Vidljivo i nevidljivo

“Veća radna produktivnost, koja nastaje u sistemu podele rada, ima ujedinjujući karakter. Ona dovodi do toga da ljudi jedni druge doživljavaju, pre kao drugove u zajedničkoj borbi za bolji život, nego kao suparnike koji se bore za goli opstanak. Ona neprijatelje pretvara u prijatelje, rat u mir, pojedince u društvo.”

Ludvig fon Mizes

Podela rada

U objašnjavanju tržišnog mehanizma potrebno je početi od samog početka i objasniti kako je uopšte došlo do nastanka i razvoja civilizacije. U svom remek-delu1 Mizes navodi dva presudna faktora:

1) Nejednakost ljudi.

Među ljudima mora postojati nejednakost, i to – kako u pogledu njihovih želja, tako i u pogledu njihovih mogućnosti.

2) Čovek mora biti svestan toga da se pomoću podele rada može ostvariti veća produktivnost.

Dakle, Mizes ovde polazi od pretpostavke da ljudi moraju imati barem minimum inteligencije koja bi im omogućila da shvate prednosti podele rada, a osim toga podrazumeva i to da ljudi moraju imati želju da tu inteligenciju iskoriste u praktične svrhe.2

O značaju podele rada Mizes govori na sledeći način:

Kada se pojedinac odluči da svoj izolovani rad zameni zajedničkim radom, on odmah oseti sve blagodeti koje sa sobom donosi podela rada. Prednosti koje sa sobom donose saradnja i podela rada su univerzalne. Te prednosti će se osetiti odmah; korist će osetiti svaka generacija, a ne samo buduće generacije. Sve ono čega se pojedinac odrekne zarad saradnje sa drugima – vratiće mu se višestruko. Njegova žrtva je samo prividna i privremena; on se odriče malog dobitka da bi kasnije imao veliki dobitak. Nijedno razumno biće ne može a da ne vidi ovu očiglednu činjenicu.

Dakle, vidimo da je za Mizesa ta veća produktivnost koju sa sobom donosi podela rada – univerzalni zakon, a univerzalan je zbog raznolikosti prirode:

1) Urođena nejednakost ljudi u pogledu svojih radnih sposobnosti.

2) Nejednaka raspoređenost prirodnih resursa.

Stvar je više nego očigledna jer kada bi prirodni uslovi za proizvodnju svuda na zemlji bili potpuno jednaki, i kada bi svi ljudi bili potpuno jednaki – onda je potpuno jasno da do podele rada nikada ne bi ni došlo jer ljudi od nje ne bi imali koristi.

Nevidljiva ruka

U feudalizmu, ili drugim rečima rečeno “u pred-ekonomskom dobu”, vladalo je mišljenje da sve zavisi od gole sile. Onaj ko ima moć – on će se “razvijati”; onaj ko nema moć – on će robovati.

Sa nestankom feudalizma nestalo je i mnogobrojnih esnafskih udruženja koja su ograničavala proizvodnju i sprečavala konkurenciju. Zanatlijama više nije bila potrebna nikakva dozvola da bi se bavili proizvodnjom, a kao posledica te slobode – proizvodnja je procvetala. Iako bi se moglo pomisliti da će takav “stihijski” razvoj dovesti do mnogobrojnih predimenzioniranih proizvodnih kapaciteta i da će doći do velikih poremećaja u pogledu ponude robe i mogućnosti njene realizacije – do toga nije dolazilo. Svake robe je bilo skoro tačno onoliko koliko je potrebno, tj. ponuda i tražnja su bile u ravnoteži.3

Bez ikakvih “ekspertskih planova”, bez ikakvih “naučnih metoda upravljanja”, bez vođenja “anticikličnih politika” i bez “finog makroekonomskog podešavanja” – ponuda i tražnja su se praktično poklapale.

Upravo je ta tržišna usklađenost navela Adama Smita (Adam Smith) da za taj “čudnovati mehanizam” spontane i harmonične tržišne usklađenosti, upotrebi termin “nevidljiva ruka”. Dakle, iako se nevidljiva ruka često vezuje za ime Miltona Fridmana (Milton Friedman), ona ne potiče od Fridmana već od Adama Smita.

Za Adama Smita se obično kaže da je on bio prvi ekonomista i “otac političke ekonomije”, ali to ipak nije tako jer su se pre njega ekonomijom bavili i sholastici iz Salamanke, kao i Ričard Kantilon (Richard Cantillon) za čiji je esej4 Vilijam Dževons (William Stanley Jevons) svojevremeno rekao da predstavlja “kolevku političke ekonomije”, a Hajek je Kantilonu odao priznanje time što je u objašnjavanju ekonomskih ciklusa za “fenomen prvih primalaca novca” upotrebio izraz “Cantillon efect”. Adam Smit je bio filozof i edukator koji je radio na popularizaciji ideje da su ljudi, ako im se omogući da slobodno deluju, sposobni da stvore društveni sistem koji je daleko superiorniji od bilo kakvog “naučno” organizovanog i planiranog sistema.

Mora se naglasiti da za tu tržišnu usklađenost nije zaslužna ekonomija, već da se uloga ekonomije ogleda samo u tome što ona objašnjava kako do te usklađenosti dolazi, tj. objašnjava delovanje te “nevidljive ruke”.

Zakon saradnje

Kada se govori o podeli rada, onda se moraju pomenuti dva zakona: Zakon apsolutnih prednosti i Zakon komparativnih prednosti.

