Pad Berlinskog zida: trijumf kapitalizma i ignorantska tišina

Nede­lja, 9. novem­bra 2014. godi­ne. U Srbi­ji dan kao sva­ki dru­gi, ali ne i u jed­nom delu sve­ta koji se do pre dve i po dece­ni­je zvao Istoč­na Evro­pa, a danas se raslo­jio na više geo­graf­skih, poli­tič­kih, naci­o­nal­nih i inter­na­ci­o­nal­nih gra­ni­ca i pod­gra­ni­ca, onih legi­tim­nih i nele­gi­tim­nih, pri­zna­tih i nepri­zna­tih, iznu­đe­nih i poklonjenih.

Taj deo Evro­pe i Zapad uglav­nom obe­le­ža­va­ju ono što za slo­bod­ni svet pred­sta­vlja sim­bo­li­ka pada Ber­lin­skog zida. Srbi­ja sa tim kao da nema nika­kve veze. Čini se i da je u regi­o­nu slič­no raspo­lo­že­nje. Isto­ri­ja i ras­pad dru­ge Jugo­sla­vi­je dosta govo­re o dana­šnjem izo­stan­ku jasnih poli­tič­kih i afir­ma­tiv­nih reak­ci­ja svih biv­ših jugo­slo­ven­skih drža­va na pad Ber­lin­skog zida, i o tome gde je ona bila u viho­ru svet­skih deša­va­nja, i konač­no koli­ko je razu­me­la šta se zapra­vo doga­đa izvan nje­nih granica.

Izo­sta­nak reak­ci­je je tako­đe reak­ci­ja. Ten­den­ci­o­zna neza­in­te­re­so­va­nost je tako­đe reak­ci­ja, ne samo u zemlja­ma biv­še Jugo­sla­vi­je već i među nauč­nim kru­go­vi­ma i inte­lek­tu­al­ci­ma iz zemlje i regi­o­na. Ako se pomno posma­tra­ju reci­mo soci­jal­ne mre­že i medi­ji na dana­šnji dan, i testi­ra­ju reak­ci­je inte­lek­tu­a­la­ca iz jed­nog dela poli­tič­ke i aka­dem­ske jav­no­sti u Srbi­ji i šire, može se naslu­ti­ti dosta toga. Jasno je da se nazna­ke tih reak­ci­ja ne bi mogle gene­ra­li­zo­va­ti ali su dobar indi­ka­tor shva­ta­nja pada Ber­lin­skog zida među inte­lek­tu­al­ci­ma i sim­bo­li­ke koju ovaj doga­đaj predstavlja.

Kako obja­sni­ti ovu neza­in­te­re­so­va­nost ina­če veo­ma dru­štve­no anga­žo­va­nih inte­lek­tu­a­la­ca, medij­skih posle­ni­ka i lju­di koji sebe sma­tra­ju pro­gre­siv­nim? Nai­me, malo je vero­vat­no da neko ko je veo­ma poli­tič­ki akti­van, upu­ćen u razna dnev­no-poli­tič­ka i inter­na­ci­o­nal­na deša­va­nja ne zna da se danas obe­le­ža­va 25 godi­na od pada Ber­lin­skog zida. Sigur­na sam da je danas kojim slu­ča­jem 9. maj, reak­ci­je bi bile sasvim dru­ga­či­je. Šta toli­ko raz­dva­ja ova dva datuma?

Sim­bo­li­ka je jako važna u sva­kom dru­štvu, jer kroz datu­me, lič­no­sti, pri­če, dela, pesme i tome slič­no ona svo­di apstrak­ci­ju kolek­ti­va i nje­go­vih vred­no­sti na nešto bli­sko i pre­po­zna­tlji­vo sva­kom čla­nu odre­đe­nog dru­štva ili zajed­ni­ce. Sim­bo­li­ka se ovde ispo­sta­vlja i kao pre­sud­na u odno­su na to kako ćemo pri­hva­ti­ti jedan od ova dva datu­ma. Afir­ma­tiv­ne reak­ci­je na obe­le­ža­va­nje oba datu­ma bile bi nešto slič­no inci­den­tu, i mno­gi­ma je neza­mi­sli­vo da pred­sta­vlju dva slav­na kra­ja jed­ne stra­vič­ne epo­he. Kraj može biti samo jedan. O čemu je zapra­vo reč?

Za one koji sma­tra­ju da je pora­zom naci­stič­ke Nemač­ke i sila Oso­vi­ne 9. maja 1945. godi­ne pora­že­no jed­no zlo, a legi­ti­mi­sa­no dru­go u obli­ku sovjet­ske dik­ta­tu­re nad Istoč­nom Evro­pom, ovaj datum nika­ko ne može da sim­bo­li­zu­je sla­van kraj jed­ne stra­vič­ne epo­he. U tom smi­slu, 9. novem­bar 1989. godi­ne koji pred­sta­vlja pad sovjet­ske dik­ta­tu­re ruše­njem fizič­kog i sim­bo­lič­kog zida i sahra­nji­va­nje drža­ve soci­ja­li­zma (koja, isti­ne radi, u mno­gim zemlja­ma biv­šeg istoč­nog blo­ka još uvek pred­sta­vlja­la nena­pu­šten poli­tič­ki kon­cept) – jedi­no može biti sla­vljen kao legi­ti­man i kona­čan kraj jed­ne stra­vič­ne epo­he i masov­nih stra­da­nja od Dru­gog svet­skog rata do 1989. godine.

