Ekonomija i pobuna protiv razuma (1)

Mizes1. Pobuna protiv razuma

Istina je da je bilo filozofa sklonih da precene moć ljudskog razuma. Verovali su da čovek može čistim umovanjem da otkrije prauzroke kosmičkih događaja i konačne namere Pokretača koje su ga navele da stvori univerzum, kao i tok razvoja univerzuma. Beskrajno su diskutovali o „apsolutu“ kao da diskutuju o sopstvenom džepnom satu. Nisu se ustezali ni da objave večne i apsolutne vrednosti, ni da zasnuju moralne kodekse koji bezuslovno obavezuju sve ljude.

Zatim, imali smo dugi niz pisaca-utopista. Oni su smišljali načine da ostvare zemaljski raj kojim bi vladao čisti razum. Nisu shvatali da su takozvani apsolutni razum i očigledna istina bili izmišljotina. Jednostavno su sebe smatrali nepogrešivim i često zagovarali jednoumlje, nasilno ugnjetavanje disidenata i jeretika. Cilj im je bio diktatura, bilo za sebe ili za ljude koji bi precizno izvršili njihove planove. Nije postojao drugi način, po njihovom mišljenju, da se čovečanstvo oslobodi patnje.

Pa smo onda imali Hegela. Njegova je misao bila duboka, a njegova dela su riznica stimulativnih ideja. Ali bio je u zabludi da se Duh, Apsolut otkriva kroz njegove reči. Za Hegela nije bilo ničega skrivenog u kosmosu. Šteta je što su njegove reči tako dvosmislene, pa se mogu tumačiti na različite načine. Desničarski hegelovci tumače ih kao potvrdu pruskog sistema autokratske vlasti i dogmi pruske Crkve. Levičarski hegelovci tumače njegove reči kao ateizam, beskompromisni revolucionarni radikalizam i anarhističke doktrine.

Pa smo onda imali Ogista Konta. On je tačno znao šta će budućnost doneti čovečanstvu. I naravno, sebe je smatrao vrhovnim zakonodavcem. Na primer, smatrao je određena astronomska istraživanja beskorisnim i hteo da ih zabrani. Planirao je da hrišćanstvo zameni novom religijom i izabrao damu koja je u njegovoj novoj crkvi trebalo da zameni Bogorodicu. Kontu možemo da oprostimo, pošto je bio lud u punom smislu reči koji patologija vezuje za ovaj termin. Ali šta je sa njegovim sledbenicima?

Može biti pomenuto još mnogo činjenica ove vrste. Ali one ne predstavljaju argument protiv razuma, racionalizma i racionalnosti. Snoviđenja ovih ljudi nemaju nikakve veze sa pitanjem da li je razum pravi i jedini čovekov alat u njegovom nastojanju da stekne što je moguće više znanja. Iskreni i savesni tragaoci za istinom nikada se nisu pretvarali da razum i naučno istraživanje mogu da daju odgovore na sva pitanja. Bili su potpuno svesni ograničenja ljudskog uma. Njih ne možemo smatrati odgovornim za sirovost Hekelove (Haeckel) filozofije i preterana uprošćavanja materijalističkih škola.

Sami filozofi racionalizma uvek su bili dosledni u nameri da označe granice kako apriorističke teorije tako i empirijskog istraživanja.1 Dejvid Hjum, rodonačelnik britanske političke ekonomije, utilitaristi i američki pragmatisti sigurno nisu preuveličali čovekovu moć da sazna istinu. Bilo bi opravdanije okriviti filozofiju poslednje dve stotine godina za previše agnosticizma i skepticizma nego za prekomerno samopouzdanje u pogledu mogućih dostignuća ljudskog uma.

Pobuna protiv razuma, karakteristični mentalni stav našeg doba, nije izazvana nedostatkom skromnosti, opreznosti ili samoispitivanja od strane filozofa. A nije ni posledica neuspeha u razvoju modernih prirodnih nauka. Neverovatna dostignuća tehnologije i medicine niko ne može ignorisati. Besmisleno je napadati modernu nauku, bilo sa pozicija intuicionizma i mistike ili sa bilo kojih drugih. Pobuna protiv razuma cilja u drugu metu. Meta nisu prirodne nauke već ekonomija. Napad na prirodne nauke je samo logično neizbežna posledica napada na ekonomiju. Nemoguće je odbaciti razum u jednoj oblasti, a ne dovesti ga u pitanje i u drugim granama znanja.

