Kreativna destrukcija

Kulturna razmena

Haićanska muzika je veoma prisutna u Francuskoj Gvajani, Dominiku, Martiniku, Gvadalupi i Sv. Luciji – malim karipskim tržištima. Mnogi antilski muzičari se ne raduju haićanskom uspehu, iako je mnogo muzičkih ideja koje koriste izvedeno iz haićanske verzije kompe („comb-pa“). Osnivač vodeće antilske „fanki zuk“ grupe „Kasav“ (Kassav), izjavljuje: „Želeli smo da se borimo protiv haićanskog imperijalizma (t.j. popularnosti haićanskih bendova) kada smo osnivali grupu Kasav“. Vlade su odgovorile zaštitnim merama ograničavanja broja haićanskih bendova. Ironija je to da je sada antilski zvuk preplavio Haiti. Haićanski muzičari odbijaju strani muzički stil, iako se poput njihovih antilskih kolega ne odriču korišćenja stranih muzičkih inovacija. Haićanski „kompa“ stil izvorno predstavlja izmenjenu verziju kubanske muzike za igru i dominikanske merenge.1

Kanadska vlada je otežavala ulazak američke super knjižare „Borders“ na domaće tržište, iz straha da u njoj neće u dovoljnoj meri biti zastupljena kanadska književnost. Kanađani subvencioniraju domaće bioskope i zahtevaju određeni procenat domaćeg muzičkog sadržaja na radiju, čime se omogućava dodatan prenos uspešnih kanadskih pop zvezda, poput Selin Dion (Celine Dion) i „Bernejkid Lejdis“ (Barenaked Ladies). Amerikanci su oduševljeni zbog svetskog uspeha svoje industrije zabave, ali je kanadska spisateljica Margaret Etvud (Margaret Atwood) skovala frazu „velika zvezdana tema“, ne bi li izrazila svoje protivljenje sporazumu NAFTA.

Francuzi troše približno tri milijarde dolara godišnje na kulturu, a zapošljavaju dvanaest hiljada kulturnih birokrata, pokušavajući da podstaknu i očuvaju svoju viziju jedinstvene francuske kulture.2 Oni su pedvodnici svetskog pokreta koji insistira na tome da kultura bude izuzeta iz sporazuma o slobodnoj trgovini. Slično ovome, i u Španiji, Južnoj Koreji i Brazilu postoje obavezujući zahtevi koji se tiču sadržaja u domaćim bioskopima; to je slučaj i u Francuskoji Španiji, kada je reč o televiziji. Doskora je u Indiji bio zabranjen uvoz Koka-kole.

Trgovina predstavlja pitanje koje je emotivno opterećeno iz više razloga, najviše zbog toga što oblikuje naš smisao za kulturno biće. Svesni smo više nego ikada pre da se način na koji međunarodna trgovina i globalizacija menjaju savremene kulture ne sviđaju svima. Teroristički napadi od jedanaestogseptembra bili su usmereni na Svetski trgovinski centar, važnu ikonu globalne trgovine.

Harvardski filozof Robert Nozik (Robert Nozick) u svojoj knjizi Anarhija, država i utopija tvrdi da u tržišnim društvima postoji kulturna utopija koja počiva na slobodi izbora. On je opisao hipotetički libertarijanski svet u kome bi pojedinci slobodno birali svoj način života, svoje običaje i kulturu, sve do granice mešanja u prava drugih da to isto čine. Takva vizija snažno je uticala na mnoge, ali je zaobišla empirijsko pitanje koliki izbor zaista postoji na tržištu, ili bi postojao u libertrijanskom društvu.

Širom tradicionalnog političkog spektra brojni analitičari tvrdili su da tržišta uništavaju kulturu i različitost3 . Bendžamin Barber (Benjamin Barber) je tvrdio da je savremeni svet zahvaćen u stupici između džihada, „krvave politike identiteta“, i Mek sveta „anemične ekonomije profita“, koju oličava širenje Mekdonaldsa i američke popularne kulture. Džon Grej (John Gray), engleski konzervativac, tvrdio je da slobodna trgovina upravlja svetskim političkim zajednicama, ekonomijama i kulturama. Njegova knjiga nosi naslov Lažno svitanje: varke globalnog kapitalizma (False Dawn: The delusions of Global Capitalism). Džeremi Tanstol (Jeremy Tunstall) je definisao „tezu o kulturnom imperijalizmu“ zauzimajući stanovište da je „autentična, tradicionalna i lokalna kultura u mnogim delovima sveta pretučena do smrti neselektivnom rasprodajom ogromnih količina jeftinih bleštavih reklama i medijskih proizvoda, uglavnom poreklom iz Sjedinjenih Država.“ Fredrik Džejmson (Frederic Jameson) piše: „Standardizacija svetske kulture pomoću lokalnih popularnih ili tradicionalnih formi koje se ističu ili pojednostavljuju ne bi li se napravio prostor za američku televiziju, američku muziku, hranu, odeću i filimove, sve ono što mnogi smatraju samim srcem globalizacije.4

Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville), devetnaestovekovni francuski pisac Demokratije u Americi, učvrstio je osnove mnogih savremenih kritika komercijalizma. Tokvil se obično ne smatra ekonomskim misliocem, ali je njegova knjiga ipak prožeta dubokom i originalnom ekonomijom kulture; njegovo delo predstavlja najozbiljniji pokušaj devetnaestovekovne revizije Adama Smita. Nastojao je da, na primer, ospori diktum škotskog prosvetiteljstva, koji kaže da povećanje veličine tržišta dovodi do veće različitosti.Za Tokvila, uvećanje tržišta poput magneta vuče proizvođače masovnoj proizvodnji i tera ih dalje od uslužnih delatnosti. Zbog toga je Tokvil opisao Ameriku kao kulturu proizvodnje najmanjeg zajedničkog sadržioca, u kontrastu sa sofisticiranošću potreba evropske aristoktratije. Iako je Tokvilov opis Amerike prefinjen i iznijansiran, i na mnogo načina povoljan, on je verovao da je na tržištima s većom ponudom kulturnih dobara zastupljen manji kvalitet.

