Zašto nisam „antifašista“?

Kad su na dana­šnji dan pre 70 godi­na, save­znič­ke voj­ske i defi­ni­tiv­no slo­mi­le Hitle­ro­vu tira­ni­ju, vero­vat­no niko nije vero­vao kako će nji­ho­va ide­ja o fizič­kom i ide­o­lo­škom uni­šte­nju faši­zma, u svim nje­go­vim obli­ci­ma, dobi­ti ova­kav per­ver­zan oblik kao danas. Ali pre nego što poč­ne­mo sa dema­ski­ra­njem anti­fa­ši­zma u 21. veku, mora­mo ima­ti na umu neke isto­rij­ske činje­ni­ce koje su, namer­no ili ne, zabo­ra­vlje­ne ili bar relativizovane.

Prvo, Crve­na armi­ja Sovjet­skog Save­za uop­šte nije glav­na oso­vi­na anti­fa­ši­stič­ke bor­be, bez obzi­ra na broj žrta­va i iznos sred­sta­va ulo­že­nih ili izgu­blje­nih u tom ratu. Evo zašto: Dana 23. Avgu­sta 1939. godi­ne SSSR ula­zi u pakt sa faši­sti­ma. To nije nika­kav „savez o nena­pa­da­nju“ kako upor­no tvr­de udžbe­ni­ci od Jadra­na do Moskve, nego pakt kao i sva­ki dru­gi pot­pi­san sa Muso­li­ni­jem, Hiro­hi­tom, Pave­li­ćem, itd. Dru­gi svet­ski rat poči­nje nede­lju dana nakon tog veli­kog brat­stva, napa­dom na Polj­sku sa zapa­da. Dve nede­lje nakon toga, Polj­ska je napad­nu­ta sa isto­ka od stra­ne Crve­ne Armi­je. Nevi­na deca stra­da­la od crve­nih divlja­ka Gene­ra­la Sopro­nen­ka, u šumi pored sela Katin, pod­jed­na­ko su nevi­na kao i deca u Kra­ko­vu, Kato­vi­ca­ma i osta­lim gra­do­vi­ma koji su stra­da­li od nemač­ko­ga Vermahta.

Pode­ljen na dva dela, polj­ski narod pozdra­vlja nove voj­ske mašu­ći sa dve crve­ne zasta­ve, jed­ni sa sva­sti­kom, dru­gi sa srpom i čeki­ćem. NKVD (kasni­je KGB) sara­đu­je sa GESTA­PO-om u „lovu na zajed­nič­ke nepri­ja­te­lje“. Lavren­ti­je Beri­ja for­mi­ra poseb­nu slu­žbu u okvi­ru NKVD‑a koja se nazi­va GPU, spe­ci­jal­no name­nje­nu za hap­še­nje nepri­ja­te­lja Nema­ca na teri­to­ri­ji SSSR‑a.

SSSR 1939. godi­ne ula­zi u Dru­gi svet­ski rat na istoj stra­ni sa fašistima!

Peri­od 1939–1941 godi­ne, obe­le­žen je ne samo naci­stič­ko komu­ni­stič­kom oku­pa­ci­jom Polj­ske, nego i otvo­re­nim poku­ša­jem pode­le cele Evro­pe. Pa tako, dok je Hitler gazio zemlje Bene­luk­sa i Fran­cu­sku, na isto­ku je Sta­ljin oku­pi­rao bal­tič­ke Zemlje i izvr­šio agre­si­ju nad Fin­skom gde je pora­žen (dakle, Rusi ipak nisu pobe­đi­va­li u svim mogu­ćim rato­vi­ma u isto­ri­ji). Dok je Hitler 1940. godi­ne tri­jum­fal­no hodao po Pari­zu, Crve­na Armi­ja je oku­pi­ra­la Mol­da­vi­ju pomo­ću dnje­par­skih kozač­kih para­voj­ski. To su oni isti dnje­par­ci koji su u među­vre­me­nu slo­bod­no širi­li faši­zam zapad­nom Ukra­ji­nom, što tada­šnjoj Moskvi uop­šte nije smetalo.

Peri­od 1939–1941, pre nego što je SSSR pre­šao na stra­nu save­zni­ka, možda je naj­bo­lje opi­san od stra­ne biv­šeg KGB agen­ta, Vik­to­ra Suvo­ro­va. U svo­joj knji­zi Ledo­kol (Ledo­lo­mac), ¹ Suvo­rov detalj­no obja­šnja­va doga­đa­je iz tog peri­o­da, a poseb­no razlo­ge zbog kojih Sta­ljin menja stra­nu u ratu. U peri­o­du 1939–1941 godi­ne, jedi­ni anti­fa­ši­sti bili su Fran­cu­zi i Englezi…toliko!