Po zakonu apsolutnih prednosti, najkraće rečeno, ako dva ili više učesnika procesa razmene, bilo da se radi o pojedincima, grupama ili državama, imaju prednost u pogledu proizvodnje nekog proizvoda, onda je za svakog od njih najbolje da se opredeli za proizvodnju samo tog proizvoda, a da do ostalih proizvoda dolaze putem razmene.

Kao primer možemo uzeti dva proizvođača koja proizvode krompir i jabuke:

Osoba “A” na svom imanju može proizvesti 100kg krompira ili 200kg jabuka. Trenutno na svom imanju proizvodi 50kg krompira i 100kg jabuka.

Osoba “B” na svom imanju može proizvesti 100kg jabuka ili 200kg krompira.

Trenutno na svom imanju proizvodi 50kg jabuka i 100kg krompira.

Dakle, potpuno je očigledno da ako se osoba A opredeli za proizvodnju jabuka, a osoba B za proizvodnju krompira, i onda sve to podele na ravne časti, obe osobe će imati po 100kg jabuka i 100kg krompira.

Dakle, zakon apsolutnih prednosti je jednostavan i nije ga teško shvatiti, ali se onda postavlja pitanje: šta se događa u situacijama kada je jedna strana efikasnija u proizvodnji oba proizvoda?

Tada na scenu stupa Rikardov (David Ricardo) zakon komparativnih prednosti, mada, sva je prilika da je pravi autor tog zakona Džejms Mil (James Mill).5

Po zakonu komparativnih prednosti, podela rada je čak i tada moguća. Istina, taj zakon je malo teže razumeti, ali je suština u tome da do specijalizacije tada dolazi po principu relativne efikasnosti.

Ako imamo osobu “A” i osobu “B” koje proizvode iste proizvode X i Y, i ako je osoba A superiorna u proizvodnji i jednog i drugog proizvoda, onda je potrebno da se osoba A specijalizuje za proizvodnju onog proizvoda u kome je više superiorna, a da osobi B prepusti proizvodnju onog drugog proizvoda.

Ogroman je značaj zakona komparativnih prednosti jer nam on pokazuje da nijedna država na svetu ne bi izostala iz te međunarodne podele rada i slobodne trgovine. Rikardov zakon nam kazuje da u toj podeli rada ima mesta za svaku državu, čak i za onu najsiromašniju državu koja ni u čemu nema prednost u odnosu na druge države, jer će se njenim partnerima isplatiti da joj prepuste onu proizvodnju u kojoj su oni “najmanje uspešni”.

Iako se ovaj zakon prvobitno odnosio samo na trgovinu, njegov značaj je univerzalnog karaktera i može se primeniti na sve druge vrste ljudske saradnje. Upravo zbog te njegove univerzalne prirode, Mizes je za njega koristio naziv “Zakon saradnje”.

Ja, olovka

Kada se govori o prednostima podele rada onda ljudi prvo pomisle na problem proizvodnje tehnološki izuzetno komplikovanih proizvoda kao što su: lokomotive, avioni, brodovi i tome slično. Međutim, da li je moguće prednosti podele rada objasniti na jednostavniji način? Kako bi bilo da pokušamo da te prednosti učinimo razumljivijim na primeru proizvodnje nekog sasvim običnog predmeta koji košta svega nekoliko centi?

Upravo je na tu ideju došao Leonard Rid (Leonard Read) posmatrajući na svom stolu jednu najobičniju grafitnu olovku. Kako bi bilo, kaže Rid, da pokušamo da dokažemo da, uprkos tome što na čitavom svetu živi nekoliko milijardi ljudi, nijedan čovek, sam, nije u stanju da napravi čak ni tako jednostavan proizvod kao što je jedna najobičnija grafitna olovka? Ako uspem u tome, kaže Rid, “bio bi to sjajan prikaz tržišnog čuda”.6

Rid je tu svoju ideju sproveo u delo i napisao čuveni esej “Ja, olovka” (I, Pencil), koji nam na maestralan način otkriva još jedan “nevidljivi” aspekt podele rada.

Na prvi pogled olovka je zaista jednostavan proizvod jer sve što na njoj možemo videti je samo: komadić drveta, grafitno srce, lak, odštampana nalepnica, malo metala i gumica. Dakle, na prvi pogled sve je jednostavno, ali je proizvodnja te obične olovke sve drugo samo ne jednostavna. Rid se stavlja u poziciju te olovke i kazuje nam priču o svom nastanku.

Drvo koje se koristilo za proizvodnju olovke je bila kedrovina iz Severne Kalifornije i Oregona. Možemo samo zamisliti šta je sve potrebno uraditi da bi ta drvena građa došla do proizvođača olovaka. Potrebno je imati motorne testere, kamione i svu ostalu opremu kako bi se drvena građa dopremila do železničke pruge. Naravno, potrebno je imati i železničku prugu. Možemo zamisliti koliko je različitih veština potrebno da bi se došlo samo do metala od kojih su sačinjene te bezbrojne alatke i mašine, i koliko je znanja i rada potrebno da bi se napravile te mašine. Zatim, svu tu drvenu građu je potrebno iseći na sitne delove širine svega nekoliko milimetara, a onda je to drvo potrebno osušiti, lakirati, itd.

Rudnika grafita takođe nema svuda, a ako se on nalazi na Cejlonu, kao u Ridovom slučaju, onda možemo zamisliti šta je sve potrebno da bi se grafit, prvo iskopao, a zatim transportovao do proizvođača olovaka. Tu su nam, osim železnice i kamiona, potrebni i brodovi, a onda možemo zamisliti šta je sve potrebno za izgradnju brodova. Možemo zamisliti i sve one ljude koji rade u lukama i na brodovima, kao i sve one koji na bilo koji drugi način učestvuju u brodskom transportu robe.

