Više moći radnicima: Privatizacija socijalnog osiguranja u Čileu

Bauk kru­ži sve­tom. To je bauk ban­kro­ti­ra­nog siste­ma držav­nog pen­zi­o­nog osi­gu­ra­nja. Pay-as-you-go pen­zi­o­ni sistem koji je domi­ni­rao većim delom dva­de­se­tog veka ima fun­da­men­tal­nu gre­šku, sadr­ža­nu u pogre­šnoj pred­sta­vi o pona­ša­nju ljud­skih bića: ona uni­šta­va, na nivou poje­din­ca, neop­hod­nu vezu izme­đu napo­ra poje­din­ca i nagra­de koju on za to dobi­ja — dru­gim reči­ma, vezu izme­đu lič­ne odgo­vor­no­sti i lič­nih pra­va. Kada se to deša­va u veli­kom obi­mu i tokom dužeg vre­me­na, kata­stro­fal­ne posle­di­ce posta­ju neminovnost.

Dva spolj­na čini­o­ca pogor­ša­va­ju posle­di­ce ove gre­ške: (1) glo­bal­ni demo­graf­ski trend sma­nje­nja sto­pe fer­ti­li­te­ta; i (2) napre­dak medi­ci­ne kojim je pro­du­žen pro­seč­ni ljud­ski vek. Kao rezul­tat, sve manje i manje rad­ni­ka izdr­ža­va sve više i više pen­zi­o­ne­ra. Kako pome­ra­nje godi­na za pen­zi­o­ni­sa­nje i mogu­će podi­za­nje pore­za na doho­dak ima­ju svo­je gra­ni­ce, obe­ća­ne bene­fi­ci­je posto­je­ćeg siste­ma mora­ju se uma­nji­va­ti, što u stva­ri zna­či da sistem pro­pa­da. Bilo da se pome­nu­to sma­nje­nje bene­fi­ci­ja odvi­ja kroz infla­ci­ju, kao sto je slu­čaj sa veći­nom zema­lja u razvo­ju, ili zakon­skim putem, za pen­zi­o­ne­ra je konač­ni rezul­tat isto­ve­tan: siro­ma­štvo sta­rih godi­na nasta­je, para­dok­sal­no, usled ugra­đe­ne nesi­gur­no­sti siste­ma čija je svr­ha osiguranje.

Tokom 1980-tih, vla­da Čilea odlu­či­la je da bika uhva­ti za rogo­ve. Držav­ni pen­zi­o­ni sistem zame­njen je revo­lu­ci­o­nar­nom novi­nom: pri­vat­no ruko­vo­đe­nim siste­mom Pen­zi­o­nih šted­nih raču­na (u daljem tek­stu PŠR).

Nakon 15 godi­na funk­ci­o­ni­sa­nja, rezul­ta­ti govo­re za sebe. Pen­zi­je u novom pri­vat­nom siste­mu su 50 do 100% više — zavi­sno od toga da li se radi o sta­ro­snim, inva­lid­skim ili tzv. pen­zi­ja­ma za pre­ži­vlja­va­nje — nego sto su bile u pay-as-you-go siste­mu. Pre­ma poda­ci­ma iz 1995., pri­vat­ni pen­zi­o­ni fon­do­vi upra­vlja­ju sred­stvi­ma u izno­su od 25 mili­jar­di USD, što je oko 40% bru­to naci­o­nal­nog pro­i­zvo­da (BNP). Pri­vat­ni pen­zi­o­ni fon­do­vi su pobolj­ša­li funk­ci­o­ni­sa­nje trži­šta rada i trži­šta kapi­ta­la, što se poka­za­lo kao jedan od naj­va­žni­jih kora­ka u refor­mi koja je pri­vred­ni rast sa nivoa od 3% dove­la do pro­se­ka od 6,5% u posled­njih 12 godi­na. Činje­ni­ca je i da je tokom refor­me sto­pa šted­nje u Čileu pora­sla na 27% BNP, a neza­po­sle­nost opa­la na 5,0%.

Još je važni­je da su pen­zi­je pre­sta­le da budu stvar drža­ve, čime je veli­ki deo eko­no­mi­je depo­li­ti­zo­van, a lju­di dobi­li kon­tro­lu nad svo­jim živo­ti­ma. Struk­tur­na gre­ška je otklo­nje­na i pen­zi­ja zavi­si samo od pona­ša­nja poje­din­ca i doga­đa­nja na trzištu.

Uspeh čile­an­skog pri­vat­nog pen­zi­o­nog siste­ma naveo je još tri juzno­a­me­rič­ke zemlje da ura­de isto. Posled­njih godi­na, Argen­ti­na (1994), Peru (1993) i Kolum­bi­ja (1994) pre­du­ze­le su slič­nu refor­mu. Oko 11 mili­o­na rad­ni­ka u četi­ri juzno­a­me­rič­ke zemlje ima pri­vat­ne pen­zi­o­ne račune.

Čile­an­sko isku­stvo može biti pouč­no za zemlje širom sve­ta. Čak je i u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Drža­va­ma poče­lo ozbilj­no da se raspra­vlja o pri­va­ti­za­ci­ji 60 godi­na sta­rog pen­zi­o­nog siste­ma. Tre­ba pri­me­ti­ti da je pen­zi­o­ni sistem SAD naj­ve­ći poje­di­nač­ni držav­ni pro­gram na sve­tu, koji tro­ši više od 350 mili­jar­di USD godi­šnje (više nego voj­ni budžet SAD tokom hlad­nog rata).