Kao posledica istorijske situacije sredinom devetnaestog veka nastala je velika zbrka. Ekonomisti su potpuno uništili fantastične zablude socijalista-utopista. Nedostaci klasičnog sistema sprečili su ekonomiste da shvate zašto svaki socijalistički plan mora biti neostvarljiv; ali su znali dovoljno da dokažu uzaludnost svih socijalističkih programa smišljenih do tog vremena. Komunističke ideje bile su poražene. Socijalisti nisu mogli da stave bilo kakav prigovor na razorne kritike njihovih šema i da ponude bilo koji argument u njihovu korist. Izgledalo je da je socijalizam zauvek mrtav.

Iz ovog ćorsokaka socijalisti su mogli da se izvuku samo na jedan način – da napadnu logiku i razum i da zamene razmišljanje mističnom intuicijom. Istorijska uloga Karla Marksa bila je da predloži ovo rešenje. Na osnovu Hegelovog dijalektičkog misticizma, Marks je tvrdio da može da predvidi budućnost. Hegel je navodno znao da je stvaranjem svemira Duh ostvarivao svoj cilj – da stvori Prusku monarhiju Fridriha Vilhelma III. Ali, Marks je još bolje informisan o planovima Duha. On je znao da je konačni cilj istorijskog razvoja uspostavljanje socijalističkog milenijuma. Socijalizam će sigurno doći, „kao što su sigurni zakoni prirode.“ I pošto je, prema Hegelu, svaka kasnija faza istorije viša i bolja, nije moglo biti nikakve sumnje da će socijalizam, poslednja i konačna faza evolucije čovečanstva, biti savršen u svakom pogledu. Stoga je beskorisno diskutovati o detaljima funkcionisanja socijalističke zajednice. Istorija će pravovremeno sve organizovati na najbolji način. Istoriji nisu potrebni saveti smrtnika.

Postojala je međutim i dalje glavna prepreka da se savlada: razorne kritike ekonomista. Marks je rešenje našao na dohvat ruke. Sama struktura ljudskog uma, tvrdio je, ne odgovara potrazi za istinom. Logička struktura uma je drugačija kod različitih društvenih klasa. Ne postoji univerzalno važeća logika. Ono što um stvori, nikada ne može biti ništa drugo nego „ideologija“, što u marksističkoj terminologiji označava skup ideja koje prikrivaju sebične interese društvene klase kojoj mislilac pripada. Stoga je „buržoaski“ um ekonomista potpuno nesposoban da proizvede išta više od opravdanja za kapitalizam. Učenja „buržoaske“ nauke, izdanka „buržoaske“ logike, nisu ni od kakve koristi za proletere, klasu koja se uzdiže i kojoj je suđeno da ukine sve klase i Zemlju pretvori u rajski vrt.

Ali, naravno, logika proletera nije samo klasna logika. „Ideje proleterske logike nisu partijske ideje, nego emanacije same logike, čiste i jednostavne.“2 Štaviše, na osnovu posebnih privilegija, logika odabranih buržuja nije bila zaprljana iskonskim grehom buržujskog porekla. Karl Marks, sin dobrostojećeg pravnika, oženjen kćerkom pruskog plemića i njegov saradnik Fridrih Engels, bogati proizvođač tekstila, nikada nisu posumnjali u to da su oni sami bili izuzetak i bez obzira na njihovo buržoasko poreklo, obdareni sposobnošću da otkriju apsolutnu istinu.

Zadatak istorije je da opiše istorijske uslove koji su ovako sirovu doktrinu učinili popularnom. Ekonomija ima drugi zadatak. Ekonomija mora da analizira marksistički polilogizam, kao i druge vrste polilogizama koje ga prate, i da demaskira njihove greške i protivrečnosti.

2. Logički aspekti polilogizma

Marksistički polilogizam tvrdi da je kod pripadnika različitih društvenih klasa različita logička struktura uma. Rasni polilogizam se razlikuje od marksističkog polilogizma samo u tome što svakoj rasi pripisuje osobenu logičku strukturu uma i tvrdi da su svi pripadnici određene rase, bez obzira kojoj klasi pripadaju, obdareni ovom osobenom logičkom strukturom.

