Anarhistička utopija

Za individualistu, idealni ili utopijski svet je nužno anarhistički u nekom osnovnom filozofskom smislu. Taj svet je isključivo naseljen osobama koje poštuju minimalni skup normi ponašanja diktiran uzajamnom tolerancijom i poštovanjem. Individue ostaju slobodne „da rade svoje sopstvene stvari“ u okviru takvih granica, a zajednički poduhvati su isključivo dobrovoljni. Osobe zadržavaju slobodu da se izdvoje iz bilo kakvih kolektivnih aranžmana u koje su se možda uključile. Nijedan čovek ne poseduje silu prinude nad bilo kojim drugim čovekom i ne postoji impersonalna birokratija, ni vojna ni civilna, koja nameće spoljna ograničenja. U ovoj utopiji država zaista odumire, a svako ponovno javljanje formi vlasti postaje grešno. Suštinski i nedvosmisleno, ova utopija nije komunistička, čak i u idealizovanom značenju ove istorijski izmučene reči. Ne postoje predodređena pravila zajedništva. Komune bi mogle postojati, ali i obilje pustinjaka; a i tvrdica bi moglo biti ili ne biti. Kooperativni odnosi su nužno ugovorni i oni moraju odražavati zajedničku dobit za sve učesnike, makar u nekom ex ante ili anticipiranom stadijumu.

Ovo je jedna labavo ograničena utopija. Ona dopušta dosta raznolikosti u dostižnim nivoima „poželjnosti“, čak i kada je idealizovana. Osobe koje naseljavaju ovu utopiju ne moraju da čine ništa drugo nego da poštuju svoje sustanare, što je, bar naizgled, jedno minimalno ograničenje za njihovo ponašanje. U tim granicama, mogle bi se konceptualno opaziti široke razlike u shemama interpersonalnog ponašanja. Svakom izdvojenom posmatraču neke od njih bi mogle biti „draže“ od drugih.

Anarhističkoj utopiji se mora priznati da poseduje jednu trajnu, ali u krajnjem slučaju lažnu privlačnost. Međutim, da bismo sugerisali kako je cela ta ideja jedna konceptualna opsena, potrebno nam je nešto više od usputnog razmišljanja. Šta bi trebalo da budu definišuće granice individualne slobode ponašanja? U početku, dozvoljavanje da svaki čovek radi svoju stvar deluje izvodljivo. Ali šta se dešava kada zajednički dogovor o ograničenju svojine ne postoji? Šta ako nekoj osobi smetaju dugačke kose, dok ostale biraju da puštaju kosu? Čak i takav prost primer predstavlja pretnju anarhističkoj utopiji i da bismo je poduprli, moramo nešto reći o granicama. Na ovom mestu mora biti ubrizgana neka vrednosna norma koja za posledicu ima stav da se otvoreno spoljašnje uznemiravanje odećom ili frizurom ne sme tolerisati. Međutim, ovakva norma bi zahtevala prinudu, ukoliko ne bi postojalo neko prirodno i univerzalno slaganje u pogledu njene poželjnosti, kada se uopšte ne bi javljala potreba da se ona ubrizgava. Ako postoji makar i jedna osoba koja smatra da je primereno nametnuti ograničenja tuđoj slobodi u izboru stila života, onda nikakav anarhistički poredak ne može da opstane u strogom smislu te reči.

Kada je, ipak, prinuđen da se upusti u takve rasprave o praktičnim organizacionim pitanjima, filozofski anarhista ima još strela za svoj luk. On bi mogao da prihvati relevantnost naših primera, ali i da odbaci njihove implikacije po svoju viziju utopije. Može uvesti pojam interpersonalnog reciprociteta, kao i argumentaciju prema kojoj bi ta mirođija u svakoj čorbi mogla svojevoljno da se složi da će poštovati slobodu drugih. Ona bi to mogla jer bi priznala da, ako to ne uradi, druge osobe će, kada na njih dođe red, nametnuti restrikcije njenoj slobodi ličnog delovanja. Stoga, uprkos svojim pretpostavljenim unutrašnjim i privatnim preferencijama u vezi duge kose, potencijalna mirođija bi mogla da se uzdrži od mešanja u tuđe stvari, zbog straha od recipročnog upada u sopstvene sheme ponašanja.

