Kako je nastao kapitalizam

Opisni termini koje koristimo često mogu da zavedu. Na primer, kada ljudi referiraju na moderne industrijske magove i vlasnike velikih preduzeća, oni za njih kažu “kralj čokolade”, “kralj pamuka”, ili “automobilski kralj”. Upotreba takve terminologije implicira da ne postoji praktično nikakva razlika između modernih industrijskih magnata i feudalnih kraljeva, vojvoda i lordova iz ranijih vremena. Ali, razlika je u stvari velika, jer kralj čokolade uopšte i ne vlada – on, zapravo, služi. Nezavisno od tržišta i svojih potrošača on ne gospodari osvojenom teritorijom. Kralj čokolade – ili kralj čelika, kralj automobila, ili bilo koji drugi kralj moderne industrije – zavisi od industrije kojom rukovodi i od potrošača kojim služi. “Kralj” mora biti u milosti svojih podanika – potrošača; on gubi svoje “kraljevstvo” čim više nije u poziciji da svojim kupcima ponudi bolju uslugu sa nižom cenom od drugih sa kojima mora da se takmiči.

Nekada, pre dve hiljade godina i pre razvoja kapitalizma, čovekov status bio je praktično čvrsto fiskiran duž celog života; nasleđivao ga je od svojih predaka, i nije se menjao. Ako bi se neko rodio kao siromašan, ostao bi siromašan, a ako bi neko bio rođen kao bogat – kao vojvoda ili kao lord – sačuvao bi svoje vojvodstvo i svojinu koja ide uz to, do kraja svog života.

Što se tiče proizvodnje, ona je bila primitivna i samo za potrebe bogatih. Većina ljudi (devedeset procenata ili više od evropske populacije) radila je na zemlji i nije dolazila u kontakt sa gradskim industrijama. Strogi sistem feudalnog društva održao se u najrazvijenijim oblastima Evrope stotinama godina.

Međutim, kako se ruralna populacija uvećavala tako se stvarao i višak ljudi na selu. Za ove ljude bez nasleđene zemlje, ili imanja, nije bilo mesta, a nisu su mogli da se zaposle ni u industriji; gradski kraljevi su im zabranjivali ulazak. Broj otpadnika nastavio je da raste i niko nije znao šta da radi sa njima. To su bili, u punom smislu reči, “proleteri”, otpadnici koje je vlada jedino mogla da smesti u popravne domove ili sirotišta. Oni su postali toliko brojni krajem osamnaestog veka u nekim delovima Evrope (naročito u Holandiji i Engleskoj), da su predstavljali istinsku pretnju očuvanju tadašnjeg društvenog sistema.

Kada danas diskutujemo o sličnim stanjima u Indiji ili drugim zemljama u razvoju, ne smemo da smetnemo sa uma da su uslovi u osamnaestovekovnoj Engleskoj bili puno gori. U to vreme, Engleska je imala populaciju od oko 6 do 7 miliona, ali od tih 6 ili 7 miliona, više od jednog miliona, a verovatno i dva, sačinjavali su prosto siromašni otpadnici koje postojeći društveni sistem nije mogao da izdržava. Šta raditi sa ovim ljudima bio je jedan od velikih problema osamnaestovekovne Engleske.

Drugi veliki problem bio je nedostatak sirovina. Britanci su morali veoma ozbiljno da se zapitaju: šta ćemo raditi u budućnosti kada nam naše šume više ne budu davale drva potrebna za našu industriju i grejanje naših kuća? Bila je to, za vladajuću klasu, očajna situacija. Državnici nisu znali šta da rade, a vladajuće plemstvo nije imalo apsolutno nikakve ideje kako da popravi stanje.