Koli­ko su ide­je pone­kad moć­ne poka­zu­je to da su čak i zva­nič­ni­ci NR Kine došli u Čile da pro­u­če pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem. Jedan od rezul­ta­ta je vrlo inte­re­sant­ni komen­tar koji se poja­vio u listu The Eco­no­mist:

”Obič­no ima više gor­či­ne nego humo­ra u dugo­go­di­šnjem nad­me­ta­nju Veli­ke Bri­ta­ni­je i Kine oko Hong Kon­ga. Dok se Chris Paten, guver­ner Hong Kon­ga sme­škao, Kina je pro­zre­la nje­gov plan da uve­de (pay-as-you-go) pen­zi­o­nu šemu u kolo­ni­ji. Zhou Nan, glav­ni pred­stav­nik komu­ni­stič­ke Kine u Hong Kon­gu obja­vio je da je g. Paten, bri­tan­ski kon­zer­va­ti­vac, poku­šao da done­se sku­pe "Evro-soci­ja­li­stič­ke ide­je" u Hong Kong.” (11 febru­ar, 1995.)

Mogu­će je da će pre ula­ska u novi mile­ni­jum još neko­li­ko zema­lja, uklju­ču­ju­ći sve u Južnoj i Sever­noj Ame­ri­ci, pri­va­ti­zo­va­ti pen­zi­o­ne siste­me. Ovo bi zna­či­lo veli­ku pre­ra­spo­de­lu moći od drža­ve ka poje­din­ci­ma, pove­ća­nje lič­ne slo­bo­de, ubr­za­nje eko­nom­skog rasta i sma­nje­nje siro­ma­štva, poseb­no kod lju­di u sta­ri­jim godinama.

Čile­an­ski sistem PŠR

U čile­an­skom siste­mu Pen­zij­skih šted­nih raču­na (PŠR) nivo pen­zi­je rad­ni­ka je odre­đen izno­sem novac koji je on sam tokom rad­nog veka pri­ku­pio. Ni rad­nik ni poslo­da­vac ne pla­ća­ju drža­vi porez za soci­jal­no osi­gu­ra­nje. Niti rad­nik pri­ma pen­zi­ju od vla­de. Ume­sto toga, nje­mu poslo­da­vac tokom celog rad­nog veka auto­mat­ski upla­ću­je 10% pla­te na nje­gov poje­di­nač­ni pen­zij­ski šted­ni račun. Ovaj pro­ce­nat vazi samo za prve 22 000 USD godi­šnjeg pri­ho­da. Tako, kad pla­te rastu para­lel­no sa pri­vred­nim rastom, udeo "oba­ve­zne šted­nje" u pen­zi­o­nom siste­mu se smanjuje.

Rad­nik može ula­ga­ti dodat­nih 10% svo­je pla­te sva­kog mese­ca što je tako­đe izu­ze­to od pore­za na doho­dak, kao oblik dobro­volj­ne šted­nje. Gene­ral­no rad­nik ula­že više od 10 oba­ve­znih pro­ce­na­ta pla­te ako hoće da se pen­zi­o­ni­še rani­je ili ako hoće veću penziju.

Rad­nik bira jed­no od pri­vat­nih pre­du­ze­ća — pen­zi­o­nih fon­do­va da upra­vlja nje­go­vim PŠR-om. Ovi fir­me-fon­do­vi, u Čileu pozna­te kao AFP pre­du­ze­ća, ne mogu oba­vlja­ti dru­ge poslo­ve i podlo­žne su držav­noj regu­la­ci­ji u cilju garan­to­va­nja diver­zi­fi­ko­va­nog i nisko­ri­zič­nog port­fo­li­ja i spre­ča­va­nja kra­đe i pre­va­re. Poseb­no vla­di­no telo "AFP Super­in­ten­den­cy" nad­gle­da rad fon­do­va. Narav­no, osni­va­nje fon­do­va je slobodno.

Sva­ki fond upra­vlja sumom jed­na­kom zajed­nič­kom fon­du koji inve­sti­ra u sto­ko­ve i har­ti­je od vred­no­sti. Fon­do­vi dono­se inve­sti­ci­o­ne odlu­ke. Drža­va odre­đu­je samo pro­cen­tu­al­ni mak­si­mum kako za spe­ci­fič­ne instru­men­te tako i za ukup­ni port­fo­lio; a u duhu refor­me je da se ova regu­la­ci­ja sma­nju­je kako fon­do­vi sti­ču isku­stvo. Ne posto­ji nika­kva oba­ve­za inve­sti­ra­nja u vla­di­ne ili neke dru­ge obve­zni­ce. Po zako­nu su AFP fir­ma i zajed­nič­ki fond kojim ona upra­vlja poseb­na tela. Tako, ako AFP fir­ma pro­pad­ne, imo­vi­na zajed­nič­kog fon­da (što zna­či inve­sti­ci­je rad­ni­ka) osta­je netaknuta.

Rad­ni­ci mogu slo­bod­no jed­nu AFP fir­mu da zame­ne dru­gom. Zbog toga posto­ji kon­ku­ren­ci­ja među fir­ma­ma da ponu­de veću sto­pu pri­no­sa, bolju uslu­gu i niže pro­vi­zi­je. Sva­ki rad­nik dobi­ja šted­nu knji­ži­cu i sva­ka tri mese­ca pri­ma redov­ni izve­štaj koji mu govo­ri koli­ko nov­ca ima na svom raču­nu i kako nje­go­va inve­sti­ci­ja napre­du­je. Račun sa ime­nom rad­ni­ka je nje­go­va svo­ji­na i biće upo­tre­bljen za ispla­tu sta­ro­sne pen­zi­je (ili za nalsednike).

