Švedska: uzor za kapitalističku reformu?

Švedsku u SAD i drugim zemljama često ističu kao uzor oni koji žele da povećaju državni aparat. Za Švedsku tvrde da kombinuje veliki javni sektor sa mnogim drugim prednostima, kao što su niska stopa kriminala, dug životni vek i visok stepen društvene kohezije.

Ali u stvarnosti uspeh švedskog društva ne leži u obimu države blagostanja, već je rezultat kulturoloških i demografskih faktora, kao i povoljnog poslovnog okruženja tokom najvećeg dela moderne istorije Švedske.

Na početku treba imati u vidu da je Švedska imala još više stope rasta i impresivne društvene rezultate pre početka socijaldemokratske ere 1936. godine. Pre 1870-ih godina Švedska je bila siromašna nacija, o čemu svedoči masovno iseljavanje u Sjedinjene Države. Zemlja je postala bogatija tokom evolucije iz agrarnog društva u kapitalistički sistem.

Poštovanje prava na svojinu, slobodno tržište i vladavina prava u kombinaciji sa sve bolje obrazovanom radnom snagom stvorili su okruženje u kome je Švedska imala period konstantnog i brzog privrednog razvoja bez presedana. Čuvene švedske kompanije kao što su IKEA, Volvo, Tetra Pak i Alfa Laval su nastale tokom ovog perioda, potpomognute ekonomskim reformama i niskim porezima povoljnim za poslovanje.

Između 1870. i 1936. godine, kada počinje doba Švedske socijaldemokratije, Švedska ima najveću stopu rasta u industrijalizovanom svetu. Nasuprot tome, između 1936 i 2008 stopa rasta je tek na 18-tom mestu od 28 industrijalizovanih zemalja.

Na drugom mestu, više pažnje treba obratiti na društvene i kulturološke faktore. Ovo se odnosi na luteransku radnu etiku i stepen kohezije unutar uglavnom homogene populacije sa posebnim društvenim vrednostima. Utisak o prednosti Švedske u odnosu na druge zemlje pojavio se pre uspona države blagostanja. 1950. godine, pre pojave države blagostanja sa visokim porezima, Šveđani su u proseku imali za 2,6 godina duži životni vek od Amerikanaca. Danas je razlika 2,7 godina. I manja nejednakost prihoda u Švedskoj takođe potiče još od pre 1920. godine.

Isti ovi faktori mogu se prepoznati u uspehu Šveđana koji žive u inostranstvu. Oko 4,4 miliona Amerikanaca švedskog porekla su znatno bogatiji od prosečnog Amerikanca, isto kao i drugi imigranti iz Skandinavije. Ako bi Amerikanci švedskog porekla formirali svoju državu, BDP po glavi stanovnika bio bi $56.900, preko $10,000 više od prosečnog Amerikanca i 53 procenta više od švedskog nivoa BDP, koji iznosi $36 600.

Jedan skandinavski ekonomista rekao je jednom prilikom Miltonu Fridmanu: „U Skandinaviji nema siromaštva.“ Milton Fridman je odgovorio: „To je vrlo interesantno, jer ni u Americi među Skandinavcima nema siromaštva.“ I zaista, stopa siromaštva za Amerikance švedskog porekla je samo 6,7 odsto, upola manje od proseka u SAD. Ekonomisti Geranda Noten (Geranda Notten) i Kris de Nojburg (Chris de Neubourg) su izračunali stopu siromaštva u Švedskoj koristeći američku vrednost praga siromaštva i došli do iste vrednosti.

Vrlo je važno imati na umu da su Šveđani koji su emigrirali u SAD, uglavnom u 19. veku, bili sve samo ne elita. Mnogi su bežali od siromaštva i gladi. Nije država blagostanja učinila Švedsku uspešnom, već je uspeh posledica teško stečenog švedskog društvenog kapitala.

Na trećem mestu, nedavni snažan zamah švedske privrede svoje korene ima u reformi tržišta rada i drugim reformama koje sprovode vlade desnog centra. Možda je najmanje poznato da je Švedska dramatično smanjila veličinu i obim države počevši od 1990-ih godina, što je podstaklo povećanje stope rasta.