Iz ovako ozbiljne društvene situacije izranjaju prvi počeci modernog kapitalizma. Među tim otpadnicima, tim siromašnim ljudima, bilo je onih koji su pokušali da se međusobno organizuju i otvore male radnje koje bi mogle nešto da proizvode. To je bila inovacija. Ovi inovatori nisu proizvodili skupu robu koja je bila priuštiva samo višim klasama; oni su proizvodili jeftinije proizvode za svačije potrebe. Odatle potiče kapitalizam kakav danas postoji. Bio je to začetak masovne proizvodnje, tog osnovnog principa kapitalističke industrije. Budući da su stare industrije koje su služile bogatijim ljudima u gradu bile namenjene isključivo višoj klasi, nove kapitalističke industrije počele su da proizvode stvari priuštive opštoj populaciji. To je bila masovna proizvodnja za zadovoljenje potreba masa.

Temeljni princip kapitalizma, kakav danas postoji u svim onim zemljama u kojima postoji visoko razvijen sistem masovne proizvodnje, sastoji se u sledećem: proizvodnja velikih preduzeća (tih meta fanatičnih napada takozvanih levičara) usredsređena je skoro isključivo na zadovoljenje potreba masa. Preduzeća koja proizvode luksuzna dobra isključivo za dobrostojeće, nikada ne mogu dostići nivo velikih preduzeća. Danas su ljudi koji rade u fabrikama istovremeno glavni potrošači proizvoda napravljenih u tim fabrikama. U tome se sastoji osnovna razlika između kapitalističkog načina proizvodnje i starog – feudalnog.

Ljudi su u velikoj zabludi kada misle ili tvrde, da postoji razlika između proizvođača i potrošača proizvoda velikih preduzeća. U američkim prodavnicama čujete slogan “Kupac je uvek u pravu”. I ovaj kupac je isti onaj čovek koji proizvodi u fabrikama one stvari koje se prodaju u prodavnicama. U zabludi su i ljudi koji misle da je moć velikih preduzeća prevelika, budući da velika preduzeća sasvim zavise od podrške onih koji kupuju njihove proizvode: najveće preduzeće gubi svoju moć i svoj uticaj kada izgubi svoje kupce.

Pre pedeset ili šezdeset godina bilo je uobičajeno da se kaže da su železničke kompanije prevelike i moćne, da imaju monopol i da je nemoguće takmičiti se sa njima. Tvrdilo se da je u segmentu transporta kapitalizam već dostigao nivo posle koga sam sebe urušava, jer je eliminisao konkurenciju. Ono što su ljudi previđali bila je činjenica da je moć železnica zavisila od njene sposobnosti da služi ljudima bolje od bilo kog drugog transportnog sredstva. Naravno, bilo bi potpuno besmisleno takmičiti se sa jednom od ovih velikih železničkih kompanija tako što bi se sagradila druga paralelna pruga, budući da je starija linija već podmirivala postojeće potrebe. Međutim, veoma brzo pojavljuju se novi takmaci. Sloboda konkurencije ne znači da možete uspeti prosto imitirajući ili kopirajući tačno ono što je drugi već napravio. Sloboda štampe ne znači da imate pravo da kopirate ono što je neko drugi već rekao i tako stičete uspeh koji je drugi čovek već propisno zaslužio na račun svog postignuća. Ona znači da imate pravo da napišete nešto drugačije. Sloboda konkurencije u oblasti železničkog transporta, na primer, znači da ste slobodni da izmislite nešto, da uradite nešto što će izazvati železnice i staviti ih u veoma opasnu takmičarsku situaciju.

Bar što se tiče putničkog saobraćaja – autobuskog, automobilskog transporta, kamiona i aviona – konkurencija je u SAD napravila takvu veliku štetu železnici da je ova praktično u potpunosti istisnuta.

Razvoj kapitalizma počiva na tome što svako ima pravo da kupca bolje i/ili jeftinije usluži. I ovaj metod, ovaj princip je u relativno kratkom roku transformisao ceo svet. On je učinio mogućim nezabeležen rast svetske populacije.