Narav­no, indi­vi­du­al­ne pre­fe­ren­ci­je u pogle­du sta­ro­sti razli­ku­ju se kao i sve osta­le pre­fe­ren­ci­je. Neki lju­di hoće da rade zau­vek, dru­gi jedva čeka­ju da pre­sta­nu radi­ti kako bi vre­me posve­ti­li svo­jim hobi­ji­ma, pisa­nju ili peca­nju na pri­mer. Sta­ri, pay-as-you-go sistem nije dozvo­lja­vao takvo zado­vo­lja­va­nje lič­nih sklo­no­sti, osim kroz kolek­tiv­ni pri­ti­sak, reci­mo za beni­fi­ci­ra­ni rad­ni staž poli­tič­ki zna­čaj­nim gru­pa­ma. To je bila šema tipa jed­na veli­či­na za sve, za koju je pla­će­na cena u zado­volj­stvu ljudi.

Sistem PŠR, sa dru­ge stra­ne, dozvo­lja­va lič­nim sklo­no­sti­ma da budu izra­že­ne lič­nim odlu­ka­ma koje će pro­i­zve­sti želje­ne posle­di­ce. U kan­ce­la­ri­ja­ma mno­gih AFP fir­mi posto­je kom­pju­ter­ski ter­mi­na­li koji omo­gu­ća­va­ju kori­sni­ku da izra­ču­na budu­ću vred­nost svo­jih ula­ga­nja u pen­zi­o­ni fond, zasno­va­nu na ulo­že­nom izno­su i godi­ni u kojoj name­ra­va da se pen­zi­o­ni­še. Rad­nik tako­đe može da spe­ci­fi­ku­je godi­nu pen­zi­o­ni­sa­nja i iznos pen­zi­je koji hoće da pri­ma i onda upi­ta kom­pju­ter koli­ko mora da upla­ću­je sva­kog mese­ca. Kada dobi­je odgo­vor, on pro­sto kaže svom poslo­dav­cu koji pro­ce­nat svo­je pla­te želi da upla­ću­je. Narav­no, vre­me­nom može menja­ti cifre, zavi­sno od pri­no­sa na fond. Dakle, rad­nik može odre­di­ti želje­nu pen­zi­ju i godi­nu povla­če­nja baš kao što može naru­či­ti ode­lo po svo­joj meri.

Kao što je već reče­no, dopri­no­si rad­ni­ka ne ula­ze u osno­vu za porez na doho­dak. Pri­nos na PŠR je oslo­bo­đen pore­za. Nakon pen­zi­o­ni­sa­nja, porez na doho­dak se pla­ća pre­ma sto­pi koja važi tada.

Čile­an­ski sistem PŠR uklju­ču­je zapo­sle­ne i u pri­vat­nom i u jav­nom sek­to­ru. Jedi­ni koji su isklju­če­ni iz ovo­ga su zapo­sle­ni u poli­ci­ji i voj­sci, čiji je pen­zi­o­ni sistem, kao i u dru­gim zemlja­ma, ugra­đen u nji­hov sistem pla­ta i uslo­va za rad. (Moje je mišlje­nje — ali ne i nji­ho­vo — da bi i nji­ma bilo bolje sa PŠR). Svi osta­li zapo­sle­ni mora­ju ima­ti PŠR. Samo­za­po­sle­ni mogu ući u sistem, ako žele, čime se stva­ra pod­sti­caj za rad­ni­ke u sivom sek­to­ru da se legalizuju.

Rad­nik koji je pla­ćao dopri­nos naj­ma­nje 20 godi­na, ali čiji je pen­zi­o­ni račun u godi­ni pen­zi­o­ni­sa­nja ispod zako­nom utvr­đe­ne mini­mal­ne pen­zi­je, pri­ma tu pen­zi­ju od drža­ve kada se nje­gov PŠR ispra­zni. Ovde tre­ba nagla­si­ti da se niko una­pred ne vodi kao siro­ma­šan. Tek posle, kad je nje­gov rad­ni vek zavr­šen i kad nje­gov PŠR ispra­žnjen, siro­ma­šni pen­zi­o­ner pri­ma držav­nu pomoć. (Oni bez 20 godi­na sta­ža mogu tra­ži­ti pen­zi­ju tipa pomo­ći, koja je mno­go niža).

Sistem PŠR tako­đe uklju­ču­je osi­gu­ra­nje od pre­ra­ne smr­ti ili inva­li­di­ti­te­ta. Sva­ka AFP obez­be­đu­je ovu uslu­gu kli­jen­ti­ma pre­ko pri­vat­nih osi­gu­ra­va­ju­ćih kom­pa­ni­ja. Za ovo se AFP fir­mi pla­ća dodat­ni dopri­nos od 2,9% plate.

Oba­ve­zni mini­mum šted­nje od 10% zasno­van je na pret­po­stav­ci da je pro­seč­ni pri­nos tokom rad­nog veka oko 4%, tako da rad­nik ima dovolj­no za pen­zi­ju na nivou od 70% nje­go­ve posled­nje plate.

Tako­zva­no pro­pi­sa­no vre­me pezi­o­ni­sa­nja je 65 godi­na za muškar­ce i 60 za žene. Ove godi­ne — uobi­ča­je­ne za pay-as-you-go sistem — nisu pred­met raspa­ve o pri­va­ti­za­ci­ji zato što nisu struk­tur­na karak­te­ri­sti­ka novog siste­ma. Ali zna­če­nje reči "pen­zi­o­ni­sa­nje" u siste­mu PŠR je dru­ga­či­je. Prvo, rad­ni­ci mogu nasta­vi­ti sa radom i posle pen­zi­o­ni­sa­nja. Ako to rade, oni pri­ma­ju pen­zi­ju koju im pri­ku­plje­ni kapi­tal omo­gu­ća­va i nisu više dužni da dopri­no­se pen­zi­o­nom računu.

