Dalje od minimalne države? Kritika Rolsove teorije pravde (II deo)

Prvo­bit­ni polo­žaj i prin­cip konač­nog rezultata

Kako je moglo da se pret­po­sta­vi da su uslo­vi koje nude oni manje obda­re­ni nepri­stra­sni? Zami­sli­te da se ima­mo jedan takav dru­štve­ni kolač čiji deo niko ne može da tra­ži jer niko nema više osno­va od bilo koga dru­gog da tra­ži neki svoj deo, a da ipak mora da posto­ji jed­no­gla­san spo­ra­zum o tome kako ga tre­ba pode­li­ti. Nema sum­nje da bi jed­na jed­na­ka ras­po­de­la bila pre­dlo­že­na i pri­hva­će­na kao pri­klad­no reše­nje. (To je reše­nje jed­ne fokal­ne tač­ke u Šelin­go­vom smi­slu.) Ako nekim slu­ča­jem veli­či­na kola­ča ne bi bila fik­si­ra­na, a bilo bi jasno da će težnja jed­na­koj ras­po­de­li neka­ko dove­sti do toga da kolač u celi­ni bude manji nego što bi se dogo­di­lo da stva­ri sto­je dru­ga­či­je, lju­di bi mogli da se slo­že sa nejed­na­kom ras­po­de­lom koja bi dopri­ne­la pove­ća­nju naj­ma­njeg udela.

Ali u bilo kojoj stvar­noj situ­a­ci­ji, ne bi li ova­kva rea­li­za­ci­ja otkri­la nešto o razli­ka­ma u pola­ga­nju pra­va na delo­ve kola­ča? Ko je taj ko će uči­ni­ti kolač većim, i to uko­li­ko dobi­je veći udeo, ali ne i ako dobi­ja jed­nak udeo u she­mi jed­na­ke ras­po­de­le? Za koga tre­ba da se obez­be­de pod­stre­ci ne bi li kolač postao veći? (Ovde se ne govo­ri o nei­zbe­žno zamr­še­nom zajed­nič­kom pro­i­zvo­du, zna se kome tre­ba da budu ponu­đe­ni pod­stre­ci ili barem kome se na kra­ju pla­ća neka­kav bonus.) Zašto nas ovo razli­ko­va­nje u pri­lo­zi­ma koji se mogu iden­ti­fi­ko­va­ti ne vodi nekom razli­ko­va­nju u ovla­šće­nju?  Kada bi stva­ri pada­le sa neba i kada niko ne bi imao nika­kvo poseb­no ovla­šće­nje na bilo koji nji­hov deo, i kada one ne bi pada­le ako ne bi svi pri­hva­ti­li poje­di­nač­nu ras­po­de­lu i kad bi neka­ko koli­či­na zavi­si­la od ras­po­de­le, onda bi bilo uver­lji­vo tvr­di­ti da će se oso­be koje su u pozi­ci­ji iz koje ne mogu da budu pret­nja, ili ne mogu da se drže zahte­va za veli­kim ude­li­ma, slo­ži­ti sa vla­da­vi­nom distri­bu­ci­je po prin­ci­pu razli­ke. Ali da li je ovo odgo­va­ra­ju­ći model za raz­mi­šlja­nje o tome kako ras­po­de­li­ti stva­ri koje pro­i­zvo­de lju­di? Zašto misli­ti da tre­ba dobi­ti iste rezul­ta­te za situ­a­ci­je gde posto­ji razli­ko­va­nje ovla­šće­nja kao i za situ­a­ci­je u koji­ma ono ne postoji?

Pro­ce­du­ra koja prin­ci­pe distri­bu­tiv­ne prav­de zasni­va na ono­me sa čime bi se razum­ne oso­be koje ne zna­ju ništa o sebi i sop­stve­noj isto­ri­ji slo­ži­le garan­tu­je da će se prin­ci­pi konač­nog rezul­ta­ta prav­de uze­ti za one fun­da­men­tal­ne. Možda se i neka isto­rij­ska nače­la prav­de mogu dobi­ti iz nače­la konač­nog rezul­ta­ta, kao što uti­li­ta­ri­sti poku­ša­va­ju da dobi­ju indi­vi­du­al­na pra­va iz nji­ho­vih prin­ci­pa konač­nog rezlu­ta­ta; možda se čak takva argu­men­ta­ci­ja može kon­stru­i­sa­ti i za prin­cip ovla­šće­nja. Ali, izgle­da da nema tog isto­rij­skog prin­ci­pa sa kojim bi ponaj­pre mogli da se slo­že Rol­so­vi uče­sni­ci u prvo­bit­nom polo­ža­ju. Jer, lju­di koji se nala­ze iza vela nezna­nja, kako bi odlu­či­li o tome ko šta dobi­ja, ne zna­ju­ći ništa o bilo kojim spe­ci­jal­nim ovla­šće­nji­ma koja bi mogli da ima­ju, tre­ti­ra­će bilo šta što dobi­ju kao da im je palo sa neba. ¹ Pret­po­sta­vi­mo da posto­ji gru­pa stu­de­na­ta koja je uči­la tokom jed­ne godi­ne, pola­ga­la ispit, dobi­la oce­ne koje se kre­ću od 0 do 100, i da još nije sazna­la te rezul­ta­te. Oni su sada oku­plje­ni na jed­nom mestu, nema­ju­ći poj­ma o oce­na­ma koje su poje­di­nač­no dobi­li, i zamo­lje­ni su da dode­le jed­ni dru­gi­ma oce­ne tako da uku­pan broj oce­na bude data suma (koja je odre­đe­na sumom oce­na koje je pro­fe­sor dode­lio.). Prvo, pret­po­sta­vi­mo da će oni odlu­či­va­ti zajed­nič­ki o poje­di­nač­noj distri­bu­ci­ji oce­na; oni će dava­ti jed­nu po jed­nu odre­đe­nu oce­nu sva­ko­me od pri­sut­nih. Sada, ako su data dovolj­na ogra­ni­če­nja nji­ho­voj spo­sob­no­sti da jedan dru­gom pred­sta­vlja­ju pret­nju, oni će se vero­vat­no slo­ži­ti sa tim da sva­ka oso­ba dobi­je istu oce­nu, da oce­na sva­ke oso­be bude jed­na­ka ukup­noj sumi pode­lje­noj na broj lju­di koji bi tre­ba­lo da budu oce­nje­ni. Sigur­no da oni ne bi slu­čaj­no pogo­di­li odre­đe­ni skup oce­na koji su stvar­no već dobi­li. Pret­po­sta­vi­mo sada da je na ogla­snoj tabli na nji­ho­vom sastan­ku oka­čen papir naslo­vljen sa OVLAŠĆENJA, na kome je lista sa ime­ni­ma svih oso­ba i oce­na­ma koje su dobi­li od svog instruk­to­ra. Ipak, ta poje­di­nač­na distri­bu­ci­ja oce­na biće ono sa čim se neće slo­ži­ti oni koji su ispit sla­bi­je uradili.