U osamnaestovekovnoj Engleskoj od zemlje je moglo da se izdržava jedva 6 miliona ljudi, i to na veoma niskom životnom standardu. Danas, više od 50 miliona ljudi uživa puno viši životni standard nego što su i bogati uživali tokom osamnaestog veka. I današnji životni standard bio bi verovatno i veći, da ogromna energija Britanaca nije traćena na političke i vojne “avanture” koje su mogle biti izbegnute.

To su činjenice u vezi kapitalizma. Zato, ako bi vam danas neki Englez (ili bilo koji čovek iz bilo koje zemlje na svetu) rekao da je protiv kapitalizma, možete da mu odgovorite na odličan način: “Znaš da je stanovništvo na zemlji danas deset puta brojnije nego što je bilo u danima koji su prethodili kapitalizmu. Znaš i da svi ljudi danas uživaju viši životni standard nego što su tvoji preci uživali u danima pre kapitalizma. Ali, kako znaš da bi upravo ti bio jedan od onih deset koji bi preživeo da kapitalizma nema? Puka činjenica što si danas živ dokaz je uspešnosti kapitalizma, bilo da svoj život smatraš vrednim ili ne.”

Uprkos svim svojim koristima, kapitalizam je furiozno napadan i kritikovan. Neophodno je da shvatimo poreklo ove antipatije. Činjenica je da mržnju prema kapitalizmu nisu stvorile mase, niti sami radnici, već zemljišna aristokratija – niže plemstvo, plemstvo Engleske i evropskog kontineta. Oni su krivili kapitalizam zbog nečega što im nije bilo nimalo prijatno. Visoke nadnice koje je industrija isplaćivala svojim radnicima na počektu devetnaestog veka, primorale su zemljišnu aristokratiju da isplaćuje jednako visoke nadnice svojim poljoprivrednim radnicima. Aristokratija je udarila na industriju kritikujući životni standard radničkih masa.

Naravno da je, sa naše tačke gledišta, životni standard radnika bio je ekstremno nizak. Uslovi pod ranim kapitalizmom bili su apsolutno šokirajući, ali ne zato što je razvoj novih kapitalističkih industrija škodio radnicima. Ljudi koji su zapošljavani da rade u fabrikama već su egzistirali na ispodljudskom nivou.

Čuvena stara priča, stotinu puta ponavljana, da su fabrike zapošljavale žene i decu, a da su te žene i ta deca, pre nego što su se zaposlili u fabrikama, živeli pod zadovoljavajućim uslovima, jedna je od najvećih obmana u istoriji. Majke, fabričke radnice, nisu imali čime da kuvaju. One ne napuštaju svoje domove i kuhinje zato što žele da se zaposle u fabrikama, već se zapošljavaju u fabrikama zato što nemaju kuhinje. Štaviše, čak i u slučajevima kada imaju kuhinje one nemaju hranu koju mogu da skuvaju u tim kuhinjama.

Takođe, deca nisu odgajana u ugodnim obdaništima. Ona su gladovala i umirala. Sva priča o neizrecivim užasima ranog kapitalizma, može da se pobije jednom statistikom: tačno tokom perioda u kome se engleski kapitalizam razvijao, tačno u dobu zvanom Industrijska revolucija u Engleskoj, u godinama od 1760 do 1830, tačno u tim godinama se populacija Engleske udvostručila, što znači da je stotine ili hiljade dece – koja bi inače umrla u prethodnim godinama – preživelo i odrasla u muškarce i žene.

Nema nikakve sumnje da su uslovi u ranijim vremenima bili veoma nezadovoljavajući. Kapitalistička preduzeća bila su ta koja su popravila stvari. Upravo su te rane fabrike namirivale potrebe radnika, bilo direktno ili indirektno, izvozeći proizvode i uvozeći hranu i sirovine iz drugih zemalja. Iznova i iznova rani istoričari kapitalizma – teško je naći blažu reč – falsifikuju istoriju.