Nema potrebe da ovde ulazimo u kritiku koncepata društvene klase i rase, kako ih primenjuju ove doktrine. Ne vredi pitati marksiste kada i kako proleter koji uspe da se pridruži redovima buržoazije promeni svoj proleterski um u buržoaski. Suvišno je pitati rasiste da objasne koja logika odgovara ljudima čije rasno poreklo nije čisto. Postoje mnogo ozbiljniji prigovori.

Ni marksisti, ni rasisti, niti pristalice bilo koje druge vrste polilogizma nikada nisu otišli dalje od tvrdnje da je logička struktura uma različita kod pripadnika različitih klasa, rasa ili nacija. Nikada se nisu potrudili da precizno objasne u čemu se logika proletera razlikuje od logike buržuja, šta logiku Arijevaca razlikuje od logike ne-Arijevaca ili logiku Nemaca od logike Francuza i Britanaca. U očima marksista Rikardova teorija komparativnih troškova je lažna jer je Rikardo pripadnik buržoazije. Nemački rasisti odbacuju istu teoriju jer je Rikardo bio Jevrejin, a nemački nacionalisti jer je bio Englez. Neki nemački profesori koriste zajedno sva tri argumenta da pobiju Rikardova učenja. Međutim, da bi se odbacila jedna teorija, nije dovoljno otkriti poreklo njenog autora. Mora se prvo izložiti logički sistem koji se razlikuje od onoga koji primenjuje kritikovani autor. Onda bi trebalo ispitati spornu teoriju tačku po tačku, da se pokaže gde se u razmišljanju dolazi do zaključaka koji, iako ispravni iz ugla logike autora, ne važe sa stanovišta proleterske, arijevske ili nemačke logike. I na kraju treba objasniti do kakvih posledica dovodi zamena zaključaka zlobnog autora tačnim zaključcima kritičara. Kao što je opštepoznato, ovo nikada nije i nikada ne može biti pokušano od strane bilo koga.

Zatim, tu je činjenica da postoji neslaganje u vezi sa osnovnim problemima među ljudima koji pripadaju istoj klasi, rasi ili naciji. Nažalost, kažu nacisti, ima Nemaca koji ne misle na ispravan nemački način. Ali, ako Nemac ne misli uvek kako bi trebalo, nego može da misli i kao čovek opremljen ne-nemačkom logikom, ko onda može da odredi koje ideje Nemca su zaista nemačke a koje ne-nemačke? Pokojni profesor Franc Openhajmer kaže „Pojedinac često greši kada sledi svoje interese; klasa nikada ne greši na duge staze“.3 Iz ovoga bi trebalo da sledi da je odlučivanje većinom glasova nepogrešivo. Međutim, nacisti su odbacili odlučivanje većinom glasova kao očigledno ne-nemačku ideju. Marksisti hvale demokratski princip poštovanja odluke većine.4 Ali kad god dođe do problema, oni prihvataju odluku manjine, pod uslovom da je to odluka njihove stranke. Setimo se kako je Lenjinova vlada silom rasturila Ustavotvornu skupštinu izabranu od strane svih odraslih stanovnika jer su samo oko jedne petine članova skupštine bili boljševici.

Dosledan pristalica polilogizma bi trebalo da smatra da su ideje tačne jer je njihov autor član prave klase, nacije ili rase. Ali doslednost nije jedna od njihovih vrlina. Tako marksisti dodeljuju epitet „proleterski“ svakom misliocu čiju doktrinu odobravaju. Sve ostale ponižavaju ili kao protivnike svoje društvene klase ili kao izdajnike. Hitler je čak bio dovoljno iskren da prizna da je jedini metod određivanja ko je pravi Nemac, a ko mešanac ili stranac, bio da formuliše originalni nemački program i da vidi ko je spreman da ga podrži.5 Crnomanjast čovek, čije telesne odlike ni iz daleka nisu odgovarale prototipu plavokose arijevske rase gospodara, dodelio je sebi dar otkrivanja jedine doktrine podobne nemačkom umu i zadatak da protera iz redova Nemaca sve one koji nisu prihvatili ovu doktrinu bez obzira na njihove telesne karakteristike. Neiskrenost cele doktrine nije potrebno dalje dokazivati.