Čak i ako zna­ju šta zna­či „ovla­šće­nja“ (a mi bi možda mora­li da pret­po­sta­vi­mo upra­vo suprot­no, da bi se to poklo­pi­lo sa odsu­stvom moral­nih fak­to­ra u kal­ku­la­ci­ja­ma oso­ba u Rol­so­vom prvo­bit­nom polo­ža­ju), zašto bi oni tre­ba­lo da se slo­že sa pro­fe­so­ro­vom distri­bu­ci­jom? Kakav je to sebi­čan razlog iz kog bi se oni sa tim slo­ži­li?  Pret­po­sta­vi­mo sada sle­de­će: neka ono sa čim bi oni tre­ba­lo da se jed­no­gla­sno sagla­se nije jed­na odre­đe­na ras­po­de­la oce­na, nego opšti prin­ci­pa koji će vla­da­ti ras­po­de­lom oce­na. Koji bi prin­ci­pi onda bili oda­bra­ni? Prin­cip jed­na­ko­sti, koji daje sva­koj oso­bi istu oce­nu, ima­lo bi veli­kih šan­si. A ako bi se ispo­sta­vi­lo da je celi­na pro­men­lji­va u zavi­sno­sti od toga kako je ras­po­de­lje­na, da zavi­si od toga ko je koju oce­nu dobio, i da je viša oce­na i poželj­ni­ja, iako se oni među­sob­no ne nad­me­ću (na pri­mer, sva­ko se od njih nad­me­tao sa čla­no­vi­ma nekih odvo­je­nih gru­pa za neku pozi­ci­ju), onda bi prin­cip ras­po­de­le oce­na koji je takav da mak­si­mi­zu­je naj­ni­že oce­ne mogao da se čini razum­nim. Da li bi se ovi lju­di slo­ži­li sa tim isto­rij­skim prin­ci­pom distri­bu­ci­je ne-konač­nog sta­nja: dati lju­di­ma u skla­du sa tim kako su nji­ho­va ispi­ti­va­nja bila oce­nje­na od stra­ne jed­nog kva­li­fi­ko­va­nog i nepri­stra­snog posma­tra­ča? ² Ako bi svi lju­di koji odlu­ču­ju zna­li za odre­đe­nu distri­bu­ci­ju koja bi bila done­ta pre­ma isto­rij­skom nače­lu, oni se sa njom ne bi slo­ži­li. Jer situ­a­ci­ja bi tada bila ekvi­va­lent­na onoj rani­joj kada su odlu­či­va­li o odre­đe­noj distri­bu­ci­ji, u kojoj se kao što smo vide­li, oni ne bi slo­ži­li sa distri­bu­ci­jom na osno­vu ovla­šće­nja. Pret­po­sta­vi­mo onda da lju­di ne zna­ju da je odre­đe­na distri­bu­ci­ja done­ta pre­ma isto­rij­skom nače­lu. Oni ne bi mogli da budu nave­de­ni da bira­ju to isto­rij­sko nače­lo zato što im ono izgle­da pra­ved­no, ili pošte­no; jer, takvim ide­ja­ma nije dozvo­lje­no da budu na delu u prvo­bit­nom polo­ža­ju. (U suprot­nom, lju­di bi se tamo raspra­vlja­li, kao i ovde, o tome šta zahte­va prav­da.) Sva­ka se oso­ba uklju­ču­je u kal­ku­la­ci­ju da bi odlu­či­la da li je u nje­nom sop­stve­nom inte­re­su da pri­hva­ti ovaj isto­rij­ski prin­cip distri­bu­ci­je. Oce­ne, po ovom isto­rij­skom prin­ci­pu, zavi­se od pri­ro­de i razvo­ja inte­li­gen­ci­je, toga koli­ko se napor­no radi­lo, slu­ča­ja, sre­će, i tako dalje, sve u sve­mu, fak­to­ra o koji­ma lju­di u prvo­bit­nom polo­ža­ju goto­vo ništa ne zna­ju. (Bilo bi rizič­no za neko­ga da misli kako, pošto toli­ko dobro rasu­đu­je pri raz­mi­šlja­nju o prin­ci­pi­ma, to mora da zna­či da je on od onih inte­lek­tu­al­no obda­re­ni­jih. Ko zna kakav je to sja­jan argu­ment onaj kojim neko dru­gi doka­zu­je svoj put, a možda ga kri­je iz stra­te­ških razlo­ga.) Sva­ka oso­ba u prvo­bit­nom polo­ža­ju uči­ni­će nešto što je kao dode­lji­va­nje vero­vat­no­će distri­bu­ci­ja na svo­je mesto upo­re­do sa ovim raz­nim dimenzijama.

Čini se malo vero­vat­nim da će kal­ku­la­ci­ja vero­vat­no­će sva­ke oso­be vodi­ti isto­rij­skom prin­ci­pu i prin­ci­pu ovla­šće­nja, a ne nekom dru­gom prin­ci­pu. Raz­mo­tri­mo prin­cip koji može­mo nazva­ti prin­ci­pom obr­nu­tog ovla­šće­nja. On pre­po­ru­ču­je sasta­vlja­nje liste isto­rij­skih ovla­šće­nja po veli­či­ni, i dava­nje naj­ve­ćeg mogu­ćeg ude­la oso­bi koja je ovla­šće­na na naj­ma­nje, dru­gog naj­ve­ćeg ude­la oso­bi koja je ovla­šće­na na dru­gi naj­ma­nji udeo, itd. Bilo koja kal­ku­la­ci­ja vero­vat­no­će sebič­nih oso­ba u Rol­so­vom prvo­bit­nom polo­ža­ju, ili bilo koja kal­ku­la­ci­ja vero­vat­no­će stu­de­na­ta koje smo raz­mo­tri­li, vodi­će ih pod­jed­na­koj oce­ni prin­ci­pa ovla­šće­nja i obr­nu­tog-ovla­šće­nja dokle god se oni tiču nji­ho­vih sebič­nih inte­re­sa. (Koja bi ih kal­ku­la­ci­ja odve­la oce­ni da je jedan prin­cip supe­ri­o­ran u odno­su na dru­gi?) Nji­ho­ve kal­ku­la­ci­je neće ih vodi­ti tome da oda­be­ru prin­cip ovla­šće­nja.  Pri­ro­da pro­ble­ma odlu­ke sa kojom se suo­ča­va­ju oso­be koje odlu­ču­ju o prin­ci­pi­ma u prvo­bit­nom polo­ža­ju iza vela nezna­nja ogra­ni­ča­va ih na prin­ci­pe konač­nog rezul­ta­ta distri­bu­ci­je. Sebič­na oso­ba vred­nu­je bilo koji prin­cip ne-konač­nog sta­nja na osno­vu toga kako on radi za nju; nje­ne su kal­ku­la­ci­je o bilo kom prin­ci­pu usred­sre­đe­ne na to kako ona pro­la­zi u slu­ča­ju važe­nja tog prin­ci­pa. (Ove kal­ku­la­ci­je uklju­ču­ju raz­ma­tra­nja o radu koji je čeka, koji se ne poja­vlju­je na pri­me­ru sa oce­na­ma, izu­zev kao pro­pa­li ulog rada koji je pred­ho­dio.) Pre­ma tome, za bilo koje nače­lo važi da će pri­sut­ni u prvo­bit­nom polo­ža­ju da se usred­sre­de na distri­bu­ci­ju doba­ra, D, kojoj ono vodi, ili na moguć­nost distri­bu­ci­je pre­ko distri­bu­ci­je D1,…Dn, kojoj ono može da vodi, i na moguć­nost da zau­zme sva­ki polo­žaj u sva­koj Di, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će je posti­ći. Sušti­na bi osta­la ista ako bi se, ume­sto upo­tre­be lič­ne moguć­no­sti, upo­tre­bi­lo neko dru­go pra­vi­lo odlu­ke, tipa onih pra­vi­la koji­ma se bave teo­re­ti­ča­ri odlu­či­va­nja. U ovim kal­ku­la­ci­ja­ma, jedi­na je ulo­ga koju igra prin­cip ta da on pro­i­zvo­di distri­bu­ci­ju doba­ra (ili nečeg dru­gog do čega je lju­di­ma sta­lo) ili ta da on pro­i­zvo­di jed­nu moguć­nost distri­bu­ci­je pre­ko distri­bu­ci­je doba­ra. Razli­či­ti prin­ci­pi su upo­re­di­vi samo upo­re­đi­va­njem alter­na­tiv­nih distri­bu­ci­ja koje pro­i­zvo­de. Tako prin­ci­pi ispa­da­ju iz igre, a sva­ka sebič­na oso­ba pra­vi izbo­re izme­đu alter­na­tiv­nih distri­bu­ci­ja kraj­njih sta­nja. Lju­di u prvo­bit­nom polo­ža­ju se ili direkt­no sla­žu sa jed­nim prin­ci­pom kraj­njeg sta­nja ili se ne sla­žu; ako se sla­žu sa jed­nim prin­ci­pom, oni to čine na osno­vu raz­ma­tra­nja o kraj­njim rezul­ta­ti­ma distri­bu­ci­ja (u skla­du sa njim). Fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi sa koji­ma se oni sla­žu, oni koji ih sebi pri­bli­ža­va­ju time što se sa nji­ma svi sla­žu, mora­ju da budu prin­ci­pi konač­nog rezul­ta­ta.  Rol­so­va teo­ri­ja nije u sta­nju da ostva­ri jed­no isto­rij­sko shva­ta­nje distri­bu­tiv­ne prav­de ili shva­ta­nje prav­de kao ovla­šće­nja. Prin­ci­pi prav­de konač­nog rezul­ta­ta, koji su postig­nu­ti nje­go­vom pro­ce­du­rom, mogli bi da budu upo­tre­blje­ni u jed­nom poku­ša­ju izvo­đe­nja, kada se spo­je sa činje­nič­nim infor­ma­ci­ja­ma isto­rij­skog prin­ci­pa i prin­ci­pa prav­de kao ovla­šće­nja, kao izve­de­nih prin­ci­pa koji pot­pa­da­ju pod jed­no shva­ta­nje prav­de kao neo­vla­šće­no­sti. ³ Teško je vide­ti kako takvi poku­ša­ji mogu da izve­du i obja­sne odre­đe­ni zamr­še­ni čvor isto­rij­skog prin­ci­pa i prin­ci­pa prav­de kao ovla­šće­nja. A bilo kakva izvo­đe­nja prin­ci­pa konač­nog rezul­ta­ta aprok­si­ma­ci­ja prin­ci­pa sti­ca­nja, pre­no­sa, i obe­šte­će­nja pogo­di­la bi neko­ga na sli­čan način kao izo­pa­če­no uti­li­ta­ri­stič­ko nasto­ja­nje da se izve­du obič­ni pro­pi­si prav­de (ili nji­ho­ve aprok­si­ma­ci­je); oni ne posti­žu odre­đe­ne poželj­ne rezul­ta­te, a pro­i­zvo­de pogre­šne razlo­ge za onu vrstu rezul­ta­ta koje žele da postig­nu. Ako su isto­rij­ski prin­ci­pi i prin­ci­pi prav­de kao ovla­šće­nja fun­da­men­tal­ni, onda će Rol­so­va kon­struk­ci­ja u naj­bo­ljem slu­ča­ju posti­ći nji­ho­ve aprok­si­ma­ci­je; ona će pro­i­zve­sti pogre­šnu vrstu razlo­ga za njih, i nje­ni će izve­de­ni rezul­ta­ti pone­ka­da biti u suko­bu sa zapra­vo valja­nim prin­ci­pi­ma. Cela pro­ce­du­ra u kojoj oso­be bira­ju prin­ci­pe u Rol­so­vom prvo­bit­nom polo­ža­ju pret­po­sta­vlja da nema valja­nog isto­rij­skog shva­ta­nja prav­de i shva­ta­nja prav­de kao ovla­šće­nja.  Našem bi se argu­men­tu moglo pri­go­vo­ri­ti da je Rol­so­va pro­ce­du­ra pred­vi­đe­na kao pro­ce­du­ra koja tre­ba da usta­no­vi sve činje­ni­ce o prav­di; ne posto­ji neza­vi­sna ide­ja ovla­šće­nja koja nije obez­be­đe­na nje­go­vom teo­ri­jom, i sta­no­vi­šte sa kog bi se ona mogla kritikovati.