Zatim, kada grafit konačno dođe do svoje destinacije, a da bi se poboljšale njegove karakteristike, potrebno ga je pomešati sa glinom, a glina se vadi iz reke Misisipi. U procesu rafinacije se koristi amonijum hidroksid i još čitav niz hemijskih supstanci koje zahteva tehnološki proces, da bi se onda ta smesa pekla na temperaturi od preko 1000 stepeni celzijusa. Da bi se pojačala tvrdoća i glatkoća grafita, on se tretira sa prirodnim voskom iz Meksika, parafinskim voskom i hidrogenizovanim prirodnim mastima.

A onda, na kraju, kada se svi ti delovi nađu u fabrici za proizvodnju olovaka, opet je potrebna izuzetno komplikovana tehnologija kako bi se svi ti “prosti” delovi sastavili u jednu običnu olovku.

Olovka se lakira u nekoliko slojeva, a onda se postavlja pitanje: da li neko zna šta je sve potrebno za proizvodnju laka? Koliko je onih koji bi bili u stanju da sami naprave lak? Koliko je onih koji sami mogu napraviti metalni prsten za gumicu? Koliko je onih koji sami mogu napraviti gumicu?

Desetine miliona ljudi, širom sveta, učestvovalo je u proizvodnji jedne obične olovke a da niko pojedinačno u tom znanju (know-how) nije učestvovao sa više od nekog “beskonačno” malog dela. Niko od njih ne zna kako da napravi olovku, ali zato veoma dobro zna da sa onim malim delom znanja koji poseduje – može učestvovati u procesu razmene i za njega dobiti one proizvode koje on sam želi.

Uprkos tome što nije bilo centralnog plana, uprkos tome što nije bilo genijalnog planera ili diktatora koji bi putem prinude upravljao svim tim bezbrojnim ljudskim akcijama – sve je funkcionisalo besprekorno i svako od njih je veoma dobro znao šta treba da radi. Dakle, tržišna nevidljiva ruka je stvorila čudo. Milioni malih znanja su sama našla način kako da sarađuju i potpuno prirodno i spontano učinila ono što ne bi mogao da učini nijedan čovek pojedinačno, ma kako pametan ili genijalan on bio. Za razliku od socijalizma, u kome se od državnih birokrata traži da organizuju i kontrolišu nešto što se ne može ni organizovati ni kontrolisati – tržišna ekonomija se oslanja na slobodnu razmenu proizvoda. Ljudima nije potreban nikakav nadčovek, već samo sloboda.

Poenta ove Ridove priče je u tome da ako shvatimo da je “čudotvorni tržišni mehanizam” omogućio milionima ljudi širom sveta da, samostalno i dobrovoljno, učestvuju u stvaranju ovog malog čuda – olovke – onda svako od nas može dati svoj doprinos u očuvanju slobode koju čovečanstvo, svakoga dana, gubi sve više. Ako svako od nas ima svest o tome da je saradnja između ljudi moguća, i to bez bilo kakve državne ili bilo koje druge prinude – onda to znači da svako od nas ima onaj neophodni sastojak slobode – veru u slobodne ljude.

Ako nema vere u slobodne ljude – onda ne može biti ni slobode, jer onda čoveku ne preostaje ništa drugo nego da veruje u kontrolisane ljude. Ili verujemo u slobodne ljude i mir – ili verujemo u kontrolisane ljude i nasilje. Treća mogućnost ne postoji.

Ekonomski problem

Kao što smo sasvim jasno mogli videti, niko ne može proizvesti sve ono što mu je potrebno, i zato ljudi proizvode ono što drugi ljudi žele, da bi, na obostranu korist, učestvovali u razmeni proizvoda. Dakle, svako od nas se mora specijalizovati u proizvodnji onih proizvoda koji se na tržištu mogu najlakše razmeniti.

U sistemu direktne razmene proizvoda (trampe) cena proizvoda je izražena kroz odnos razmene, dok je u sistemu indirektne razmene proizvoda cena proizvoda (taj isti odnos razmene) – izražena u novcu (money prices). Upravo su te novčane cene jedan od najvećih ekonomskih problema jer veliki broj ljudi ne razume šta je cena nekog proizvoda. Široko je rasprostranjeno verovanje da su cene nešto o čemu odlučuju proizvođači i prodavci, i to tako što, jednostavno, saberu sve troškove proizvodnje a onda tim troškovima dodaju ono što će biti njihov profit.

Naravno, cene se ne formiraju sabiranjem troškova, već su kupci ti koji formiraju cenu nekog proizvoda, a Mizes identifikuje i glavni razlog zašto mnogi ljudi toga nisu svesni:

Svaki pojedinac, kupujući ili ne kupujući, prodajući ili ne prodajući, daje svoj doprinos procesu formiranja tržišnih cena. Ali, što je tržište veće – manji je značaj tog njegovog doprinosa. Zbog toga se pojedincima čini da je struktura tržišnih cena nepromenljiva činjenica kojoj se oni moraju prilagoditi.

Značaj tržišno formiranih cena je ogroman jer su one ključni signal koji preduzetnicima kazuje šta i kako proizvoditi. Najkraće rečeno, tržišno formirane cene su glavni instrument koji koordinira sve privredne aktivnosti.