Zbog svih ovih činje­ni­ca, od kojih nisu sve nepo­zna­te, nego sve­sno i zlo­na­mer­no iskri­vlja­va­ne, glu­po i naiv­no je danas kori­sti­ti komu­ni­stič­ku iko­no­gra­fi­ju – srpo­ve, čeki­će i crve­ne peto­kra­ke – kao sim­bol anti­fa­ši­stič­ke bor­be. Tra­ge­di­ja anti­fa­ši­zma poči­nje istog tog 9‑tog maja 1945. godi­ne, i to naj­pre sa para­no­ič­nim poli­ti­ka­ma komu­ni­stič­kih zema­lja. Sta­ljin je prvi, ali ne i jedi­ni, koji anti­fa­ši­zam kori­stio kao izgo­vor za bru­tal­nost pre­ma svim poli­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma. To su isto radi­li i Josip Broz kao i Geor­gi Dimi­trov. Mili­o­ni Rusa, koji su zavr­ši­li po sibir­skim gula­zi­ma, bili su eti­ke­ti­ra­ni kao „faši­sti“ što je zna­či­lo dozvo­lu za nji­ho­vo ubi­ja­nje ili u naj­ma­nju ruku neljud­ski odnos pre­ma njima.

Na aka­dem­skom nivou su komu­ni­sti sa držav­nih uni­ver­zi­te­ta pokre­nu­li teo­ri­ju pre­ma kojoj kapi­ta­li­zam i slo­bod­no trži­šte pred­sta­vlja­ju neki navod­ni oblik faši­zma, dok se u isto vre­me sve­sno pri­kri­va isti­na o pak­tu naci­sta i komu­ni­sta i nji­ho­vom sin­hro­ni­zo­va­nom divlja­nju po isto­ku i zapa­du Evro­pe. Tako se danas u udžbe­ni­ci­ma isto­ri­je mogu pro­či­ta­ti glu­po­sti u sti­lu da je pakt izme­đu Hitle­ra i Sta­lji­na tobo­že neka­kva bri­li­jant­na i veo­ma mudra tak­ti­ka sovjet­skog vođe.

Tokom hlad­nog rata, pre­ma recep­tu Sta­lji­na, anti­fa­ši­zam se nave­li­ko kori­stio kao diplo­mat­sko oruž­je za odbra­nu držav­nih inte­re­sa Sovjet­skog Save­za. Na unu­tra­šnjem pla­nu, sva­ki anti­ko­mu­ni­stič­ki glas je ućut­ki­van kori­ste­ći upra­vo anti­fa­ši­zam kao naj­če­šće oprav­da­nje, pri čemu su sank­ci­je bile ade­kvat­ne kao i u dru­gim jed­no­par­tij­skim siste­mi­ma. Nije bilo dru­ga­či­je ni kod osta­lih komu­ni­stič­kih vođa. Insti­tu­ci­je siste­ma koje su nasta­le po nalo­gu Josi­pa Bro­za pro­gla­ša­va­le su "narod­nim nepri­ja­te­lji­ma" (tj. faši­sti­ma) lju­de poput Milo­va­na Đila­sa, Meto­dja Ando­nov Čen­ta, Sav­ku Dab­če­vić Kučar, Fra­nju Tuđ­ma­na, Andri­ju Hebran­ga, Ali­ju Izet­be­go­vi­ća, i sve oni koji su Jugo­sla­vi­ju ili nje­ne repu­bli­ke zami­šlja­li razli­či­to od samog Broza.

U svim kam­pa­nja­ma pro­tiv ovih lju­di, faši­zam se jasno isti­če kao ide­ja zbog koju su oni kažnja­va­ni, osu­đi­va­ni, jav­no poni­ža­va­ni, ili bar isklju­če­ni sa svih funk­ci­ja na koji­ma su do tada bili. Evi­dent­no je da je anti­fa­ši­zam bio jedan od instru­me­na­ta u ruka­ma tota­li­tar­nih reži­ma istoč­ne Evro­pe koji je bio masov­no kori­šćen u svr­hu pljač­ke pri­vat­ne imo­vi­ne, uni­šta­va­nje živo­ta i sud­bi­na poje­di­na­ca i nji­ho­vih poro­di­ca, spro­vo­đe­nja tor­tu­re svih vrsta i obli­ka… ili u naj­ma­nju ruku poni­ža­va­nja nepo­želj­nih poje­di­na­ca i grupa.

Era Vla­di­mi­ra Puti­na, čiji je razvoj otpo­čeo počet­kom ovog veka, poči­va na neo­so­vjet­skoj agen­di koja anti­fa­ši­zam kori­sti upra­vo sa istim ciljem. Puti­no­va opse­si­ja oži­vlja­va­nja SSSR‑a i Hlad­nog rata, vidlji­va je po zasad kila­vim poku­ša­ji­ma da Rusi­ju uje­di­ni sa biv­šim čla­ni­ca­ma SSSR‑a gde vla­da­ju lju­di bez poli­tič­kog legi­ti­mi­te­ta, gde je evi­dent­no krše­nje ljud­skih pra­va, gde medij­ske slo­bo­de jedva posto­je, dok vla­de sve agre­siv­ni­je odu­zi­ma­ju pri­vat­nu imo­vi­nu. Sve­do­ci smo da se danas povam­pi­ru­je poli­tič­ka prak­sa pre­ma kojoj se sva­ka kri­ti­ka na račun zva­nič­ne Moskve tuma­či kao neka­kav oblik fašizma.