Imajući u vidu to da se ova kritika stalno obnavlja, ne možemo a da se ne zapitamo da li tržište zaista proširuje našu pozitivnu slobodu i povećava mogućnost izbora. Ukoliko to nije slučaj, sloboda ulaska u tržišnu razmenu sukobiće se sa drugim konceptima slobode, poput sposobnosti pojedinaca da biraju ili neguju određeni kulturni identitet. Gledano šire, to je pitanje koje su vrste slobode moguće u savremenom svetu.

Upuštajući se u ovu problematiku, neophodno je postaviti nekoliko osnovnih pitanja o karakteru kulture u tržišnoj ekonomiji. Da li trgovina kulturnim proizvodimadoprinosi povećanju umetničke raznolikosti u svetu ili njenom smanjenju? Da li će nam budućnost doneti umetnički kvalitet, inovativnost ili pak kulturnu homogenost nekog najmanjeg zajedničkog sadržioca? Šta će se desiti sa kreativnošću ako se sloboda ekonomskog izbora raširi po celoj zemaljskoj kugli?

U savremenim raspravama često se koristi reč „globalizacija“. Analitičari koriste ovaj termin u mnogim značenjima, uključujući povećanje svetske trgovine i investicija, svetsku vladu, međunarodni terorizam, imperijalističko osvajanje, tehnokratiju MMF-a, svetsku trgovinu oružjem i širenje zaraznih bolesti u svetu. Ja se neću upuštati u procenu fenomena globalizacije u svim ovim manifestacijama, već ću se radije usredsrediti na trgovinu kulturnim proizvodima širom geografskog prostora.

Tipični američki japi pije francusko vino, sluša Betovena na japanskoj tehnici, koristi Internet ne bi li kupio persijski tepih od dilera iz Londona, gleda holivudski film koji je proizveden zahvaljujući stranom kapitalu a čiji je reditelj neki Evropljanin, i odmara se na Baliju; to sve može biti slučaj i za Japanca iz više srednje klase. Bankoški tinejdžer verovatno gleda holivudski film sa Arnoldom Švarcenegerom (Austrijancem), uči japanski i sigurno sluša novu kinesku i honghošku pop muziku, pored muzike latino pevača Rikija Martina. Nekadašnji irački predsednik Sadam Husein odabrao je za svoj pedeset i četvrti rođendan pesmu „Moj put“ (My Way) Frenka Sinatre.5)

Usredsređujem se na poseban aspekt kulture, naime na one kreativne proizvode koji nas stimulišu i zabavljaju. Specifičnije, na muziku, književnost, kulinarstvo i vizuelne umetnosti, kao relevantne manifestacije kulture. Imajući u vidu ovo područje istraživanja, treba videti kako trgovina utiče na umetničku kreativnost na tržištu.

Ostavljam po strani šire društvene prakse. Ne razmatram kako globalizacija utiče na porodične norme, religiju ili običaje, osim u smislu u kome ona može uticati na industriju zabave. Ove društvene prakse, iako relevantne za opštu procenu fenomena globalizacije, izlaze izvan mog odabranog područja istraživanja. Ja se radije usredsređujem na tržišta nego na ljude ili zajednice kao takve. Interesuje me koje su vrste sloboda prisutne na tržištu a ne koje vrste slobode treba da postoje izvan tržišta. Na primer, ja se ne bavim time treba li štititi umetničke vrednosti, ne bi li se sprečila komodizacija kreativnosti u svetu.

Umesto toga, ja posmatram međunarodnu trgovinu kao poligon za istraživanja stare zagonetke, koja se može pratiti u prošlost čak do grčke civilizacije: da li su tržišna razmena i estetski kvalitet saveznici ili neprijatelji? Dalje, istraživanje tržišta, i s tim povezana, izborna paleta pomažu u istraživanju i drugih pitanja iz klasične starine. Da li je Herodot mislio na širu pojavu kada je kulturnu vitalnost Grka pripisao njihovom geniju sinteze? Da li je Plutarh bio u pravu kada je tvrdio da fenomen egzila i, s njim povezani, smisao onoga što je strano, sam po sebi suštinski upućuje na kreativnost a ne jalovost? Zajedno sa stoicima, pitamo se da li i do koje mere treba da budemo privrženi kosmopolitizmu, ili pak radije onome što je lokalno, posebno?

Naša suprostavljena gledišta

Delimo veoma suprostavljena gledišta po pitanju svetske trgovine kulturnim proizvodima. Ako se ima u vidu ono što se dobija, pojedinci su danas oslobođeni tiranije mesta više nego ikada pre. Izlazak i prevazilaženje lokalnog više nego ikada omogućava pristup pojedinaca svetskim dobrima i mogućnostima. Ova promena predstavlja jedno od najznačajnijih povećanja slobode u ljudskoj istoriji.

Imajući u vidu konkretniji smisao, može se reći da temelje Zapada (kao i drugih civilizacija kroz istoriju) čine multikulturni proizvodi, proizašli iz međunarodnerazmene dobara, usluga i ideja. U različitim stepenima, nasleđe zapadnjačke kulture potiče od Grka, religija sa Bliskog Istoka, naučna osnova iz kineskog i islamskog sveta, a većina stanovništva i jezika iz Evrope.

Ako uzmemo u obzir knjige, papir dolazi od Kineza, zapadnjački alfabet od Feničana, numeracija stranica od Arapa, a u krajnjem od Indijaca, dok štamparska tradicija počinje sa Gutenbergom, Nemcem, kao i sa Kinezima i Koreancima. Islamska civilizacija sačuvala je osnovne antičke tekstove, što su činili i irski monasi, ali u manjoj meri.