Za socijaliste problem “šta i koliko proizvoditi” ne postoji jer je “svima jasno” šta narod želi. Ali, upravo je to: “šta proizvoditi” najvažnija ekonomska odluka koju treba doneti.7

Ljudske želje su neograničene, ljudi bi hteli da imaju mnogo toga, ali je problem u tome što su prirodni i privredni resursi ograničeni i što ljudi ne mogu imati sve što žele. Ako svi ne mogu imati sve, onda je jasno da se mora proizvoditi samo ono što je na samom vrhu ljudskih lista prioriteta, a sve to zbog toga da se ograničeni resursi ne bi uludo trošili za proizvodnju nečega što ljudima nije prioritet ili na nešto što oni uopšte ne žele.

Upravo je taj problem – problem alokacije privrednih resursa (problem koji nikakvo naučno planiranje ne može rešiti) – problem koji slobodno tržište besprekorno rešava.

Roba ima svoju direktnu vrednost (da je korisna za nas same) ili indirektnu vrednost (da od nje korist može imati neko drugi), što znači da robu koju imamo možemo razmeniti za neku drugu robu, tj. za robu koju više želimo. Vrednost robe koju ona ima u tržišnom procesu razmene je vrednost koja će odrediti način našeg delovanja, tj. da li ćemo neku robu zadržati u svom posedu ili ćemo je razmeniti za neku drugu robu. Ili, ako posmatramo sistem u kome se razmena obavlja u novcu: ako uočimo robu koju vrednujemo više nego što je vrednuje tržište – mi je kupujemo; ako imamo robu koju tržište vrednuje više nego mi – mi je prodajemo.

Svako vrednovanje robe je subjektivno vrednovanje i do razmene roba dolazi upravo zbog činjenice da jednu robu različiti tržišni učesnici različito vrednuju. Dakle, do razmene roba ne dolazi, kako se to ranije mislilo, zbog toga što robe imaju istu vrednost, već zbog njihove različite vrednosti.

U procesu razmene roba (trgovini) svaka roba ili usluga ide ka osobi koja je više vrednuje. Svaka osoba koja na slobodnom tržištu dobrovoljno razmeni svoju robu za neku drugu robu – je na dobitku, ali se tu ne radi o objektivnom dobitku već o subjektivnom dobitku, tj. psihološkom dobitku koji se ne može izmeriti.

O tome šta je to slobodno tržište, Rotbard govori na sledeći način:

Slobodno tržište je opšti termin za skup svih razmena koje se dogode u jednom društvu. Svaka pojedinačna razmena je izvršena kao dobrovoljni sporazum između dva čoveka ili između dve grupe ljudi preko njihovih zastupnika. Ta dva čoveka, ili dva zastupnika, učestvuju u procesu razmene upravo zbog toga što očekuju da budu na dobitku; kada ne bi očekivali dobitak – onda oni ne bi ni učestvovali u procesu razmene.8

Samim tim, ako se svi učesnici razmene osećaju kao dobitnici, onda je sasvim jasno da u procesu razmene dolazi do stvaranja nove vrednosti.

Rotbard zatim objašnjava ko je na dobitku, a ko na gubitku:

Ovo sasvim jednostavno rezonovanje pobija tipične merkantilističke argumente protiv slobodnog tržišta koji govore o tome kako je u svakoj trgovini jedna strana na dobitku, a druga na gubitku; da u svakoj transakciji imamo jednog dobitnika i jednog gubitnika, tj. jednog “eksploatatora” i jednog “eksploatisanog”.

Celu tu priču o gubitnicima i dobitnicima Rotbard zaključuje na sledeći način:

Nažalost, ova merkantilistička zabluda ima svoje zagovornike čak i danas. Ljudi ne trguju da bi time gubili, već da bi dobili. Ili, rečeno modernim rečnikom koji se koristi u teoriji igara: trgovina je win-win situacija. Tu se ne radi o “zero-sum” ili “negative-sum” igrama, već o “positive-sum” igri.

Ključna razlika između igre i tržišnog procesa se sastoji u tome što u igri imamo dobitnike i gubitnike, dok su u tržišnom procesu svi učesnici dobitnici.

Zakon cena

Ako se tržište suoči sa nestašicom neke robe, onda se može postaviti pitanje: ko onda dobija te proizvode i po kojoj ceni?

Na to pitanje je lako odgovoriti jer o njemu odlučuje zakon, ali ne zakon koji donosi neki diktator ili parlamentarna većina, već ekonomski zakon pod nazivom zakon cena. Tu se ne radi o nečemu što je predmet pregovora i dogovora, preglasavanja i nadglasavanja, niti o tome šta bi neko želeo ili ne bi želeo. Tu se radi o nepromenljivom zakonu koji samo opisuje način na koji ljudi deluju. Svi oni koji pokušaju da negiraju ovaj ekonomski zakon, time čine samo štetu, a ne korist.

U slobodnom tržišnom sistemu se formira tržišna cena koja omogućava “čišćenje tržišta”, što znači da svi prodavci koji žele da svoju robu prodaju po toj ceni – mogu to da urade, a isto tako i svi kupci koji žele da kupe robu po toj ceni – takođe mogu to da urade.

Ako država odredi “maksimalnu cenu” za neki proizvod, tj. na veštački način snizi cenu ispod tržišne cene – to će dovesto do toga da će proizvođači, pre ili kasnije, morati da obustave dalju proizvodnju. Dakle, “maksimalna cena” će samo dovesti do smanjenja proizvodnje i do još veće nestašice tog proizvoda.

Ako država odredi “minimalnu cenu”, tj. na veštački način poveća cenu iznad tržišne cene – to će dovesti do nerezonskog povećanja proizvodnje tog proizvoda i do nemogućnosti njegove realizacije.

Ako se, na bilo koji način, ukinu tržišne cene, onda čitav sistem, polako ali sigurno, prelazi u stanje socijalističkog haosa.