Dru­go, rad­ni­ci sa dovolj­no šted­nje na svo­jim raču­ni­ma da finan­si­ra­ju "razum­nu pen­zi­ju" (50% pro­seč­ne pla­te u posled­njih 10 godi­na, sve dok je to više od "mini­mal­ne pen­zi­je") mogu se pezni­o­ni­sa­ti i rani­je, kad kod to žele.

Ovaj 60–65 prag nije čvr­sto fik­si­ran u siste­mu. Rad­nik u stva­ri samo mora nasta­vi­ti da upla­ću­je 10% na svoj PŠR dok ne dostig­ne te godi­ne, osim ako nije iza­brao rani­je pen­zi­o­ni­sa­nje — što zna­či da dobi­ja svoj novac kao meseč­nu pen­zi­ju, a ne oba­ve­zno i da pre­sta­ne da radi. Dalje, rad­nik mora radi­ti do tog doba da bi bio podo­ban za držav­nu pomoć kaja garan­tu­je mini­mal­nu penziju.

Ali nema nika­kve oba­ve­ze za pre­sta­nak rada, u bilo kojim godi­na­ma, niti oba­ve­ze za nasta­vak rada ili šted­nje za pen­zi­ju ako ste jed­nom pri­ku­pi­li dovolj­nu sumu za "mini­mal­nu pen­zi­ju" kao što je to gore opisano.

Kod pen­zi­o­ni­sa­nja, zapo­sle­ni može iza­bra­ti jed­nu od dve opci­je. U prvom slu­ča­ju, pen­zi­o­ner može upo­tre­bi­ti kapi­tal sa svog PŠR za kupo­vi­nu anu­i­te­ta od bilo koje pri­vat­ne osi­gu­ra­va­ju­će kom­pa­ni­je. Anu­i­tet garan­tu­je stal­ni meseč­ni pri­hod, indek­si­ran infla­ci­jom (indek­si­ra­ne obve­zni­ce se u Čileu mogu kupi­ti na trži­štu kapi­ta­la), plus bene­fi­ci­je za nasled­ni­ke koji zavi­se od rad­ni­ka. Dru­ga je opci­ja da pen­zi­o­ner osta­vi svoj novac fon­du i pro­gra­mi­ra podi­za­nje goto­vi­ne, u skla­du sa gra­ni­ca­ma koje zavi­se od oče­ki­va­nog život­nog veka pen­zi­o­ne­ra i zavi­snih nasled­ni­ka. U tom slu­ča­ju, ako on umre, osta­tak nov­ca na nje­go­vom raču­nu je deo nje­go­ve imo­vi­ne. U oba slu­ča­ja, on može odmah povu­ći sav novac pre­ko sume neop­hod­ne za anu­i­te­te ili pro­gra­mi­ra­no podi­za­nje pen­zi­je u pro­cen­tu od 70% nje­go­vih posled­njih plata.

Sistem PŠR reša­va tipi­čan pro­blem pay-as-you-go siste­ma u vezi sa demo­gra­fi­jom: sa sta­re­njem sta­nov­ni­štva, broj rad­ni­ka po pen­zi­o­ne­ru opa­da. U siste­mu PŠR rad­no sta­nov­ni­štvo ne pla­ća za pen­zi­o­ne­re. Tako, suprot­no pay-as-you-go siste­mu, moguć­nost među­ge­ne­ra­cij­skog kon­flik­ta i even­tu­al­nog ban­krot­stva je izbeg­nu­ta. Pro­blem sa kojim se suo­ča­va­ju mno­ge zemlje — nedo­sta­tak nov­ca za oba­ve­ze pre­ma pen­zi­o­ne­ri­ma — ne posto­ji u siste­mu PŠR.

Za razli­ku od pen­zi­o­nih siste­ma unu­tar fir­mi, koji gene­ral­no name­će tro­ško­ve rad­ni­ci­ma koji odla­ze pre odre­đe­nog bro­ja godi­na i što pone­kad rezul­ti­ra ban­krot­stvom pen­zi­o­nih fon­do­va — tako liša­va­ju­ći rad­ni­ke i posla i pra­va na pen­zi­ju — PŠR sistem je pop­tu­no neza­vi­san od pre­du­ze­ća u kojem je rad­nik zapo­slen. Kako je PŠR vezan za rad­ni­ka, a ne za fir­mu, račun je pot­pu­no pre­no­siv. Pošto pen­zi­o­ni fon­do­vi mora­ju inve­sti­ra­ti u utr­ži­ve har­ti­je od vred­no­sti, PŠR ima dnev­nu vred­nost i zato je lako pre­ne­ti ulog iz jed­ne AFP fir­me u dru­gu. Pro­blem pri­nud­ne veza­no­sti za posao je pot­pu­no izbeg­nut. Neza­di­ra­njem u mobil­nost rada kako unu­tar zemlje, tako i u među­na­rod­nom okvi­ru, PŠR sistem dopri­no­si fek­si­bil­no­sti trži­šta rada i neu­tra­lan je pre­ma imigrantima.

Sistem PŠR je veo­ma efi­ka­san u pove­ća­nju flek­si­bil­no­sti trži­šta rada. Ustva­ri, lju­di se sve više odlu­ču­ju da rade samo po par sati dnev­no ili da pre­ki­da­ju rad­ni staž — naro­či­to žene i mla­đi lju­di. U pay-as-you-go siste­mu tako flek­si­bil­ni nači­ni rada stva­ra­ju pro­blem popu­nja­va­nja pra­zni­na u dopri­no­si­ma. Ne i u siste­mu PŠR gde nere­dov­ni dopri­no­si nisu nika­kav problem.

