Ljudsko društvo (3)

3. Podela rada

Podela rada i njen pandan ljudska saradnja predstavljaju fundamentalne društvene fenomene.

Iskustvo nas uči da je udruženo delovanje mnogo efikasnije i produktivnije nego izolovano delovanje samodovoljnih pojedinaca. Prirodni uslovi koji određuju čovekov život i delovanje su takvi da se podelom rada povećava output po jedinici uloženog rada. To su sledeći činioci:

(1) Prirodna nejednakost ljudi u pogledu sposobnosti obavljanja različitih vrsta poslova.

(2) Na zemaljskoj kugli nejednako raspoređene i prirodno date, od ljudskog faktora nezavisne proizvodne mogućnosti.

Može se takođe reći da su ova dva činoca zapravo jedan te isti, naime, raznovrsnost prirode koja od univerzuma stvara jedan kompleks beskonačnih varijeteta. Kada bi površina zemlje bila takva da su na svakoj njenoj tački fizički uslovi proizvodnje isti, i da je svaki čovek isti kao i svi drugi ljudi – kao što je u euklidovskoj geometriji jedan krug istovetan drugom krugu istog prečnika, onda za delatnog čoveka ne bi bilo nikakve koristi od podele rada.

Postoji i treći činilac. (3) Naime, ima poduhvata čije ispunjenje prevazilazi moći jednog čoveka i zahteva udružen napor više ljudi. Takvi poduhvati zahtevaju toliko utrošenog rada koliko ni jedan čovek pojedinačno ne može da uloži, jer ničije radne sposobnosti nisu toliko velike. Postoje poslovi koji se mogu obaviti na individualnoj bazi, ali to zahteva toliko puno vremena da rezultat dolazi prekasno i bez kompenzacije utrošenog rada. U oba slučaja samo udruženi napor čini mogućim postizanje željenog cilja.

Do privremene saradnje između ljudi došlo bi i da je prisutan samo treći uslov. Međutim, takvi kratkotrajni savezi, sklopljeni radi jednog posebnog zadatka koji prevazilazi snage pojedinaca, ne bi doveli do trajne društvene saradnje. U ranijim fazama civilizacije nije bilo mnogo poduhvata koji su se mogli obaviti na ovaj način. Štaviše, verovatno se zainteresovani učesnici nisu mogli složiti oko toga da li je poduhvat o kome je reč korisniji i preči od ostvarivanja drugih zadataka koji se mogu obaviti pojedinačno. Veliku ljudsku zajednicu, koja obuhvata sve ljude u svim njihovim aktivnostima, nisu stvorili takvi povremeni savezi. Društvo je mnogo više od prolaznog saveza koji se raskida čim se realizuje cilj zbog koga je savez sklopljen, i to čak i onda kada su partneri spremni da ga obnove ukoliko se ukaže nova prilika.

Očigledno je da do povećanja produktivnosti kao posledice podele rada, uvek dolazi kada je nejednakost između tržišnih učesnika takva da bilo koji učesnik, ili bilo koje parče zemlje, u barem jednom pogledu ima prednost u odnosu na druge pojedince ili druge delove zemlje. Ako je A sposoban da proizvede 6 p ili 4 q po jedinici vremena, a B samo 2 p, ali 8 q, i jedan i drugi će, radeći odvojeno, proizvesti ukupno 4 p + 6 q. Kada postoji podela rada, svaki od njih proizvodi samo onu robu u čijoj proizvodnji je uspešniji od partnera, tako da će proizvesti 6 p + 8 q. Ali šta se dešava kada je A uspešniji od B ne samo u proizvodnji p već i u proizvodnji q?

Taj problem je Rikardo prvi uočio i odmah ga rešio.

4. Rikardov zakon udruživanja

Rikardo je detaljno obrazložio zakon udruživanja da bi demonstrirao koje su posledice podele rada u slučaju kada u svemu uspešniji pojedinac, ili grupa, sarađuje sa, u svakom pogledu, manje uspešnim pojedincem, ili grupom. On je istražio učinke trgovine između dva prirodno nejednako razvijena područja, polazeći od pretpostavke da se proizvodi, ali ne i radnici i akumulirani proizvodni činioci namenjeni budućoj proizvodnji (kapitalna dobra), mogu slobodno kretati iz jednog područja u drugo. Na osnovu Rikardovog zakona sledi da će podela rada između takva dva područja povećati radnu produktivnost, te da je korisna za sve uključene strane, čak i u slučaju da su fizički uslovi proizvodnje bilo kog proizvoda povoljniji u jednom u odnosu na drugo područje. Razvijenijem području korisnije je da usredsredi svoje napore na onu proizvodnju dobara u kojoj je više superiorna, i da prepusti manje razvijenom području onu proizvodnju dobara u kojoj je manje superiorna. Paradoks da je korisnije jedan deo svojih prouzvodnih kapaciteta ostaviti neiskorištenim, iako su oni povoljniji, i nabavljati proizvode iz područja sa nepovoljijim uslovima proizvodnje, je rezultat nepokretljivosti radne snage i kapitala, za koje su područja sa povoljnijim uslovima proizvodnje nepristupačna.