Mizes o tome govori sledećim rečima:

Kada se državna vlast odluči za ukidanje tržišnih cena – to neminovno vodi ka ukidanju lične imovine. Mora se znati da ne postoji srednji put između sistema privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju u kombinaciji sa slobodom ugovaranja, i sistema zajedničkog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, tj. socijalizma. Takav sistem, postepeno, neminovno vodi ka: prinudnoj proizvodnji, opštoj radnoj obavezi, racionalisanju potrošnje, i na kraju – zvaničnom preuzimanju kontrole nad kompletnom proizvodnjom i potrošnjom.9

“Profit-loss”

Najveća je greška misliti da profit nastaje tek tako, samo zbog toga što neko nešto proizvodi. Profit nastaje samo onda kada je proizvodnja u skladu sa ljudskim željama.

Mizes to objašnjava na sledeći način:

Profit je pokretačka snaga tržišne ekonomije. Što veći profit – to bolje ispunjenje želja potrošača. To je zbog toga što se profit može ostvariti samo otklanjanjem razlike između želja potrošača i prethodnog stanja proizvodnih aktivnosti. Onaj koji potrošače služi najbolje – on ostvaruje najveći profit.

Na isti način treba posmatrati i gubitak. Kada u slobodnom tržišnom sistemu neki privrednik zabeleži gubitak, onda to ne znači da tu proizvodnju treba spasavati, već sasvim suprotno – to znači da njegovi proizvodi nisu u skladu sa ljudskim željama i da se proizvodnja tih proizvoda mora obustaviti.

Mizesovim rečima rečeno:

Profit-loss je tržišni instrument koji materijalne činioce proizvodnje oduzima iz ruku onih koji su neefikasni i stavlja ih u ruke onima koji su efikasniji.10

Dakle, tržišno formirane cene i profit-loss (dobitak-gubitak) su glavni tržišni podsticaji koji sve kapitalne investicije i celokupnu proizvodnju usmeravaju na pravi način. Iako na izgled veoma komplikovan, tržišni sistem sve privredne aktivnosti propusta kroz svoje gusto sito i na taj način “čisti” tržište i eliminiše pojavu nekih, navodno: iznenadnih, nepredvidljivih i neobjašnjivih viškova ili nestašica roba u sistemu.

Tržišno formirane cene određuju da li će neko zabeležiti dobitak ili gubitak, a onda taj dobitak ili gubitak ostalim preduzetnicima kazuje da li u neku proizvodnju treba ulaziti ili iz nje izlaziti.

Svima onima koji sanjaju o sistemu koji će eliminisati profite i gubitke, i svima onima koji zagovaraju socijalističku ideju o “proizvodnji zarad potrošnje, a ne zarad profita” – Mizes poručuje:

Eliminacijom profita, ma kojim sredstvima se za njegovu egzekuciju služili, društvo bi se neminovno pretvorilo u besmislenu zbrku.

Prinudna razmena

Sistem razmene je taj koji određuje na koji način će se organizovati podela rada, koja je, kao što smo već videli, osnovna poluga koja čitav sistem diže na jedan viši nivo i čitavo društvo vodi putem prosperiteta.

Međutim, nije svaka razmena tržišna razmena, i zato Rotbard kaže sledeće:

Ali nije svaka razmena slobodna. Ima i prinudnih razmena. Ako vam neki kriminalac zapreti rečima “pare ili život”, to neće biti slobodna razmena, već razmena pod prinudom. Od takve razmene korist će uvek imati samo kriminalac. Samo je sistem pljačke, a ne sistem slobodnog tržišta, u skladu sa merkantilističkim stavom da je u procesu razmene jedna strana uvek na dobitku, a druga uvek na gubitku. Eksploatacija se ne događa u sistemu slobodne razmene roba, već samo u sistemu prisile. Na duži rok, sistem prisile je uvek “negative-sum game” koji uvek dovodi do smanjenja proizvodnje, smanjenja štednje i investicija, uništenja kapitala, smanjenja produktivnosti i smanjenja životnog standarda.

Dakle, prisilna razmena je pljačka, ali nisu ni sve pljačke iste jer je od svih pljački najgora zakonita pljačka. Sa tim u vezi Rotbard kaže sledeće:

Državna vlast je jedini zakoniti sistem pljačke.

Zabluda slomljenog prozora

Kada se u ekonomiji spomene problem “vidljivog i nevidljivog”, onda je uvek prva asocijacija za taj problem ona čuvena “zabluda slomljenog prozora” na koju je prvi ukazao Frederik Bastija (Frédéric Bastiat),11 a koju je kasnije sjajno dogradio Henri Hazlit (Henry Hazlitt).12

Priča počinje tako što jedan huligan kamenom razbija izlog na lokalnoj prodavnici. Iz prodavnice, sav besan, istrči vlasnik prodavnice, ali ništa ne može da učini jer je “nestašni” mladić već pobegao. A onda, kako to obično biva, ispred razbijenog izloga se polako okuplja radoznala gomila. U početku niko ništa ne govori, već svi samo posmatraju, ali se ta tišina ubrzo prekida jer se uvek nađe neko ko sve to mora filozofski da prokomentariše. Ubrzo se čuje mišljenje da nije sve tako crno jer “svaka nesreća ima i svoju svetlu stranu”.

Ta “svetla strana” počinje uvodnom idejom da i staklorezac mora od nečega da živi, a onda i većina prisutnih daje svoj doprinos daljoj elaboraciji te ideje: Koliko košta novi izlog? Dvesta pedeset dolara? To i nije tako mala suma novca. Staklorezac će zaraditi 250 dolara, tim novcem će od krojača kupiti novo odelo, zatim, krojač će tim novcem možda kupiti novi sat, sajdžija će kupiti nešto drugo, i tako redom.