Ali, nama nije ni potreb­na neka­kva odre­đe­na razvi­je­na isto­rij­ska teo­ri­ja ili teo­ri­ja ovla­šće­nja da bismo kri­ti­ko­va­li Rol­so­vu kon­struk­ci­ju. Ako bilo koje takvo fun­da­men­tal­no isto­rij­sko sta­no­vi­šte i sta­no­vi­šte ovla­šće­nja jeste valja­no, onda Rol­so­va teo­ri­ja nije. Mi smo, pre­ma tome, u sta­nju da damo ovu struk­tu­ral­nu kri­ti­ku vrste teo­ri­je koju pred­sta­vlja Rols i vrste prin­ci­pa koju ona mora pro­i­zve­sti, bez da pret­hod­no u pot­pu­no­sti for­mu­li­še­mo jedan odre­đe­ni isto­rij­ski prin­cip ili prin­cip ovla­šće­nja, kao onaj koji pred­sta­vlja alter­na­ti­vu Rol­su. Bili bismo nesmo­tre­ni da pri­hva­ti­mo Rol­so­vu teo­ri­ju i nje­nu ana­li­zu pro­ble­ma kao onu čije bi prin­ci­pe mogle da iza­be­ru raci­o­nal­ne sebič­ne indi­vi­due iza vela nezna­nja, osim uko­li­ko bismo bili sigur­ni da ne bi mogla da se izve­de nijed­na odgo­va­ra­ju­ća isto­rij­ska teo­ri­ja ili teo­ri­ja ovla­šće­nja.  Pošto Rol­so­va kon­struk­ci­ja ne izno­si isto­rij­sko shva­ta­nje ili shva­ta­nje prav­de kao ovla­šće­nja, posto­ja­će i neke karak­te­ri­sti­ke nje­go­ve teo­ri­je zbog kojih je to slu­čaj. Da li smo mi uop­šte ura­di­li nešto dru­go osim što smo se usred­sre­di­li na te karak­te­ri­sti­ke, i rekli da upra­vo one čine Rol­so­vu kon­struk­ci­ju u nače­lu nespo­sob­nom da izne­se shva­ta­nje prav­de kao ovla­šće­nja ili jed­no isto­rij­sko shva­ta­nje prav­de? Ovo bi bila kri­ti­ka bez ika­kve sna­ge, budu­ći da bismo u tom slu­ča­ju mora­li da kaže­mo da je ta kon­struk­ci­ja nespo­sob­na da izne­se bilo koje dru­go shva­ta­nje od onog koje ona zapra­vo izno­si. Čini se jasnim da naša kri­ti­ka ide dublje od toga (i ja se nadam da je to jasno i čita­o­cu); ali teško je for­mu­li­sa­ti potreb­ni kri­te­ri­jum dubi­ne. Da se ne bi poja­vlji­va­la ova neu­ver­lji­vost, dodaj­mo da je, kako Rols izja­vlju­je, ključ­na ide­ja, suštin­ska za veo nezna­nja, ona karak­te­ri­sti­ka koja je, pored spo­ra­zu­ma o shva­ta­nju ovla­šće­nja, naj­i­stak­nu­ti­ja, nai­me, ide­ja koja tre­ba da spre­či da bilo ko može da kro­ji prin­ci­pe pre­ma sop­stve­nim pred­no­sti­ma, odno­sno da kre­i­ra prin­ci­pe koji bi favo­ri­zo­va­li nje­go­vo odre­đe­no sta­nje. Ali veo nezna­nja ne čini samo to; on osi­gu­ra­va da ne pad­ne ni sen­ka raz­ma­tra­nja ovla­šće­nja na razum­ne kal­ku­la­ci­je nezna­li­ca, amo­ral­nih indi­vi­dua koje su pri­nu­đe­ne da done­su odlu­ku u jed­noj situ­a­ci­ji raz­mi­šlja­njem o nekim for­mal­nim uslo­vi­ma moral­no­sti. ⁴ Možda bi i kon­struk­ci­ji slič­noj Rol­so­voj neki uslo­vi sla­bi­ji od vela nezna­nja mogli da poslu­že tome da se isklju­či spe­ci­jal­no kro­je­nje prin­ci­pa, ili bi mogla da se for­mu­li­še neka dru­ga “struk­tu­ral­na“ karak­te­ri­sti­ka izbo­ra situ­a­ci­je, a u kojoj bi se ogle­da­la raz­ma­tra­nja ovla­šće­nja. Ali kako stva­ri sto­je, za one u situ­a­ci­ji prvo­bit­nog polo­ža­ja ne posto­ji raz­mi­šlja­nje o raz­ma­tra­nji­ma ovla­šće­nja u bilo kom obli­ku; takva raz­ma­tra­nja se ne uvo­de čak ni kako bi bila odba­če­na ili na neki dru­gi način otklo­nje­na. Pošto u struk­tu­ri situ­a­ci­je oso­ba u prvo­bit­nom polo­ža­ju nema ni tra­ga prin­ci­pi­ma ovla­šće­nja, nema ni nači­na da ovi prin­ci­pi budu oda­bra­ni; i Rol­so­va je kon­struk­ci­ja u nače­lu nespo­sob­na da ih uve­de. To, narav­no, ne zna­či da prin­cip ovla­šće­nja ( ili „prin­cip pri­rod­ne slo­bo­de“) ne bi mogao da bude zapi­san na listi prin­ci­pa koju ima­ju da raz­mo­tre oni u prvo­bit­nom polo­ža­ju. Rols čak ni to ne čini, možda zbog toga što je kri­stal­no jasno da ne bi bilo svr­he da se ono raz­ma­tra tamo.