Rikardo je u potpunosti bio svestan činjenice da je njegov zakon komparativnih troškova,¹ kao poseban slučaj univerzalnijeg zakona udruživanja, najvećim delom razvijen da bi se rešio specifičan problem međunarodne trgovine.

Tako, ako je A uspešniji od B, onda mu je potrebno za proizvodnju 1 jedinice dobra p, 3 sata, upoređeno sa B-ovih 5, a za proizvodnju 1 jedinice dobra q, 2 sata u poređenju sa B-ovih 4, tako će oboje biti na dobitku ako se A ograniči na proizvodnju q i prepusti B proizvodnju p. Ako svako od njih uloži 60 sati za proizvodnju p i 60 sati za proizvodnju q, rezultat A-ovog rada biće 20 p + 30 q; B-ovog 12 p + 15 q; a za oboje ukupno, 32 p + 45 q. Ako se, međutim, A ograniči na to da samostalno proizvodi q, onda će za 120 sati proizvesti 60 q, dok će B, ako se ograniči na proizvodnju p, za isto vreme proizvesti 24 p. Rezultat njihovih aktivnosti tada će biti 24 p + 60 q, što znači veći izlaz od 32 p + 45 q, jer je relacija zamene za A u pogledu p 3/2 q, a za B 5/4 q. Stoga je očigledno da podela rada donosi prednosti svima koji su njome obuhvaćeni. Saradnja talentovanih, sposobnih i istrajnih sa onima koji su manje talenovani, manje sposobni i manje istrajni, donosi obostranu korist. Podela rada uvek obezbeđuje obostranu korist.

Zakon udruživanja nam pomaže da razumemo tendencije koje su dovele do progresivnog inteziviranja ljudske saradnje. Shvatamo kakav je podsticaj naveo ljude da jedni u drugima ne vide samo rivale u borbi za prisvajanje oskudnih prirodnih sredstava potrebnih za održanje. Razumemo šta je to što ih je nagnalo, i što ih permanentno nagoni da se u ime saradnje udružuju. Svaki sledeći korak u pravcu razvijenije podele rada služi interesima svih učesnika. Da bismo shvatili razloge zbog kojih čovek nije ostao usamljeno biće, koje poput životinje traži hranu i zaklon samo za sebe ili, u najboljem slučaju, za svoje saputnike i bespomoćnu decu, ne treba da se pozivamo na nekakvu čudesnu božansku intervenciju ili pak na isprazno hipostaziranje unutrašnjeg nagona za udruživanjem. Ne moramo da pretpostavimo ni da će se jednog dana izolovani pojedinci, ili primitivne horde, obavezati nekakvim ugovorom o ustanovljavanju društvenih veza. Činilac zaslužan za stvaranje primitivnog društva, koji svakodnevno doprinosi njegovom napretku i koga pokreće uvid u visoku produktivnost podele rada, jeste ljudsko delovanje.

Nijedna oblast znanja, pa tako ni istorija ni etnologija, ne može objasniti evoluciju od čopora i krda nehumanoidnih predaka čovečanstva do primitivnih, ali već veoma diferenciranih socijalnih grupa – što je informacija koju dobijamo iz najstarijih istorijskih tekstova, na osnovu arheoloških iskopavanja, kao i izveštaja istraživača i putnika o njihovim susretima sa divljim plemenima. Kada se nauka pita o poreklu društva, njen jedini zadatak može biti pronalaženje onih činilaca koji mogu, i koji moraju, dovesti do udruživanja i njegovog progresivnog inteziviranja. Prakseologija rešava ovaj problem. Ljudsko delovanje samo po sebi teži saradnji i udruživanju ukoliko je, i u onoj meri u kojoj je, rad unutar podele rada produktivniji od odvojenog, i ukoliko je, i u onoj meri u kojoj je, čovek kadar da razume ovu činjenicu. Čovek ne postaje društveno biće žrtvovanjem svojih ličnih interesa na oltar nekakvog mitskog Moloha, društva, već nastojanjem da unapredi svoje lično dobro. Iskustvo nas uči da je ovo stanje – veća produktivnost kao učinak podele rada – prisutno zato što je njegov uzrok stvaran – urođena nejednakost ljudi i nejednakost u geografskoj raspodeli prirodnih faktora proizvodnje. Tako smo sada u poziciji da možemo da razumemo tok društvene evolucije.

