Robert Nozik je etatiste naterao u defanzivu

U toj knji­zi je poka­zao koli­ko je teško oprav­da­ti drža­vu. Ako "indi­vi­due ima­ju pra­va" (reči koji­ma poči­nje knji­ga), onda je
"mini­mal­na drža­va, ogra­ni­če­na na mali broj funk­ci­ja, kao što su zašti­ta od pret­nje silom, kra­đe, zastra­ši­va­nja, garan­ti­ja spro­vo­đe­nja ugo­vo­ra, i tako dalje – legi­tim­na; bilo kakva šira drža­va bi povre­đi­va­la pra­va lič­no­sti da ne bude pri­mo­ra­na da čini izve­sne stva­ri, i bila bi nelegitimna".

Nozik je bio pro­fe­sor na Ode­lje­nju za filo­zo­fi­ju na Har­var­du i kole­ga Džo­na Rol­sa, koji je upra­vo bio ponu­dio pozna­to oprav­da­nje ne-mini­mal­ne drža­ve bla­go­sta­nja u svo­joj čuve­noj knji­zi Teo­ri­ja prav­de (1971). Nozik je poka­zao na koji način rol­sov­ska drža­va naru­ša­va indi­vi­du­al­na pra­va. Zna­ča­jan deo Nozi­ko­ve Anar­hi­je, drža­ve i uto­pi­je zai­sta čini kri­ti­ka Rolsa.

Tokom duge tra­di­ci­je eko­nom­ske ana­li­ze već je bilo doka­zi­va­no da pri­vat­ni aran­žma­ni mogu u veći­ni, ako ne i u svim delat­no­sti­ma, da zame­ne drža­vu. Popu­lar­ni filo­zo­fi, poput roma­no­pi­sca Ejn Rend, ponu­di­li su liber­ta­ri­jan­sku soci­jal­nu filo­zo­fi­ju. Pa ipak, ono­vre­me­na filo­zo­fi­ja je još uvek bila suštin­ski etatistička.

Svo­jim ugle­dom eta­bli­ra­nog aka­dem­skog filo­zo­fa, Nozik je pro­me­nio tu situ­a­ci­ju. Nakon Anar­hi­je, drža­ve i uto­pi­je filo­zo­fi i dru­štve­ni nauč­ni­ci nisu mogli da uzmu zdra­vo za goto­vo da je drža­va, pa makar ona bila i demo­krat­ska, legi­tim­na. Ose­ća­la se oba­ve­za da se obja­sni zašto je upo­tre­ba sile i pret­nje silom nele­gi­tim­na kada je kori­sti mafi­ja, a legi­tim­na kada je u ruka­ma države.

Nozi­kov stav je bio da može­mo zami­sli­ti drža­vu koja bi nasta­la bez povre­đi­va­nja bilo čijih pra­va, ako i samo ako se radi o mini­mal­noj drža­vi. U dru­štvu bez drža­ve mno­gi poje­din­ci bi pri­stu­pi­li pri­vat­nim agen­ci­ja­ma za zašti­tu. Jed­na od tih agen­ci­ja bi, veru­je Nozik, došla bi u sko­ro-pa-mono­pol­sku pozi­ci­ju. Ona bi, potom, oni­ma koji nisu nje­ni kli­jen­ti zabra­ni­la da svo­ja pra­va ostva­ru­ju putem riskant­nih i nepo­u­zda­nih pro­ce­du­ra koje bi se odno­si­le na hap­še­nje, suđe­nje i kažnja­va­nje kri­mi­na­la­ca. Zbog ove zabra­ne, ona bi mora­la da ne-kli­jen­ti­ma ponu­di odšte­tu u vidu bes­p­sva­ka eksten­ziv­ni­ja drža­va bi kori­sti­la silu da bi finan­si­ra­la i obez­be­di­la “uslu­ge” koje neki poje­din­ci ne žele.

