Značaj Mizesovog liberalizma
Veliki intelektualni i politički pokret poznat kao liberalizam bio je jedna od glavnih oblikovnih sila modernog sveta. Kao što je pisao Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises), on je “promenio lice zemlje”, omogućujući ljudima koji su došli u kontakt s njim život u slobodi i blagostanju nepojmljivom u dotadašnjoj istoriji. Imajući to na umu, zaista je zabrinjavajuće koliko je malo opštih radova o istoriji i filozofskim osnovima liberalizma, kao i osrednjost onih koji su pristupačni. (To, međutim, ne važi za radove koji imaju mnogo uži okvir. Sumrak američkog liberalizma (1955) Artura Ekirša (Arthur A. Ekirch), na primer, predstavlja kombinaciju suptilne učenosti i izoštrenog razumevanja pravog značenja liberalizma.)
Najbolja u ovoj oblasti je besumnje knjiga Gvida de Ruđerija (Guido de Ruggiero) Istorija evropskog liberalizma, objavljena 1925. godine. Iako još uvek korisna, on pati od izvesnih konceptualnih nejasnoća i nedostatka jasnog stava, što je možda dug neoidealističkoj filozofiji, koja je tada bila popularna u Italiji, a čiji je sledbenik bio i autor. Štaviše, iako je sam bio liberal u veoma širokom smislu reči, Ruđerio je imao malo znanja iz ekonomije, odnosno o tome kako funkcioniše slobodno tržište. Njegova bolećivost prema antikapitalističkim argumentima može se videti, na primer, u njegovom razmatranju Industrijske revolucije u Britaniji. Tu on ponavlja poznatu socijalističku interpretaciju tog velikog procesa kao katastrofe za radničku klasu, rečima koje jedva da se nešto razlikuju od onih Fridriha Engelsa (Friedrich Engels).
Osnovna mana u Ruđerijevom delu, kao i u većini ostalih koja ćemo razmotriti, jeste da prihvata, pa čak i ovekovečava promenu koja se svojevremeno desila u pogledu upotrebe same reči “liberalno”. Umesto da, kao što je to bilo ranije, podrazumeva strogu veru u prihvatno vlasništvo i slobodno tržište, reč “liberalno” je, prvo, postala kompatibilna sa prihvatanjem države blagostanja i obimnih intervencionističkih mera, a potom, u Sjedinjenim državama i drugde, čak je počela da bude precizan izraz za to prihvatanje. Kao što je Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) lucidno primetio u svojoj monumentalnoj knjizi Istorija ekonomskih analiza, “Najveći i nenameravani kompliment sistemu privatnog preduzetništva dali su njegovi neprijatelji kada su pomislili da bi bilo mudro da prisvoje njegov naziv”. Ako je osnovni koncept Ruđeriove knjige pokazuje ovo izvrtanje, jedan raniji rad, Liberalizam (1911) L. T. Hobhausa, igrao je značajnu ulogu u njegovom nastanku. Ta knjižica, uprkos njenom obećavajućem naslovu, danas nema neku vrednost, sem kao oznaka za prilagođavanje liberalizma socijalizmu i socijaldemokratiji koje je Džon Grej (John Gray) prezrivo nazvao revizionistički liberalizam na prelazu vekova.
Amalgamiranje izvornog liberalizma intervencionizmom koje se danas često naziva tim imenom, takođe je posledica nesrećne greške dve knjige američkog naučnika Dž. Selvina Šapiroa (J. Salvin Shapiro), Kondorse i uspon liberalizma (1934) i Liberalizam i fašistički izazov (1949). Karakteristično je za zbrku koja vlada ovim dvema, nekada poznatim knjigama, da se autentična, klasična verzija nipodaštava priposivanjem etikete “buržoaski liberalizam”, osveštavajući tako taj deo marksističke propagande kao prihvaćenu naučnu terminologiju. Još manje naklonjena duhu istinskog liberalizma su spisi dvojice britanskih socijalista koji se bave ovom temom, Uspon evropskog liberalizma (1931) Harolda Laskog i Nastanak francuske liberalne misli (1926) Kingsli Martina. Kao i u slučaju Šapiroovih radova, date su neke korisne informacije, naročito kod Martina, ali je njihova ukupna vrednost uništena iskrivljenom perspektivom. Sa žaljenjem se mora prihvatiti činjenica da se pisanja istorije liberalnih ideja nikada nije prihvatio nijedan od velikih istoričara liberalne epohe, poput lorda Ektona, Lekija ili Džona Morlija, izvanrednog Kobdenovog i Gledstonovog biografa.