Makro i mikro

Zabe­le­ži­li smo rani­je pri­go­vor koji dovo­di u sum­nju pita­nje da li uop­šte posto­ji neza­vi­stan pojam ovla­šće­nja. To se pove­zu­je sa Rol­so­vim insi­sti­ra­njem da bi prin­ci­pi koje on for­mu­li­še tre­ba­lo da se pri­me­nju­ju samo na fun­da­men­tal­nu makro­struk­tu­ru čita­vog dru­štva, i da nije pri­hva­tljiv nije­dan mikro kon­tra­pri­mer. Prin­cip razli­ke je, na prvi pogled, nepo­šten (unfa­ir) (iako se ono ne bi tica­lo onih koji odlu­ču­ju u prvo­bit­nom polo­ža­ju); a čitav niz kon­tra­pri­me­ra za nje­ga može se sači­ni­ti usred­sre­đi­va­njem na sit­ne situ­a­ci­je koje je lako uve­sti i sa koji­ma to može uspe­ti. Ali Rols ne tvr­di da se prin­cip razli­ke pri­me­nju­je na sva­ku situ­a­ci­ju već samo na osnov­nu struk­tu­ru dru­štva. Kako mi tre­ba da odlu­či­mo šta se na šta može pri­me­ni­ti? Pošto mi može­mo da ima­mo samo sla­bo pove­re­nje u naše intu­i­ci­je i u naše rasu­đi­va­nje o pra­ved­no­sti čita­ve struk­tu­re dru­štva, pri našem rasu­đi­va­nju može­mo poku­ša­ti da se ispo­mog­ne­mo usred­sre­đi­va­njem na mikro­si­tu­a­ci­je za koje može­mo čvr­šće da se uhva­ti­mo. Za mno­ge od nas, jedan zna­ča­jan deo pro­ce­sa dola­že­nja do ono­ga što Rols nazi­va “reflek­siv­nom rav­no­te­žom” sasto­ja­će se od misa­o­nih ekspe­ri­me­na­ta u koji­ma ćemo ispro­ba­va­ti prin­ci­pe u hipo­te­tič­kim mikro­si­tu­a­ci­ja­ma. Ako oni u raz­mo­tre­nim rasu­đi­va­nji­ma nisu pri­men­lji­vi, onda oni nisu ni uni­ver­zal­no pri­men­lji­vi. A može­mo misli­ti da pošto valja­ni prin­ci­pi prav­de obič­no jesu uni­ver­zal­no pri­men­lji­vi, prin­ci­pi koji ne pro­đu u mikro­su­i­tu­a­ci­ja­ma ne mogu biti valja­ni. Još od Pla­to­na, koji u sva­kom slu­ča­ju pri­pa­da našoj tra­di­ci­ji, mogu­će je ispro­ba­va­ti prin­ci­pe na veli­kom i na malom. Pla­ton je mislio da je na veli­kom lak­še raz­lu­či­ti prin­ci­pe; dru­gi mogu da misle da je obr­nu­to.  Među­tim, Rols nasta­vlja da se upra­vlja pre­ma osnov­noj struk­tu­ri dru­štva i situ­a­ci­ja­ma koje može­mo shva­ti­ti i razu­me­ti kao da se razli­či­ti prin­ci­pi pri­me­nju­ju na makro i mikro kon­tek­ste. Da li su ti fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi prav­de u izve­snom smi­slu nei­zgra­đe­ni, da se pri­me­nju­ju samo na naj­krup­ni­je dru­štve­ne struk­tu­re, ali ne i na nje­ne delo­ve? Možda se misli na moguć­nost da je čita­va dru­štve­na struk­tu­ra pra­ved­na, upr­kos tome što nije­dan njen deo to nije, zbog toga što bi neprav­da u sva­kom nje­nom delu neka­ko bila urav­no­te­že­na ili spre­če­na dru­gom, a celi­na neprav­de na kra­ju ispra­vlje­na ili anu­li­ra­na. Ali može li jedan deo koji zado­vo­lja­va naj­fun­da­men­tal­ni­je prin­ci­pe prav­de ipak sam da bude nesum­nji­vo nepra­ve­dan, bez obzi­ra na nje­gov neu­speh da izvr­ši bilo koji pret­po­sta­vlje­ni zada­tak pro­tiv­te­že dru­goj posto­je­ćoj neprav­di? Možda i može, uko­li­ko deo uvo­di u igru neki spe­ci­jal­ni domen. Ali, sigur­no da bi regu­lar­ni, obič­ni, sva­kod­nev­ni deo, koji ne pose­du­je naro­či­to neo­bič­ne karak­te­ri­sti­ke tre­ba­lo da se ispo­sta­vi kao pra­ve­dan kada zado­vo­lja­va fun­da­men­tal­ne prin­ci­pe prav­de; u suprot­nom, mora­ju se ponu­di­ti poseb­na obja­šnje­nja. Ne može se samo reći da je reč o prin­ci­pi­ma koji se pri­me­nju­ju samo na fun­da­men­tal­nu struk­tu­ru, tako da mikro-kon­tra­pri­me­ri ništa ne govo­re. Koje su to karak­te­ri­sti­ke osnov­ne struk­tu­re zbog kojih karak­te­ri­sti­ke koje nisu na delu u mikro-slu­ča­je­vi­ma, čine da se poseb­ni moral­ni prin­ci­pi pri­me­nju­ju tako da nigde dru­go ne bi bila pri­hva­tlji­va?  Poseb­ne teško­će nasta­ju ako nasta­vi­mo sa usred­sre­đi­va­njem na intu­i­tiv­nu prav­du opi­sa­nih slo­že­nih celi­na. Jer slo­že­ne celi­ne nije lako sagle­da­ti; ne može­mo lako uoči­ti koje stva­ri su tu rele­vant­ne. Pra­ved­nost čita­vog dru­štva može da zavi­si od zado­vo­lja­va­nja izve­snog bro­ja razli­či­tih prin­ci­pa. Ti prin­ci­pi, iako indi­vi­du­al­no ube­dlji­vi (što je znak da su pri­men­lji­vi na širok opseg poje­di­nač­nih mikro-slu­ča­je­va), kada se kom­bi­nu­ju mogu da pro­i­zve­du izne­na­đu­ju­će rezul­ta­te. To jest, može biti izne­na­đu­ju­će koje, i samo koje, insti­tu­ci­o­nal­ne for­me zado­vo­lja­va­ju sve prin­ci­pe. (Upo­re­di­te izne­na­đe­nje pri­li­kom otkri­ća toga koje, i samo koje insti­tu­ci­o­nal­ne for­me zado­vo­lja­va­ju izve­stan broj razli­či­tih i indi­vi­du­al­no ube­dlji­vih uslo­va ade­kva­ci­je; i koli­ko su takva otkri­ća pro­sve­tlju­ju­ća.) Ne tvr­dim da se novi prin­ci­pi oči­tu­ju na veli­kom, nego to koli­ko može izne­na­di­ti što ispa­da da su sta­ri mikro-prin­ci­pi zado­vo­lje­ni. Ako tako sto­je stva­ri, onda ne tre­ba da zavi­si­mo od rasu­đi­va­nja o celi­ni koje bi isklju­či­vo obez­be­đi­va­lo poda­ta­ke u odno­su na koje se pro­ve­ra­va neki prin­cip. Jedan glav­ni put u prav­cu pro­me­ne intu­i­tiv­nog rasu­đi­va­nja o nekoj kom­plek­snoj­ce­li­ni jeste put kroz uvi­đa­nje često veo­ma izne­na­đu­ju­ćih posle­di­ca prin­ci­pa koji su čvr­sto ute­me­lje­ni na mikro nivou. Slič­no tome, otkri­će da su neči­ja rasu­đi­va­nja pogre­šna ili nei­sprav­na često će zasi­gur­no uklju­či­va­ti nji­ho­vo pre­o­kre­ta­nje putem pri­me­ne prin­ci­pa zasno­va­nih na mikro-nivou. Zbog toga su nepo­želj­ni poku­ša­ji da prin­ci­pe zašti­ti­mo isklju­či­va­njem nji­ho­vog mikro­te­sti­ra­nja.  Jedi­ni razlog kog sam se ja setio, a koji bi išao u pri­log odba­ci­va­nju mikro­te­sti­ra­nja fun­da­men­tal­nih prin­ci­pa, jeste taj da mikro­si­tu­a­ci­je ima­ju poseb­na u sebe ugra­đe­na ovla­šće­nja. Narav­no, nasta­vlja se ovaj argu­ment, fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi o koji­ma je reč doći će u sukob sa ovim ovla­šće­nji­ma jer bi prin­ci­pi tre­ba­lo da rade na dubljem nivou od samih ovla­šće­nja. Pošto bi oni tre­ba­lo da rade na nivou koji čini poza­di­nu takvih ovla­šće­nja, nika­kve mikro­si­tu­a­ci­je koje uklju­ču­ju ovla­šće­nja ne mogi da budu uve­de­ne kao pri­mer pre­ma kome bi tre­ba­lo da se testi­ra­ju ovi fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi. Zapa­zi­te da se ova­kvo rezo­no­va­nje sla­že sa tim da Rol­so­va pro­ce­du­ra pret­po­sta­vlja da nijed­no sta­no­vi­šte fun­da­men­tal­nog ovla­šće­nja nije tač­no, da ona pret­po­sta­vlja da posto­ji neki tako dubok nivo gde nijed­no ovla­šće­nje ne može da funk­ci­o­ni­še.  