Laissez-faire ili intervencionizam

Paskal SalinU Francuskoj 18. veka izreka laissez-faire, laissez passer je bila formula kojom su neki od branilaca slobode formulisali svoj program. Njihov cilj je bilo uspostavljanje neometenog tržišnog društva. Da bi ostvarili ovaj cilj oni su se zalagali za ukidanje svih zakona koji su sprečavali vrednije i efikasnije ljude da nadmaše manje vredne i efikasne konkurente i ograničavali mobilnost roba i ljudi. To je bilo ono što je čuvena izreka izražavala. U našem dobu strastvene težnje ka svemoći države, formula laissez-faire je izašla na zao glas. Javno mnjenje je sada smatra izrazom moralnog izopačenja i potpunog neznanja.

Prema stanovištu intervencioniste, alternativa su “automatske sile” ili “svesno planiranje.” Očigledno je, pretpostavlja on, da oslanjanje na automatske procese predstavlja čistu glupost. Niti jedan razuman čovek ne može ozbiljno preporučivati da se ne čini ništa i da se pusti da stvari idu bez mešanja radi postizanja nekog cilja. Plan, samom činjenicom da predstavlja svesnu akciju, jeste neuporedivo superiorniji od nedostatka planiranja. Laissez-faire navodno znači: Pusti sva zla na miru, i nemoj pokušavati da pomogneš čovečanstvu razumnom akcijom.

Ova priča je potpuno pogrešna. Argument koji se daje za planiranje potpuno se zasniva na nedopustivoj interpretaciji metafore. On nema osnova sem konotacija koje se porezumevaju u terminu “automatski”, koji se obično koristi za opis tržišnih procesa. Automatski, kako nam govori Kratki oksfordski rečnik (Concise Oxford Dictionary), znači “nesvesno, nerazumno, prosto mehanički”. Automatski, kako kaže Vebsterov studentski rečnik (Webster’s Collegiate Dictionary), znači “nije pod voljnom kontrolom, … urađen bez aktivnog razmišljanja i bez svesne namere ili navođenja”. Kakav trijumf za branioce planiranja kada imaju ovakvu kartu!

Istina je da je alternativa nije između mrtvog mehanizma ili rigidnog automatizma na jednoj strani i svesnog planiranja na drugoj. Alternativa nije plan ili nedostatak plana. Pitanje je ko planira? Treba li da svaki član društva da planira za sebe, ili je potrebno da brižna vlast planira za sve njih? Pitanje nije automatizam ili svesno postupanje: pitanje je da li autonomno postupanje svake individue ili isključivo delanje vlasti. Pitanje je sloboda ili svemoć vlasti.

Laissez-faire ne znači: pustite da deluju bezdušne mehaničke sile. Ono znači: Neka svaka individua bira kako želi da sarađuje u društvenoj podeli rada; neka potrošači odluče šta proizvođači treba da proizvode. Planiranje znači: neka vlast sama odluči i sprovede svoju volju uz pomoć aparata prinude.

Kad imamo laissez-faire, kaže planer, ne proizvode se dobra koja ljudi “stvarno” žele, već ona dobra čijom se prodajom očekuje najveća dobit. Namera planiranja je da usmeri proizvodnju ka zadovoljavanju “pravih” potreba. Ali ko treba da odluči koje su te “prave” potrebe?

Tako bi, naprimer, profesor Harold Laski, bivši vođa britanske Laburističke partije, odlučivao da će cilj planiranog ulaganja “štednje investitora biti u stambeni fond a ne u bioskope”. Nije bitno da li se slažemo sa profesorovim stavom da su bolji stanovi važniji od filmova. Činjenica je da su potrošači, trošeći deo svoga novca na bioskopske karte, napravili drugačiji izbor. Ako mase u Velikoj Britaniji, isti ljudi koji čiji su glasovi doveli laburiste na vlast, prestanu da posećuju bioskope i da provode više vremena u svojim udobnim domovima i stanovima, biznis koji traži profit bi bio prinuđen da više investira u gradnju kuća i stanova a manje u proizvodnju skupih filmova. Želja g. Laskija je da se suprotstavi željama potrošača i nametne svoju volju umesto volje potrošača. On je hteo da odbaci demokratiju tržišta i da uspostavi apsolutnu vlast proizvođačkog cara. Možda je verovao da mu viša tačka s koje gleda daje za pravo, i da je kao natčovek pozvan da nametne svoje vrednosti masama inferiornih ljudi. Ali je trebalo da bude dovoljno pošten da to i javno kaže.

Sva ova strastvena hvala nadmoćnosti delovanja vlasti je samo neubedljiva maska za samo-obogotvorenje intervencioniste. Veliki bog Država je veliki bog samo zato što se od nje očekuje da čini samo ono što taj konkretni branilac intervencionizma želi da bude učinjeno. Samo onaj plan koji individualni planer odobrava je onaj pravi. Svi drugi planovi su naprosto falsifikati. Kada pominje “plan” autor knjige o blagodetima planiranja misli, naravno, samo na svoj plan. On ne uzima u obzir mogućnost da plan koji vlast njegove zemlje sprovodi može biti drugačiji od njegovog. Razni planeri se slažu samo u njihovom odbacivanju laissez-faire, drugim rečima, prava individue da bira i da dela. Oni se u potpunosti razlikuju kod izbora plana koji treba biti primenjen. Na svako otkriće očiglednih i nespornih defekata intervencionističkih politika šampioni intervencionizma reaguju na isti način. Te greške, kažu oni, su rezultat lažnog intervencionizma; ono za šta se mi zalažemo je dobri intervencionizam, a ne loš intervencionizam. A dobri intervencionizam, naravno, dolazi iz kuhinje dotičnog profesora.

Laissez-faire znači: Pustite pojedinca da bira i deluje; nemojte ga terati da se preda diktatoru.

Prevod: Andreja Vražalić

You may also like...