U tom duhu, Puti­no­va Rusi­ja je pod­ne­la rezo­lu­ci­ju u Uje­di­nje­nim naci­ja­ma o „osu­di faši­zma“ u kojoj se na indi­rek­tan način napa­da­ju evro­a­tlan­ske inte­gra­ci­je istoč­no­e­vrop­skih zema­lja. Poseb­no je na meti diplo­mat­ski pri­ti­sak koje nove drža­ve ima­ju u vezi spro­vo­đe­nja refor­mi, kao sto su izgrad­nja civil­nog dru­štva i mini­mum trži­šne eko­no­mi­je. Na neki način, sve se to tuma­či kao uda­rac nasle­đu Sovjet­skog Save­za u istoč­noj Evro­pi tj. kao neka vrsta novog fašizma.

Pro­ru­ski medi­ji na ovim pro­sto­ri­ma sku­va­li su popri­lič­no ube­dlji­vu pri­ču pre­ma kojoj su za ras­pad Ukra­ji­ne navod­no kri­vi sto­ti­njak snaj­pe­ri­sta, a ne hilja­de ruskih ten­ko­va koji su pre­ga­zi­li njen suve­re­ni­tet. Ruso­fi­li od Var­da­ra do Tri­gla­va bom­bar­do­va­li su nas foto­gra­fi­ja­ma na koji­ma se vide Ukra­jin­ci sa odre­đe­nim faši­stič­kim ozna­ka­ma na ode­ći, pot­pu­no igno­ri­šu­ći egzo­dus i huma­ni­tar­nu kata­stro­fu koju je doneo Puti­nov baši­bo­zuk na isto­ku Ukra­ji­ne. Gle­da­mo sli­ke izgo­re­log Maj­da­na, čuje­mo govo­re Poro­šen­ka, ali nika­da ništa nismo čuli o živo­tu obič­nog čove­ka u Puti­no­voj „SAO Kra­ji­ni“. Don­bas, Luganjsk, Krim i osta­le teri­to­ri­je pod kari­ka­tu­ral­nim ime­nom „Novo­ru­si­ja“ novo su i pra­vo lice dana­šnjeg antifašizma.

Sto­ga, 9 maj 2015 godi­ne nema nika­kve veze sa padom naci­stič­ke Nemač­ke. Dana­šnja para­da na Crve­nom Trgu kao sve­ča­ni izraz ruskog anti­fa­ši­zma, pono­vo se kori­sti kao u vre­me Sovjet­skog Save­za. Rusi­ja je pred­sta­vlje­na kao žrtva koja će navod­no spa­sti refa­ši­zi­ra­ni svet. Vero­vat­no na isti način kao što je bila „spa­še­na“ istoč­na Evro­pa u peri­o­du 1945–1990 godi­ne. Sve ide­je o izgrad­nji demo­krat­skih, pro­za­pad­nih dru­štva na isto­ku Evro­pe, u koji­ma se poštu­ju ljud­ska pra­va, gde su medi­ji nepri­jat­no slo­bod­ni, gde kri­ti­ka vla­sti nije kri­mi­nal, gde sve mogu­će manji­ne ima­ju sva­ko­ja­ka pra­va, pa čak i auto­no­mi­je, itd…sve je to pri­ka­za­no kao „agre­siv­ni pro­dor“ zapad­nog vred­no­snog siste­ma, od koga će nas ruska čizma, pono­vo spa­ko­va­na kao anti­fa­ši­zam, opet navod­no spasiti.

Na dana­šnjoj pro­sla­vi u Moskvi nema anti­fa­ši­sta! Došli su samo oni koji pro­se jef­tin ruski gas, auto­ri­tar­ci koje Putin šti­ti od demo­krat­skih pre­vra­ta u vla­sti­tim zemlja­ma, kao i onih naiv­nih koji su se upe­ca­li na tra­di­ci­o­nal­ni (neo)sovjetski anti­fa­ši­stič­ki mamac. Takav anti­fa­ši­zam ne zaslu­žu­je nika­kvu pažnju, a kamo li podr­šku civi­li­zo­va­nih i razum­nih ljudi.

Smrt anti­fa­ši­zmu, slo­bo­da glo­bal­nom libe­ral­nom poretku!

Vik­tor Tri­fu­nov­ski je pred­sed­nik Liber­ta­ri­jan­skog klu­ba ATLAS iz Skoplja.

1. Vik­tor Suvo­rov Ice­bre­a­ker: Who Star­ted the Second World War? Hamish Hamil­ton 1990.[↩]