Period između 1800. godine i Prvog svetskog rata obeležava, do tada nezabeleženo, povećanje internacionalizaicije. Na Zapadu su počeli da se koriste parni brodovi, železnica i motorna vozila, što je zamenilo putovanje kočijama ili sporim brodovima. Međunarodna trgovina, investicije i migracije stanovništva su rapidno povećane. Na osnovu bukvalno svih opisa, devetnaesti vek predstavlja jednu fantastično kreativnu i plodnu epohu u ljudskoj istoriji. Tako razmena kulturnih dobara između Evrope i Amerike nije sve živo pretvorila u jedno jednolično smeće, već je zapravo pospešila raznovrsnost i kvalitet.6)

S druge strane, najistaknutiji period kulturnog opadanja u zapadnjačkoj istoriji podudara se sa radikalnim smanjivanjem trgovinskih barijera. Takozvano „Mračno doba“, koje se grubo može datiratiu priodu od kolapsa Rimskog carstva 422. godine do 1100, perioda ranog srednjeg veka, obeležilo je masovno smanjivanje međuregionalne trgovine i investicija. Rimsko carstvo je uspostavilo stalne veze između udaljenih delova Evrope i Mediterana; rimske mreže puteva su bez presedana u istoriji. Međutim, nakon pada Carstva, trgovina posustaje, gradovi propadaju, a fedualizam se pojavljuje s povlačenjem plemstva u dobro utvrđena seoska imanja. Tokom ovog istog perioda, arhitektura, pisanje, čitanje i vizuelne umetnosti počele su drastično da propadaju. Veličanstvene antičke građevine postale su ruine, ili su bivale opljačkane. Bronzane statue topljene su zbog metala, a mnogi važni spisi su nestali.

Nastanak srednjovekovnog društva i renesanse predstavljao je u velikoj meri proces reglobalizaicije, kako je Zapad jačao svoje kontakte sa Kinezima i islamskim svetom. U isto vreme, povećao se broj sajmova, putevi isporuke robe postali su opterećeniji, naučne ideje širile se duž zemalja kao i trgovački putevi, koji se nisu koristili još od Rimljana.

Ovi uspesi nisu uključivali kulturnu razmenu pod jednakim uslovima. Rečeno otvoreno, mit o kulturno „uravnoteženom polju igre“ jeste mit koji nikada u praksi nije postojao. Nikada se grčki gradovi-države nisu takmičili na jednakim osnovama. Hrišćanska i grčko-rimska kultura ustanovile su se u Evropi delimičnosilom. Koristi kulturne razmene proizvod su dinamičnih okolnosti, proisteklih iz velikih disbalansa a ne mirnih i stabilnih radnih okruženja.

Umetnost „trećeg sveta“ i „domorodaca“ procvetala je na osnovama neuravnoteženog polja igre savremene globalne ekonomije. Većina kulture trećeg sveta je u fundamentalnom smislu hibridna – veštački proizvod mnogovrsnih globalnih uticaja, uključujući zapadnjačke. Ni jedan od uobičajeno korišćenih termina za opis ovih kultura, bilo da je to „treći svet“ illi „domorodačka“, „originalna“, „nerazvijena“ nisu odgovarajući opisi, s obzirom na veštačku prirodu ovih umetnosti.

Daću jedan primer, skulpture kanadskih Inuita nisu pravljene u velikom broju sve do kraja Drugog svetskog rata. Čak se i na ranijim, devetnaestovekovnim rezbarijama primećuje uticaj mornarskih dela od slonovače. Međutim, beli umetnik Džejms Hauston (James Houston) je 1948. godine predstavio Inuitima rezbarije u kamenoj kredi. Od tada su Inuiti stvorili mnogo prvorazrednih dela u tom materijalu.Prodaja rezbarija u kamenu na zapadnjačkom tržištu, obično za neverovatne sume, pomogla je Inuitima da sačuvaju dosta od svog tradicionalnog načina života. Oni su čak s velikim ekonomskim i estetskim uspehom počeli da se bave proizvodnjom replika.7

Slični slučajevi postoje širom sveta. Metalni nož se pokazao veoma korisnim za dobar deo skulptorske i rezbarske tradicije Trećeg sveta, uključujući toteme pacifičkog severozapada i Papua Nove Gvineje. Akrilne i uljane slike raširile su se samo zahvaljujući zapadnjačkom uticaju. Južnoafrička Ndebele umetnost koristi kristale kao neizostavni deo dekoracije kecelja, odeće i tekstila. Ovi kristali nisu afričkog porekla, oni su uveženi iz Čehoslovačke, početkom devetnaestog veka. Ogledala, korali, pamučna odeća i papir – sav osnovni materijal „tradicionalne“ afričke umetnosti – dolaze tek iz kontakta s Evropljanima. Dvadesetovekovni procvat „narodne umetnosti“ Trećeg sveta poznate u celom svetu, rezulatat je, najvećim delom, potražnje sa Zapada kao i upotrebe materijala i načina proizvodnje zapadnjačkog porekla. Šarlen Kerni (Charlene Cerny) i Suzana Serif (Suzanne Seriff) pisale su o „globalnom krparenju“, misleći na korišćenje odbačene zapadnjačke tehnologije obrade materijala u narodnim umetnostima širom sveta.8

Muzika u svetu je zdravija i raznovrsnija nego ikada ranije.Umesto da budu progutani proizvodnjom multinacionalnih konglomerata, muzičari širom sveta prihvataju internacionalne uticaje radi svojih sopstvenih estetskih ciljeva. Većina domaće muzike nema problema sa zadržavanjem domaće publike. U Indiji, domaća muzika čini 96 procenata tržišta; u Egiptu 81 procenat a u Brazilu 73 procenata. Čak i u malenoj zemlji poput Gane, domaća muzika čini 71 procenat muzičkog tržišta.9

Nasuprot uvreženom mišljenju, najveći brojmuzičkih stilova novijeg su porekla, čak i onih navodno „tradicionalnih“ žanrova. U dvadestom veku mnoge kulture bivaju preplavljene muzičkim inovacijama, pogotovo velike, otvorene kulture. Muzički centri Trećeg sveta – Kairo, Lagos, Rio Deženeiro, prekastrovska Havana, – predstavljali su kosmopolitiske centre koji su obilovali raznovrsnošću i rado prihvatali nove ideje i nove tehnologije sa strane.