Tran­zi­ci­ja

Jed­na stvar je uspo­sta­vi­ti stal­ni PŠR sistem. Dru­ga je, u zemlja­ma koje već ima­ju pay-as-you-go sistem, izve­sti tran­zi­ci­ju u PŠR. Tran­zi­ci­ja tre­ba da uzme u obzir spe­ci­fič­ne karak­te­ri­sti­ke sva­ke zemlje, i naro­či­to, ogra­ni­če­nje koje name­će budžet.

U Čileu smo ima­li tri naj­va­žni­ja pra­vi­la tranzicije:

Vla­da je garan­to­va­la oni­ma koji već pri­ma­ju pen­zi­je da refor­ma neće uti­ca­ti na iznos nji­ho­vih pen­zi­ja. Ovo pra­vi­lo je bilo važno zato što bi sta­ri sistem oči­gled­no pre­stao da pri­ma dopri­no­se onih koji pre­la­ze na novi sistem. Tako vla­sti ne bi mogle da iz ovih sred­sta­va nasta­ve ispla­tu pen­zi­o­ne­ri­ma. Šta­vi­še, ne bi bilo fer pre­ma sta­ri­ji­ma sada menja­ti bene­fi­ci­je koje su oče­ki­va­li da u tim godi­na­ma imaju.

Sva­ki rad­nik koji je već pla­ćao dopri­no­se u pay-as-you-go siste­mu ima moguć­nost izbo­ra izme­đu osta­ja­nja u siste­mu ili pre­la­za u novi PŠR sistem. Oni­ma koji su napu­sti­li sta­ri sistem data je obve­zni­ca koja se ula­že u novi PŠR. (Obve­zni­ca je indek­si­ra­na i dono­si pri­nos od 4%). Vla­da pla­ća za obve­zni­cu tek kada rad­nik dostig­ne pro­pi­sa­ne godi­ne pen­zi­o­ni­sa­nja. Obve­zni­ca­ma se trgu­je na sekun­dar­nom trži­štu, čime se omo­gu­ća­va da one budu upo­tre­blje­ne i za rani­je pen­zi­o­ni­sa­nje. Ova obve­zni­ca je sadr­ža­la pra­va koja je rad­nik već ste­kao u pay-as-you-go siste­mu. Tako, rad­nik koji je godi­na­ma upla­ći­vao dopri­no­se nije morao da u novom siste­mu poči­nje od nule.

Svi koji su po prvi put poči­nja­li da rade mora­li su da pri­hva­te PŠR sistem. Siste­mu pay-as-you-go su vra­ta zatvo­re­na jer je bio neo­dr­živ. Ovaj zahtev je osi­gu­rao kona­čan kraj sta­rog siste­ma onda kada se posled­nji rad­nik koji osta­je u nje­mu pen­zi­o­ni­še (od tada, tokom ogra­ni­če­nog peri­o­da, vla­da mora da pla­ća samo pen­zi­o­ne­ri­ma iz sta­rog siste­ma). Ovo pra­vi­lo je važno zato što je naj­e­fi­ka­sni­ji način da se sma­nji ulo­ga drža­ve u našim živo­ti­ma pot­pu­no okon­ča­nje ovog pro­gra­ma, a ne refor­mi­sa­nje takvo da ga drža­va kasni­je može pono­vo uspostaviti.

Posle neko­li­ko mese­ci naci­o­nal­ne deba­te o pre­dlo­že­noj refor­mi i napo­ra da se komu­ni­ka­ci­jom i edu­ka­ci­jom refor­ma obja­sni lju­di­ma , reform­ski pen­zij­ski zakon done­sen je 4. novem­bra 1980.

Da bi dao jed­na­ki pri­stup osni­va­nju AFP svim zain­te­re­so­va­ni­ma, zako­nom je odre­đen šesto­me­seč­ni peri­od tokom kojeg nijed­na AFP nije mogla poče­ti sa radom (čak ni sa rekla­mi­ra­njem). Tako je AFP indu­stri­ja posta­la jedin­stve­na jer ima tačan datum zače­ća (4. novem­bar 1980.) i tačan datum rođe­nja (1. maj, 1981).

U Čileu, kao i u mno­gim zemlja­ma (ali ne i u SAD), 1. maj je Pra­znik rada. Izbor ovog datu­ma nije bio slu­ča­jan. Sim­bo­li si važni, i zato sada rad­ni­ci mogu da taj datum sla­ve ne kao dan kla­sne bor­be nego kao dan kada im je omo­gu­će­no da sami bira­ju svoj pen­zi­o­ni sistem i tako se oslo­bo­de "lana­ca" držav­nog pen­zi­o­nog osiguranja.

Zajed­no sa nastan­kom novog AFP siste­ma, sve bru­to pla­te su rede­fi­ni­sa­ne tako da uklju­ču­ju naj­ve­ći deo rad­ni­ko­vih dopri­no­sa sta­rom pen­zi­o­nom siste­mu. (Osta­tak dopri­no­sa je postao tran­zi­ci­o­ni porez na rad radi finan­si­ra­nja tran­zi­ci­je; kada je jed­nom porez pot­pu­no uki­nut, kao što je pro­pi­sa­no reform­skim zako­nom, tro­ško­vi poslo­da­va­ca za upo­šlja­va­nje rad­ni­ka su opa­li). Rad­nič­ki dopri­no­si su odu­ze­ti od pove­ća­ne bru­to pla­te. Zato što je ukup­ni dopri­nos bio niži u novom siste­mu nego u sta­rom, oni­ma koji su pre­šli u novi sistem su neto pla­te pora­sle za oko 5%.

