Birokratija – Predgovor izdanju iz 1944. godine

mizesNajvažnije pitanje sadašnjih društvenih i političkih sukoba jeste treba li da se odreknemo slobode, privatne inicijative i lične odgovornosti i da se prepustimo brizi ogromnog aparata prisile i straha, socijalističkoj državi. Može li autoritarni totalitarizam da postane zamena za individualizam i demokratiju? Treba li građani da se pretvore u podanike, pripadnike sveobuhvatne vojske prisilnog rada, obavezane na bezuslovno izvršavanje naredbi svojih nadređenih? Treba li oni da budu lišeni svoje najvrednije povlastice da sami biraju ciljeve i sredstva pri definisanju svog života?

Naše je vreme svedok trijumfalnog napretka socijalističke ideje. Pre gotovo pola veka cenjeni britanski političar Ser Vilijam Harkurt (Sir William Harcourt) je izjavio: “Sada smo svi mi socijalisti.”1 U to vreme ta izjava je bila preuranjena, barem kada je reč o Velikoj Britaniji, ali je danas ona potpuno istinita za zemlju koja je nekada bila kolevka savremenog liberalizma. To podjednako važi i za kontinentalnu Evropu. Jedino Amerika još uvek ima slobodu izbora, a odluka Amerikanaca odrediće sudbinu čitavog čovečanstva.

Problemi koji nastaju u sukobu socijalizma i kapitalizma mogu se posmatrati s različitih gledišta. U sadašnjem trenutku se čini da je najbolji pristup razmotriti širenje birokratskih službi. Analiza birokratizma pruža izvrsnu mogućnost spoznaje osnovnih problema navedenog sukoba.

Iako je evolucija birokratizma poslednjih nekoliko godina bila vrlo brza, Amerika je još uvek, u poređenju sa ostatkom sveta, njime tek površno zahvaćena. Ona pokazuje samo nekoliko uobičajenih svojstava birokratskog menedžmenta. Podrobnije praćenje birokratizma u Americi bilo bi nepotpuno ako se ne bi uzeli u obzir neki aspekti i posledice kretanja koje je postalo očito u zemljama stare birokratske tradicije. Stoga studija mora analizirati iskustva klasičnih birokratskih zemalja – Francuske, Njemačke i Rusije.

Dakako, cilj takvih povremenih navođenja evropskih uslova nije zamagljivanje korenite razlike koja, s obzirom na birokratizam, postoji između političkog i socijalnog mentaliteta Amerike i kontinentalne Evrope. Američkom duhu je pojam Obrigkeit, vladavina autoriteta koji ne potiče od naroda, bio i još uvek je nepoznat. Amerikancima, naučenima na pisanje Miltona i Painea, Deklaraciju o nezavisnosti, američki Ustav i stajališta predsednika Lincolna o početku Američkoga građanskog rata (poznate pod nazivom Gettysburg Address), je jako teško objasniti što znači njemački pojam Obrigkeit i što je to Obrigkeits-Staat. Možda će dva iduća citata pomoći da se rasvetle nejasnoće. G. A. R. von Rochow, pruski ministar unutrašnjih poslova, odgovorio je 15. januara 1838. na zahteve pruskih građana ovako: “Nije na podanicima da svojim jadnim sposobnostima ocenjuju dela državnog vođe i da si sa neverovatnom drskošću prisvajaju pravo da donose javni sud o njihovoj pravednosti.” To je bilo u doba kada je nemački liberalizam nastojao da se suprotstavi apsolutizmu, a javno mnjenje odlučno odbijalo takvu nadutu birokratsku pretencioznost.

Pola veka kasnije nemački liberalizam je bio mrtav. Zamenila ga je carska Sozialpolitik,2 sistem mešanja državne vlasti u privredu i agresivni nacionalizam. Nikome nije smetao navod rektora Carskog univerziteta u Strasburu koji je potiho obeležio sistem nemačke državne vlasti rečima: “Naši funkcioneri … nikada neće bilo kome dopustiti da im preuzme vlast iz ruke, sigurno ne parlamentarnoj većini s kojom znamo vrlo vešto da se nosimo. Nijedna vrsta vladavine ne podnosi se tako lako i ne prihvaća tako zahvalno kao ona visokoumnih i visokoobrazovanih državnih službenika. Nemačka država je država prevlasti činovništva – nadajmo se da će tako i ostati.”3  Nijedan Amerikanac ne bi mogao tako nešto da iyjavi. To se u Americi jednostavno ne može dogoditi.

Ludvig fon Mizes


  1. Videti G. M. Trevelyan, A Shortened History of England, London, 1942., str. 510.  []
  2. Citat se odnosi na socijalnu politiku pruskog generala Ottona von Bismarcka, gvozdenog kancelara meka srca, koji je uveo prvi državni penzioni i invalidski sistem. U strahu od daljeg jačanja radničkih organizacija i pretnje mogućom revolucijom, nakon gorljivih rasprava usvojeni su zakoni o zdravstvenom osiguranju (1883.), o nesrećama na radu (1884.) i o invalidskom i penzionom osiguranju (1889.). Stoga se u razmatranjima Bismarckove socijalne politike često ističe da je njen osnovni cilj bilo očuvanje postojećeg poretka i stvaranja zavisnosti i vezanosti radnika za državu, a da joj stvarni cilj nije bilo poboljšanje položaja siromašnih, starih i ugroženih (nap. prev.). []
  3. Georg Friedrich Knapp u svom obraćanju povodom imenovanja 1. maja 1891. Taj govor je štampan u više knjiga, a ovaj navod se može naći na strani 86. publikacije Die Landarbeiter in Knechtschaft und Freiheit (izdanje 1909.). []