U svim ovim primerima zapaženi akteri su aktivni umetnici, koji tragaju za novim crpeći iz raznih izvora, ne bi li proizveli željeni estetski učinak. Ovi zaključci ne nipodaštavaju umetnike koji nisu sa Zapada, niti oni impliciraju da se „sve duguje Zapadu“. Zapravo je obratno u pitanju, ovi umetnici se nipodaštavaju zbog toga što se zahavljujući isticanju važnosti monokulturnosti predstavljaju kao statične zanatlije koje se nikad ne menjaju, koje nikada ne mogu da preveziđu početni stil radi novih, unapređenih kompozicija.

Filmska umetnost predstavlja najproblematičnije polje globalizirane kulture […] najviše zahvaljujući izvoznim uspesima Holivuda. Ipak, u poslednjih dvadeset godina, Hong Hong, Indija, Kina, Danska, Iran i Tajvan, između ostalih, proizveli su veliki broj visoko kvalitetnih i nagrađivanih filmova. Za većinu gledalačke publike, afrički film je i dalje neotkriveno blago, a u slučaju evropskog filma primećuju se znaci komercijalne revitalizacije. Holivudski film se od početka oslanja na prihvatanje uticaja iz sveta, pa ga treba smatrati podjednako kosmopolitiskim i američkim proizvodom.

Američke knjige nisu obično na vrhu best seler listau svetu. U bilo kom trenutku vremena američka književnost je obično najviše prisutna sa dva do tri naslova na listi prvih deset najprodavanijih knjiga, čak i u tom slučaju samo u zemljama poput Nemačke, Francuske, Italije, Izraela, Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva. Holandija je veoma mala zemlja, sa manje od deset miliona stanovnika, ali je većina holandskih bestselera danskog porekla. Veliki broj ljudi i dalje više voli da čita knjige na sopstvenom jeziku i o sopstvenoj kulturi. Čakse i u Kanadi američke knjige obično ne nalaze na vrhu najprodavanijih knjiga.10

Čak ni najuticajnije knjige u svetu ne dolaze nužno iz najbogatijih zemalja. Verovatno najuticajnije knjige u svetu i dalje ostaju Biblija i Kuran, od kojih ni jedno ni drugo ne potiču sa Zapada (u užem smislu reči) iako je Biblija modifikovana zapadnjačkim interpretacijama.

Zapadnjačka književnost, kao i knjižare i savremena štampa, obično podstiču domaće autore. Salman Ruždi (Salman Rushdie) iz Indije, Gabrijel Garsija Markes (Gabriel García Márques) iz Kolumbije, Nagib Mafuz (Naguib Mahfouz) iz Egipta i Pramodija Ter (PramoedyaToer) iz Indonezije, između ostalih, predstavljaju pisce svetske klase, koji se mogu porediti s najboljim evropskim i američkim piscima, ako nisu i bolji. Ove književne tradicije, sada prisutne širom sveta, direktno se koriste zapadnjačkim književnim modelima.

Tako su većina pisaca Trećeg sveta najveći zastupnici kosmopolitskog multikulturalizma. Svoje delo Salman Ruždi opisuje kao slavljanje hibridnosti, nečistoće i mešavine. Pisac Kvame Entoni Apia (Kwame Anthony Appiah) izGane, veruje da kosmopolitizam doprinosi „ukorenjenosti“ pre nego što je uništava, i da nove, inovativne forme sadrže raznovrsnost svetske kulture. Rabindrant Tagora (Rabindranath Tagore), Gandijev antipiod početkom prošlog veka, zalagao se za međunarodnu trgovinu i saradnju , nasuprot nacionalnoj izolaciji ili bojkotu strane robe. Po njemu se genijalnost indijskog društva sastojala u prožimanju kultura Istoka i Zapada. Čak i kritičari globalizacije koriste, većim delom, različite proizvode svetske intelektualne kulture, koja je snažno ukorenjena u zapadnjačkim i klasično grčkim metodama analize i argumentacije.11

Negativne strane

Upkos uspesima sinkretičke kulture, ne treba zanemariti troškove interkulturne razmene. Monteskje (Montesquieu) je pisao: „Istorija trgovine predstavlja istoriju međuljudske komunikacije. Njena najveća dostignuća su nastala zahvaljujući različitim destrukcijama kao i izvesnim nestajanjem i opadanjem populacija i uništenjem.“12)

Globalizovana kultura ilustruje metaforu Jozefa Šumpetera (Joseph Schumpeter) o kapitalističkoj proizvodnji kao o buri „kreativne destrukcije“. Napredak kulture, poput ekonomskog razvoja, retko kad predstavlja stabilan istovremen napredak na svim frontovima. Dok se neki sektori brzo razvijaju, drugi se smanjuju i nestaju.

Teško bi se moglo ustvrditi da je polinežanska kultura danas vitalnija nego što je bila pre nekolio stotina godina, iako su Polinežani danas mnogo bogatiji u materijalnom smislu. Materijalizam, alkohol, zapadnjačke tehnologije i hrišćanstvo (sudeći po nekima) oštetili su polinežansku svest o snazi kulture. Na Tahitiju su mnoge tadicionalne umetnosti zanemarene i napuštene kada su izgubile status na zapadnjačkom tržištu ili su se pokazale ekonomski neisplative. Ne bi se moglo reći da je polinežanska kultura nestala ali ona danas životari na marginama zapadnjačkog postignuća.