U jednoj često ponavljanoj i najverovatnije izmišljenoj anegdoti, pominje se i Bendžamin Frenklin. Po toj priči, kada je Ben Frenklin posetio jednu predionicu u Engleskoj, vlasnik fabrike mu je pun ponosa, rekao: “Vidite, ovo je pamučna roba za Mađarsku”. Osvrćući se, Bendžamin Franklin opazi bedno obučene radnike i reče: ”Pa zašto onda ne proizvodite i za svoje radnike?”

Ali, ta izvozna roba koju pominje vlasnik fabrike zapravo je dokaz da on i jeste proizvodio za svoje radnike, jer je Engleska morala da uvozi sve svoje sirovine. Pamuk je bio deficitaran i u Engleskoj i u Evropi. Engleskom je vladala nestašica hrane pa se ona morala uvoziti iz Poljske, Rusije i Mađarske. Ovaj izvoz robe plaćen je uvozom hrane što je omogućilo opstanak britanskog stanovništva.

Mnogo primera iz tog istorijskog perioda govori o stavu aristokratije i gospode prema radnicima. Želim da spomenem samo dva primera. Jedan je poznati britanski “Speenhamland” sistem. Po tom sistemu, Britanska vlada je svim radnicima čiji su prihodi bili niži od minimalne nadnice (koju je vlada određivala) nadoknađivala razliku između nadnice koje su primali i minimalne nadnice. To je oslobodilo britansku zemljišnu aristokratiju tereta plaćanja visokih nadnica. Plemstvo bi isplaćivalo tradicionalno niske poljoprivredne nadnice, a Vlada bi to nadoknađivala, sprečavajući tako radnike da napuste ruralna zanimanja i da traže urbano fabričko zaposlenje.

Posle osamdeset godina, nakon što se kapitalistička ekspanzija iz Engleske prenela na kontinentalnu Evropu, zemljišna aristokratija ponovo reaguje protiv novog sistema proizvodnje. U Nemačkoj, pruski junkeri, budući da su izgubili mnogo radnika zbog kapitalističkih industrija koje su plaćale više, stvaraju specijalni termin za ovaj problem: “preletanje sa sela” – Landflucht. U nemačkom parlamentu raspravlja se o tome šta bi se moglo učiniti da se ovo zlo, kako ga je shvatala zemljišna aristokratija, spreči.

Slavni kancelar Nemačkog carstva Bizmark, u jednom govoru kaže: “Jednom sam sreo u Berlinu svog bivšeg radnika koji je radio na mom imanju, i pitao ga: “Zašto si napustio selo? Zašto si otišao sa zemlje? Zašto sada živiš u Berlinu?” I, po Bizmarkovim rečima, čovek mu je odgovorio: ”Vi nemate tako lep Biergarten na selu kakav mi imamo ovde u Berlinu, gde možete sesti, popiti pivo i slušati muziku”. Ovo je, naravno, priča iz ugla Bizmarka kao poslodavca. To nije bilo mišljenje svih njegovih zaposlenih. Oni su prešli u industriju zato što im je industrija davala veće plate i podigla životni stanard na nezabeležen nivo.

U današnjim kapitalističkim zemljama ne postoji bitna razlika u snabdevenosti osnovnim životnim potrepštinama između više i niže klase; obe imaju hranu, obuću i sklonište. Ali, u osamnaestom veku i ranije, razlika između pripadnika srednje klase i pripadnika niže klase sastojala se u tome što je čovek iz srednje klase imao cipele, dok ih čovek iz niže klase nije imao. Danas se u Americi razlika između bogatog i siromašnog čoveka veoma često svodi na razliku između Kadilaka i Ševroleta. Ševrolet se može kupiti polovan, ali u osnovi, on pruža istu uslugu njegovom vlasniku: i njime se, takođe, možete prevesti sa jednog mesta na drugo. Više od polovine stanovništva Sjedinjenih Država živi u vlastitim stanovima i kućama.