Aktuelne greške povodom zakona o udruživanju

Mnogo se cepidlači oko Rikardovog zakona udruživanja, poznatijeg pod nazivom „zakon komparativnih prednosti“. Razlog za to je očigledan, jer je ovaj zakon uperen protiv svih onih koji jedva čekaju da zaštitu i izolaciju nacionalne ekonomije opravdaju bilo kako, samo ne sebičnim interesima nekih proizvođača ili potrebama ratne gotovosti neke zemlje.

Obrazlažući ovaj zakon Rikardu je primaran cilj bio da pobije argumente usmerene protiv slobodne trgovine na međunarodnom planu. Protekcionista se pita: Ako postoji slobodna trgovina, kakva će biti sudbina zemlje čiji su uslovi proizvodnje, bilo koje vrste, nepovoljniji u odnosu na sve druge zemlje? Ukoliko je svet takav da postoji slobodno kretanje ne samo proizvoda, već kapitalnih dobara i rada, onda zemlja bez uslova za proizvodnju neće biti sedište nijedne industrije. Ako se ljudima više isplati da ne koriste komparativno loše fizičke uslove proizvodnje u toj zemlji, oni u njoj neće živeti i ostaviće je nenaseljenom poput polarnih regiona, tundri i pustinja. Rikardo se, međutim, bavio svetom čiji su uslovi određeni ranim naseljavanjem, svetom u kome su kapitalna dobra i rad vezani za tlo određenim institucijama. U takvom ambijentu slobodna trgovina, tj. pokretnost dobara, sâma po sebi ne dovodi do onakvog stanja stvari u kojem su kapital i rad raspoređeni na površini zemlje na osnovu boljih ili lošijih fizičkih mogućnosti koje stoje na raspolaganju radnoj produktivnosti. Ovde stupa na scenu zakon komparativnih prednosti. Svaka zemlja se okreće onim granama proizvodnje za koje uporedno, iako ne apsolutno, nudi povoljnije mogućnosti. Za stanovnike neke zemlje isplatljivije je da se uzdrže od eksploatacije povoljnih mogućnosti (u apsolutnom i tehnološkom smislu) i da uvezu dobra proizvedena u inostranstvu pod uslovima koji su nepovoljniji (u apsolutnom i tehnološkom smislu) u odnosu na domaće resurse. Ovo je analogno primeru sa hirurgom koji, da bi se usmerio tamo gde je njegova superiornost najizraženija – hirurgiji, rado upošljava čoveka koji će mu održavati operacionu salu i sređivati instrumente, iako sam te poslove može bolje obavljati od čoveka koga upošljava.

Teorema komparativnih prednosti ni na koji način nije povezana sa teorijom radne vrednosti klasičnih ekonomista. Ona se ne bavi vrednostima ili cenama. Ona predstavlja jedan analitički sud; iz dva stava sledi zaključak da se u tehničkom smislu mobilni faktori proizvodnje razlikuju u pogledu produktivnosti na različitim mestima i u pogledu institucionalnih ograničenja njihove mobilnosti. Teorema može da zanemari pitanje vrednovanja i da ne pribegne nekritičkom stavu o ispravnosti svojih zaključaka, zato što joj na raspolaganju stoji nekoliko jednostavnih pretpostavki. U pitanju su sledeće pretpostavke: da se proizvode samo dva proizvoda; da postoji njihova slobodna mobilnost; da su neophodna dva faktora za njihovu proizvodnju; da je jedan faktor istovetan (to može biti bilo rad, bilo kapitalna dobra) u proizvodnji oba produkta, dok je drugi faktor (specifična osobina tla) različit za svaki proces ponaosob; da je obim eksploatacije različitog faktora određen stepenom oskudnosti faktora koji je zajednički za oba procesa. Na osnovu ovih pretpostavki moguće je uspostaviti odnosa zamene između utroška zajedničkog činioca i outputa, čime teorema daje odgovor na postavljeno pitanje.

