O kapitalizmu i svojini

Pri ana­li­zi bilo kakvog dru­štve­nog feno­me­na ili insti­tu­ci­je, dobra je ide­ja pogle­da­ti kako se taj pred­met ana­li­ze posma­tra od stra­ne razli­či­tih dru­štve­nih gru­pa u datom kon­tek­stu i upi­ta­ti se zašto te gru­pe ima­ju takve sta­vo­ve. Takav način ana­li­ze može biti jako plo­dan. Ako pozna­je­mo ide­o­lo­gi­ju odre­đe­ne gru­pe i zna­mo njen opšti stav o poje­di­noj insti­tu­ci­ji, može­mo pove­za­ti te dve stva­ri i možda u toj insti­tu­ci­ji vide­ti nešto što bismo pro­pu­sti­li kada bismo se pot­pu­no oslo­ni­li na naše sop­stve­ne reak­ci­je, per­spek­ti­ve i pre­dra­su­de. (Vidi pod Teo­ri­ja sta­no­vi­šta.) ¹

Kada je u pita­nju kapi­ta­li­zam danas na Zapa­du, može­mo sa sigur­no­šću reći da je stav o nje­mu u libe­ral­nim inte­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma (na koje se često refe­ri­ra kao na bra­ma­ne) ² jako loš. Ako ste biv­ši liber­ta­ri­ja­nac koji je postao reak­ci­o­nar, ape­lu­jem na vas da osta­vi­te po stra­ni sve pre­dra­su­de u gle­di­šti­ma koje ste ste­kli godi­na­ma apsor­bu­ju­ći Rot­bar­do­ve spi­se i žive­ći unu­tar liber­ta­ri­jan­ske zvuč­no izo­lo­va­ne pro­sto­ri­je. Uzmi­te Nju­jork Tajms i pogle­daj­te šta lju­di sa istin­skom moći u dru­štvu danas misle o kapi­ta­li­zmu. To je zani­mljiv kon­trast u odno­su na bes­kraj­ne pane­gi­ri­ke i čak ogo­lje­no sla­vlje­ne koje kapi­ta­li­zam dobi­ja u okvi­ru sek­te muška­ra­ca sa lep­tir mašna­ma i fedo­ra šeširima.

Mejn­strim libe­ral­ni sen­ti­ment je po pita­nju kapi­ta­li­zma apso­lut­no nega­ti­van. Mišlje­nja su u raspo­nu od neo­do­bra­va­nja do ogo­lje­ne mržnje. Kapi­ta­li­zam je okri­vlja­van za koje god pro­ble­me pro­gre­siv­ni libe­ra­li vide u dru­štvu, a pre­dlo­zi nji­ho­vih reše­nja izgle­da da uvek uklju­ču­ju dalje šire­nje gra­ni­ca demo­krat­ske mega-drža­ve na sve više eko­nom­skih obla­sti. “Pri­va­ti­za­ci­ja” i “dere­gu­la­ci­ja” su omi­lje­ni bau­ci pro­gre­siv­nih mejn­strim libe­ra­la. Oni su uzro­ci svih eko­nom­skih bole­sti dru­štva. Ovi lju­di o kor­po­ra­ci­ja­ma govo­re na isti način na koji bi suje­ver­ni lju­di govo­ri­li o gobli­ni­ma, ave­ti­ma i zlim duho­vi­ma. Za kor­po­ra­ci­je čiji je cilj pro­fit se uvek sma­tra da dela­ju sa zad­njim name­ra­ma. Kon­zer­va­tiv­ni poli­ti­ča­ri i lobi­sti se sma­tra­ju sata­ni­sti­ma, jer navod­no uzi­ma­ju novac od kor­po­ra­ci­ja i kori­ste ga u svr­hu pot­ko­pa­va­nja demo­kra­ti­je. Demo­kra­ti­ja tu, bukval­no, zna­či šta god pro­gre­siv­ni libe­ra­li žele­li u datom trenutku.