Među­tim, oni koji sla­ve 9. maj, a ne pri­zna­ju 9. novem­bar kao „Svet­ski dan slo­bo­de“, naj­pri­bli­žni­je doži­vlja­va­ju ovaj datum kao „pad raja“ i „izgu­blje­nu sre­ću“ soci­ja­li­stič­kog inter­na­ci­o­na­li­zma. Dakle, jasno je da je uzrok nesla­ga­nja oko pri­hva­ta­nja neka od ova dva datu­ma ide­o­lo­ški, pa otu­da sko­ro orke­stri­ra­no odsu­stvo reak­ci­je inte­lek­tu­a­la­ca na dana­šnji dan.

Pro­sto­du­šni lju­di bi mogli da kažu da je razlog ova­kve reak­ci­je sen­ti­men­tal­ne i nostal­gič­ne pri­ro­de. Među­tim, isti­na je da, dove­de­no do ekstre­ma, sušti­na ono­ga za šta se zala­žu gene­ra­ci­je levi­ča­ra leži u sva­koj cigli Ber­lin­skog zida. Zato oni ne mogu da sla­ve svoj pad, pad ide­o­lo­gi­je koja bez repre­si­je i tira­ni­je tota­li­tar­nih vred­no­sti ne može da postoji.

Ovaj kon­kre­tan pri­mer odsu­stva reak­ci­je jed­nog dela jav­no­sti na pad Ber­lin­skog zida veo­ma se podu­da­ra sa dvo­de­ce­nij­skim post-soci­ja­li­stič­kim tren­dom u nauč­nim i inte­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma ne samo kod nas već i u ino­stran­stvu. Osim malo­broj­nih izu­ze­ta­ka, mno­gi dru­štve­ni nauč­ni­ci (poseb­no u obla­sti soci­jal­ne antro­po­lo­gi­je, pred­vo­đe­ni Kri­som Hanom, jed­nim od direk­to­ra Maks Plank insti­tu­ta za soci­jal­nu antro­po­lo­gi­ju) ¹ kori­ste­ći se razli­či­tim nauč­nim meto­do­lo­gi­ja­ma u reflek­si­ji peri­o­da soci­ja­li­zma, ovom peri­o­du daju legi­ti­mi­tet bez ijed­nog jasnog (nauč­nog) poli­tič­kog para­me­tra legi­tim­no­sti. Šta­vi­še, kao poseb­ni kva­li­te­ti soci­ja­li­stič­ke ere isti­ču se pred­vi­dlji­vost poli­tič­kog okru­že­nja i hije­rar­hi­je, soci­jal­na poli­ti­ka i bezbed­nost. Među­tim, pored roman­ti­za­ci­je i rela­ti­vi­za­ci­je soci­ja­li­stič­kog doba, važno je reći da to pred­sta­vlja model nauč­ne revi­zi­je isto­ri­je i stvar­no­sti koju su mno­gi pro­ži­vlja­va­li u raz­nim soci­ja­li­stič­kim zemlja­ma istoč­nog blo­ka. Sa moral­nog sta­no­vi­šta još je pro­ble­ma­tič­ni­je kako se nakon sve­ga kolo­ni­za­ci­ja Istoč­ne Evro­pe od stra­ne sovjet­skih tru­pa u dru­goj polo­vi­ni XX veka ova­kvim i slič­nim „nauč­nim“ i u osno­vi opa­snim meto­da­ma pred­sta­vlja kao legi­ti­man čin. Da li inte­lek­tu­al­ci koji ova­ko misle onda ima­ju moral­no pra­vo da sude o bilo kom peri­o­du svet­skog kolo­ni­ja­li­zma – (što uzgred često čine kada žele da doka­žu svu nehu­ma­nost kapi­ta­li­zma iako je toli­ko puta doka­za­no da kolo­ni­ja­li­zam i kapi­ta­li­zam nisu isto­rij­ski pove­za­ni i da pred­sta­vlja­ju dva odvo­je­na pro­ce­sa)? Rekla bih da nemaju.

Zašto u jav­no­sti i naj­gla­sni­jim inte­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma i dalje posto­ji veli­ka zadr­ška kada epo­hu u Istoč­noj Evro­pi posle Dru­gog svet­skog rata tre­ba opi­sa­ti kao sovjet­ski kolo­ni­ja­li­zam? Zašto se taj peri­od gle­da čak i sa sim­pa­ti­ja­ma od stra­ne nekih inte­lek­tu­a­la­ca? Čini se da je odgo­vor popri­lič­no jasan. Još je Nozik ² opi­sao zašto se inte­lek­tu­al­ci suprot­sta­vlja­ju kapi­ta­li­zmu, a valja doda­ti i šta su oni izgu­bi­li padom soci­ja­li­zma. Doju­če­ra­šnja pred­vi­dlji­va soci­ja­li­stič­ka hije­rar­hi­ja zaga­ran­to­va­na od stra­ne par­ti­je, u kojoj inte­lek­tu­al­ci igra­ju važan deo, uru­ša­va se pod uda­rom slo­bo­da, trži­šta, kapi­ta­li­zma, poli­tič­kog plu­ra­li­zma i pro­li­fe­ra­ci­je razli­či­to­sti, a inte­lek­tu­al­ci­ma više niko ne obez­be­đu­je mesto u dru­štvu gde mogu svo­je ide­a­le jed­na­ko­sti i soli­dar­no­sti da pri­me­nju­ju u ekspe­ri­men­tu nad živim ljudima.