Na taj način smo ras­kr­sti­li sa ilu­zi­jom da i poslo­da­vac i zapo­sle­ni upla­ću­ju soci­jal­no osi­gu­ra­nje, ilu­zi­jom koja je omo­gu­ća­va­la poli­tič­ku mani­pu­la­ci­ju. Sa eko­nom­ske tač­ke gle­di­šta, rad­ni­ci sno­se goto­vo sav porez na doho­dak zato što je agre­gat­na ponu­da rada vrlo nee­la­stič­na. Tako­đe, svi dopri­no­si se konač­no pla­ća­ju iz gra­nič­ne pro­duk­tiv­no­sti rad­ni­ka i zato poslo­dav­ci mora­ju uze­ti u obzir sve tro­ško­ve rada — zva­li ih oni pla­ta ili dopri­no­si — u dono­še­nju odlu­ka o zapo­šlja­va­nju i ispla­ti. Pro­me­nom ime­na posta­je oči­gled­no da sav dopri­nos pla­ća rad­nik. Pre­ma ovom sce­na­ri­ju, konač­ni nivo pla­ta, narav­no, odre­đu­je tržište.

Finan­si­ra­nje tran­zi­ci­je je slo­že­no teh­nič­ko pita­nje i sva­ka zemlja mora ovaj pro­blem sagle­da­ti u odno­su na sop­stve­ne moguć­no­sti. Impli­cit­ni dug pay-as-you-go siste­ma u Čileu je bio pro­ce­njen na oko 80% BDP . (Vred­nost duga je uma­nje­na refor­mom sta­rog siste­ma u 1978, poseb­no raci­o­na­li­za­ci­jom indek­si­ra­nja, eli­mi­na­ci­jom spe­ci­jal­nih reži­ma i povi­še­njem sta­ro­sne gra­ni­ce za penzionisanje.)

U sko­ra­šnjoj stu­di­ji Svet­ske ban­ke (1994:268) se navo­di da "Čile poka­zu­je da zemlja sa razum­no kon­ku­rent­nim ban­kar­skim siste­mom, funk­ci­o­nal­nim trži­štem duga i dovolj­no makro­e­ko­nom­ske sta­bil­no­sti može finan­si­ra­ti veli­ke pro­la­zne defi­ci­te bez većih posle­di­ca po kamat­ne sto­pe." Čile je kori­stio pet meto­da da finan­si­ra krat­ko­roč­ne fiskal­ne tro­ško­ve pre­la­za na sistem PŠR:

U bilan­su sta­nja drža­ve (u kojem sva­ka vla­da poka­zu­je svo­ju imo­vi­nu i oba­ve­ze), oba­ve­ze za pen­zi­je su pri­bli­žno jed­na­ke vred­no­sti držav­nih pre­du­ze­ća i osta­lih vrsta držav­ne svo­ji­ne. Tako pri­va­ti­za­ci­ja nije bila samo način za finan­si­ra­nje tran­zi­ci­je nego je done­la još neko­li­ko kori­sti kao što su rast efi­ka­sno­sti, distri­bu­ci­ja vla­sni­štva i depo­li­ti­za­ci­ja privrede.

Pošto su dopri­no­si potreb­ni za finan­si­ra­nje pen­zi­ja u novom siste­mu bili gene­ral­no niži od tada­šnjeg pore­za na doho­dak, deo razli­ke izme­đu njih mogao je biti upo­tre­bljen kao pri­vre­me­ni porez za tran­zi­ci­ju, bez sma­nje­nja neto pla­ta ili pove­ća­nja tro­ško­va rada za poslodavca.

Upo­tre­bom duga, tro­ško­vi tran­zi­ci­je mogu se raspo­re­di­ti na budu­će gene­ra­ci­je. U Čileu je oko 40% tro­ško­va finan­si­ra­no emi­si­jom držav­nih obve­zni­ca po trži­šnoj kamat­noj sto­pi. Obve­zni­ce su uglav­nom kupi­le AFP fir­me kao deo nji­ho­vih inve­sti­ci­ja i taj dug za pre­mo­šća­va­nje pro­ble­ma će biti pot­pu­no otku­pljen kad pen­zi­o­ne­ri iz sta­rog siste­ma ne budu više među živima.

Potre­ba za finan­si­ra­njem tran­zi­ci­je je bila jaki pod­sti­caj za sma­nje­nje izda­ta­ka vla­de. Godi­na­ma je direk­tor budže­ta mogao da upo­tre­bi ovaj argu­ment radi zau­sta­vlja­nja novih nepo­treb­nih izda­ta­ka ili sma­nje­nja posto­je­ćih suvi­šnih programa.

Pove­ća­ni eko­nom­ski rast koji je sistem PŠR pod­sta­kao zna­čaj­no je pove­ćao pore­ske pri­ho­de, poseb­no od pore­za na doda­tu vred­nost. Samo 15 godi­na nakon refor­me, Čile je imao budžet­ski suficit.

Rezul­ta­ti

Sistem PŠR je već aku­mu­li­rao inve­sti­ci­o­ni fond od 25 mlrd. USD, što je neo­bič­no veli­ki iznos za inter­no pri­ku­plje­ni kapi­tal za zemlju u razvo­ju sa oko 14 mili­o­na sta­nov­ni­ka i BDP od 60 mlrd. USD.