Za svoj uspeh savremena Švedska zaista može da zahvali odustajanju od krajnje levičarske politike koja je bila dominantna od 1960-ih do poslednjih godina 20. veka. Tokom poslednjih godina švedska politika snažno se pomera ka desnom centru, stavljajući nekada dominantne socijaldemokrate u duboku krizu.

Ovo bi se moglo objasniti kao želja švedskog biračkog tela da ponovo ojača moralne norme koje su erodirane tokom godina kada je sprovođen režim visokih poreskih stopa. Vlada desnog centra koja je došla na vlast 2006. godine i ponovo izabrana 2010. godine postepeno je sprovela veoma velika smanjenja poreza.

Retke su druge nacije kod kojih je tako jasno vidljiv fenomenalan privredni rast koji proizilazi iz usvajanja slobodno-tržišne ekonomske politike. Školski vaučeri su uspešno uvedeni, stvarajući konkurenciju u okviru javnog finansiranja. Slični sistemi sve više se primenjuju i u drugim javnim uslugama, kao što su zdravstvena zaštita i briga o starima. Još jedan primer je delimično privatizovan penzioni sistem, što građanima daje izvesnu kontrolu nad obaveznom penzionom štednjom.

Kuda ide Švedska?

Ipak, sve što je rečeno ne znači da Švedska ne može ići još dalje u pravcu slobodnog tržišta. Iako su značajno smanjeni, istraživanja otkrivaju da porezi i dalje utiču na nivo preduzetništva i otežavaju otvaranje novih radnih mesta u privatnom sektoru. Jedna studija je pokazala da, na primer, za svaku švedsku krunu koju uzima i troši vlast, dodatni gubitak u privatnom sektoru iznosi od 1 do 3 švedske krune.

Imigranti predstavljaju poseban izazov. U prošlosti, Švedska je bila veoma uspešna u integraciji imigranata. Tokom 1950-ih godina nivo zaposlenosti doseljenika je bio 20 odsto veći nego kod prosečnog građanina. U 2000. nivo zaposlenosti doseljenika je 30 odsto niži od proseka.

1968. godine strani državljani koji žive u Švedskoj su imali 22 odsto veće radne prihode nego Šveđani. 1999. godine prihod stranih državljana je 45 odsto manji. Iako je rasizam značajno opao sa protokom vremena, status doseljenika na tržištu rada se dramatično pogoršao.

Vladina studija je pokazala da je 1978. godine nivo zaposlenosti doseljenika rođenih izvan nordijskih zemalja bio svega sedam odsto niži od etničkih Šveđana. Do 1995. godine jaz se proširio na 52 odsto.

Ako pogledamo u budućnost, jasno je da velike mogućnosti za Švedsku ne leže u socijalizmu, nego u specifičnim okolnostima. Pored svog značajnog ljudskog kapitala, Švedska ima obilje prirodnih resursa. Uz to, Švedska je ostala po strani tokom svetskih ratova koji su upropastili druge industrijalizovane nacije.

Još postoje mnogi problemi povezani sa državom blagostanja. Između ostalih, Jan Edling, bivši ekonomista sindikata LO koji ima bliske veze sa Socijal-demokratskom strankom, primetio je visoku prikrivenu nezaposlenost i preterano korišćenje sistema socijalne zaštite. Oko jedne petine radno sposobnog stanovništva u Švedskoj umesto da radi, prima neki oblik socijalne pomoći.

Švedska država blagostanja, naravno, stvara i neka društvena dobra, na primer pruža relativno velikodušnu mrežu socijalne sigurnosti. Ali, jasno je da nema isključive zasluge za nisko siromaštvo i dug životni vek nacije.

Oni koji pripisuju uspeh Švedske socijaldemokratiji, ne razumeju istoriju i put koji je prešlo švedsko društvo. Veliki deo uspeha Švedske i drugih skandinavskih zemalja u vezi je sa jakim moralnim normama i preduzetništvom.

Jasno je da švedsko društvo ne napušta potpuno ideju države blagostanja, ali neprekidne reforme u pravcu ekonomskih sloboda ojačale su društvo. Rast veličine i uticaja državnog aparata je zaustavljen i pošlo se u suprotnom smeru tokom proteklih godina. Švedska se ponovo vraća politici slobodnog tržišta koja je dovela do velikog uspeha u prošlosti.

Nima Sanandaji je predsednik švedskog think-tanka Captus. Prevod: Andrej Stanimirović