Zakon komparativne prednosti ne zavisi od klasične teorije vrednosti, kao ni zakon opadajućih prinosa,² na koga on po svojoj logici podseća. U oba slučaja možemo se zadovoljiti samo upoređivanjem fizičkog inputa i fizičkog outputa. Kod zakona o povraćaju upoređujemo output istog proizvoda. Kod zakona komparativne prednosti upoređujemo output dva različita proizvoda. Takvo poređenje je opravdano zato što polazimo od toga da su za proizvodnju svakog od njih, nezavisno od jednog specifičnog činioca, potrebni samo istovetni nespecifični činioci.

Neki kritičari napadaju zakon komparativne prednosti zbog ovako pojednostavljenih pretpostavki. Oni smatraju da savremena teorija vrednosti zahteva da se on preformuliše u skladu sa principom subjektivne vrednosti i da samo takva formulacija može obezbediti zadovoljavajuć i konačan dokaz. Međutim, ovi kritičari ne žele da prihvate novčanu kalkulaciju (money calculation). Oni radije posežu za onim metodama analize koristi koje prihvataju kao sredstva za to da se vrednosne kalkulacije izvode pomoću korisnosti. U nastavku našeg istraživanja pokazaće se zašto su pokušaji eliminacije monetarnih pojmova iz sfere ekonomske računice obmanjujući. Osnovne pretpostavke ovih kritičara su neodržive i protivrečne, a sve odatle izvedene formulacije naopake. Ne postoji drugi metod ekonomske kalkulacije osim onog koji počiva na novčanim cenama određenim na tržištu.

Klasični i savremeni ekonomisti ne dele isto mišljenje u pogledu jednostavnih pretpostavki koje leže u osnovi zakona komparativnih prednosti. U tim pretpostavkama su neki sledbenici klasične škole videli polaznu tačku teorije vrednosti međunarodne trgovine. Sada znamo da je ovakvo uverenje pogrešno. Pored toga, znamo da nema razlike između domaće i spoljne trgovine po pitanju određivanja vrednosti i cena. Ono po čemu ljudi razlikuju domaće od inostranog tržišta samo je razlika u faktima, npr. varirajućim institucionalnim uslovima ograničavanja mobilnosti proizvodnih činilaca i proizvoda.

Ako nas ne interesuje zakon komparativnih troškova iz ugla Rikardovih pojednostavljenih pretpostavki, moramo otvoreno prihvatiti novčanu kalkulaciju. Ne smemo postati žrtve iluzije da je bez novčane kalkulacije moguće upoređivati troškove proizvodnih činilaca različitih tipova, i ouputa proizvoda različitih vrsta. Ako se osvrnemo na hirurgov primer, onda je nužno reći sledeće: ako hirurg može da iskoristi svoje ograničeno radno vreme u svrhu operacije uz kompenzaciju od 50$ po satu, onda je u njegovom interesu da zaposli pomoćnika koji će mu održavati instrumente u dobrom stanju i da ga plati 2$ po satu, iako je pomoćniku potrebno 3 sata za ono što hirurg može da obavi samo za 1 sat. Upoređujući uslove između dve zemlje treba reći sledeće: ako su uslovi u Engleskoj takvi da proizvodnja 1 jedinice dva artikla, a i b, zahteva utrošak od 1 radnog dana iste vrste rada, dok u Indiji, uz isti uloženi kapital, zahteva 2 dana za a, a 3 dana za b, i ako kapitalna dobra, kao i a i b, slobodno putuju od Engleske do Indije i vice versa, dok mobilnost rada nije prisutna, iznos nadnica u Indiji mora biti 50 centi za proizvodnju a, a 331/3 centi u engleskim cenama za proizvodnju b. Ako je engleska cena 6 šilinga, onda će cene u Indiji biti ekvivalente iznosu od 6 šilinga za proizvodnju a i 2 šilinga za proizvodnju b. Ovakva diskrepanca u pogledu nadoknada za istu vrstu rada ne može dugo trajati ako postoji mobilnost rada na domaćem indijskom tržištu rada. Radnici će preći sa proizvodnje b na proizvodnju a; njihov prelazak će voditi smanjivanju nadnica u industriji a, i povećati je u industriji b. Na kraju će iznosi indijskih plata biti isti u obe industrije. Proizvodnja a će težiti da se širi i da istisne englesku konkurenciju. Sa druge strane, proizvodnja b će postati neprofitabilna u Indiji i staće, dok će se razviti u Engleskoj. Ovo je dobro rezonovanje, čak i onda kada pretpostavimo da je razlika u uslovima proizvodnje takođe, ili isključivo, prisutna u pogledu iznosa potrebnih kapitalnih investicija.

