Pad Berlinskog zida: trijumf kapitalizma i ignorantska tišina

Nedelja, 9. novembra 2014. godine. U Srbiji dan kao svaki drugi, ali ne i u jednom delu sveta koji se do pre dve i po decenije zvao Istočna Evropa, a danas se raslojio na više geografskih, političkih, nacionalnih i internacionalnih granica i podgranica, onih legitimnih i nelegitimnih, priznatih i nepriznatih, iznuđenih i poklonjenih.

Taj deo Evrope i Zapad uglavnom obeležavaju ono što za slobodni svet predstavlja simbolika pada Berlinskog zida. Srbija sa tim kao da nema nikakve veze. Čini se i da je u regionu slično raspoloženje. Istorija i raspad druge Jugoslavije dosta govore o današnjem izostanku jasnih političkih i afirmativnih reakcija svih bivših jugoslovenskih država na pad Berlinskog zida, i o tome gde je ona bila u vihoru svetskih dešavanja, i konačno koliko je razumela šta se zapravo događa izvan njenih granica.

Izostanak reakcije je takođe reakcija. Tendenciozna nezainteresovanost je takođe reakcija, ne samo u zemljama bivše Jugoslavije već i među naučnim krugovima i intelektualcima iz zemlje i regiona. Ako se pomno posmatraju recimo socijalne mreže i mediji na današnji dan, i testiraju reakcije intelektualaca iz jednog dela političke i akademske javnosti u Srbiji i šire, može se naslutiti dosta toga. Jasno je da se naznake tih reakcija ne bi mogle generalizovati ali su dobar indikator shvatanja pada Berlinskog zida među intelektualcima i simbolike koju ovaj događaj predstavlja.

Kako objasniti ovu nezainteresovanost inače veoma društveno angažovanih intelektualaca, medijskih poslenika i ljudi koji sebe smatraju progresivnim? Naime, malo je verovatno da neko ko je veoma politički aktivan, upućen u razna dnevno-politička i internacionalna dešavanja ne zna da se danas obeležava 25 godina od pada Berlinskog zida. Sigurna sam da je danas kojim slučajem 9. maj, reakcije bi bile sasvim drugačije. Šta toliko razdvaja ova dva datuma?

Simbolika je jako važna u svakom društvu, jer kroz datume, ličnosti, priče, dela, pesme i tome slično ona svodi apstrakciju kolektiva i njegovih vrednosti na nešto blisko i prepoznatljivo svakom članu određenog društva ili zajednice. Simbolika se ovde ispostavlja i kao presudna u odnosu na to kako ćemo prihvatiti jedan od ova dva datuma. Afirmativne reakcije na obeležavanje oba datuma bile bi nešto slično incidentu, i mnogima je nezamislivo da predstavlju dva slavna kraja jedne stravične epohe. Kraj može biti samo jedan. O čemu je zapravo reč?

Za one koji smatraju da je porazom nacističke Nemačke i sila Osovine 9. maja 1945. godine poraženo jedno zlo, a legitimisano drugo u obliku sovjetske diktature nad Istočnom Evropom, ovaj datum nikako ne može da simbolizuje slavan kraj jedne stravične epohe. U tom smislu, 9. novembar 1989. godine koji predstavlja pad sovjetske diktature rušenjem fizičkog i simboličkog zida i sahranjivanje države socijalizma (koja, istine radi, u mnogim zemljama bivšeg istočnog bloka još uvek predstavljala nenapušten politički koncept) – jedino može biti slavljen kao legitiman i konačan kraj jedne stravične epohe i masovnih stradanja od Drugog svetskog rata do 1989. godine.

Međutim, oni koji slave 9. maj, a ne priznaju 9. novembar kao „Svetski dan slobode“, najpribližnije doživljavaju ovaj datum kao „pad raja“ i „izgubljenu sreću“ socijalističkog internacionalizma. Dakle, jasno je da je uzrok neslaganja oko prihvatanja neka od ova dva datuma ideološki, pa otuda skoro orkestrirano odsustvo reakcije intelektualaca na današnji dan.

Prostodušni ljudi bi mogli da kažu da je razlog ovakve reakcije sentimentalne i nostalgične prirode. Međutim, istina je da, dovedeno do ekstrema, suština onoga za šta se zalažu generacije levičara leži u svakoj cigli Berlinskog zida. Zato oni ne mogu da slave svoj pad, pad ideologije koja bez represije i tiranije totalitarnih vrednosti ne može da postoji.