Anticipirane recipročnosti ipak mogu i da ne budu uporedive po vrednosti, kao u slučaju nekoliko delatnika. Ako drugi pripadnici grupe nemaju intrinsičnu želju da se mešaju, a naročito ako je mešanje po sebi skupo, u svakoj čorbi mirođija bi mogla da, bez straha, nastavi da sprečava dostizanje onoga što će biti, u najboljem slučaju, krhka ravnoteža ovog idealizovanog sveta. Međutim, ova pojedinačna slaba tačka u viziji anarhiste izgleda da se može ispraviti kada jednom dopustimo slobodnu razmenu između ličnosti, zajedno sa slaganjem o nekoj zajednički cenjenoj robi kao numeraire-u. Takva roba, „novac“, olakšava upoređivanje vrednosti i dozvoljava drugima da, delujući kao jedinica, kupe ili podmite pojedinačnog neposlušnika. Nametljivac bi mogao biti naveden da se uzdrži od mešanja u lično ponašanje drugih kroz odgovarajuće sređenu kompenzaciju. Nagodbene isplate u zajednički cenjenoj robi dozvoljavaju onima sa disparatnim vrednovanjima da se usklade. Međutim, kada se jednom uvedu takve nagodbene isplate ili potkupljivanja, javlja se novi skup problema. Ako u tome potencijalno leže pare, pojedinci će obest smatrati prednošću, ne zato što ona izražava njihove unutrašnje privatne preferencije, već zato što obećava da će dovesti do povraćaja vrednosti. Ako će čovek koji zaista toliko mrzi dugu kosu, u odsustvu isplate, biti primoran da se meša u tuđe stvari „kupljen“ novčanom nagradom, i drugi će, koji inače ne daju ni pišljiva boba za frizure, isto tako početi da se mešaju, motivisani mogućnošću novčane naknade. Red u anarhističkom društvu nije garantovan nekim slaganjem o numeraire-u.

Anarhija, kao osnovni organizacioni princip društvenog poretka, počinje da se raspada pod pažljivom analizom čak i ako ostane u okvirima usko shvaćenog ličnog ponašanja. Njene granice postaju još očiglednije kada pažnju usmerimo na aktivnosti koje nužno podrazumevaju potencijalni konflikt između odvojenih osoba. Međutim, pre nego što ovo uvedemo u igru, potrebno je napraviti jednu pozitivniju, mada manje dalekosežnu odbranu anarhije. Čak i ako priznamo da taj princip pada kao univerzalni temelj društvenog poretka, morali bismo da shvatimo da njegova suštinska svojstva mogu biti posmatrana kao delotvorna preko širokih područja ljudske interakcije. Ovo je važno eksplicitno priznati jer i sama sveprisutnost uređene anarhije teži da privuče pažnju samo na granične oblasti, gde preti nered.

Postoje bezbrojne aktivnosti koje od osoba zahtevaju da se pridržavaju temeljnih pravila uzajamne tolerancije, aktivnosti koje mogu biti posmatrane kao da se iz dana u dan ubrzano nastavljaju bez formalnih pravila. One se nastavljaju jer učesnici prihvataju standarde ponašanja koji se minimalno traže da bi poredak bio uspostavljen i održavan. Razmotrite običan razgovor u grupi koja se sastoji od više osoba. Komunikacija se zaista odvija uz neko opšte prihvatanje pravila da samo jedna osoba govori u jednom trenutku. Anarhija radi. Ona ne uspeva da radi kada i ako individue odbiju da prihvate minimalna pravila za uzajamnu toleranciju. Komunikacija na vavilonskoj kuli bi prestala da su ljudi pokušali da govore u isto vreme, bez obzira na izobličenje zbog jezika. Paradoksalno je zapaziti da radikali iz modernih dana često sebe nazivaju anarhistima kada njihovo ponašanje koje se sastoji u upadanju u reč i u ometanju skupova osigurava ništa više od kolapsa onoga što su preostali elementi održive anarhije.

To je samo jedan primer. Da li je univerzitet šezdesetih godina bio podložan raspadu uglavnom zbog toga što je bio organizovan kao uređena anarhija i kao takav bio kritično zavisan od pridržavanja implicitnih pravila uzajamne tolerancije i poštovanja? Od šezdesetih, univerziteti su postali manje anarhični; oni su se kretali prema formalizovanim pravilima kako su prekoračivane okvirne granice prihvatljivog ponašanja. U onoj meri u kojoj ljudske interakcije sve više pokazuju znake graničnih konflikata, rađaju se institucionalna sredstva za njihovo razrešavanje, a skup formalizovanih pravila se širi. Ako se ljudi implicitno povinuju pravilima, formalizacija nije neophodna. Ako oni tako ne čine, formalizacija, implementacija i prinuda postaju nužne.