Neki analitičari predložili su da Kina dozvoli otvaranje Tibeta ka spoljnom svetu, ali ne zbog tolerancije i plemenitosti, već da bi se on uništio. Možda bi Koka-kola i zapadnjački turisti uspeli da unište ono što dekade represivne komunističke politike nisu – da oslabe tradicionalnu tibetansku vezanost za bogati brokat istorije, rituala, hramova i budističke religije. U kraljevstvu Butan (Bhutan) na Himalajima, turistima naplaćuju po dvesta dolara dnevno da bi se očuvao osećaj zaštićenosti identiteta. U ovoj zemlji ne postoje semafori niti grad sa više od deset hiljada stanovnika. Divlji psi lutaju ulicama. Siromaštvo i glad su česte pojave, ali u zemlji i dalje postoje jaka budistička mitologija i umetnost koje su na drugim mestima nestale.13)

Iskustva sa putovanja nam pravo pred oči stavljaju sve nedostatke međukulturne razmene. Čak se i putnici skromnog iskustva žale na to da su njihovi zemljaci „pokvarili“ različita mesta ili uništili njihovu autentičnost. Sofisticiraniji putnici idu do najvećih daljina, ne bi li potražili mesta koja nisu turistička, baš zbog njihovih jedinstvenih kvaliteta. Upravo se u nerazvijenoj Papua Novoj Gvineji, zemlji izdeljenoj ogromnim planinskim vencima, može čuti više od četvrtine svetskih jezika.14

Kao što pokretljivost ljudi može imati homogenizirajuće dejstvo, to isto može i pokretljivost robe. Filmski producenti znaju da se akcioni filmovi najlakše izvoze u mnoge zemlje. Heroizam, uzbuđenje i nasilje mnogo se ne razlikuju među kulturama. Najteže je izvesti komedije (zbog suptilnih dijaloga i kulturološki specifičnih opaski) . Zbog toga, svetsko filmsko tržište više podstiče akcione filmove nego sofisticirane komedije. U komedijama zastupljenim na svetskom tržištu više su naglašeni pokreti nego vickasta igra reči koju je teško prevesti na druge jezike. Neki veoma dobri filmovi koriste elemente akcije i komedije pokreta, ali ovi trendovi nisu podigli kvalitet filmova u svim aspektima.

Šta će se dalje dešavati

Ima mnogo autora koji problematici međukulturne razmene prilaze iz prespektive „kritičke teorije“. Oni se koriste čitavim skupom pistupa – uključujući marksizam, strukturalizam, Frankfurtsku školu i postmodernizam – ne bi li kritikovali kapitalizam i globalizaciju. Smatraju da tržište promoviše hegemoniju, otuđenje i da utiče na opadanje ukusa. Do različitog stepena, Burdije (Bourdieu), Gramši (Gramsci), Habermas i Kanklini (Canclíni) istražuju aspekte ovih tradicija. Ovi mislioci ne mogu se podvesti pod jedan zajednički označitelj, kao što bi bilo prigodno za tako različite (i globalne) intelektualne proizvode. Oni, ipak, polaze od zajedničkih polazišta, što je većim delom kontinentalna filozofija, a zajednički im je i skepticizam spram tržišne kulture kao i uticaj marksističke ekonomije.

Nasuprot ovim polazištima, ja koristim model „trgovinskog dobitka“ da bih razumeo fenomen kulturne razmene. Ljudi koji se upuštaju u međukulturne razmene očekuju od ovih transakcija da postanu bogatiji, da oplemene svoj kulturni život, kao i da povećaju izborni meni. Kao što trgovina obično čini zemlje bogatijim, u materijalnom smislu, ona takođe teži da to postigne i u kulturnom smislu. Svaka priča o problemima globalizacije – a dobri kandidati za ovakve priče uvek su prisutni – mora objasniti zašto ovi mehanizmi trgovinskog dobitka mogu imati neželjene posledice.15

Drugo poglavlje detaljnije istražuje priču o trgovinskim dobicima, ukazujući kako su bogastvo, tehnologija, i međukulturna razmena podstakli procvat mnogih kultura. Dalje treba razmotriti tri mehanizma koja mogu pobiti argumente modela trgovinskog dobitka. Trgovina utiče na društveni etos i pogled na svet, u geografskom smislu širi proizvodnju određenih dobara i usluga i menja potrošačku obazrivost i brigu za kvalitet, ne uvek u dobrom pravcu. Ova tri argumenta predstavljaju osnove antitržišne argumentacije i zbog toga im se posvećuje posebne pažnja.

Prevodim kritike globalizacijeu priče o tome kako pojedinačni kulturološki izbori, pravljeni u kontekstu nesavršenih tržišta, mogu dovesti do neželjenih konsekvenci.U svakom pojedinačnom slučaju, istražujem kako trgovina može štetiti kreativnosti, prevodeći antiglobalizacijsku polemiku u sistematičnu vrstu argumentacije, da bi procenio validnostoptužbi, obraćajući pažnju na dokaze. Pri odabiru primera iz empirije, posebnu pažnju posvećujem područjima na kojima je kritika globalizaicje bila najglasnija, poput područja filma i ručne proizvodnje tekstila.

Ne trudim se da ponudim niti jednu jedinu definiciju onoga šta može predstavljati „kvalitet“ u svetskoj kulturi. Jedna od vrlina širokog izbornog menija jeste ekonomisanje potrebom za jedinstvom u stavovima, jer je to veoma teško postići. Kada su u pitanju stvarni primeri kvaliteta u kulturi, ja sam, ipak, sledio dva principa. Prvo, usredsredio sam se na ono što kritičari navode kao jak argument protiv optimističkog stanovišta, što je gore pomenuto. Drugo, posle uspešnog navođenja izabrao sam umetničke tvorevine koje upućuju naširoku podršku kritičara i publike. Na primer, govorim o francuskoj kuhinji, persijskim tepisima i „rege“ muzici kao primerima opštih kulturnih uspeha, iako i ne pomišljam da to automatski podrazumeva odobravanje svakog pojedinačnog žanra.Ne trošim vreme u odbrani ovih sudova u estetskom smislu, koje prihvatam kao takve. Umesto toga, usredsređujem se na ulogu tržišta, i međukulturne razmene u promovisanju ili obeshrabrivanju istinske kreativnosti.