Slomljeni izlog, kao očigledan primer uništavanja postojećeg bogatstva, uz podršku naopake teorije o “prosperitetu kroz destrukciju” odjednom postaje okidač prosperiteta jer se na taj način povećava društveno bogatstvo i zaposlenost. Logični zaključak svega toga je taj da, posmatrano očima gomile, huliganstvo ne samo da nije štetno, već je i korisno, a što više huligana u jednom društvu – to veće bogatstvo naroda.

Međutim, sa stanovišta ekonomije stvari izgledaju sasvim drugačije. Da nije došlo do štete, da izlog nije razbijen – onda bi trgovac bio taj koji bi od krojača kupio novo odelo. Krojač bi kupio novi sat, sajdžija bi kupio nešto drugo, i tako redom. Dakle, imamo sve isto kao i u prethodnoj situaciji, a povrh svega i neslomljen izlog.

Neko će reći: da, ali zaboravili smo na stakloresca, gde je on u celoj ovoj priči? Nismo zaboravili na stakloresca. Za stakloresca važi isto ono što važi i za sve ostale učesnike u procesu razmene. Jedini pravi način da čitavo društvo ima korist od našeg rada je onaj način kada neko, zbog stvarne potrebe za našim proizvodom, dobrovoljno odvoji svoj novac i naruči naš proizvod. Samo takav rad, rad koji je usmeren ka stvaranju novog bogatstva, a ne zarad zamene namerno uništenog postojećeg bogatstva, je društveno koristan rad. Ako za našim proizvodima ne postoji realna tražnja, onda mi nemamo drugu opciju nego da promenimo zanimanje. Ako se postojeća vrednost bespotrebno uništi, time društvo ne postaje bogatije, već siromašnije.

Iako zaista nije potrebno previše pameti da bi se shvatila suština ove zablude – ona je danas življa nego ikada ranije. Ovu zabludu, mada ona može biti zamaskirana na različite načine, danas zagovaraju: i vlast, i “profesori ekonomije”, i privrednici, i predstavnici sindikata, i novinari i skoro svi ostali.

I zato Hazlit ovoj lekciji daje izuzetno veliki značaj:

Celokupna ekonomska nauka se može svesti na samo jednu lekciju, a ta jedna lekcija se može svesti na samo jednu rečenicu. Umetnost ekonomije se ne sastoji samo od posmatranja neposrednih posledica nekog čina ili politike, već i od sagledavanja dugoročnih posledica; ona se ne sastoji samo od praćenja posledica koje će ta politika ostaviti na samo jednu grupu ljudi, već se mora sagledati njen uticaj na sve grupe ljudi.

Statički i dinamički sistem

Kada smo već upotrebili termin “prosperitet kroz destrukciju”, onda je bitno napraviti razliku između tog termina i Šumpeterovog (Joseph Schumpeter) termina “kreativna destrukcija” (creative distruction).

Šumpeter govori o nečemu sasvim drugom – o ulozi preduzetnika u slobodnom tržišnom sistemu, koji svojim delovanjem stalno dovode do neravnoteže. U slobodnom tržišnom sistemu nema onog famoznog statičkog ekonomskog ekvilibrijuma, već se čitav ekonomski sistem nalazi u stanju stalnog kretanja i stalne neravnoteže. U slobodnom tržišnom sistemu nema statičnosti jer se svakoga dana pojavi neki novi pronalazak koji “drma” čitav ekonomski sistem i ne dozvoljava nikakvo stanje učmalosti i letargije. Svakoga dana novi proizvodi zamenjuju stare proizvode, svakoga dana stara tehnologija ustupa mesto novoj i boljoj tehnologiji.13

Dakle, ovde se ne radi o zameni jednog uništenog dobra novim ali istim takvim ili sličnim dobrom, već o stvaranju kvalitativno boljeg dobra koji čitav sistem diže na viši nivo. Novi proizvodi i nova tehnologija sa sobom neminovno ruše stare proizvode i staru tehnologiju, ali se tu ne radi o rušenju zarad rušenja, već o dizanju čitavog sistema na viši nivo. Samo socijalisti o razvoju tehnologije govore kao o nečemu štetnom zbog čega dolazi do gubitka radnih mesta. Sasvim suprotno tome – nova tehnologija ne dovodi do gubitaka radnih mesta, već samo do toga da jedna radna mesta, stara radna mesta, ustupaju svoje mesto novim, boljim i korisnijim radnim mestima. Tržišni sistem nije statički sistem, već dinamički sistem.

Serijski razbijač prozora

Kada se izgovore reči “monetarna politika”, onda ljudi na te reči reaguju na sledeći način:

To mora da je nešto jako komplikovano i zato to treba prepustiti stručnjacima.14

Ako tome dodamo i činjenicu da centralni bankari (ili komunističkim rečnikom rečeno: “narodni bankari”) zaista imaju izuzetan talenat za obmanjivanje ljudi, onda se mora priznati da ljudima nije nimalo lako da shvate šta ti navodni stručnjaci tamo stvarno rade i u čemu se sastoji ta njihova stručnost.

Svima onima koji razumeju ono o čemu smo pisali u tekstovima: “Novac”, “Kreditni novac”, “Ekonomski ciklusi” i “Privredni rast” – mora biti jasno da se tu ne radi ni o čemu drugom do o najobičnijoj iluzionističkoj predstavi čiji je jedini zadatak – prikrivanje njihovog pravog delovanja. Kada su u pitanju “odnosi sa javnošću”, onda je njihov osnovni zadatak – odvraćanje ljudi od toga da postave jedino pravo pitanje: šta vi to tamo stvarno radite?