I kada žale za padom Ber­lin­skog zida oni ne žale za poret­kom sa kojim su oti­šli nji­ho­vi ide­a­li, koji isti­ne radi nika­da nisu ni bili bli­zu stvar­ne aktu­a­li­za­ci­je. Oni žale za neu­pit­nim inte­lek­tu­al­nim uti­ca­jem i dik­ta­tom jed­no­u­mlja u kojem su oni bili ti koji su se pita­li šta jesu a šta nisu vred­no­sti, koje nisu reflek­to­va­ne u jav­no­sti, niti su bile kom­pa­ti­bil­ne sa auten­tič­nim lokal­no-kul­tur­nim vred­no­sti­ma dru­štva u pitanju.

Nede­lja, 9. novem­bar 2014. godi­ne, negde u sve­tu se obe­le­ža­va 25 godi­na od pada Ber­lin­skog zida kao „Svet­ski dan slo­bo­de“. U Srbi­ji i regi­o­nu dan kako sva­ki dru­gi. Za jedan deo srp­ske i regi­o­nal­ne jav­no­sti ovo je dan koji bi radi­je pre­spa­va­li kao sva­ki izne­ve­re­ni i razo­ča­ran čovek.

Lite­ra­tu­ra:

Hann, Chris. 1992. “Pro­per­ty Rela­ti­ons in the new Eastern Euro­pe: the case of spe­ci­a­list coo­pe­ra­ti­ves in Hun­ga­ry”, in M. De Soto and D. G. Ander­son (eds) The Cur­ta­in Rises: Ret­hin­king Cul­tu­re, Ide­o­lo­gy and the Sta­te in Eastern Euro­pe, New York: Huma­ni­ti­es Press.

___ 1993. Soci­a­lism. Ide­als, Ide­o­lo­gi­es and Local Prac­ti­ces. Lon­don and New York: Routledge.

___ 2003. The Post­so­ci­a­list Agra­ri­an Que­sti­on: Pro­per­ty Rela­ti­ons and the Rural Con­di­ti­on, Mün­ster: LIT (with the “Pro­per­ty Rela­ti­ons” Group).

___ 2006. Not the Hor­se We Wan­ted! Post­so­ci­a­lism, Neo­li­be­ra­lism and Eura­sia, Mün­ster: LIT.

Klig­man, Gail and Kat­he­ri­ne Ver­de­ry. 2011. Pea­sants under Sie­ge. The Col­lec­ti­vi­za­ti­on of Roma­ni­an Agri­cul­tu­re, 1949–1962. Prin­ce­ton and Oxford: Prin­ce­ton Uni­ver­si­ty Press.

Nozick, Robert. „Zašto su inte­lek­tu­al­ci pro­tiv kapi­ta­li­zma?”, Kata­lak­si­ja.

1. Kris Han je jedan od ured­ni­ka i inspi­ra­to­ra mno­go­broj­nih stu­di­ja koje su obja­vlje­ne nakon pada soci­ja­li­zma, a koje u osno­vi dubin­ski rela­ti­vi­zu­ju ide­ju istoč­no-evrop­skog soci­ja­li­zma kao tota­li­tar­nog reži­ma uvo­de­ći raz­no­vr­sne lokal­ne prak­se koje pri­ka­zu­ju dru­gu, huma­ni­ju i poli­tič­ki pra­ve­de­ni­ju stra­nu datog poret­ka. Vide­ti: Hann (1992, 1993, 2003, 2006). Jed­na od sko­ra­šnjih publi­ka­ci­ja je tako­đe knji­ga Ketrin Ver­de­ri i Gej­la Klig­ma­na (2011) koji pored inte­re­sant­nog i neu­o­bi­ča­je­nog postup­ka u soci­jal­noj antro­po­lo­gi­ji – meto­do­lo­škog pove­zi­va­nja arhiv­ske gra­đe i inter­vjua u pro­ce­su rekon­struk­ci­je seća­nja na peri­od kolek­ti­vi­za­ci­je u rumun­skim seli­ma, osta­ju done­kle „aka­dem­ski“ rezer­vi­sa­ni kada je reč o karak­te­ri­zo­va­nju datog peri­o­da kao tota­li­tar­nog poli­tič­kog siste­ma.[↩]
2. Nozick, Robert. „Zašto su inte­lek­tu­al­ci pro­tiv kapi­ta­li­zma?”, Kata­lak­si­ja.[↩]