Mogu li sva ovla­šće­nja da budu degra­di­ra­na tako da funk­ci­o­ni­šu na rela­tiv­no povr­šnim nivo­i­ma? Na pri­mer, ovla­šće­nje lju­di da ras­po­la­žu delo­vi­ma sop­stve­nog tela? Jed­na pri­me­na prin­ci­pa mak­si­mi­za­ci­je polo­ža­ja naj­lo­ši­je sto­je­ćih u dru­štvu mogla bi uklju­či­va­ti pri­nud­nu redi­stri­bu­ci­ju delo­va tela („Ti si sve ove godi­ne mogao da vidiš; sada će jed­no tvo­je oko, ili čak oba, biti trans­plan­ta­ci­jom pre­ne­ta dru­gi­ma“), ili pre­ven­tiv­no usmr­ći­va­nje nekih lju­di da bi se nji­ho­vo telo upo­tre­bi­lo, odno­sno, kako bi se obez­be­dio mate­ri­jal neop­ho­dan za spa­sa­va­nje živo­ta onih koji bi, u suprot­nom, umr­li mla­di. ⁵ Izno­še­nje takvih slu­ča­je­va sva­ka­ko zvu­či poma­lo histe­rič­no. Ali mi smo nate­ra­ni da pome­ne­mo takve ekstrem­ne slu­ča­je­ve u ispi­ti­va­nju Rol­so­ve zabra­ne mikro- kon­tra­pri­me­ra. Da nisu sva ovla­šće­nja u mikro-slu­ča­je­vi­ma uver­lji­vo ana­li­zi­ra­na kao povr­šna, i shod­no tome, kao nele­gi­ti­man mate­ri­jal za testi­ra­nje suge­ri­sa­nih prin­ci­pa, naj­bo­lje će se raz­ja­sni­ti ako se usred­sre­di­mo na ona ovla­šće­nja i pra­va koja nisu sasvim jasno dru­štve­no ili insti­tu­ci­o­nal­no ute­me­lje­na. Na osno­vu čega su takvi slu­ča­je­vi, čije detalj­no spe­ci­fi­ko­va­nje osta­vljam čita­o­cu, pro­gla­še­ni nepri­hva­tlji­vim? Na osno­vu čega se može tvr­di­ti da fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi prav­de mogu da se pri­me­ne samo na fun­da­men­tal­ne insti­tu­ci­o­nal­ne struk­tu­re dru­štva? (I zar ne bismo mogli da ugra­di­mo neku takvu redi­stri­bu­tiv­nu prak­su koja bi se tica­la delo­va tela ili okon­ča­va­nja ljud­skih živo­ta u fun­da­men­tal­nu struk­tu­ru dru­štva?)  Iro­nič­no je što mi kri­ti­ku­je­mo Rol­so­vu teo­ri­ju zbog nje­ne fun­da­men­tal­ne nekom­pa­ti­bil­no­sti sa isto­rij­skim shva­ta­njem prav­de kao ovla­šće­nja. Jer sama Rol­so­va teo­ri­ja opi­su­je jedan (apstrakt­no zasno­van) pro­ces sa jed­nim rezul­ta­tom. On ne izvo­di direk­tan deduk­tiv­ni argu­ment za svo­ja dva prin­ci­pa prav­de iz dru­gih tvr­đe­nja koja ih izi­sku­ju. Bilo kakva deduk­tiv­na for­mu­la­ci­ja Rol­so­vog argu­men­ta sadr­ža­la bi meta-tvr­đe­nja, tvr­đe­nja o prin­ci­pi­ma: poput onog da je valjan sva­ki onaj prin­cip sa kojim se oso­be u odre­đe­noj situ­a­ci­ji slo­že. Kom­bi­no­van sa argu­men­tom koji poka­zu­je da bi se oso­be u toj situ­a­ci­ji sagla­si­le sa prin­ci­pom P, može se izve­sti zaklju­čak da je P valja­no, a onda izve­sti zaklju­čak da je P. Na nekim mesti­ma u argu­men­ta­ci­ji, „P“ se poja­vlju­je pod navod­ni­ci­ma, da bismo razli­ko­va­li čitav argu­ment od direkt­nog deduk­tiv­nog argu­men­ta za isti­ni­tost P. Ume­sto direkt­nog deduk­tiv­nog argu­men­ta, spe­ci­fi­ko­va­ni su situ­a­ci­ja i pro­ces, a bilo koji prin­ci­pi koji bi se poja­vi­li u toj situ­a­ci­ji i pro­ce­su sma­tra­li bi se za one koji kon­sti­tu­i­šu prin­ci­pe prav­de. (Ja ovde izbe­ga­vam kom­pli­ko­va­nu među­i­gru izme­đu toga koji se prin­ci­pi prav­de žele dobi­ti i koja je počet­na situ­a­ci­ja koja se spe­ci­fi­ku­je.) Kao što je za zastup­ni­ka teo­ri­je ovla­šće­nja bilo koji skup imo­vi­ne koji se oči­tu­je u legi­tim­nom pro­ce­su (spe­ci­fi­ko­va­nom prin­ci­pi­ma pre­no­sa) pra­ve­dan, tako je za Rol­sa bilo koji skup prin­ci­pa koji se oči­tu­je u prvo­bit­nom polo­ža­ju kroz ana­li­zi­ra­ni pro­ces jed­no­du­šnog spo­ra­zu­ma — skup (valja­nih) prin­ci­pa prav­de. Sva­ka teo­ri­ja odre­đu­je počet­ne tač­ke i pro­ce­se trans­for­ma­ci­je, i sva­ka pri­hva­ta šta god da iz toga pro­i­za­đe. Pre­ma sva­koj od teo­ri­ja, šta god iz njih pro­i­za­đe mora se pri­hva­ti­ti zbog nje­nog pedi­grea, nje­ne isto­ri­je. Sva­ka teo­ri­ja koja dola­zi do pro­ce­sa mora da star­tu­je od neče­ga što samo nije oprav­da­no time što je ishod pro­ce­sa (u suprot­nom, mora­la bi da kre­ne od neče­ga što je još rani­je), nai­me, bilo sa opštim tvrd­nja­ma koje doka­zu­ju fun­da­men­tal­ni pri­o­ri­tet pro­ce­sa, ili pro­ces sam. Teo­ri­ja ovla­šće­nja spe­ci­fi­ku­je jedan pro­ces za stva­ra­nje sku­po­va imo­vi­ne. Tri prin­ci­pa prav­de (pri sti­ca­nju, pre­no­su, i obe­šte­će­nju) koja čine poza­di­nu ovog pro­ce­sa, ima­ju­ći taj pro­ces kao svoj pred­met, jesu prin­ci­pi pro­ce­sa a ne prin­ci­pi konač­nog sta­nja distri­bu­tiv­ne prav­de. Oni odre­đu­ju jedan pro­ces koji je u toku, bez fik­si­ra­nja toga kako će se on zavr­ši­ti i bez obez­be­đi­va­nja spo­lja­šnjih šablo­ni­zo­va­nih kri­te­ri­ju­ma koje pro­ces mora da zado­vo­lji. Rol­so­va teo­ri­ja dola­zi do pro­ce­sa P za stva­ra­nje prin­ci­pa prav­de. Ovaj pro­ces P uklju­ču­je lju­de u prvo­bit­nom polo­ža­ju koji pri­hva­ta­ju prin­ci­pe prav­de iza vela nezna­nja. Pre­ma Rol­su, bilo koji prin­ci­pi koji se poja­vlju­ju u ovom pro­ce­su P biće prin­ci­pi prav­de. Ali ovaj pro­ces P za stva­ra­nje prin­ci­pa prav­de ne može, kako smo već doka­za­li, sam stvo­ri­ti prin­ci­pe pro­ce­sa kao fun­da­men­tal­ne prin­ci­pe prav­de. P mora da stvo­ri prin­ci­pe konač­nog rezul­ta­ta ili prin­ci­pe konač­nog sta­nja. Iako se u Rol­so­voj teo­ri­ji prin­cip razli­ke pri­me­nju­je na insti­tu­ci­o­nal­ne pro­ce­se koji su u toku i u kon­ti­nu­i­te­tu (one koji uklju­ču­ju izve­de­na ovla­šće­nja zasno­va­na na insti­tu­ci­o­nal­nim oče­ki­va­nji­ma od prin­ci­pa, i izve­de­nim ele­men­ti­ma čiste pro­ce­du­ral­ne prav­de, i tako dalje.), to je prin­cip konač­nog rezul­ta­ta (ali ne i prin­cip teku­ćeg ude­la). Prin­cip razli­ke fik­si­ra ishod pro­ce­sa koji je u toku i omo­gu­ću­je jedan spo­lja­šnji šablon­ski kri­te­ri­jum koji mora biti zado­vo­ljen; sva­ki pro­ces koji ne zado­vo­lja­va taj kri­te­ri­jum mora da otpad­ne. Puka činje­ni­ca da jedan prin­cip regu­li­še insti­tu­ci­o­nal­ne pro­ce­se koji su u toku, ne čini ga prin­ci­pom pro­ce­sa. Da to čini, i uti­li­ta­ri­stič­ki prin­cip bi pred­sta­vljao prin­cip pro­ce­sa, a ne prin­cip konač­nog rezul­ta­ta.  Struk­tu­ra Rol­so­ve teo­ri­je, pre­ma tome, uka­zu­je na jed­nu dile­mu. Ako su pro­ce­si tako zna­čaj­ni, Rol­so­va teo­ri­ja je defekt­na zato što nije spo­sob­na da ostva­ri pro­ce­su­al­ni prin­cip prav­de. Ako pro­ce­si nisu tako zna­čaj­ni, onda nije obez­be­đe­na dovolj­na podr­ška za prin­ci­pe ostva­re­ne Rol­so­vim pro­ce­som P za dola­zak do prin­ci­pa. Ugo­vor­ni argu­men­ti sadr­že pret­po­stav­ku da je pra­ved­no sve što se poja­vi kao ishod odre­đe­nih pro­ce­sa. Na sna­zi ove fun­da­men­tal­ne pret­po­stav­ke poči­va sna­ga ugo­vor­nog argu­men­ta. Sigur­no da onda ne bi tre­ba­lo da ugo­vor­ni argu­ment bude struk­tu­ri­san tako da spre­ča­va prin­ci­pe pro­ce­sa da budu fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi distri­bu­tiv­ne prav­de po koji­ma se pro­su­đu­ju dru­štve­ne insti­tu­ci­je; nika­kav ugo­vor­ni argu­ment ne bi tre­ba­lo da bude struk­tu­ri­san tako da one­mo­gu­ća­va da nje­go­vi rezul­ta­ti budu iste vrste kao i pret­po­stav­ke na koji­ma on poči­va. ⁶