Problem današnjeg sveta je u tome što ljudi ne žele da saznaju istinu, a ne žele istinu jer naslućuju da je ona veoma neprijatna. Ako pokušamo nekome nešto da objasnimo, odgovor će skoro uvek biti isti: “nemojte mi rušiti snove”. Većina ljudi na istinu i stvarnost ne gleda kao na nešto što je svuda oko nas i što je činjenica kojoj se moramo prilagoditi, već je za njih stvarnost samo ono što su oni zamislili u svojim glavama. Današnji ljudi su stvarnost zamenili sa fantazijama i snovima, i zato između znanja i neznanja oni svesno biraju neznanje. Savremeni ljudi misle da ako nešto ne znaju, da se onda “to” što oni ne znaju neće ni dogoditi. Dovoljno je samo zabiti glavu u pesak, nastaviti po starom, a onda će se problemi, nebitno kako, sami od sebe rešiti. Ali, nažalost, problemi se neće sami od sebe rešiti.

Svi oni koji žele da saznaju istinu – veoma lako mogu shvatiti da je jedina stvarna uloga centralne banke – pljačka. Ali ne obična pljačka, već pljačka kolosalnih razmera. To što “narodni bankari” rade je ništa drugo do ono o čemu su govorili Bastija i Hazlit – o još jednoj varijanti “razbijanja izloga”, ali za razliku od njihovog primera u kome je stradao samo jedan izlog, ovde se radi o masovnom razbijanju izloga. Svaki “instrument” i svaki potez narodne banke je ništa drugo do “zakonito razbijanje izloga”.

Bez zdravog novca nema: ni štednje, ni kapitala, ni zdravog cenovnog sistema, ni zdrave razmene proizvoda, ni racionalne alokacije privrednih resursa, ni održive podele rada. Najkraće rečeno, bez zdravog novca nema ni tržišta ni ekonomije.

I zato, u državi slobodnih ljudi – nema mesta ni za narodnu banku ni za narodne bankare.

Lična imovina

Sve ovo o čemu smo govorili, tj. sve ovo bez čega nema slobodnog tržišta, je ništa drugo do liberalizam, a osnovni stub liberalizma je – lična imovina, tj. privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju.

I zato Mizes kaže sledeće:

Ako nas istorija može naučiti bilo čemu – onda je to da je privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju neophodni uslov civilizacije i materijalnog blagostanja.15

Mizes zatim dodaje:

Osnovno učenje liberalizma se sastoji u tome da se društvena saradnja i podela rada mogu postići samo u sistemu koji počiva na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju, tj. tržišnom sistemu, iliti kapitalizmu. Svi ostali liberalno-demokratski principi: individualne slobode, sloboda govora, sloboda štampe, verska tolerancija, mir među narodima, itd. – su samo posledica ovog osnovnog postulata. Oni se mogu ostvariti samo u društvu zasnovanom na ličnoj imovini.16

Po Mizesu, lična imovina je sve to, ali i mnogo više od toga:

Lična imovina je ništa drugo do utočište u kome se pojedinac oseća zaštićenim od države. Lična imovina je brana za vlastodržačku samovolju. Lična imovina daje mogućnost za nastanak i razvoj snaga koje se mogu suprotstaviti političkoj moći. Zbog svega toga, lična imovina predstavlja osnovu za sve te aktivnosti, bez opasnosti od nasilnog mešanja države. Lična imovina je plodno zemljište u kome se hrani seme slobode, i u kome se, na kraju krajeva, nalaze koreni svih nezavisnih pojedinaca, intelektualaca i materijalnog napretka.

Zaključak

Iako su rani ekonomisti otkrili veoma važne ekonomske zakone, njihove teorije su ipak obilovale i mnogim greškama, među kojima je svakako najveća greška – pogrešna teorija vrednosti. Teorija vrednosti je bila glavni kamen spoticanja za klasične ekonomiste, a on je uklonjen tek sa pojavom Karla Mengera (Carl Menger) i njegove čuvene Teorije subjektivne vrednosti, ili kako se ona još naziva Teorijom marginalne korisnosti, ili, najednostavnije, Teorijom tržišne vrednosti.

Mengerova teorija vrednosti je najveće otkriće u istoriji ekonomske nauke i temelj na kome je sagrađena Austrijska škola ekonomije. Bem-Baverk je nastavio delo svoga učitelja Mengera, a Bem-Baverkov učenik, Ludvig fon Mizes, konačno sve to zaokružuje u jedan koherentan sistem i čovečanstvu na dar daje jednu potpuno zaokruženu ekonomsku teoriju – “opštu teoriju o ljudskom delovanju”.

Nevidljiva ruka je samo na površini bila nevidljiva, a u stvari to je jedan potpuno logičan, prirodan, samokoordinirajući i samoregulišući sistem.

Kada je, pre 64 godine, Mizes objavio svoje remek-delo, Ljudsko delovanje, sve ono što je do tada bilo nevidljivo – postalo je vidljivo.

Tržišna ekonomija nije delo nekog genijalnog uma, niti je, kako to kaže Mizes, prvo unapred isplanirana, a onda puštena u rad, već je ona samo spontano delovanje pojedinaca kojima je cilj ništa drugo do bolji život i prosperitet.