3. Prakseološki aspekt polilogizma

Ideologija je, u marksističkom značenju ovog izraza, doktrina koja je, iako pogrešna iz ugla ispravne logike proletera, korisna za sebične interese klase koja je razvila tu doktrinu. Ideologija je objektivno zla, ali podržava interese klase mislioca upravo zbog svoje zlobe. Mnogi marksisti veruju da su dokazali ovo načelo naglašavanjem da ljudi ne žude za znanjem samo radi znanja. Cilj naučnika je da utre put za uspešnu akciju. Teorije se uvek razvijaju u cilju praktične primene. Ne postoji čista nauka i potraga za istinom bez interesa.

Radi rasprave možemo priznati da je svaki napor da se sazna istina motivisan njenim praktičnim korišćenjem za ostvarivanje nekih ciljeva. Ali ovo nije odgovor na pitanje zašto bi „ideološka“ odnosno lažna teorija za bilo koga bila bolja nego tačna. Činjenica da praktična primena teorije dovodi do ishoda predviđenog na osnovu ove teorije se univerzalno smatra potvrdom njene ispravnosti. Paradoksalno je tvrditi da je pogrešna teorija iz bilo koje tačke gledišta korisnija nego tačna.

Ljudi koriste vatreno oružje. U cilju poboljšanja ovog oružja razvili su nauku o balistici. Ali, naravno, upravo zato što su želeli da love divljač i da ubijaju jedni druge, razvili su tačnu balistiku. Od „ideološke“ balistike ne bi bilo nikakve koristi.

Za marksiste stav da naučnici rade samo radi znanja nije ništa drugo nego „arogantna prevara“ naučnika. Tako oni tvrde da je Maksvela do njegove teorije elektromagnetnih talasa dovela žudnja da započne posao sa bežičnom telegrafijom.6 Za problem ideologije nije od značaja da li je to istina ili ne. Pitanje je da li je činjenica da su industrijalci devetnaestog veka navodno smatrali da je telegraf bez žica „kamen mudrosti i eliksir mladosti“7 motivisala Maksvela da formuliše ispravnu teoriju ili je motiv bio ideološka nadgradnja sebičnih klasnih interesa buržoazije. Nema sumnje da je istraživanje bakteriologije pokrenuto ne samo željom da se pobede zarazne bolesti, već i željom proizvođača vina i sira da poboljšaju metode proizvodnje. Dobijeni rezultat međutim svakako nije „ideološki“ u marksističkom smislu.

Ono što je navelo Marksa da izmisli svoju doktrinu o ideologiji je bila želja da umanji prestiž ekonomije. On je bio potpuno svestan svoje nemoći da opovrgne primedbe koje su ekonomisti stavili na izvodljivost socijalističkih šema. U stvari on je bio toliko fasciniran teorijskim sistemom britanske klasične ekonomije da je čvrsto verovao u njenu nesavladivost. On ili nikada nije saznao za sumnje koje je klasična teorija vrednosti izazivala kod naučnika ili, ako je ikada čuo za njih, nije shvatio njihovu težinu. Njegove sopstvene ekonomske ideje su jedva nešto više od izopačene verzije rikardijanizma. Kada su Dževons i Menger otvorili novu eru ekonomske misli, njegova karijera autora ekonomskih spisa već je bila završena, prvi tom Kapitala je već objavio nekoliko godina ranije. Marksova jedina reakcija na marginalnu teoriju vrednosti bila je odlaganje objavljivanja kasnijih tomova njegovog glavnog dela. Oni su postali dostupni javnosti tek nakon njegove smrti.

Kada razvija doktrinu o ideologiji, Marks isključivo ima za cilj ekonomiju i društvenu filozofiju utilitarizma. Njegova jedina namera je da uništi reputaciju ekonomske nauke koju nije mogao da opovrgne logikom i razmišljanjem. Dao je svojoj doktrini oblik univerzalnog zakona koji važi za celo istorijsko doba društvenih klasa, jer se iskaz koji se odnosi samo na jedan istorijski događaj ne može smatrati zakonom. Iz istih razloga nije ograničio njeno važenje samo na ekonomsku misao, već je proširio na sve grane saznanja.