Nozi­ko­va teo­ri­ja drža­ve usko je pove­za­na sa eko­nom­skom ana­li­zom. U sva­kom slu­ča­ju, ona sadr­ži sna­žan argu­ment pro­tiv uti­li­ta­ri­zma, tj. ide­je da ono što pred­sta­vlja gubi­tak za jed­nog, može da se oprav­da većim dobit­kom za nekog dru­gog. Nozik je, ume­sto toga, ponu­dio “teo­ri­ju prav­de kao ovla­šće­nja”, zasno­va­nu na vla­snič­kim pra­vi­ma koje sva­ki poje­di­nac ima nad svo­jim telom, i time nad pred­me­ti­ma koje stvo­ri ili do kojih dođe u dobro­volj­noj raz­me­ni. Prav­da je posle­di­ca slo­bo­de. Bilo kakva dru­ga teo­ri­ja prav­de, uklju­ču­ju­ći i tako­zva­nu dru­štve­nu prav­du, zahte­va kori­šće­nje nekih poje­di­na­ca kao sred­sta­va za tuđe cilje­ve. Poda­ni­ci više-od-mini­mal­ne drža­ve su povre­me­ni robovi.

"Soci­ja­li­stič­ko dru­štvo bi", piše Nozik, "mora­lo da zabra­ni dobro­volj­ne kapi­ta­li­stič­ke delat­no­sti izme­đu odra­slih osoba."

S obzi­rom na to da indi­vi­due ima­ju razli­či­te pre­fe­ren­ci­je, ne može posto­ja­ti samo jedan uto­pij­ski dru­štve­ni ide­al. Uto­pi­ja je, obja­šnja­va Nozik, u stva­ri "meta-uto­pi­ja", što zna­či, "mesto gde su lju­di slo­bod­ni da se dobro­volj­no udru­žu­ju da bi tra­ga­li i nasto­ja­li da ostva­re vla­sti­te vizi­je o dobrom živo­tu u ide­al­noj zajed­ni­ci u kojoj, među­tim, niko ne bi mogao svo­ju vla­sti­tu uto­pij­sku vizi­ju da nam­će dru­gi­ma". Pra­va uto­pi­ja može da bude samo liber­ta­ri­jan­sko dru­štvo u okvirima
mini­mal­ne države.

Bra­ne­ći ovu neti­pič­nu uto­pi­ju, Nozik je reak­tu­a­li­zo­vao indi­vi­du­a­li­stič­ki anar­hi­zam i nje­go­ve teo­re­ti­ča­re, poput Lisen­de­ra Spu­ne­ra, teo­re­ti­ča­ra iz 19-og veka, koji je koji je doka­zi­vao da je drža­va udru­že­nje pljač­ka­ša i ubi­ca, a demo­krat­ska drža­va, gde se gla­sa­či kri­ju iza taj­nih gla­sač­kih listi­ća, "taj­no udru­ža­nje pljač­ka­ša i ubi­ca". Sem uko­li­ko nije, po Nozi­ko­vom shva­ta­nju, drža­va minimalna.

Nakon svo­je slav­ne knji­ge, har­vard­ski pro­fe­sor se okre­nuo dru­gim filo­zof­skim iza­zo­vi­ma i čini­lo se da se uda­ljio od liber­ta­ri­ja­ni­zma. Ipak, u svom sko­ra­šnjem inter­vjuu, koji je dao za Lais­sez-Fai­re Books, rekao je da su “gla­si­ne o mom odstu­pa­nju (ili uzdr­ža­no­sti!) od liber­ta­ri­ja­ni­zma pri­lič­no pre­te­ra­ne… Ja sam još uvek unu­tar opšteg liber­ta­ri­jan­skog okvira.”

Vero­vat­no je tač­no da se zahva­lju­ju­ći Nozi­ko­vom krče­nju puta, u dana­šnjim anglo-ame­rič­kim aka­dem­skim kru­go­vi­ma (mada još uvek ne i u popu­lar­noj i poli­tič­koj kul­tu­ri), eta­ti­sti nala­ze u defan­zi­vi. Bez Rober­ta Nozi­ka, veli­ko eta­ti­stič­ko ispi­ra­nje mozga, kakvo je bio 20. vek, bilo bi još nemilosrdnije.