Ako su pro­ce­si dovolj­no dobri da se na nji­ma zasnu­je teo­ri­ja, oni su dovolj­no dobri i da budu mogu­ći rezul­tat teo­ri­je. Ne može­mo ima­ti i jed­no i dru­go.  Tre­ba­lo bi da napo­me­ne­mo da je prin­cip razli­ke jed­na poseb­no jaka vrsta šablon­skog prin­ci­pa konač­nog sta­nja. Reci­mo da je prin­cip distri­bu­ci­je organ­ski ako nepra­ved­na distri­bu­ci­ja može, u skla­du sa prin­ci­pom, da se dobi­je od ono­ga ko prin­cip sma­tra pra­ved­nim, tako što (u misli­ma) bri­še neke lju­de i nji­ho­ve distri­bu­tiv­ne ude­le. Organ­ski prin­ci­pi usred­sre­đu­ju se na karak­te­ri­sti­ke koje zavi­se od glo­bal­nih šablo­na. Nasu­prot tome, šablon­ski prin­ci­pi tipa: „Sva­kom u skla­du sa nje­go­vim rezul­ta­tom u pogle­du pri­rod­ne dimen­zi­je D“ nisu organ­ski prin­ci­pi. Ako distri­bu­ci­ja zado­vo­lja­va ovaj prin­cip, ona će se nasta­vi­ti i kada neki lju­di i nji­ho­va imo­vi­na budu izbri­sa­ni, jer ovo bri­sa­nje neće uti­ca­ti na pro­por­ci­je pre­o­sta­lih imo­vi­na lju­di, ili pro­por­ci­je nji­ho­vih rezul­ta­ta u pogle­du dimen­zi­je D. Ove nei­zme­nje­ne pro­por­ci­je će nasta­vi­ti da budu iste i nasta­vi­će da zado­vo­lja­va­ju prin­cip.  Prin­cip razli­ke jeste organ­ski. Ako je i naj­ma­nja dobro sto­je­ća gru­pa i nji­ho­va imo­vi­na obri­sa­na iz situ­a­ci­je, neće posto­ja­ti garan­ci­ja da će novo­na­sta­la situ­a­ci­ja i distri­bu­ci­ja mak­si­mi­zo­va­ti polo­žaj nove manje dobro sto­je­će gru­pe. Mogu­će je da bi nova gru­pa sa dna ima­la više ako bi gru­pa sa vrha ima­la manje (iako ne bi posto­jao način pre­no­sa od gru­pe sa vrha do gru­pe sa dna). ⁷

Neu­speh da se zado­vo­lji uslov bri­sa­nja (da distri­bu­ci­ja osta­je pra­ved­na kada se obri­šu lju­di i nji­ho­va imo­vi­na) karak­te­ri­sti­čan je za organ­ske prin­ci­pe. Raz­mo­tri­te i dodat­ni uslov, koji kaže da, ako dve distri­bu­ci­je (raz­dvo­je­nim sku­po­vi­ma indi­vi­dua) jesu pra­ved­ne, onda je pra­ved­na i distri­bu­ci­ja koja se sasto­ji iz kom­bi­na­ci­je ove dve pra­ved­ne distri­bu­ci­je. (Ako je distri­bu­ci­ja na Zemlji pra­ved­na, kao i ona na nekoj pla­ne­ti uda­lje­ne zve­zde, onda je pra­ved­na i suma nji­ho­vih distri­bu­ci­ja). Prin­ci­pi distri­bu­ci­je tipa: „Sva­ko­me u skla­du sa nje­go­vim rezul­ta­tom u pogle­du pri­rod­ne dimen­zi­je D“, naru­ša­va­ju ovaj uslov, i shod­no tome (da tako kaže­mo) nea­gre­ga­tiv­ni. Jer iako se u okvi­ru sva­ke gru­pe sve pro­por­ci­je ude­la sla­žu sa pro­por­ci­ja­ma rezul­ta­ta u D, oni se ne mora­ju sla­ga­ti među gru­pa­ma. ⁸  Prin­cip prav­de ovla­šće­nja u imo­vi­ni zado­vo­lja­va i bri­sa­nje i dodat­ni uslov; prin­cip ovla­šće­nja jeste neor­gan­ski i agre­ga­tan.  Ne bismo sme­li da napu­sti­mo ispi­ti­va­nje karak­te­ri­sti­ka prin­ci­pa razli­ke a da ne pome­ne­mo inte­re­sant­nu ali po mom mišlje­nju pogre­šnu spe­ku­la­ci­ju Toma­sa Sken­lo­na (Tho­mas Scan­lon) da „ne posto­ji neki uver­ljiv prin­cip mimo prin­ci­pa razli­ke a koji bi bilo izme­đu nje­ga i jed­na­ko­sti.“ ⁹