Ovaj dugo­roč­ni inve­sti­ci­o­ni kapi­tal ne samo da je pomo­gao finan­si­ra­nje eko­nom­skog rasta nego je pod­sta­kao razvoj efi­ka­snog finan­sij­skog trži­šta i insti­tu­ci­ja. Odlu­ka da se prvo kre­i­ra sistem PŠR, a onda pri­va­ti­zu­ju veli­ka držav­na pre­du­ze­ća stvo­ri­la je "zača­ra­ni krug". Pove­ća­nje pro­duk­tiv­no­sti pri­va­ti­zo­va­nih pre­du­ze­ća dalo je rad­ni­ci­ma, kroz rast cena akci­ja i posle­dič­ni rast pri­no­sa na ulo­ge u PŠR, moguć­nost da pro­fi­ti­ra­ju kroz privatizaciju.

U Čileu ima oko 15 AFP fir­mi i vrlo su razli­či­te. Neke su delo­vi ban­kar­skih ili osi­gu­ra­va­ju­ćih kon­glo­me­ra­ta. Dru­ge su vla­sni­štvo rad­ni­ka ili veza­ne za rad­nič­ke sin­di­ka­te ili poseb­na gran­ska ili trgo­vin­ska udru­že­nja. Neke uklju­ču­ju par­ti­ci­pa­ci­ju među­na­rod­nih finan­sij­skih koro­pra­ci­ja, kao sto su AIG, Aet­na i Ban­co de San­tan­der. Neke od većih AFP kom­pa­ni­ja se koti­ra­ju na čile­an­skoj ber­zi, a jed­na od njih je nedav­no emi­to­va­la depo­zit­ne ser­ti­fi­ka­te na Wall Stre­e­tu (ista je sko­ro dobi­la A- rej­ting za obveznice).

Jedan od ključ­nih rezul­ta­ta novog siste­ma bilo je pove­ća­nje pro­duk­tiv­no­sti kapi­ta­la i time podi­za­nje sto­pe rasta čile­an­ske eko­no­mi­je. Sistem PŠR je trži­šte kapi­ta­la uči­nio efi­ka­sni­jim i uti­cao na nje­gov rast u posled­njih 15 godi­na. Ogrom­ni resur­si koji­ma AFP upra­vlja­ju pod­sta­kli su stva­ra­nje novih i dalji razvoj već pozna­tih finan­sij­skih instru­me­na­ta. Još jedan dopri­nos pen­zij­ske refor­me je bio razvoj doma­ćih fir­mi za pro­ce­nu rizi­ka i pobolj­ša­nje kor­po­ra­tiv­nog upra­vlja­nja. (AFP ime­nu­je spolj­ne direk­to­re kom­pa­ni­ja u koji­ma ima udeo i time raz­bi­ja jed­no­gla­snost na sastan­ci­ma direk­tor­skih odbora).

Otka­ko je sistem počeo da funk­ci­o­ni­še, 1. maja 1981, pro­seč­na real­na sto­pa pri­no­sa na inve­sti­ci­je bila je 13% godi­šnje (više nego tri puta veća od oče­ki­va­ne sto­pe od 4%). Narav­no, sto­pa godi­šnjeg pri­no­sa je osci­li­ra­la, što je i nor­mal­no na slo­bod­nom trži­štu — od minus 3% do plus 30% real­no — ali ono što je ovde važno je dugo­roč­na pro­seč­na sto­pa prinosa.

Pen­zi­je su u novom siste­mu bile zna­čaj­no veće nego u sta­rom, držav­nom siste­mu, koji je zahte­vao porez na doho­dak od oko 25%. Pre­ma sko­ra­šnjoj stu­di­ji Ser­gio Bae­za (1995), pro­seč­ni pen­zi­o­ner AFP pri­ma pen­zi­ju jed­na­ku 78% pro­se­ka nje­go­vih pla­ta u posled­njih 10 godi­na rad­nog sta­ža. Kao što je pome­nu­to, posle pen­zi­o­ni­sa­nja rad­nik moze povu­ći svu suvi­šnu šted­nju (pre­ko 70% plat­nog pra­ga). Da je taj novac bio uklju­čen u raču­na­nje vred­no­sti pen­zi­ja, ukup­na vred­nost bi bila negde oko 84% pro­se­ka pla­ta. Pri­ma­o­ci inva­lid­skih pen­zi­ja tako­đe dobi­ja­ju, u pro­se­ku, 70% pro­seč­ne plate.

Novi pen­zi­o­ni sistem je zna­čaj­no dopri­neo sma­nje­nju siro­ma­štva povi­še­njem sta­ro­snih, nasled­nič­kih i inva­lid­skih pen­zi­ja, i imao indi­rek­tan ali veo­ma sna­žan efe­kat na pobolj­ša­nje eko­nom­skog rasta i zaposlenosti.

Novi sistem je tako­đe eli­mi­ni­sao nepra­vič­nost sta­rog. Uvre­že­no je shva­ta­nje da pay-as-you-go sistem pre­ra­spo­de­lju­je doho­dak od boga­tih pre­ma siro­ma­šni­ma. Među­tim, novi­je stu­di­je su poka­za­le da kada se uzmu u obzir neke spe­ci­fič­ne karak­te­ri­sti­ke rad­ni­ka i funk­ci­o­ni­sa­nje poli­tič­kog siste­ma, držav­ne šeme gene­ral­no pre­ra­spo­de­lju­ju pre­ma boga­tim i pre sve­ga pre­ma uti­caj­ni­jim gru­pa­ma radnika.

Zaklju­čak

Ne izne­na­đu­je da se PŠR sistem poka­zao tako popu­lar­nim i dopri­neo soci­jal­noj i eko­nom­skoj sta­bil­no­sti. Rad­ni­ci cene pra­vič­nost siste­ma, a kroz svo­je pen­zij­ske raču­ne sada ima­ju direk­tan i vidljiv ulog u eko­no­mi­ji. Kako pri­vat­ni pen­zi­o­ni fon­do­vi pose­du­ju udeo u kapi­ta­lu naj­ve­ćih čile­an­skih kom­pa­ni­ja, rad­ni­ci u stva­ri inve­sti­ra­ju u naci­o­nal­nu ekonomiju.