Na kraju sam čitalac mora odlučiti o tome da li određeni primer ukazuje na propadanje ili na procvat kulture. Ne očekujem da se mnogi čitaoci slože da je svaki navedeni uspeh to zaista, ali se ipak nadam da će slika u celini – koja ističe raznovrsnost izbornog menija – biti ubedljiva.16

Razmatranje fenomena globalizacije mora zahvatiti duboko i široko duž mnogih tema. Imajući u vidu moje iskustvo ekonomiste, svakoj od tema pristupam na način različit od onog na koji to čini specijalista za svaku pojedinačnu oblast. Prostudirao sam relevantnu literaturu za svaku oblast, ali jezgro moga znanja predstavlja pre rezultat mog raznovrsnog iskustvakao kulturnog konzumenta nego specijaliste za neko od područja. U petom poglavlju se teme iscrpno obrađuju ali ne i naširoko, što treba imati u vidu. Iako specijalizacija donosi znatne koristi nauci i akademskom životu, ona po svojoj prirodi ne pogoduje rasvetljavanju raznovrsne proizvodnje i potrošnje koje su moguće zahvaljujući tržišnoj ekonomiji.

Rezultati ovog istraživanja predlažu tri osnovne pouke, koje će se razmatrati u narednim poglavljima:

Pojam kulturne raznovrsnosti sadrži mnoga, nekada divergentna značenja

Pogrešno je misliti o raznovrsnosti kao o pojmu određenog sadržaja, pošto su u društvima zastupljene mnoge vrste raznovrsnosti. Na primer, raznovrsnost u okviru društva odnosi se na bogastvo izbornogmenija tog društva. Međutim, mnogi kritičari globalizacije pitaju se da li svako društvo nudi isti meni i da li društva postaju međusobno sve sličnija.

Ove dve vrste raznovrsnoti često idu u suprotnim pravcima. Kada jedno društvo prodaje jedno umetničko delo drugom društvu, društvena raznovrsnost raste (potrošački meni postaje bogatiji), ali se raznovrsnost između društava smanjuje (dva društva postaju sličnija). Pitanje nije da li treba imati više ili manje raznovrsnosti po sebi, već kakvu vrstu raznovrsnosti donosi proces globalizacije. Međukluturna razmena obično favorizuje raznovrsnost u okviru durštva, ali umanjuje raznovrsnost između društava.17

Primetno je da raznovrsnost između društava predstavlja u određenoj meri kolektivistički koncept. Merenja se tiču upoređivanja jednog društva sa drugim, ili jedne zemlje sa drugom, umesto da se upoređuju pojedinci sa drugim pojedincima, ili da se razmatra izbor pred kojim se neka individua nalazi.

Kritičari globalizacije obično povezuju raznovrsnost sa pojmom kuturne diferencijacije u geografskom prostoru. U realnosti stvari stoje tako da pojedinci mogu ostvarivati svoje različite ciljeve, a da njihovu sudbinu ne određuje mesto porekla; i zaista, ovo je centralno za pojam slobode. Ali mnogi zastupnici raznovrsnosti očekuju da diferencijacija bude vidljiva golim okom, kao što je slučaj kada se prelazi granica između Sjedinjenih Država i Meksika. Upoređivanjem kolektiviteta i zajednica i naglašavanjem dimenzije geografskog prostora, ovaj standard zapostavlja pitanje o tome o kakvoj se raznovrsnosti radi. U zavisnosti od određenog pojma raznovrsnosti različite oblasti mogu biti sličnije nego ranije, ali će pojedinci koji žive u tim oblastima moći na raznovrsnije načine da vode svoj život, i imaće raznovrsniji izborni meni kulturne ponude.

Trgovina teži povećanju raznovrsnosti koja se postiže tokom vremena ubrzavanjem ritma promene i obskrbljivanjem novim kulturnim dobrima u svakom dobu i sa svakom novom generacijom. Ako je raznovrsnost vrednost u opštijem smislu, onda sigurno postoji neka osnova za tvrdnju da je raznovrsnost koja se postiže tokom vremena takođe vrednost. Mnogi zastupnici raznovrsnosti, ipak, kritikuju nestajanje ranijih kultura implicitno se suprostavljajući ovoj vrsti raznovrsnosti. U poslednjem poglavlju razmotriti ću zašto je to slučaj.

Operativna raznovrsnost – kako efektivno možemo uživati u u raznovrsnosti sveta – nije isto što i objektivna raznovrsnost, ili pitanja kakve vrste raznovrsnosti postoje. U nekom smislu, svet je bio veoma raznolik godine 1450, ali ne tako što bi većina ljudi u tome mogla i uživati. Tržište je postepeno ali veoma učinkovito razasulo po svetu različite proizvode, čak i onda kada su ti međukulturni odnosi nanosili štetu matičnim umetničkim ambijentima.

Kulturna homogenizacija i heterogenizacija nisu suprostavljeni ili zamenljivi pojmovi; naprotiv, oni obično idu jedno uz drugo.

Širenje tržišta čini da mehanizmi heterogenizacije i homogenizacije funkcionišu kao tandem. Neki delovi tržišta postaju više slični, dok drugi delovi postaju više različiti. Kada se pođe od šire perspektive, onda se vidi da se masovna kultura i kultura niša dopunjuju. Rastuća raznovrsnost obezbeđuje nam više raznovrsnih stvari, što takođe podrazumeva više masovne kulture.