Kako je mogu­će da ne posto­ji ega­li­tar­ni prin­cip koji bi bio ispod apso­lut­ne jed­na­ko­sti i koji bi isklju­či­vao veli­ke nejed­na­ko­sti da bi se posti­gla neznat­na korist za one naj­lo­ši­je sto­je­će lju­de? Za ega­li­ta­ri­stu nejed­na­kost pred­sta­vlja tro­šak, jedan minus-fak­tor. Stro­gi ega­li­ta­ri­sta uop­šte ne dozvo­lja­va nika­kvu nejed­na­kost, tre­ti­ra­ju­ći tro­šak nejed­na­ko­sti kao bes­ko­na­čan. Prin­cip razli­ke dopu­šta bilo koju koli­či­nu ovog tro­ška, ako ona obez­be­đu­je posto­ja­nje neke kori­sti, ma koli­ko male, za gru­pe naj­lo­ši­je sto­je­ćih. Zna­či da se nejed­na­kost ne tre­ti­ra kao neki zna­ča­jan tro­šak. Moj komen­tar na ovo je da sle­de­ći prin­cip, nazo­vi­mo ga I ega­li­tar­ni opšti prin­cip, for­mu­li­šem kao stav: nejed­na­kost je oprav­da­na samo ako su nje­ne kori­sti veće od nje­nih tro­ško­va. Sle­de­ći Rol­sa, pret­po­sta­vi­mo da su kori­sti nejed­na­ko­sti samo kori­sti za naj­lo­ši­je sto­je­će gru­pe. Kako ćemo meri­ti tro­ško­ve nejed­na­ko­sti (i to tako da su oni kom­pa­ti­bil­ni sa nje­nim kori­sti­ma)? Tro­ško­vi bi tre­ba­lo da pred­sta­vlja­ju ukup­nu koli­či­nu nejed­na­ko­sti u dru­štvu, koju može­mo tre­ti­ra­ti na razli­či­te nači­ne. Dakle, raz­mo­tri­mo kao meru nejed­na­ko­sti u odre­đe­nom siste­mu (a pre­ma tome i kao nje­go­ve tro­ško­ve) razli­ku izme­đu situ­a­ci­je naj­bo­lje sto­je­ćih i naj­lo­ši­je sto­je­ćih lju­di. Neka Xw bude udeo naj­lo­ši­je sto­je­ćih lju­di pod siste­mom X; i neka Xb bude udeo naj­bo­lje sto­je­ćih lju­di pod siste­mom X. Neka E bude efi­ka­san sistem jed­na­ko­sti (u kojem sva­ko dobi­ja udeo koji nije manji od ude­la u bilo kom dru­gom jed­na­kom siste­mu). (Eb=Ew) Tako dobi­ja­mo sle­de­će prvo odre­đe­nje I ega­li­tar­nog opšteg prin­ci­pa. (Osta­la odre­đe­nja kori­sti­la bi dru­ga meri­la nejed­na­ko­sti.) Jedan sistem nejed­na­ko­sti U je neo­prav­dan ako Ub – Uw > Uw – Ew. (Ili bi tre­ba­lo da bude ??) Nejed­na­kost je oprav­da­na samo ako su nje­ne kori­sti za naj­lo­ši­je sto­je­će gru­pe ( Uw — Ew) veće (ili jed­na­ke?) tro­šku nejed­na­ko­sti ( Ub – Uw ). (Obra­ti­te pažnju da ovo uklju­ču­je mere­nje na jed­noj inter­val­skoj ska­li, kao i inter­per­so­nal­na pore­đe­nja.) Ovo je sred­nji polo­žaj koji ega­li­ta­ri­sta može sma­tra­ti pri­vlač­nim, a to je jedan jači ega­li­tar­ni prin­cip od prin­ci­pa razlike.

Posto­ji još stro­ži ega­li­tar­ni prin­cip kome nedo­sta­je stro­gi ega­li­ta­ri­zam, a koji podr­ža­va raz­ma­tra­nja slič­na oni­ma koja vode odba­ci­va­nju jed­no­stav­nog prin­ci­pa tro­ška-i-kori­sti za moral­ni kon­tekst. ¹⁰ To bi nam dalo II ega­li­tar­ni opšti prin­cip: Sistem nejed­na­ko­sti U je oprav­dan samo ako a) nje­go­ve kori­sti pre­va­zi­la­ze nje­go­ve tro­ško­ve, i b) ne posto­ji dru­gi sistem nejed­na­ko­sti S, sa manjom nejed­na­ko­šću, takav da ekstra tro­ško­vi siste­ma U u odno­su na S ne pre­va­zi­la­ze ekstra tro­ško­ve U u odno­su na S. Kao i pre, tre­ti­ra­ju­ći Xb – Xw kao tro­šak nejed­na­ko­sti u siste­mu X, dobi­ja­mo sle­de­će prvo odre­đe­nje II ega­li­tar­nog opšteg prin­ci­pa: Sistem nejed­na­ko­sti U oprav­dan je samo ako:  a)Uw – Ew > Ub – Uw i  b) Ne posto­ji sistem S takav da je Sb – Sw < Ub – Uw , i  Uw – Sw ? (Ub – Uw) – ( Sb – Sw ).  (Obra­ti­te pažnju da se b) svo­di na sle­de­će: Ne posto­ji sistem S sa manje nejed­na­ko­sti od U, takav da je ekstra korist od U nad S manja od ili jed­na­ka nje­go­vim ekstra tro­ško­vi­ma.)  U rastu­ćem poret­ku ega­li­tar­ne stro­go­sti ima­mo: prin­cip razli­ke, prvo odre­đe­nje I opšteg ega­li­tar­nog prin­ci­pa, prvo odre­đe­nje II opšteg ega­li­tar­nog prin­ci­pa i prin­cip stro­ge jed­na­ko­sti (iza­bra­no E). Sigur­no je da bi ega­li­ta­ri­sta sma­trao da su sred­nja dva odre­đe­nja pri­vlač­ni­ja od prin­ci­pa razli­ke. (Takav ega­li­ta­ri­sta bi mogao pože­le­ti da raz­mo­tri kakve bi pro­me­ne u struk­tu­ri prvo­bit­nog polo­ža­ja ili pri­ro­de oso­ba u nje­mu, mogle vodi­ti tome da bude iza­bra­no jedan od ovih ega­li­tar­nih prin­ci­pa.) Narav­no, ja lič­no ne suge­ri­šem da su ovi ega­li­tar­ni prin­ci­pi isprav­ni. Ali nji­ho­vo raz­ma­tra­nje nam poma­že da bolje osve­tli­mo u kom smi­slu je taj prin­cip razli­ke ega­li­ta­ran, kao i to da poka­že koli­ko je neu­ver­lji­vo tvr­đe­nje da on važi kao naj­e­ga­li­tar­ni­ji razum­ni prin­cip kome nedo­sta­je stro­ga jed­na­kost. (Među­tim, možda Sken­lon misli da bi bilo koji dru­gi stro­ži­ji ega­li­tar­ni prin­cip morao da uzme u obzir tro­šak nejed­na­ko­sti, i da nisu ni bila data nika­kva teo­ret­ska oprav­da­va­nja, koja bi omo­gu­ći­la da se pre­ci­zi­ra iznos tro­ška.)  Posto­ji jedan način koji bi tre­ba­lo da pome­ne­mo a pomo­ću kojeg bi iz Rol­so­vog prvo­bit­nog polo­ža­ja mogli da se dobi­ju čak i ega­li­tar­ni­ji prin­ci­pi. Rols zami­šlja raci­o­nal­ne sebič­ne oso­be iza vela nezna­nja kako bira­ju prin­ci­pe koji će vla­da­ti nji­ho­vim insti­tu­ci­ja­ma. Nada­lje, u tre­ćem delu svo­je knji­ge, on zami­šlja da lju­di, kada su vaspi­ta­ni u dru­štvu koje ote­lo­tvo­ru­je ove prin­ci­pe, ima­ju razvi­jen ose­ćaj za prav­du i odre­đe­nu psi­ho­lo­gi­ju (stav pre­ma dru­gi­ma, itd.). Nazo­vi­mo to kora­kom I u argu­men­ta­ci­ji. Korak II bi uklju­či­vao uzi­ma­nje ovih lju­di, koji su rezul­tat kora­ka I i ope­ra­ci­ju dru­štva u skla­du sa prin­ci­pi­ma kora­ka I, kao i nji­ho­vo sme­šta­nje u prvo­bit­ni polo­žaj. Korak II prvo­bit­nog polo­ža­ja sadr­ži indi­vi­due sa psi­ho­lo­gi­jom i ose­ća­jem za prav­du koje su pro­i­zvod kora­ka I a ne indi­vi­due koje su (samo) raci­o­nal­ne i sebič­ne. Sada ove oso­be bira­ju prin­ci­pe koji će vla­da­ti dru­štvom u kome će one žive­ti. Da li će prin­ci­pi koje oni oda­be­ru u kora­ku II biti isti prin­ci­pi kao prin­ci­pi oda­bra­ni u kora­ku I? Ako ne, zami­sli­te lju­de koji su vaspi­ta­ni u jed­nom dru­štvu koje ote­lo­tvo­ru­je prin­ci­pe iz kora­ka II, odre­di­te koju bi psi­ho­lo­gi­ju oni raz­vi­li, i sme­sti­te ove indi­vi­due, koje su pro­i­zvod kora­ka II, u korak III prvo­bit­nog polo­ža­ja, i nasta­vi­te kao i pre da pono­vi­te pro­ces. Reći ćemo da pono­vlje­ni prvo­bit­ni polo­žaj daje odre­đe­ne prin­ci­pe P ako 1) posto­ji korak n prvo­bit­nog polo­ža­ja gde je P oda­bra­no, i P je tako­đe oda­bra­no u kora­ku n+1 prvo­bit­nog polo­ža­ja, ili 2) ako su novi prin­ci­pi oda­bra­ni u sva­kom novom kora­ku prvo­bit­nog polo­ža­ja, ti prin­ci­pi kon­ver­gi­ra­ju sa P na gra­ni­ci. U suprot­nom, nika­kvi poseb­ni prin­ci­pi ne bi bili pro­i­zve­de­ni pona­vlja­njem prvo­bit­nog polo­ža­ja, na pri­mer, razli­či­ti kora­ci prvo­bit­nog polo­ža­ja osci­li­ra­li bi izme­đu dva sku­pa prin­ci­pa.  Da li su Rol­so­va dva prin­ci­pa u stva­ri data pona­vlja­njem prvo­bit­nog polo­ža­ja, to jest, da li lju­di sa psi­ho­lo­gi­jom koju Rols opi­su­je kao rezul­tat delo­va­nja nje­go­va dva prin­ci­pa prav­de u kora­ku II bira­ju baš te prin­ci­pe kada su oni sme­šte­ni u prvo­bit­ni polo­žaj? Ako je tako, to bi osna­ži­lo Rol­sov rezul­tat. Ako nije, suo­ča­va­mo se sa pita­njem da li su ika­kvi prin­ci­pi dati prvo­bit­nim polo­ža­jem, u kom su kora­ku oni dati (ili da li su oni uop­šte dati), i šta su tač­no ti prin­ci­pi. Ovo bi se čini­lo kao inte­re­sant­no područ­je istra­ži­va­nja za one duše koje bi oda­bra­le da, upr­kos mojim argu­men­ti­ma, rade u okvi­ru Rol­so­ve teorije.