U klasi za sebe nalazi se sjajno uređena antologija Zapadni liberalizam: Istorija u dokumentima od Loka do Kročea I. K. Bremsteda i K. Dž. Melhiša (1978). Bilo je, naravno, mnogo hrestomatija ovog tipa. Ono što ovu izdvaja nije samo njena sveobuhvatnost i bogatstvo izbora, već inteligentni i pronicljivi komentari. Ali, opet, njen pristup pati od promašenog pokušaja da u isti opšti pokret zajedno smesti Herberta Spensera i Frederika Bastija sa Džonom Majnardom Kejnzom, pa čak i lordom Biveridžom, ideolozima britanske verzije države blagostanja od kolevke pa do groba. Sličan nedostatak prati i nedavni opšti pristup u knjizi Dejvida Meninga Liberalizam (1976), koja na to dodaje različite i brojne sopstvene konfuznosti.
Mizesova knjiga Liberalizam predstavlja suštu suprotnost gomili drugih radova iz te oblasti. Uopšte, ona je postavila jasne odrednice onome što se smatra liberalnim u vreme kada je liberalizam bio progonjena sablast u Evropi i, istini za volju, u većem delu ostatka sveta. Liberalizam je u Mizesovoj izvedbi prikazan kao koherentna teorija čoveka i društva, kao i instuticionalnih aranžmana od kojih se očekuje da unapređuju društvenu harmoniju i sveopšte blagostanje. Gledano u detaljima, društvena filozofija je ispravno postavljena na sigurno tle privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Nema ni pokušaja da se pojam liberalizma prilagodi stanovištima koja su po sebi inkompatibilna s njim, kao što su socijalizam ili bilo koja druga vrsta intervencionizma. Naprotiv, polazeći od načela privatne svojine, Mizes pokazuje kako su ostali elementi liberalnog svetonazora – lična sloboda, mir, demokratska vladavina, tolerancija i jednakost pred zakonom – povezani s njim u neraskidivu celinu.
Posebno je vredno pomena Mizesovo naglašavanje značaja mira kao važnog aspekta klasične liberalne filozofije, aspekta koji je prečesto bio zanemarivan u raspravama o tom problemu. Mizes stoji čvrsto u tradiciji liberalne ideologije kada kaže za Heraklita da nije bio u pravu – “nije rat, nego je mir otac sviju stvari”. Njegova osuda rata, imperijalizma i šovinističke histerije ponavlja i razvija istu osudu koju su upućivali Kondorse i Benžamen Konstan, Kobden i Brajt, Spenser i Vilijem Grejem Samner, kai i praktično svi ostali.
U Mizesovoj knjizi Liberalizam smo dobili besmrtnini izraz klasičnog liberalizma iz pera mislioca koji je opšpteprihvaćen kao njegov najveći dvadesetvekovni predvodnik. Sa lucidnošću i nepokolebljivošću on je pokazao da je to jedini sisetm koji je u skladu sa individualnom slobodom i ličnom autonomijom, kao i sa modernim industrijskim društvom. To je delo koje moramo upoznati i o kojem moramo razmišljati ukoliko želimo da razumemo šta znači liberalizam i koje je njegovo mesto u ideološkoj borbi koja nastavlja da oblikuje našu budućnost.
Ralf Reiko – Ralph Raico, “The Place of Mises’s Liberalism” – Prevod: Borislav Ristić