Diferencijacija proizvoda, kao i specijalizovana tržišta, počivaju na izvesnoj vrsti društvene homogenosti. Masovni marketing, na primer, takođe stvara infrastrukturu za prodaju specijalizovanih proizvoda manjem broju konzumenata. Reklamiranje u časopisima, naručivanje poštom, kao i Internet, omogućavaju kompanijama koje se bave proizvodnjom diskova da imaju zaradu na izdavanju CD-ova sa samo pet hiljada primeraka. U velikim knjžarama čitaoci se sapliću o izdanja manjih izdavačkih kuća. U najopštijem smislu posmatrano, delimična homogenizacija često stvara uslove koji su neophodni da bi se ranovrsnost razvila na mikro nivou. Klod Levi-Stros (Claude Lévi-Strauss) primećuje da je „raznovrsnost manje funkcija izolovanja grupa nego ona relacija koja ih ujedinjuje“.18

Primer tržišta hrane s posebnom jasnoćom ilustruje vezu između heterogenizacije i homogenizacije. Trgovinski udeo lanaca restorana u Americi i svetu stalno se povećava, i u tom pogledu tržište povećava homogenost.Istovremeno je povećanje tražnje za večernjim obedovanjem dovelo do povećanja izbora hrane svih vrsta, bilo da je u pitanju brza hrana, masna pačija jetra (foie gras) ili tajlandske pitarke. U američkim gradovima i predgrađima može se probati raznovrsna azijska, latino, afička i evropska hrana kao i „fuzionisane“ kuhinje. Dokazano je da se niska i visoka kultura hrane dopunjuju a ne obratno. Najposećeniji Pica Hat (Pizza Hut) restorani nalaze se u Parizu i Hong Kongu, centrima visoko razvijenog kulinarstva (haute cuisines).19)

Najzad, iako međukulturna razmena menja i remeti svako društvo s kojim stupa u kontakt ona doprinosi inovativnosti i buđenju kreativne energije.

Međukuturna razmena dovodi do sukoba vrednosti koji se na naučnoj osnovi ne može razrešiti, što ću istaći u poslednjem poglavlju. Zato nijedno istraživanje, koliko god bilo sveobuhvatno, ne može obezbediti konačnu ocenu kulturne globalizacije.U svetu postoji veći izborni meni, ali su stare sintetičke kulture morale da ustupe mesto novim. U zemljama će se koristiti više zajedničkih proizvoda nego ranije. Neki regioni će izgubiti ono po čemu se razlikuju od drugih, a za uzvrat dobiti pristup svetskom kulturnom blagu, kao i mogućnost plasiranja sopstvenih proizvoda.

Stavljajući na stranu slučaj razmene, veliki deo skepticizma povodom međukulturne razmene nema nikakve veze sa samom raznovsnošću. Veliki broj kritičara savremene kulture odbacuje pojedinačne trendove, najčešće one koji se povezuju sa nečim što je moderno i uopšte komercijalno. Oni koriste reč raznovrsnost kao ključnu reč u cilju partikularističkog plana, čija je priroda najčešće antikomercijalna i antiamerička. Njima je bitnija ona forma raznovrsnoti koja postoji u njihovoj kulturi, nego raznovsnost uzeta uopšte, sloboda izbora ili široki meni kvalitetne ponude.

U odgovoru na uobičajene pesimističe stavove, ja ističem optimističi i kosmopolitski pogled na međukulturnu razmenu. „Kreativna destrukcija“ koja se odigrava na tržištu je na neverovatan način, i u doslovnom smilsu umetnička. On stvara obilje visoko kvalitetnih i inovativnih dela u svim žanrovima, stilovima i medijima. Dalje, podaci kojima raspolažemo snažno upućuju na to da međukulturna razmena povećava naš izborni meni, bar onda kada je trgovini i tržištu dozvoljeno da se razvijaju.20

Promišljeni kosmopolitizam mora, ipak, biti onaj oprezne vrste, a ne onaj koji počiva na veštačkim proglobalizacijskim sloganima i navijanju za bratsvo svih ljudi. U knjizi će se videti da su pojedinci kreativniji kada ne drže čvrsto do kosmopolitiskih stavova. Određena mera kulturnog partikularizma i zaista provincijalizma, kako kod proizvođača tako i kod potrošača, može biti dobra za umetnost. Blagotvorna moć globalizaicje počiva na isticanjupartikularističkih i antiliberalnih stavova u određenoj meri. Ideološki „korektni“ stavovi nužno ne povećavaju kreativnost, što znači da se od kosmopolitske kulture može najviše očekivati onda kada sam kosmopolitizam nije u potpunosti prihvaćen i učvršćen u društvenoj svesti.


Tajler Koen (Tyler Cowen) je profesor ekonomije na Univerzitetu Džordž Mejson u Viržiniji (SAD) i direktor Centra za proučavanje javnog izbora (Ceter for the Study of Public Choice), Džejms Bjukenen centra i Merkatus centra. Ovaj tekst predstavlja prvo poglavlje njegove knjige Kreativna destrukcija: kako globalizacija menja svetsku kulturu (Creative Destruction: How Globalization Is Changing the World’s Cultures, Princeton University Press, New Jersey) a kod nas je objavljen u časopisu Srpska politčka misao br. 1-2-2007 Instituta za političke studije u Beogradu. Redakcija Katalaksije se ovom prilikom zahvaljuje uredništvu Srpske političke misli na dozvoli za objavljivanje ovog teksta. Prevod: Aleksandar Novaković