_______________________________________________________________________________________________________
Robert Nozik — Izvor­nik: Robert Nozick, Anarc­hy, Sta­te, and Uto­pia, Basic Blac­kwell, Oxford, 1974. Str. 198–213. Pre­vod: Mari­ja M. Jovanović
_______________________________________________________________________________________________________

1. *Da li se lju­di u prvo­bit­nom polo­ža­ju uop­šte zapi­ta­ju ima­ju li oni to pra­vo da odlu­ču­ju kako sve tre­ba da bude ras­po­de­lje­no? Možda oni rezo­nu­ju tako da, pošto oni odlu­ču­ju o tom pita­nju, mora se pret­po­sta­vi­ti da su ovla­šće­ni da tako čine; i tako onda poje­di­nač­ni lju­di ne mogu da ima­ju poje­di­nač­na ovla­šće­nja na pose­de (jer onda oni ne bi ima­li pra­vo da odlu­ču­ju zajed­no o tome kako sav posed da bude pode­ljen); a pre­ma tome sve se legi­tim­no može tre­ti­ra­ti kao da je palo sa neba. [↩]
2. *Ja ne mislim da pret­po­sta­vim da su svi nastav­ni­ci takvi, pa ni da bi tre­ba­lo da se uče­nje na uni­ver­zi­te­ti­ma oce­nju­je. Sve što je meni potreb­no je neki pri­mer za ovla­šće­nje, sa deta­lji­ma koji bi čita­o­ci­ma bili bli­ski, i koji bih upo­tre­bio da ispi­tam odlu­ku koja se pra­vi u prvo­bit­nom polo­ža­ju. Oce­nji­va­nje je jedan jed­no­sta­van pri­mer, iako nije savr­šen, jer je toli­ko uple­ten u kakve god konač­ne svr­he bile, koji­ma ta teku­ća prak­sa i slu­ži. Mi može­mo ovu kom­pli­ka­ci­ju da igno­ri­še­mo jer nji­ho­vo bira­nje isto­rij­skog prin­ci­pa na osno­vu toga što on efek­tiv­no slu­ži tim svr­ha­ma upra­vo bi poka­za­lo našu poen­tu ispod toga, a to je da su nji­ho­ve fun­da­men­tal­ne bri­ge i fun­da­men­tal­ni prin­ci­pi oni prin­ci­pi koji se tiču konač­nog rezul­ta­ta. [↩]
3. Pre neko­li­ko godi­na Hajek je tvr­dio u tre­ćem delu svo­je knji­ge Con­sti­tu­ti­on of Liber­ty (Pore­dak slo­bo­de,Glo­bal
   Book, N.Sad, 1998.) da jed­no slo­bod­no kapi­ta­li­stič­ko dru­štvo, tokom vre­me­na, uzdi­že polo­žaj onih naj­lo­ži­je sto­je­ćih više nego bilo koja alter­na­tiv­na insti­tu­ci­o­nal­na struk­tu­ra; da se poslu­ži­mo sada­šnjom ter­mi­no­lo­gi­jom, on je tvr­dio da ono naj­bo­lje zado­vo­lja­va prin­cip prav­de konač­nog rezul­ta­ta, for­mu­li­sa­nog prin­ci­pom razli­ke. [↩]
4. Neko bi mogao da pomi­sli da su prin­ci­pi ovla­šće­nja spe­ci­jal­no skro­je­ni na jedan moral­no objek­ti­van način, i mogao bi odba­ci­ti moju tvrd­nju da se velom nezna­nja posti­že više nego što se to ina­če tvr­di. Pošto spe­ci­jal­no skro­ji­ti prin­ci­pe zna­či skro­ji­ti ih nepo­šte­no samo pre­ma neči­jim pred­no­sti­ma, i pošto je nepri­stra­snost prin­ci­pa ovla­šče­nja upra­vo ono što je u pita­nju, teško je odlu­či­ti šta pre zahte­va odgo­vor: moja kri­ti­ka sna­ge vela nezna­nja, ili odbra­na od ove kri­ti­ke koju sam zami­slio u ovoj bele­šci.[↩]
5. Ovo je naro­či­to ozbilj­no u pogle­du sla­bo­sti Rol­so­vih razlo­ga (ode­ljak 82) za sme­šta­nje prin­ci­pa slo­bo­de pre prin­ci­pa razli­ke u lek­si­ko­graf­skom poret­ku.[↩]
6. „Ide­ja prvo­bit­nog polo­ža­ja jeste da se odre­di nepri­stra­sne pro­ce­du­re takve da bilo koji prin­cip sa kojim se slo­že svi
   bude onaj koji je pra­ve­dan. Cilj je upo­tre­bi­ti ide­ju čiste pro­ce­du­al­ne prav­de kao osno­vu za teo­ri­ju.“ (Rols, Teo­ri­ja prav­de, p.136.) [↩]
7. *Prin­cip razli­ke tako stva­ra dve vrste suko­ba inte­re­sa: izme­đu onih na vrhu i onih na dnu; i izme­đu onih u sre­di­ni i onih na dnu, jer ako bi oni na dnu nesta­li prin­cip razli­ke bi se mogao pri­me­ni­ti da pobolj­ša polo­žaj onih u sre­di­ni, koji bi posta­li nova gru­pa sa dna čiji bi se polo­žaj mak­si­mi­zo­vao. [↩]
8. *Neka dru­ga gru­pa ima indi­vi­due koje posti­žu rezul­tat u D duplo manji i ima­ju ude­le koji su duplo veći od odgo­va­ra­ju­ćih indi­vi­dua u prvoj gru­pi, gde u prvoj gru­pi pro­por­ci­je iste izme­đu bilo kojih ude­la dve indi­vi­due i nji­ho­vih rezul­ta­ta u D. Sle­di da će u okvi­ru dru­ge gru­pe, pro­por­ci­ja ude­la bilo koje dve indi­vi­due biti ista kao i pro­por­ci­ja nji­ho­vih rezul­ta­ta. Ipak izme­đu gru­pa ovaj iden­ti­tet pro­por­ci­ja neće sta­ja­ti. [↩]
9. Tho­mas Scan­lon, Jr., „Rawls The­o­ry of Justi­ce“, Uni­ver­si­ty of Penn­syl­va­nia Law Revi­ew,121, No.5, May 1973, p.1064. [↩]
10. Vide­ti moj tekst "Moral Com­pli­ca­ti­ons and Moral Struc­tu­res", Natu­ral Law Forum, 13, 1968, poseb­no str. 11–21. [↩]