Napadi na kapitalizam – posebno zbog visokog iznosa nadnica – polaze od pogrešne pretpostavke da su ljudi koji isplaćuju nadnice, u krajnjoj liniji, različiti od ljudi koji rade u fabrikama. Uobičajeno je da ekonomisti i studenti ekonomije razdvajaju radnike od potrošača i prave razliku između njih. Ali činjenica je da svaki potrošač mora, na jedan ili drugi način, da zaradi novac koji troši, i da većinu potrošača čine upravo oni ljudi koji rade kao zaposleni u preduzećima koja proizvode stvari koje sami konzumiraju. U kapitalizmu klasa koja zarađuje nije različita od klase koja isplaćuje zaradu – to su isti ljudi. Ljudi koji kupuju bioskopske karte plaćaju filmske zvezde; to ne čine holivudske filmske korporacije. I organizator bokserskog meča nije taj koji plaća ogromne svote novca takmičarima, nego oni koji kupuju ulaznice. Razlika između poslodavca i zaposlenog razlika je koja postoji u ekonomskoj teoriji, ali to nije razlika koja postoji u realnosti; ovde su i poslodavac i zaposleni, u krajnjoj liniji, isti ljudi.

Mnogi ljudi iz različitih zemalja smatraju velikom nepravdom to da čovek koji treba da izdržava porodicu sa nekoliko dece, prima istu platu kao i čovek koji izdržava samo sebe. Ali pitanje i nije to da li treba poslodavac da snosi veću odgovornost za veličinu radnikove porodice.

Pitanje koje moramo da postavimo u ovom slučaju jeste: Da li bi vi, kao pojedinac, bili spremni da platite više za nešto, recimo za veknu hleba, ako bi vam bilo rečeno da čovek koji proizvodi tu veknu hleba ima šestoro dece? Iskren čovek će verovatno odgovoriti negativno i reći, “U principu da, ali bi u stvarnosti, ako košta manje, radije kupio hleb proizveden od čoveka bez dece”. Činjenica je da poslodavac ne može ostati u poslu ukoliko ga kupci ne isfinansiraju u meri potrebnoj da bi isplatio radnike.

Kapitalistički sistem nazvan je “kapitalizam” od strane čoveka koji nije bio prijatelj tog sistema, od strane čoveka koji je smatrao da je to najgori od svih istorijskih sistema, najveće zlo koje je zadesilo čovečanstvo. Taj čovek bio je Karl Marks. Svejedno, nema razloga da odbacujemo Marksov termin, jer on jasno opisuje izvor velikog društvenog poboljšanja koje je doneo kapitalizam. Ta poboljšanja rezultat su akumulacije kapitala; ona su zasnovana na činjenici da ljudi, po pravilu, ne konzumiraju sve što proizvode, da oni štede – i investiraju – deo toga. Postoji veliko nerazumevanje u vezi ovoga problema, i tokom ovih predavanja biće prilike da se osvrnem na najelementarnije zablude koje ljudi imaju o akumulaciji kapitala, upotrebi kapitala, i univerzalnih prednosti koje proizlaze na osnovu takve upotrebe. Kapitalizmom ću se baviti naročito u mojim predavanjima o stranim investicijama, i u predavanjima o najopasnijem problemu današnjice, inflaciji. Vi znate, naravno, da inflacija ne postoji samo u ovoj zemlji. To je danas problem širom sveta.

Često se ne razume sledeća stvar vezana za kapitalizam: štednja znači benefit za sve one koji su nestrpljivi da proizvode ili da zarade nadnice. Kada čovek stekne određenu količinu novca – recimo, hiljadu dolara – i, umesto da ih potroši, poveri te dolare banci na štednju, ili osiguravajućoj kompaniji, novac ide u ruke preduzetnika, biznismena, omogućavajući im da započnu projekte koje ne bi mogli da započnu pre toga, zato što je odgovarajući kapital bio nedostupan.

