u neku višu jedinstvenost ili harmoniju.

Postulat nekog konačnog, logičnog, ekskluzino ispravnog društvenog poretka je pitanje vere, i nije od mnogo koristi pokušavati ga oboriti argumentima. Ali njegov značaj za vernika, i snaga koju ima da pomera ljude i planine, teško mogu biti preuveličani. Danas, u Evropi i drugde, u poslednjih vek i po, uvek je bilo ljudi i pokreta koji su se upravljali takvom verom, spremnih za dolazak Dana, vezujući sve svoje ideje i dela za neki sveobuhvatni sistem, sigurni u nekakav predeterminisani i konačni epilog istorijske drame koja se završava pretvaranjem svih njenih konflikata u apsolutnu harmoniju. Jakobinci su se možda razlikovali od Babefista, Blankisti od mnogih od tajnih društava prve polovine devetnaestog veka, komunisti od socijalista, anarhisti od svih ostalih, a ipak svi pripadaju jednoj religiji. Ova religija se pojavila u drugoj polovini osamnaestog veka i njen uspon ćemo pratiti na sledećim stranicama. Najteži problem sekularne religije će biti antinomija slobode i ekskluzivnog mesijanskog obrasca.

Kompleksne, detaljne i ponekad veličanstvene, kakve su bile teorije koje su kasnijih dana evoluirale iz raznih mesijanskih trendova, u početnoj fazi, koja je predmet ove studije, otkrivaju prve svoje elemente i teme u sirovoj, naivnoj i prostoj formi. Ova činjenica treba da pomogne u razumevanju istorijskog fenomena kao celine. Jer neke od temeljnih ideja zrelije i visoko razvijene mesijanske sekularne religije, posebno, kao što ćemo pokazati, one vezane za ljudsku prirodu, etiku i filozofske principe, ostaće iste kakve su bile i u osamnaestom veku.

U prirodi je doktrina koje postuliraju univerzalne apstraktne obrasce da budu šematizovane i sive. Njima nedostaje toplota, jasnoća i bogatstvo koje nalazimo u živim ljudskim i nacionalnim tkivima. One ne razumeju tenzije koje nastaju među jedinstvenim ličnostima, u međusobnom konfliktu ili sukobu sa okruženjem. One nisu sposobne da ponude prožimajuću zanimljivost nepredvidive situacije i pragmatično joj pristupe. Ali sve ovo, odsutno iz doktrine, izlazi na svetlost dana u pretumbavanju doktrine kao sociološke sile.

Ova studija nije samo ogled o političkoj teoriji, niti nabrajanje događaja. Bila bi učinjena nepravda problemu ako bi se on tretirao u terminima individualne psihologije nekolicine lidera. Niti bi se na pitanje odgovorilo analizom u terminima masovne psihologije. Religiju stvaraju i žive ljudi, a ipak je ona okvir u kome ljudi žive. Problem koji ovde analiziramo je samo delimično problem ponašanja. Moderna sekularna religija mora najpre biti tretirana kao objektivna realnost. Samo kada se ovo uradi biće moguće razmotriti intelektualne i istorijske obrasce stvorene u međuigri između sekularne religije i konkretnih ljudi i situacija. Ovaj međučin postaje posebno interesantan kada dovodi do kontradikcije između bezličnog obrasca, s jedne strane, i zahtevima od konkretne situacije i personalne jedinstvenosti, s druge.


Preuzeto iz knjige The Origins of Totalitarian Democracy

Prevod: Davor Nikolić


  1. Talmonova knjiga The Origins of Totalitarian Democracy je izdata 1952. godine. prim. prev. []
  2. Državne tajne, prim.prev. []

You may also like...