Tvrdilo se da je Rikardov zakon primenljiv samo u uslovima vremena u kome je živeo, i da nije od koristi za naše doba u kome su uslovi drugačiji. Rikardo je razliku između domaće i spoljne trgovine video u razlici u kretanju kapitala i rada. Ako se pretpostavi mobilnost rada, kapitala i proizvoda, onda, dok god cena transporta igra neku ulogu, postoji razlika između regionalne i međuregionalne trgovine. U tom smislu je suvišno razvijati teoriju po kojoj bi se međunarodna trgovina razlikovala od trgovine na nacionalnom planu. Kapital i rad se raspoređuju širom zemaljske kugle u skladu sa boljim ili lošijim uslovima koje različiti regioni nude za proizvodnju. Ima naseljenijih i kapitalom bogatijih područja, ima takođe drugih manje nastanjenih područja sa siromašnijom ponudom kapitala. U celom svetu preovlađuje tendencija da se izjednače iznosi nadnica za istu vrstu rada.

Rikardo, međutim, polazi od pretpostavke da mobilnost kapitala i rada postoji samo unutar svake zemlje ponaosob, a ne između različitih zemalja. On postavlja pitanje posledica koje slobodni promet proizvoda mora imati u takvim uslovima (ukoliko ne postoji mobilnost proizvoda, onda je svaka zemlja ekonomski izolovana i autarkična, i ne postoji međunarodna trgovina). Teorija komparativne prednosti daje odgovor na ovo pitanje. Sve u svemu, Rikardove pretpostavke su se dobro pokazale u njegovom vremenu. Kasnije, tokom devetnaestog veka, uslovi su se promenili. Isčezla je nepokretnost kapitala i rada; prenos kapitala i rada na međunarodnom planu sve više se odomaćio. Onda je došlo do reakcije. Danas je kretanje kapitala i rada ponovo ograničeno. Stvarnost ponovo odgovara rikardijanskim pretpostavkama.

Međutim, saznanja klasične teorije međunarodne trgovine nadilaze svaku promenu instuticionalnih uslova. Ta saznanja nam omogućavaju da proučavamo probleme nastale pod bilo kojim zamislivim pretpostavkama.

5. Učinci podele rada

Podela rada predstavlja rezultat čovekove svesne reakcije na raznovrsnost prirodnih uslova. S druge strane, ona sâma je faktor koji dovodi do diferencijacije; različitim geografskim područjima dodeljuje posebne funkcije u čitavom kompleksu proizvodnih procesa. Neka područja čini urbanim, druga ruralnim; na različitim stranama raspoređuje različite vrste proizvodnje, rudarstva i poljoprivrede. Međutim, što je još važnije, ona je činilac koji intezivira prirodnu nejednakost ljudi. Praktikovanje i upražnjavanje specifičnih poslova uspešno prilagođava pojedince zahtevima njihovog vršenja; ljudi razvijaju neke od svojih urođenih sposobnosti, a druge zapuštaju. Stvaraju se profesije, ljudi se specijalizuju.

Podela rada deli različite proizvodne procese na manje zadatke, od kojih se mnogi mogu izvesti pomoću mehaničkih naprava. Upravo je ova činjenica omogućila korišćenje mašina i dovela do neverovatnog razvoja mašinskog načina proizvodnje. Mehanizacija je plod podele rada, njeno najkorisnije postignuće, a ne njen uzrok i izvor. Specijalizovane mašine se mogu primeniti samo u društvenom ambijentu zasnovanom na podeli rada. Svaki naredni korak u pravcu korišćenja još specijalizovanijih, rafiniranijih i produktivnijih mašina zahteva dalju specijalizaciju poslova.

Ludvig fon Mizes — Tekst koji ovde u nastav­cima pre­no­simo deo je pogla­vlja “Delo­va­nje unu­tar dru­štve­nog okvira” Mize­so­ve knjige Ljud­sko delo­va­nje.

Pre­vod: Alek­san­dar Nova­ko­vić

1. U pitanju je, u stvari, drugi naziv („law of comparative cost“) za zakon komparativnih prednosti. (prim.prev) [↩]
2. U originalu stoji „law of returns“. Mizes tako skraćeno zove „the law of diminishing returns“ (prim.prev) [↩]