Ipak, pojava novih konflikata ne bi trebalo da odvuče previše pažnje od analitički nezanimljivog, ali obuhvatnog skupa interakcija koje nastavljaju da se odvijaju na prihvatljivo sređen način, bez formalno definisanih pravila individualnog ponašanja. Muškarci i žene uspevaju da hodaju gradskim pločnicima. Uz retke izuzetke, oni poštuju redove u supermarketima, bankama i aerodromima. Tamo stvarno postoji smisao za uobičajeno poštovanje svog saučesnika u usađenoj shemi navika prosečnog Amerikanca. To se može empirijski opaziti svuda oko nas. Bilo da ovo odražava nasleđe hrišćanske ili kantovske etike kojima smo nekada bili eksplicitno podučavani, bilo da su takve sheme navika još temeljnije za ljudsku psihu, njihovo postojanje se ne može poricati. ((Za dodante primere, zajedno sa obimnijom diskusijom, videti Ronald N. McKean, „The Economics of Trust, Altruism and Corporate Responsibility“ u Altruism and Economic Theory, priredio E.S. Phelps (New York: Russel Sage Foundation, u pripremi). Videti takođe i Diane Windy Charnovitz, „The Economics of Etiquette and Customs: The Theory of Property Rights as Applied to Rules of Behavior“ (magistarska teza, University of Virginia, Charlottseville, Virginia, 1972).)) Zloslutna pretnja koju su postavile šezdesete sastojala se od potencijalne erozije ovih shema navika. Ako Amerikanci izgube uzajamnu toleranciju jedni za druge; ako ne nastave da prihvataju pravilo „živi i pusti druge da žive“ za mnoge od svojih društvenih interakcija, nezavisno od prinudnih pravila koja određuje vlada, oblast civilizovanog života koja je i anarhistička i uređena nužno će se suziti, sa neizrecivim posledicama u ljudskoj patnji. Kao što je ranije istaknuto, svaka ravnoteža postignuta u anarhiji je, u najboljem slučaju, krhka. Individualista mora svaku redukciju u sferi aktivnosti uređenih anarhijom smatrati apsolutno „lošom“. Svejedno, on mora priznati da se anarhija može tolerisati samo u meri u kojoj proizvodi prihvatljiv nivo reda. Anarhističkim ratom svakoga protiv svih, gde život postaje gnusan, brutalan i kratak, dominiraće poredak koji može nametnuti suveren.

U ovoj uvodnoj raspravi o uređenoj anarhiji mora se istaći još nešto, nešto što je ranije nagovešteno, a vredno je naglašavanja. Sta su moralni atributi rezultata do kojih će se doći svojevoljnom individualnom interakcijom u odsustvu formalizovanih pravila? Šta su ovde „dobri“ i „loši“ rezultati? Odgovor je jednostavan, ali izuzetno značajan. „Dobro“ je ono što „teži da izraste“ iz slobodnih izbora individua o kojima je reč. Za spoljnog posmatrača je nemoguće da postavi kriterijume „dobrote“ nezavisno od procesa kroz koji se postižu rezultati ili ishodi. Vrednuju se sredstva za postizanje ishoda, a ne ishodi kao takvi. U onoj meri u kojoj se zapaža da individue slobodno reaguju, u okviru minimalno zahtevanih uslova međusobne tolerancije i poštovanja, svaki ishod do kojeg dođe zaslužuje da bude klasifikovan kao „dobar“, bez obzira kakav je tačno njegov deskriptivni sadržaj. Ovaj odnos između vrednovanja i proceduralnih kriterijuma važi i za razmatranje neanarhističkih principa poretka. Međutim, sve dok nije u potpunosti shvaćeno da on važi u interakcijama gde je anarhija organizacioni princip, biće teško razumeti suptilniju relevantnost ovog odnosa u formalizovanim interakcijama.

Izvor: Džejms Bujkenen, Granice slobode – između anarhije i Levijatana, Dereta 2002.