Korist koju je buržoaska ekonomija donela buržoaziji bila je u Marksovim očima dvostruka. Prvo je pomogla u borbi protiv feudalizma i kraljevskog despotizma, a kasnije u borbi protiv rastuće proleterske klase. Obezbedila je racionalno i moralno opravdanje kapitalističke eksploatacije. Bila je, ako želimo da koristimo pojam razvijen posle Marksove smrti, racionalizacija kapitalističkog prisvajanja.8 Kapitalisti, usled podsvesnog stida zbog zle pohlepe koja motiviše njihovo ponašanje i želje da izbegnu društvenu stigmu, ohrabrili su svoje servilne drvene advokate, ekonomiste, da proglase doktrinu koja bi trebalo da ih rehabilituje pred javnošću.

Tačno je da racionalizacija predstavlja jedan psihološki opis podsticaja koji su naveli čoveka ili grupu ljudi da formulišu jednu teoremu ili celu teoriju. Ali to ne omogućava da se išta kaže o ispravnosti ili neispravnosti ponuđene teorije. Ako je dokazano da je dotična teorija neodbranjiva, pojam racionalizacije je psihološko tumačenje uzroka koji su naveli autore da pogreše. Ali ukoliko ne pronađemo nijednu grešku u ponuđenoj teoriji, pozivanje na koncept racionalizacije nikako ne može da je pobije. I kad bi bilo tačno da ekonomisti nisu u podsvesti imali ništa osim želje da opravdaju prisvajanja kapitalista, njihove teorije bi ipak mogle da budu sasvim tačne. Nema drugog načina da se obori manjkava teorija nego da se opovrgne diskurzivnim rezonovanjem i da se zameni boljom teorijom. Kada koristimo Pitagorinu teoremu ili teoriju komparativnih troškova, nismo zainteresovani za psihološke faktore koji su naveli Pitagoru i Rikarda na njihovo izvođenje, mada ovo može biti od interesa za istoričara i biografa. Za nauku je jedino relevantno pitanje – da li ove teoreme mogu da prođu test racionalnog ispitivanja ili ne mogu. Socijalno ili rasno poreklo njihovog autora je nebitno.

Činjenica je da ljudi kada slede svoje sebične interese pokušavaju da se koriste doktrinama koje se smatraju manje-više univerzalno prihvaćenim. Štaviše, oni se trude da otkriju i da propagiraju doktrine koje mogu da koriste kao podršku svojih interesa. Ali ovo ne objašnjava zašto takve doktrine, koje favorizuju interese manjine suprotne interesima ostalih ljudi, javno mnenje prihvata. Bez obzira da li su te „ideološke“ doktrine proizvod „lažne svesti“ koja tera čoveka da iz neznanja misli na način koji služi interesima njegove klase ili su proizvod namernog izvrtanja istine, one se moraju sukobiti sa ideologijama drugih klasa i pokušati da ih potisnu. Tada nastaje rivalstvo između sukobljenih ideologija. Marksisti objašnjavaju pobede i poraze u takvim sukobima kao rezultat mešanja istorijskog proviđenja. Duh – mistični primarni pokretač – operiše u skladu sa određenim planom. On vodi čoveka kroz razne preliminarne faze do konačnog blaženstva socijalizma. Svaka faza proizvod je određenog stanja tehnologije i sve ostale njene karakteristike su neophodna ideološka nadgradnja ovog tehnološkog stanja. Duh vodi čoveka da pravovremeno otkrije tehnološke ideje adekvatne fazi u kojoj živi i da ih ostvari. Sve ostalo je posledica stanja tehnologije. Ručni mlin stvorio je feudalno društvo, parni mlin stvorio je kapitalizam.9 Ljudska volja i razum igraju samo sporedne uloge u ovim promenama. Neumoljivi zakon istorijskog razvoja tera ljude, nezavisno od njihove volje, da misle i da se ponašaju u skladu sa obrascima koji odgovaraju materijalnoj osnovi njihovog doba. Ljudi budalasto veruju da su slobodni da biraju između različitih ideja i između onoga što oni nazivaju istinito i pogrešno. Oni sami ne misle, istorijska Promisao se manifestuje u njihovim mislima.