Radi­kal­na levi­ca, što je odi­sta samo ter­min za ide­o­lo­ški teren za pri­pre­me budu­ćih mla­dih bra­ma­na pre nego što se uklju­če u redo­ve demo­kra­ta, pasi­o­ni­ra­no mrzi kapi­ta­li­zam. Oni isti­ču iste osnov­ne razlo­ge, mada im je reto­ri­ka une­ko­li­ko gla­sni­ja. Oni će obič­no bazi­ra­ti svo­je argu­men­te na popu­lar­nim spi­si­ma raz­nih radi­kal­nih komu­ni­stič­kih i anar­hi­stič­kih inte­lek­tu­a­la­ca. Pru­don, Baku­njin, Marks, Čom­ski, Hau­ard Zin i osta­li čine srž čita­lač­kog isku­stva za dana­šnjeg pro­seč­nog bra­ma­na sa kole­dža. Nji­ho­ve razli­ke u odno­su na mejn­strim pro­gre­siv­ce napro­sto su stil­ske pri­ro­de. Kada je zapra­vo sadr­žaj u pita­nju, malo je razli­ka izme­đu nara­ti­va koje pro­mo­vi­šu mla­di radi­ka­li iz pokre­ta “Oku­pi­raj” i onih koje pro­mo­vi­še demo­krat­ska stran­ka. Put od čita­nja Noa­ma Čom­skog do sta­ja­nja u redu na bira­li­šti­ma kako bi se gla­sa­lo za demo­kra­te je kra­tak i dobro uta­ban. Ovo su samo dve gru­pa­ci­je koje pri­pa­da­ju istoj opšti­joj poli­tič­koj i ide­o­lo­škoj kasti. Zajed­nič­ka nit se nala­zi u tome što svi oni sla­ve iste apstrakt­ne ide­a­le jed­na­ko­sti, slo­bo­de i demokratije.

Oči­gled­no pita­nje je – zašto oni mrze kapi­ta­li­zam? Šta je to u kapi­ta­li­zmu što je toli­ko suprot­sta­vlje­no nji­ho­vom vred­no­snom siste­mu? Odgo­vor posta­je oči­gle­dan kada pogle­da­mo ide­a­le do kojih drže. Oni kapi­ta­li­zam vide kao sistem koji je nejed­nak, nede­mo­krat­ski i neslo­bo­dan. Oči­gled­no je da kapi­ta­li­zam odre­đe­ne lju­de čini boga­ti­ma, a osta­le osta­vlja siro­ma­šni­ma. Otu­da je loš, jer – nejed­na­kost. Iskre­no, u ovoj tač­ki nije potreb­na nika­kva dublja ana­li­za. Zai­sta. To je naj­da­lje što pro­seč­ni libe­ral ide raz­mi­šlja­ju­ći o datom pita­nju. Demo­kra­ti­ja je sači­nje­na kao pro­ces hori­zon­tal­nog dono­še­nja odlu­ka gde sva­ko ima svoj glas. Ide­ja da sva­ko ima svoj glas pro­la­zi neu­pit­no. Kapi­ta­li­zam nije demo­kra­ti­ja. On je hije­rar­hij­ski i auto­ri­ta­ran. Odlu­ke dono­se šefo­vi, a spro­vo­de ih rad­ni­ci. To ne može da pro­đe. Auto­ri­ta­ri­zam je loš. Slo­bo­da zna­či moguć­nost dela­nja bez ika­kvog spolj­nog ogra­ni­če­nja. Kapi­ta­li­zam pred­sta­vlja nepri­hva­tlji­vo ogra­ni­če­nje na takvo ide­al­no sta­nje stvari.

Ova­kva argu­men­ta­ci­ja pro­tiv kapi­ta­li­zma je retar­di­ra­na. Levi­ca ne razu­me pri­lič­no jed­no­stav­nu meha­ni­ku trži­šne eko­no­mi­je, te zbog toga nikad ne može nači­ni­ti pre­ci­zna pred­vi­đa­nja o rezul­ta­ti­ma sop­stve­nih poli­ti­ka. Nji­ho­va kri­ti­ka je plit­ka i nedo­volj­no pro­mi­šlje­na. Čovek može lako izne­ti argu­ment da je kapi­ta­li­zam zapra­vo ono što je stvo­ri­lo mate­ri­jal­ne uslo­ve koji su omo­gu­ći­li da ova­kva fege­te­ri­ja uop­šte posto­ji. Liber­ta­ri­jan­ci stal­no kori­ste ovaj argu­ment, uza­lud misle­ći da će možda uspe­ti da ube­de jed­nu od tih tvr­do­gla­vih, samo­bit­nih buda­la da pot­ko­pa­va­ju upra­vo onaj sistem koji im omo­gu­ća­va svo to nera­zum­no tru­ća­nje. Desni reak­ci­o­na­ri se pro­ti­ve kapi­ta­li­zmu baš iz ovog razlo­ga. Na kra­ju kra­je­va, kapi­ta­li­zam u savre­me­nom kon­tek­stu je fun­da­men­tal­no libe­ral­na insti­tu­ci­ja, čak iako je dana­šnja levi­ca pre­da­le­ko od shva­ta­nja te činjenice.