Šta će sada biznismen da uradi sa dodatnim kapitalom? Prva stvar koju mora da uradi, prva za šta će upotrebiti dodatni kapital, jeste da će otići i zaposliti radnike i kupiti sirovine – što će dalje povećati tražnju za radnicima i omogućiti da sirovine budu proizvedene, i stvoriti tendenciju ka povećenju plata i cena u sektoru sirovina. Mnogo pre nego što štediša ili preduzetnik stekne profit od svega ovoga, nezaposleni radnici, i proizvođači sirovina, farmeri, nadničari, svi oni imaće koristi od dodatne štednje.

Kada će preduzetnik zaraditi nešto od tog projekta zavisi od budućeg stanja na tržištu i njegove mogućnosti da tačno predvidi to stanje. Ali radnici, kao i proizvođači sirovina, stiču korist odmah. Puno toga je rečeno o – kako je zovu, “politici nadnica” Henrija Forda. Jedno od velikih dostignuća g. Forda bilo je to da je on isplaćivao više nadnice od drugih industrija i fabrika. Njegova “politika nadnica” bila je opisana kao “pronalazak”, ali nije dovoljno reći da je ovaj “pronalazak” bio rezultat plemenitosti g. Forda. Nove grane poslova, ili nove fabrike u već postojećim granama poslovanja, morale su privući radnike iz drugih firmi, iz drugih delova zemlje, čak iz drugih zemalja. I jedini način da se ovo uradi bio je da im se ponude veće nadnice. To se dešavalo u ranim danima kapitalizma i još uvek se dešava.

Kada su proizvođači u Velikoj Britaniji prvi počeli da proizvode pamučnu robu, plaćali su radnike više nego što su ovi ranije zarađivali. Naravno, veliki deo ovih radnika pre toga nije ništa zarađivao i bio je spreman da prihvati bilo šta što mu se ponudi. Ali posle kratkog vremena – kad je sve više i više kapitala bilo akumulirano i kada su se preduzeća sve više i više razvijala – nadnice su skočile, i rezultat je bio nezapamćeno povećanje britanske populacije, o čemu sam ranije govorio.

Prezrenja vredan opis kapitalizama kao sistema koji je dizajniran za to da bogati postanu još bogatiji a siromašni još siromašniji, pogrešan je od početka do kraja. Marksova teza u pogledu dolaska socijalizma počiva na tvrdnji da će radnici postajati siromašniji, da će mase postajati sve bednije, i da će na kraju svo bogatstvo zemlje biti koncentrisano u nekoliko ruku ili u ruke jednog čoveka. I onda će se mase osiromašenih radnika konačno pobuniti i eksproprisati bogatstva bogatih vlasnika. Prema ovoj Marksovoj doktrini radnički položaj se ne može poboljšati iznutra, iz okvira samog kapitalističkog sistema.

Govoreći 1864 pred Međunarodnim udruženjem radnika u Engleskoj, Marks je rekao da je verovanje da radnički sindikati mogu popraviti stanje radnika “apsolutno pogrešno”. Sindikalne zahteve za većim nadnicama i kraćim radnim vremenom nazvao je konzervativnim – naravno, termin „konzervativno“ bio je najpogrdniji termin koji je Karl Marks mogao da upotrebi. On je predložio da sindikati sebi postave novi, revolucionarni, cilj: da oni “odstrane sistem nadnica”, da oni “socijalizmom” – državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju – zamene sistem privatnog vlasništva.