Kad je PŠR sistem 1981. uve­den, rad­ni­ci­ma je dat izbor izme­đu ula­ska u novi sistem ili ostan­ka u sta­rom. Pola mili­o­na rad­ni­ka (četvr­ti­na rad­ne sna­ge) iza­bra­la je novi sistem još u prvom mese­cu — mno­go vise od oče­ki­va­nih 50 hilja­da. Više od 90% rad­ni­ka koji su bili u sta­rom siste­mu je danas u novom. Do 1995. godi­ne 5 mili­o­na Čile­a­na­ca je ima­lo PŠR, mada nisu svi radi­li puno rad­no vre­me i nisu pla­ća­li dopri­nos sva­kog meseca.

U kraj­njoj lini­ji, kad ima­ju izbor, rad­ni­ci svo­jim nov­cem masov­no gla­sa­ju za slo­bod­no trži­šte — čak i kada se radi o takvim "sve­tim kra­va­ma" kao što je soci­jal­no osiguranje.

Sa nesta­ja­njem držav­nog pen­zi­o­nog siste­ma, poli­ti­ča­ri će pre­sta­ti da odlu­ču­ju da li pen­zi­je tre­ba povi­si­ti, za koli­ko, ili kojim gru­pa­ma. Tako pen­zi­je nisu više kao rani­je izvor poli­tič­kih kon­fli­ka­ta i pred­i­zbor­ne dema­go­gi­je. Iznos pen­zi­je će zavi­si­ti od rada koji je poje­di­nac ulo­žio i sta­nja eko­no­mi­je, a ne od vla­de ili pri­ti­sa­ka raz­nih inte­re­snih grupa.

Za Čile­an­ce, PŠR sistem sada pred­sta­vlja pra­vu i vidlji­vu svo­ji­nu — izvor sigur­no­sti posle zavr­šet­ka rad­nog veka. Posle 15 godi­na funk­ci­o­ni­sa­nja novog siste­ma glav­na svo­ji­na tipič­nog čile­an­skog rad­ni­ka nije nje­gov auto­mo­bil ili stan (vero­vat­no još uvek neot­pla­ćen), nego kapi­tal na nje­go­vom pen­zi­o­nom šted­nom računu.

Konač­no, sistem pri­vat­nih pen­zi­ja je imao veo­ma važne poli­tič­ke i kul­tur­ne posle­di­ce. Veli­ka veći­na čile­an­skih rad­ni­ka koja je iza­bra­la pre­la­zak u novi sistem pre­šla je u nje­ga brže nego što su Nem­ci išli sa isto­ka na zapad posle pada Ber­lin­skog zida. Ovi rad­ni­ci su slo­bod­no odlu­či­li da napu­ste držav­ni sistem iako su neke vođe rad­nič­kih sin­di­ka­ta ili pred­stav­ni­ci sta­re poli­tič­ke kla­se save­to­va­li suprot­no. Rad­ni­ci dubo­ko bri­nu o stva­ri­ma važnim za nji­hov život, kao što su pen­zi­je, obra­zo­va­nje, zdra­vlje, i dono­se odlu­ke o nji­ma misle­ći na svo­je poro­di­ce, a ne na poli­tič­ke trendove.

Zai­sta, sa novim pen­zi­o­nim siste­mom Čile­an­ci ima­ju lič­ni inte­res u naci­o­nal­noj eko­no­mi­ji. Tipič­nog čile­an­skog rad­ni­ka sada zani­ma­ju ber­za i kre­ta­nja kamat­nih sto­pa. On intu­i­tiv­no zna da loš mini­star finan­si­ja može sma­nji­ti vred­nost nje­go­vih budu­ćih pen­zij­skih pra­va. Kad rad­ni­ci ose­ća­ju da ima­ju udeo u eko­no­mi­ji zemlje, ne kroz šefo­ve par­ti­ja ili Polit­bi­ro nego direkt­no, mno­go su više veza­ni za slo­bod­no trži­šte i slo­bod­no društvo.

Ovo je krat­ka pri­ča o snu koji je postao stvar­nost. Konač­na lek­ci­ja je da su jedi­ne uspe­šne revo­lu­ci­je one koje veru­ju u poje­din­ca i u čuda koja poje­din­ci mogu da ostva­re kada su slobodni.

Hoze Pinje­ra (José Piñe­ra) je pred­sed­nik Među­na­rod­nog cen­tra za refor­mu pen­zi­o­nog siste­ma i ko-direk­tor Pro­jek­ta za pri­va­ti­za­ci­ju pen­zi­o­nog osi­gu­ra­nja u Cato insti­tu­tu. Kao mini­star rada i soci­jal­nog osi­gu­ra­nja od 1978. do 1980. godi­ne, bio je zadu­žen za pri­va­ti­za­ci­ju čile­an­skog pen­zi­o­nog siste­ma. Ovaj tekst je zasno­van na pre­zen­ta­ci­ji odr­ža­noj na regi­o­nal­noj kon­fe­ren­ci­ji Mont Pele­ri­ne dru­štva u Can­cu­nu, Mek­si­ko, 17. janu­a­ra, 1996. Autor zahva­lju­je Edvar­du H. Cra­neu na komentarima.

Esej je prvi put obja­vljen u Cato Jour­na­lu, vol. 15 no. 2, i pono­vo štam­pan kao Cato Let­ter br. 10, Cato Insti­tu­te, Was­hing­ton, D. C. Pre­vod: Sla­vi­ša Tasić