Oči­gled­no, levi­čar­ska mržnja pre­ma kapi­ta­li­zmu sva­ka­ko nije dovo­ljan razlog da se on podr­ži, ali jeste razlog da se baci još jedan pogled i vidi da li posto­je insti­tu­ci­je koje vre­di podr­ža­ti. Stan­dard­na defi­ni­ci­ja kapi­ta­li­zma jeste pri­vat­no vla­sni­štvo kapi­tal­nih doba­ra (sred­sta­va za pro­i­zvod­nju) koja se kori­ste da bi se na trži­štu pro­i­zve­li dobra i uslu­ge u cilju sti­ca­nja pro­fi­ta. Pri­vat­no vla­sni­štvo nad sred­stvi­ma za pro­i­zvod­nju, ili bilo čim dru­gim, jeste neop­hod­na insti­tu­ci­ja u sva­kom dru­štvu. Indi­ka­tiv­na je činje­ni­ca da baš ovu insti­tu­ci­ju naj­u­por­ni­je napa­da­ju levi­ča­ri. Mržnja pre­ma pri­vat­noj svo­ji­ni je u srcu levi­čar­skog suprot­sta­vlja­nja kapi­ta­li­zmu, više nego bilo koje mogu­će suprot­sta­vlja­nje trži­štu. Ova mržnja pre­ma svo­ji­ni je ništa manje do napad na samu civilizaciju.

Svo­ji­na je fizič­ki teme­lj dru­štva. Svo­ji­na je eli­ti­stič­ki, nee­ga­li­tar­ni i hije­rar­hij­ski kon­cept. Ona nužno stva­ra nejed­na­kost izme­đu onih koji je ima­ju i onih koji je nema­ju. Ovo se u ljud­skoj isto­ri­ji izvor­no mani­fe­stu­je kao nejed­na­kost u moguć­no­sti da se uspe­šno pri­me­ni sila. Oni koji sebi putem nasi­lja obez­be­de svo­ji­nu i spo­sob­ni su da je odbra­ne, u boljoj su pozi­ci­ji da stek­nu još više svo­ji­ne iz razlo­ga sma­nje­nog rizi­ka daljeg nasi­lja koji nastu­pa sa sva­kom sle­de­ćom akvi­zi­ci­jom svo­ji­ne. Ovo je, u srži, pore­klo sta­re zemlji­šne ari­sto­kra­ti­je i, konač­no, drža­ve. Pod drža­vom dru­štve­ni život posta­je pred­vi­dlji­vi­ji time što se svo­jin­ski zako­ni uspo­sta­vlja­ju i pri­me­nju­ju. Bogat­stvo i pro­duk­tiv­nost rastu. Ovo je, u sušti­ni, zdrav proces.

Sle­de­ći korak je jača­nje trgo­vi­ne i trži­šta. Trži­šte je napro­sto nena­sil­ni način distri­bu­ci­je i raz­me­ne doba­ra. Ono je neop­hod­no uko­li­ko lju­di žele da izbeg­nu stal­no nasi­lje usme­re­no na sti­ca­nje resur­sa. To ne zna­či da je nasi­lje nužno loše. Sva trži­šta posto­je i odr­ža­va­ju se unu­tar kon­tek­sta koji sadr­ži traj­nu pret­nju nasi­ljem kako bi se oču­vao pore­dak. Trži­šte je sred­stvo izbe­ga­va­nja hro­nič­nog nasi­lja, ali – poput sva­kog sta­bil­nog ljud­skog siste­ma – ono se osla­nja na lju­de koji su sprem­ni da upo­tre­be nasi­lje koje bi ih podr­ža­lo kada su pra­vi­la uru­še­na i kada se nor­me ne poštu­ju. Ide­ja o pot­pu­no slo­bod­nom, dobro­volj­nom i nena­sil­nom trži­štu je uvek bila ništa dru­go do izmi­šljo­ti­na masiv­nih proporcija.