  1. O ovim dešavanjima videti kod Gilboa (Guilbault 1993, pogl. 5) []
  2. Za podatke o francuskim izdacima videti kod Drozdika (Drozdik (1993) []
  3. Engleska reč diversity se prevodi rečima raznovrsnot, različitost, raznolikost, te se svi ovi termini srpskog jezika u tekstu koriste u zavisnosti od konteksta (prim/prev). []
  4. Videti Barber (1995, str.8.), Tanstol (1977, str.57) i Džejmson (2000, str. 5). Relevantna savremena stanovišta za ovo pitanje mogu se naći kod Tolinsona (1991), Robertsona (1992) i Šilera (Schiller, 1992). Radovi Barneta i Kavananja (Barnet , Cavanagh, 1996) predstavljaju još jedan tipičan primer optužbi usmerenih protiv kulturne globalizacije. Za kritiku Greja , videti Klajna (Klein, 2000). Rani izraz opštije forme primitivizma se može naći u Rusoovom Plemenitom divljaku, a ako se ide dalje u prošlost, u grčkom shvatanju da istorijska promena predstavalja propadanje i degeneraciju. Hrišćanska doktrina, posebno izražena u priči o rajskom vrtu i čovekovom padu inspirišu učenje o čistim, originalnim kulturama koje su osuđene na gubitak milosti. O hrišćanskim korenima primitivizma videti Boas (Boaz, 1948); o istoriji ideje o plemenitom divljaku videti Ferčajlda (Fairchild, 1961). O primitivizmu u klasičnoj starini videti kod Lavdžoja i Boaza (Lovejoy, Boas, 1965). []
  5. Mikletvejt i Vuldridž (Micklethwait and Wooldridge, 2000, str.190 []
  6. Međunarodna trgovina, kao određeni procenat svetske ekonomije, porasla je sa 3% na 33%; svetska trgovina, kao deo svetske proizvodnje, nije se vratila na nivo iz 1913. godine, sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Videti Voters (Waters, 1995, str.67) i Krugmen (Krugman, 1996, str.208 []
  7. O umetnosti rezbarenja videti kod Fursta (Furst, 1982, str.138); o minornoj ulozi rezbarenja u kamenu kod Inuita pre Haustona videti kod Kinga (J.C.H. King, 1986, str.88-89). Dobra opšta razmatranja se mogu naći kod Svintona (Swinton, 1977) i Hesela (Hessel,1998). []
  8. Videti Bransajd (Brunside, 1997, str. 93), i Beskom (Bascom, 1976, str. 303). O Ndebele videti Glesija (Glassie, 1989, str.64). Naširoko je priznata korisnost zapadnih metalnih noževa u umetnosti svuda u svetu, uključujući i takve lokacije poput Papua Nove Gvineje, Melanezije i Novog Zelanda; videti Vederforda (Weatherford, 1994, 250-51). []
  9. Videti kod Koena i Kremptona (Cowe, Crampton, 2001), na osnovu podataka iz Izveštaja o svetskoj kulturi UNESCO-a iz 2000.godine, tabela 5. []
  10. Magazin „Ekonomist“ periodično pravi pregled svetskih bestselera. Kojen i Krempton (Cowen, Crampton, 2001.) daju jednu sažetu verziju ovih podataka. []
  11. U vezi sa Ruždijem videti Valdrona (Waldron, 1996, str. 105-9). Takođe videti Apija (1992, 1998). O Tagori videti Sina (Sinha, 1962), Dutt i Robinsona (Dutta, Robinson, 1995). Generalno o istoriji kosmopolitske misli videti kod Vagara (Wagar, 1963). Monteskje (Montesquieu 1965 [1748], str. 24) je smatrao da je genijalnost Rimljana počivala u njihovim sinkretičkim sposobnostima: „Glavni razlog zašto su Rimljani postali gospodari sveta bio je taj što su, budući da su se borilli uspešno sa svim narodima, napuštali svoje uobičajene postupke i prakse čim bi pronašli bolje“. []
  12. Monteskje (1989 [1748], p. 357 []
  13. O Tibetu videti kod Ijera (Iyer, 1989, str.71 []
  14. Videti „Kulturno opadanje kroz prizmu nestajanja jezika“. []
  15. U ovom pogledu se moja analiza razlikuje od analize onih pisaca koji su branili sintetičku ili kosmopolitsku kulturu. Brojni autori iz društvenih nauka poput Džejmsa Kliforda (James Clifford), Frederika Bela (Frederick Buell), Ulfa Hanerca (Ulf Hannerz), Arjunna Apadruaija (Arjun Appadurai) i Edvarda Seida (Edward Said) ukazali su na hibridnu i sintetičku prirodu kulture, ali se oni nisu bavili time kako ekonomija ili trgovina oblikuje kulturu. []
  16. Moja ranija knjiga (Kowen, 1998) podrobnije razmatra estetska pitanja. Zainteresovanog čitaoca upućujem na ovu raspravu, pogotovo na poglavlje 5. U literaturi koju sam koristio posebno su bili prosvetljujući Hjum (Hume, 1985[1777], Hernštajn Smit (Herrnstein Smith, 1988), Danto (Danto, 1981), Sevil (Savile, 1982) i Mukarovski (Mukarovsky, 1970). []
  17. Vajcman (Weitzman, 1992,1993) se bavi merenjem ekonomske raznovrsnosti, ali uzima u razmatranje samo različitosti između društava (ili bioloških jedinica) a ne izbornog menija u okviru društva, ili nekim drugim pojmom. []
  18. Levi-Stros (1976, str.328). Kasna devetnaestovekovna sociologija se dosta bavila procesima diferencijacije i homogenizaicje; videti radove Pareta (Pareto) i Vebera (Weber).Šilsovo istraživanje (Shils, 1981) predstavlja dvadesetovnekovni rad u ovoj tradiciji. []
  19. Pilsberi (Pillsbury, 1998, str.183). O restoranima Piza Hat videti kod Harpera (Harper, novembar 1994, str. 11). O povećanju raznovstnosti ishrane u svetu pomoću trgovine videti kod Sokolova (Sokolov, 1991 []
  20. Džonu Tomasiju (John Tomasi) dugujem za formulaciju ovog pasusa a na sebe preuzimam punu odgovornost za njegov smisao i nameru. []

You may also like...