Ovaj konkretan primer odsustva reakcije jednog dela javnosti na pad Berlinskog zida veoma se podudara sa dvodecenijskim post-socijalističkim trendom u naučnim i intelektualnim krugovima ne samo kod nas već i u inostranstvu. Osim malobrojnih izuzetaka, mnogi društveni naučnici (posebno u oblasti socijalne antropologije, predvođeni Krisom Hanom, jednim od direktora Maks Plank instituta za socijalnu antropologiju) ((Kris Han je jedan od urednika i inspiratora mnogobrojnih studija koje su objavljene nakon pada socijalizma, a koje u osnovi dubinski relativizuju ideju istočno-evropskog socijalizma kao totalitarnog režima uvodeći raznovrsne lokalne prakse koje prikazuju drugu, humaniju i politički pravedeniju stranu datog poretka. Videti: Hann (1992, 1993, 2003, 2006). Jedna od skorašnjih publikacija je takođe knjiga Ketrin Verderi i Gejla Kligmana (2011) koji pored interesantnog i neuobičajenog postupka u socijalnoj antropologiji – metodološkog povezivanja arhivske građe i intervjua u procesu rekonstrukcije sećanja na period kolektivizacije u rumunskim selima, ostaju donekle „akademski“ rezervisani kada je reč o karakterizovanju datog perioda kao totalitarnog političkog sistema.)) koristeći se različitim naučnim metodologijama u refleksiji perioda socijalizma, ovom periodu daju legitimitet bez ijednog jasnog (naučnog) političkog parametra legitimnosti. Štaviše, kao posebni kvaliteti socijalističke ere ističu se predvidljivost političkog okruženja i hijerarhije, socijalna politika i bezbednost. Međutim, pored romantizacije i relativizacije socijalističkog doba, važno je reći da to predstavlja model naučne revizije istorije i stvarnosti koju su mnogi proživljavali u raznim socijalističkim zemljama istočnog bloka. Sa moralnog stanovišta još je problematičnije kako se nakon svega kolonizacija Istočne Evrope od strane sovjetskih trupa u drugoj polovini XX veka ovakvim i sličnim „naučnim“ i u osnovi opasnim metodama predstavlja kao legitiman čin. Da li intelektualci koji ovako misle onda imaju moralno pravo da sude o bilo kom periodu svetskog kolonijalizma – (što uzgred često čine kada žele da dokažu svu nehumanost kapitalizma iako je toliko puta dokazano da kolonijalizam i kapitalizam nisu istorijski povezani i da predstavljaju dva odvojena procesa)? Rekla bih da nemaju.

Zašto u javnosti i najglasnijim intelektualnim krugovima i dalje postoji velika zadrška kada epohu u Istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata treba opisati kao sovjetski kolonijalizam? Zašto se taj period gleda čak i sa simpatijama od strane nekih intelektualaca? Čini se da je odgovor poprilično jasan. Još je Nozik ((Nozick, Robert. „Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?”, Katalaksija.)) opisao zašto se intelektualci suprotstavljaju kapitalizmu, a valja dodati i šta su oni izgubili padom socijalizma. Dojučerašnja predvidljiva socijalistička hijerarhija zagarantovana od strane partije, u kojoj intelektualci igraju važan deo, urušava se pod udarom sloboda, tržišta, kapitalizma, političkog pluralizma i proliferacije različitosti, a intelektualcima više niko ne obezbeđuje mesto u društvu gde mogu svoje ideale jednakosti i solidarnosti da primenjuju u eksperimentu nad živim ljudima.

I kada žale za padom Berlinskog zida oni ne žale za poretkom sa kojim su otišli njihovi ideali, koji istine radi nikada nisu ni bili blizu stvarne aktualizacije. Oni žale za neupitnim intelektualnim uticajem i diktatom jednoumlja u kojem su oni bili ti koji su se pitali šta jesu a šta nisu vrednosti, koje nisu reflektovane u javnosti, niti su bile kompatibilne sa autentičnim lokalno-kulturnim vrednostima društva u pitanju.

Nedelja, 9. novembar 2014. godine, negde u svetu se obeležava 25 godina od pada Berlinskog zida kao „Svetski dan slobode“. U Srbiji i regionu dan kako svaki drugi. Za jedan deo srpske i regionalne javnosti ovo je dan koji bi radije prespavali kao svaki iznevereni i razočaran čovek.

Literatura:

Hann, Chris. 1992. “Property Relations in the new Eastern Europe: the case of specialist cooperatives in Hungary”, in M. De Soto and D. G. Anderson (eds) The Curtain Rises: Rethinking Culture, Ideology and the State in Eastern Europe, New York: Humanities Press.

___ 1993. Socialism. Ideals, Ideologies and Local Practices. London and New York: Routledge.

___ 2003. The Postsocialist Agrarian Question: Property Relations and the Rural Condition, Münster: LIT (with the “Property Relations” Group).

___ 2006. Not the Horse We Wanted! Postsocialism, Neoliberalism and Eurasia, Münster: LIT.

Kligman, Gail and Katherine Verdery. 2011. Peasants under Siege. The Collectivization of Romanian Agriculture, 1949-1962. Princeton and Oxford: Princeton University Press.

Nozick, Robert. „Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?”, Katalaksija.