Pode­la rada, pro­duk­tiv­nost i trgo­vi­na su pomo­gli da se stvo­re mate­ri­jal­ni uslo­vi za razvoj civi­li­za­ci­je i smi­sle­nog ljud­skog posto­ja­nja. Šta je onda pro­blem s kapi­ta­li­zmom? Isti­nu govo­re­ći, nisam sigu­ran. Niti sam sigu­ran da li je kapi­ta­li­zam uzrok kri­ze Zapa­da ili samo kri­sta­li­zu­je već posto­je­ću kri­zu. Kri­za nije eko­nom­ska, već duhov­na. Pro­duk­tiv­nost kapi­ta­li­zma je vero­vat­no dopri­ne­la opštem ose­ća­ju besmi­sla koje nastu­pa kada dru­štvo dostig­ne tač­ku rela­tiv­no viso­kog bla­go­sta­nja. Dodaj­te tome kla­su inte­lek­tu­a­la­ca koju čine lju­di koji mrze sop­stve­nu kul­tu­ru i aktiv­no žele da dekon­stru­i­šu nje­ne tra­di­ci­je, iden­ti­tet i sve­te insti­tu­ci­je u ime uni­ver­zal­ne jed­na­ko­sti, te dobi­ja­te savr­šen recept za onu vrstu duhov­ne apa­ti­je i nela­go­de koja je zara­zi­la Zapad. Kada para­de pono­sa čine naj­gla­sni­ju for­mu jav­ne pro­sla­ve, zna­te da posto­ji temelj­ni pro­blem morala.

Ono što se sa sigur­no­šću može reći, jeste da kapi­ta­li­zam u svo­joj sada­šnjoj for­mi ne nudi oči­gle­dan korek­tiv post­mo­der­noj dil­do­kra­ti­ji ³, i podlo­žan je kva­re­nju pod nje­nim uti­ca­jem. To ipak nije razlog za zalju­blji­va­nje u soci­ja­li­zam, komu­ni­zam ili bilo koju ide­o­lo­gi­ju koja je ekspli­cit­no pro­tiv insti­tu­ci­je svo­ji­ne. U pore­đe­nju s nji­ma, kapi­ta­li­zam je barem pod­no­šljiv. Esen­ci­jal­na insti­tu­ci­ja koju kapi­ta­li­zam čuva jeste svo­ji­na, bez koje ne može­mo uop­šte ima­ti dru­štvo. Tako­đe, to je insti­tu­ci­ja koja se temelj­no napa­da od stra­ne svih levi­čar­skih narativa.

Tekst je pre­u­zet sa saj­ta The Right Stuff — therightstuff.biz

Pre­vod: Davor Nikolić

Sli­ka sa naslov­ni­ce: Majkl Paker (1435–1498)  Đavo pred­sta­vlja knji­gu poro­ka Sv. Avgu­sti­nu (Muzej Sta­re Pina­ko­te­ke u Minhenu).

1. Teo­ri­ja sta­no­vi­šta je metod ana­li­ze inter­su­bjek­tiv­nih sta­no­vi­šta po kome su per­spek­ti­ve i sta­vo­vi poje­di­na­ca uslo­vlje­ni nji­ho­vim dru­štve­nim i poli­tič­kim isku­stvi­ma. (prim. prev.) [↩]
2. Ter­min bra­man se u neo­re­ak­ci­o­nar­noj teo­ri­ji kori­sti kao flu­id­ni ozna­či­te­lj poseb­ne kaste lju­di u savre­me­nim zapad­nim dru­štvi­ma. Tu kastu okvir­no čine kul­tur­ne, obra­zov­ne, biro­krat­ske i finan­sij­ske eli­te. (prim. prev.) [↩]
3. Dil­do­kra­ti­ja je vul­gar­ni ter­min koji se u neo­re­ak­ci­o­nar­noj teo­ri­ji kori­sti kao ozna­či­te­lj savre­me­nih ten­den­ci­ja zapad­nih poli­tič­kih siste­ma da kri­zu libe­ra­li­zma, demo­kra­ti­je i kapi­ta­li­zma ne poku­ša­va­ju da raz­re­še sta­bi­li­za­ci­jom teme­lja ovih insti­tu­ci­ja, već nji­ho­vim šmin­ka­njem. Npr. pozi­va­nje na for­mal­nost demo­krat­skih pro­ce­du­ra, dru­štve­ni akti­vi­zam po obo­di­ma poli­tič­kog (femi­ni­zam, gej akti­vi­zam, poli­tič­ka korekt­nost) ili eko­nom­ski kon­zu­me­ri­zam. (prim. prev.) [↩]