Ovo je potpuno mistična doktrina. Jedini dokaz u prilog ovoj doktrini je Hegelova dijalektika. Kapitalistička privatna svojina je prva negacija privatne svojine pojedinca. Ona stvara sopstvenu negaciju tj. zajedničko vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, sa neumoljivošću zakona prirode.10 Međutim, mistična doktrina zasnovana na intuiciji ne postaje manje mistična kada se odnosi na drugu isto tako mističnu doktrinu. Ova improvizacija ne daje odgovor na pitanje zašto mislilac mora da razvija ideologiju u skladu sa interesima svoje klase. Zarad diskusije možemo priznati da čovekovo mišljenje mora da dovede do doktrina koje su korisne za njegove interese. Ali da li su interesi jednog čoveka nužno identični sa interesima cele njegove klase? Čak je i Marks morao da prizna da organizovanje proletera, prvo u klasu a onda i u političku partiju, stalno iznova remeti konkurencija između samih radnika.11 Neosporna je činjenica da vlada nepomirljivi sukob interesa između onih radnika koji su zaposleni i primaju plate prema kolektivnom ugovoru i onima koji ostanu nezaposleni jer sprovođenje kolektivnog ugovora sprečava da ponuda i potražnja radne snage odrede cenu rada. Ništa manje je tačno da su interesi radnika relativno prenaseljenih zemalja i onih iz relativno retko naseljenih zemalja suprotstavljeni u pogledu barijera preseljavanju. Izjava da interesi svih proletera jednoznačno zahtevaju zamenu kapitalizma socijalizmom je proizvoljan postulat Marksa i drugih socijalista. To se ne može dokazati pukim tvrđenjem da je socijalistička ideja proizvod proleterske misli i kao takva sigurno korisna za interese proletarijata.

Popularna interpretacija promena britanske spoljnotrgovinske politike, zasnovane na idejama Sismondija, Fridriha Lista, Marksa i nemačke istorijske škole, ide ovako: U drugoj polovini XVIII i većem delu XIX veka klasni interesi britanske buržazije zahtevali su slobodnu trgovinu. Zato je britanska politička ekonomija razradila doktrinu slobodne trgovine, a britanski proizvođači organizovali su narodni pokret koji je na kraju uspeo da ukine zaštitne carine. Kasnije su se uslovi promenili. Britanskia buržoazija više nije mogla da izdrži konkurenciju stranih proizvoda i zaštitne carine su postale preko potrebne. Zbog toga su ekonomisti zastarelu ideologiju slobodne trgovine zamenili teorijom zaštite i protekcionizam se vratio u Veliku Britaniju.

Prva greška u ovom tumačenju je što smatra „buržoaziju“ homogenom klasom koju čine članovi identičnih interesa. Poslovni čovek uvek mora da prilagođava rad svog preduzeća institucionalnim uslovima države u kojoj posluje. Na duge staze, u svojstvu preduzetnika i kapitaliste, on nema ni korist ni štetu od postojanja ili odsustva carina. On će se okrenuti proizvodnji onih roba koje pod datim uslovima može najprofitabilnije da proizvodi. Ono što može da ošteti ili potpomogne njegove kratkoročne interese su samo promene institucionalnog okvira. Ali, takve promene ne utiču na različite grane poslovanja i različita preduzeća na isti način i u istoj meri. Mera koja koristi jednoj grani ili preduzeću može naneti štetu drugim granama ili preduzećima. Ono što je bitno za jednog poslovnog čoveka je samo mali broj carinskih stavki. A u pogledu ovih stavki interesi raznih grana i firmi su uglavnom suprotstavljeni.

Nije tačno da su u godinama popularnosti ideja slobodne trgovine interesi svih grana proizvodnje u Britaniji bili homogeni i da su svi jednako podržavali ukidanje protekcionizma. Niti je činjenica da su britanske fabrike tada bile tehnološki daleko naprednije od fabrika u ostatku sveta, činila stranu konkurenciju bezopasnom za njih. Danas američke fabrike uživaju sličnu superiornost. Ipak veliki deo američkih proizvođača veruje da im je preko potrebna zaštita od zaostalih industrija drugih zemalja.