Ukoliko pogledamo nazad u istoriju sveta, a naročito istoriju Engleske od 1865, uvidećemo da je Marks pogrešio u svakom pogledu. Nema zapadne kapitalističke zemlje u kojoj se položaj masa nije poboljšao, i to na nezapamćen način. Sva ova poboljšanja poslednjih osamdeset ili devedeset godina dogodila su se nasuprot Marksovim predviđanjima. Marksistički socijalisti verovali su da se stanje radnika nikada neće poboljšati. Oni su sledili pogrešnu teoriju, famozni “gvozdeni zakon nadnica”. Taj zakon kaže da u kapitalizmu radničke nadnice ne mogu premašiti iznos veći od iznosa potrebnog za radnikovo preživljavanje, jer u slučaju da mogu, radnik ne bi bio isplativ za preduzeće.

Marksisti su formullisali svoju teoriju na sledeći način: ako se povećaju nadnice radnicima – podižući plate iznad nivoa neophodnog za održanje – povećaće se i broj radničke dece; i ova deca, kada uđu na tržište rada, povećaće broj radnika do tačke kada će nadnice pasti, dovodeći ponovo radnike do granice preživljavanja – na minimalni nivo neophodan za opstanak, koji će jedva omogućiti da radnička populacija ne izumre. Ali ova Marksova ideja, koju dele i mnogi drugi socijalisti, istovetna je konceptu radnog čoveka koji biolozi (s pravom) koriste kada istražuju životinjski svet. Svet miševa, na primer.

Ako životinjskim organizmima ili mikrobima povećate količinu hrane – preživeće više njih. Ako im smanjite hranu – smanjiće im se broj. Kod čoveka, ipak, stvari stoje drugačije. Čak i radnik – uprkos činjenici da marksisti to ne priznaju – ima drugačije potrebe od onih koje se tiču samo prehranjivanja i produžavanja vrste. Povećanje realnih nadnica ne dovodi samo do povećanja populacije, ono takođe, i na prvom mestu, dovodi do poboljšanja prosečnog životnog standarda. Zbog toga danas mi u Zapadnoj Evropi i u Sjedinjenim Državama uživamo viši životni standard nego ljudi u zemljama u ravoju, recimo u Africi.

Međutim, mora biti jasno da ovakav životni standard zavisi od ponude kapitala. Time se objašnjava razlika između uslova u Sjedinjenim Državama i uslova u Indiji. Kada su u Indiji počeli da se primenjuju moderni načini borbe protiv zaraznih bolesti – bar do nekog nivoa – došlo je do nezabeleženog populacionog rasta. Međutim, budući da povećanje u populaciji nije pratilo odgovarajuće povećanje u količini investiranog kapitala, došlo je do povećanja siromaštva. Zemlja postaje prosperitetnija u proporciji sa rastom investiranog kapitala po glavi stanovnika.

Nadam se da ću u mojim sledećim predavanjima imati prilike da se detaljnije pozabavim ovim problemima i da ću moći da ih razjasnim, zato što neki termini – poput termina “kapital investiran po glavi (per capita) stanovnika” – zahtevaju detaljnije objašnjenje.

Ipak, morate stalno imati na umu da se čuda u ekonomiji ne dešavaju. Čitali ste i slušali puno puta o takozvanom nemačkom ekonomskom čudu – oporavku Nemačke nakon poraza u Drugom svetskom ratu. Ali to nije bilo čudo. To je bila primena principa slobodno tržišne ekonomije, metoda kapitalizma, iako ne u potpunosti i u svim segmentima. Svaka država može da doživi to isto “čudo” ekonomskog oporavka, iako moram da kažem da se ekonomski oporavak ne dešava usled čuda, već usled primene, ili kao rezultat, ispravnih ekonomskih politika.


Prvo od šest predavanja koje je Ludvig fon Mizes održao studentima u Argentini 1956 godine. Svih šest predavanja je kasnije objavljeno u popularnoj knjizi Ekonomska politika: misli današnjice i sutrašnjice. Tekst pred vama predstavlja redigovani prevod teksta „Kapitalizam“ sa bloga Liberalizam. Izvor: Ludvig von Mises, Economic Policy: Thoughts for Today and Tomorrow.


You may also like...