Sve ono što se danas naziva civilizacijom i progresom, ostvareno je u sistemu slobodne tržišne ekonomije. Ne postoji neka druga sloboda osim one koju sa sobom donosi slobodna tržišna ekonomija. I zato, kaže Mizes, ustav i zakoni ne mogu stvoriti slobodu; njihova uloga se sastoji samo u tome što štite tu već ostvarenu slobodu.17

Ako slobodno tržište zamislimo kao jednu građevinu, onda možemo reći da ona stoji na sedam osnovnih stubova:

1) Lična imovina

Ako nema lične imovine, onda nema: ni podele rada, ni razmene, ni tržišta, ni ekonomije. Osnovni uslov za opstanak svakog društva je zagarantovano pravo na ličnu imovinu. Svi oni koji se zalažu za ukidanje lične imovine, dugoročno posmatrano, time nanose štetu ne samo svima ostalima, već i sami sebi.

2) Podela rada

Čitava ekonomska istorija je ništa drugo do praćenje razvoja podele rada. Podela rada nije delo ni države, ni ekonomije, već je nastala spontano jer ljudi u podeli rada vide svoj sopstveni interes. Svako radi da bi zadovoljio neku svoju želju, a da bi je zadovoljio – njegov rad mora biti usmeren ka zadovoljenju želja drugih ljudi.

3) Slobodna razmena

Postoje samo dve razmene: slobodna i prisilna. Slobodna razmena roba vodi društvo ka prosperitetu, a prisilna u haos i beznađe.

I zato Mizes kaže da ne postoji “nešto između”:

Ljudi moraju da se odluče ili za tržišnu ekonomiju ili za socijalizam. Ljudi tu odluku ne mogu izbeći tako što će izabrati neki “srednji sistem”, bez obzira kako ga oni formalno zvali.

4) Zdrav novac

Zdrav novac je neophodni uslov za indirektnu razmenu proizvoda, a samim tim i temelj na kome je izgrađena čitava civilizacija. Inflacionizam je ništa drugo do rušenje tog temelja. Čovek se sada nalazi samo na jedan korak od potpunog uništenja svega onoga što je u prošlosti stvorio.

5) Tržišno formirane cene

Upravljajući se svojim željama, kupci kupuju ili ne kupuju neki proizvod, i na taj način upravljaju procesom određivanja cena. Čitav tržišni sistem počiva na tržišno formiranim cenama. Ako se iz tržišnog sistema eliminišu tržišne cene – time se ruši kompletan tržišni sistem, a društvo ulazi u sistem nasumične alokacije privrednih resursa. Najkraće rečeno, bez tržišnih cena sistem prestaje da bude sistem.

6) Slobodno preduzetničko delovanje

O tome “ko su pioniri progresa” Mizes kaže sledeće:

Ekonomski prosperitet jednog društva zavisi od onih koji štede i od preduzetnika koji taj akumulirani kapital usmeravaju na pravi način. Od tog prosperiteta, naravno, imaju korist i ostali članovi društva, ali mu oni ni na koji način ne doprinose. Čak suprotno, ostatak društva samo postavlja prepreke pred one koji čitavo društvo vuku napred.18

7) Profit-loss mehanizam

Za razliku od marksista, po kojima “materijalne proizvodne snage stvaraju sve ostalo”, za prave ekonomiste te materijalne proizvodne snage (tehnologija) su ništa drugo do produkt ljudskog uma. Mašine i alati jesu načinjeni od materijala, ali je ljudski um taj koji ih je i osmislio i stvorio.

Inovatori stvaraju novu tehnologiju, a preduzetnicu za tu tehnologiju nalaze praktičnu primenu. Mnogo je različitih ideja, mnogo je projekata koji se u praksi mogu sprovesti, a uloga preduzetnika je upravo u tome – da reskiraju svoj kapital i da od mnogobrojnih opcija izaberu onu opciju koja će na najbolji način zadovoljiti ljudske želje, želje koje do tada nisu bile zadovoljene.

Ne postoji nikakva garancija da je procena nekog preduzetnika dobra. Ako preduzetnik donese pogrešnu odluku – izgubiće sav uloženi kapital. Dakle, ako je neko spreman da uloži veliki rad i reskira svoj kapital, onda mora postojati i mogućnost nagrade u obliku profita. I zato Mizes kaže da ne postoji ni jedan jedini razlog zašto bi se neki uspešni preduzetnik stideo ostvarenog profita.

Ako država ukine profit-loss mehanizam, onda ona time uništava: i kapital, i inovatore, i preduzetnike, i čitav tržišni sistem.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Ludwig von Mises: Human Action []
  2. Thorsten Polleit: Banking and the State []
  3. Gene Callahan: Economics for Real People []
  4. Richard Cantillon: An Essay on Economic Theory []
  5. Murray N. Rothbard: An Austrian Perspective on the History of Economic Thought []
  6. Leonard Read: Anything that’s peaceful: The Case for the Free Market []
  7. Percy Greaves: Understanding the Dollar Crisis []
  8. Murray N. Rothbard: “What Is the Free Market?“ []
  9. Ludwig von Mises: The Theory of Money and Credit []
  10. Ludwig von Mises: Planning for Freedom []
  11. Frédéric Bastiat: That Which is Seen, and That Which is Not Seen []
  12. Henry Hazlitt: Economics in One Lesson []
  13. Isaac M. Morehouse: “Creating Disequilibrium, and Benefiting Society“ []
  14. Llewellyn H. Rockwell: “The Broken Window Fallacy Reapplied“ []
  15. Ludwig von Mises: Planned Chaos []
  16. Ludwig von Mises: Omnipotent Government []
  17. Ludwig von Mises: The Anti-Capitalistic Mentality []
  18. Ludwig von Mises: Epistemological Problems of Economics []

You may also like...