Interesi svake grane ili preduzeća mogu biti potpomognuti raznim vrstama privilegija dodeljenim od strane vlasti. Ali ako su privilegije date u istoj meri i drugim granama i firmama, svaki biznismen gubi – ne samo u svojstvu potrošača, već i u svojstvu kupca sirovina, polu-proizvoda, mašina i ostale opreme – gubi na jednoj strani onoliko koliko dobija na drugoj. Sebični grupni interesi mogu navesti čoveka da traži zaštitu za svoju granu ili firmu. Oni ga nikada ne mogu motivisati da traži univerzalnu zaštitu za sve grane ili preduzeća ako nije siguran da će biti zaštićen u većoj meri nego druge privredne grane ili preduzeća.

Nije tačno ni da su britanski proizvođači, sa tačke gledišta interesa njihove klase, više zainteresovani za ukidanje Zakona o kukuruzu od ostalih britanskih građana. Zemljoposednici su bili protiv ukidanja ovih zakona jer snižavanje cene poljoprivrednih proizvoda smanjuje cenu zakupa zemljišta. Posebni klasni interesi proizvođača mogu se ovako tumačiti samo na osnovu već odavno odbačenog Gvozdenog zakona o platama i jednako neodržive doktrine da je profit rezultat eksploatacije radnika.

U svetu organizovanom na principu podele rada, svaka promena mora na ovaj ili onaj način uticati na kratkoročne interese mnogih grupa. Zato je uvek lako optužiti doktrinu koja podržava promene postojećeg stanja kao „ideološki“ paravan za sebične interese jedne grupe ljudi. Ovo optuživanje je glavna preokupacija mnogih pisaca. Marks nije izmislio ovu proceduru – ona je bila poznata mnogo pre njega. Njena najinteresantnija manifestacija je pokušaj nekih pisaca iz osamnaestog veka da objasne religiozna uverenja kao laži i obmane sveštenika željnih da steknu moć i bogatstvo, za sebe i za svoje saveznike, eksploatatore. Marksisti su podržali ovaj stav tako što su nazvali religiju „opijumom za narod.“12 Pristalicama ovog učenja nikada nije palo na pamet da tamo gde ima sebičnih interesa „za“ nužno moraju da postoje i sebični interesi „protiv“. Nije nimalo zadovoljavajuće objašnjenje bilo kog događaja da favorizuje interese posebne klase. Pitanje koje traži odgovor je zašto ostatak stanovništva čiji su interesi povređeni nije uspeo da osujeti napore onih čiji su interesi podržani.

Svaka firma i svaka grana poslovanja je kratkoročno zainteresovana za povećanje prodaje svojih proizvoda. Na duži rok, međutim, preovladava težnja ka ujednačavanju dobiti u različitim granama proizvodnje. Ako se potražnja za proizvodima neke grane povećava i raste profit, više protoka kapitala dotiče u nju i konkurencija novih preduzeća smanjuje profit. Dobit ni u kom slučaju nije veća u prodaji društveno štetnih artikala nego u prodaji društveno korisnih artikala. Ako je određena grana poslovanja zabranjena i oni koji se time bave rizikuju da budu progonjeni, kažnjeni i zatvoreni, bruto profit mora biti dovoljno visok da nadoknadi rizike. Ali, to ne utiče na visinu neto dobiti.

Bogataši, vlasnici fabrika koje već rade, nemaju nikakav poseban klasni interes za održavanje slobodne konkurencije. Oni se naravno protive konfiskaciji i eksproprijaciji njihovog bogatstva, ali mere za sprečavanje pridošlica koje bi mogle da promene njihov položaj su u njihovom interesu. Oni koji se bore za slobodno preduzetništvo i slobodnu konkurenciju ne brane interese današnjih bogataša. Oni žele slobodu za nepoznate ljude, sutrašnje preduzetnike, čija genijalnost će olakšati život narednih generacija. Oni žele da put ostane otvoren za dalji ekonomski napredak. Oni su portparoli materijalnog napretka.

Uspeh ideja o slobodnoj trgovini tokom XIX veka je posledica teorija klasične ekonomije. Ugled ovih ideja bio je toliko veliki da ni oni čije su sebične klasne interese mogle da ometaju nisu mogli da spreče njihovo prihvatanje od strane javnosti i njihovu realizaciju zakonodavnim merama. Ideje stvaraju istoriju, a ne istorija ideje.

Beskorisno je raspravljati sa misticima i vidovnjacima. Oni zasnivaju svoje tvrdnje na intuiciji i nisu spremni da ih podvrgnu racionalnom ispitivanju. Marksisti se pretvaraju da im njihov unutrašnji glas otkriva tok istorije. Ako drugi ljudi ne čuju ovaj glas, to je samo dokaz da nisu izabrani. Bezobrazluk je da se oni koji bauljaju u tami usude da protivureče inspirisanim. Pristojnost bi trebalo da ih natera da se sakriju u ćošak i da ćute.

Međutim, nauka se ne može uzdržati od razmišljanja, iako je očigledno da ona nikada neće uspeti da ubedi one koji negiraju nadmoć uma. Nauka mora da naglasi da intuicija ne može da odgovori na pitanje koja je od nekoliko sukobljenih doktrina jedino tačna, a koje su pogrešne. Neosporna je činjenica da marksizam nije jedina doktrina poznata u naše vreme. Postoje i druge „ideologije“ pored marksizma. Marksisti tvrde da će primena ovih drugih doktrina nauditi interesima mnogih. Ali, pristalice drugih doktrina upravo to isto kažu u vezi sa marksizmom.

Naravno, marksisti smatraju doktrinu zlom ako poreklo njenog autora nije proletersko. Ali ko je proleter? Doktor Marks, fabrikant „ekspolatator“ Engels i Lenjin, potomak ruske vlastele, svakako nisu bili proleterskog porekla. Ali Hitler i Musolini su bili pravi proleteri i proveli mladost u siromaštvu. Sukob izmedju boljševika i menjševika ili izmedju Staljina i Trockog ne može biti predstavljen kao klasni sukob. To su bili sukobi između različitih sekti fanatika koji su jedni druge nazivali izdajnicima.

Suština marksističke filozofije je ovo: Mi smo u pravu jer smo portparoli proleterske klase u usponu. Kritičko rezonovanje ne može da poništi naše učenje, jer je inspirisano vrhovnom silom koja određuje sudbinu čovečanstva. Naši protivnici greše jer nemaju intuiciju koja vodi naše umove. Nije naravno njihova krivica što usled njihove klasne pripadnosti ne razumeju istinsku proletersku logiku i što su zaslepljeni ideologijom. Neshvatljivi tokovi istorije koji su nas izabrali, njih su prokleli. Budućnost pripada nama.

nastavak teksta 


Izvor: Ludvig fon mizes, Ljudsko delovanje, Glava III; prevod: Andrej Stanimirović


  1. Cf., na primer, Louis Rougier, Les Paralogismes du rationalisme (Paris, 1920). []
  2. Cf. Joseph Dietzgen, Briefe über Logik, speziell demokratisch-proletarische Logik (2nd ed. Stuttgart, 1903), p. 112. []
  3. Cf. Franz Oppenheimer, System der Soziologie (Jena, 1926), II. 559. []
  4. Mora se naglasiti da se zalaganje za demokratiju ne zasniva na pretpostavci da je većina uvek u pravu, a još manje da je nepogrešiva. Cf. niže, pp. 149-151. []
  5. Cf. pogledati njegov govor od 3. septembra 1933 na konvenciji stranke u Nirnbergu (Frankfurter Zeitung, September 4, 1933, p. 2. []
  6. Cf. Lancelot Hogben, Science for the Citizen (New York, 1938), pp. 726-728. []
  7. Ibid., p. 726. []
  8. Iako je termin racionalizacija nov, sama stvar je odavno poznata; videti, na primer, reči Bendžamina Franklina: „Dakle, zgodna stvar je biti razumno stvorenje, jer čoveku omogućava da nađe ili izmisli razlog za svaku stvar koju naumi da uradi.“ (Autobiography, ed. New York, 1944, p. 41.) []
  9. “Le moulin a bras vous donnera la société avec le souzerain; le moulin a vapeur, la société avec le capitaliste industriel.” Marx, Misére de la philosophie (Paris and Brussels, 1847), p. 100. []
  10. Marx, Das Kapital (7th ed. Hamburg, 1914), I, 728-729. []
  11. The Communist Manifesto, I. []
  12. Značenje koje savremeni marksizam pridaje toj frazi, to jest da se verska droga namerno daje ljudima, možda je bilo isto i za Marksa. Ali, to ne sledi iz odlomka u kome je – 1843. godine – Marks prvi put upotrebio ovaj izraz. Df., R.P. Case, Religion in Russia (New York, 1946), pp. 67-69. []

You may also like...