Fašizam (2)

Ako naša civi­li­za­ci­ja pro­pad­ne, onda se to neće desi­ti zbog toga što je ona bila osu­đe­na na pro­past, već samo zbog toga što su lju­di odbi­li da nau­če teo­ri­ju i isto­ri­ju. Buduć­nost ljud­ske zajed­ni­ce ne odre­đu­je sud­bi­na, već sam čovek. Pro­pa­da­nje zapad­ne civi­li­za­ci­je nije Bož­je delo niti nešto što se ne može izbe­ći. Ako dana­šnja civi­li­za­ci­ja pro­pad­ne, onda će to biti samo rezul­tat poli­ti­ke koju je još uvek mogu­će odba­ci­ti i zame­ni­ti je boljom poli­ti­kom. – Ludvig fon Mizes

Nepro­men­lji­vi program

Kada se govo­ri o kriv­ci­ma za kata­stro­fu koju je pro­u­zro­ko­vao nemač­ki naci­zam, onda se obič­no kaže da je glav­ni kri­vac Hitler jer niko nije mogao zna­ti šta su naci­sti stvar­no name­ra­va­li da ura­de. Među­tim, takvo tuma­če­nje je dale­ko od isti­ne jer su nemač­ki naci­sti još 1920. godi­ne sasvim jasno rekli šta će ura­di­ti kada se budu doko­pa­li vla­sti. U Nepro­men­lji­vom pro­gra­mu ¹ koji je pre­dlo­ži­la Naci­o­nal Soci­ja­li­stič­ka Par­ti­ja, među dva­de­set pet tača­ka su se nala­zi­li i sle­de­ći predlozi:

Iz tač­ke 3 sazna­je­mo da oni, jer žive u pre­na­se­lje­noj drža­vi, zahte­va­ju novu zemlju i nove teri­to­ri­je (kolo­ni­je) kako bi pre­hra­ni­li svoj narod i pre­se­li­li višak naroda.

Iz tač­ke 4 sazna­je­mo da samo Nem­ci mogu biti gra­đa­ni Nemač­ke, a da bi otklo­ni­li bilo kakvu nedo­u­mi­cu u pogle­du pita­nja "ko jeste, a ko nije Nemac", kaže se da su Nem­ci samo oni čijim vena­ma teče nemač­ka krv. Ako je neko Nemac – onda je nebit­no koje je on vere, ali je jasno da nije­dan Jevre­jin ne može biti pri­pad­nik nemač­ke nacije.

Iz tač­ke 5 sazna­je­mo da u Nemač­koj mogu žive­ti samo Nem­ci, a da svi osta­li u njoj mogu bora­vi­ti samo kao gosti i da će za njih važi­ti poseb­ni zakoni.

Iz tač­ke 7 sazna­je­mo da je osnov­ni zada­tak drža­ve da za svo­je gra­đa­ne obez­be­di sred­stva za život, ali ako se poka­že da nema dovolj­no sred­sta­va za život svih gra­đa­na onda će stran­ci (ne-gra­đa­ni) biti proterani.

Iz tač­ke 8 sazna­je­mo da se imi­gra­ci­ja svih onih koji nisu gra­đa­ni Nemač­ke mora spre­či­ti. Tako­đe, svi oni koji su u Nemač­ku ušli posle 02. avgu­sta 1914. – mora­će da napu­ste Nemačku.

Iz tač­ke 10 sazna­je­mo da će se od svih gra­đa­na zahte­va­ti oba­vlja­nje fizič­kog ili umnog rada. Aktiv­nost bilo kog poje­din­ca ne sme biti u suprot­no­sti sa opštim interesom.

Iz tač­ke 11 sazna­je­mo da će se radi­ti na uki­da­nju svih radom neza­ra­đe­nih doho­da­ka, tj. uki­da­nje "kamat­nog ropstva".

Zatim, oni zahtevaju:

Naci­o­na­li­za­ci­ju svih kar­te­la (tač­ka 13).

Pode­lu pro­fi­ta veli­kih indu­strij­skih kom­pa­ni­ja (tač­ka 14).

Eksten­ziv­ni razvoj pen­zi­o­nog osi­gu­ra­nja (tač­ka 15).

Zemlji­šnu refor­mu; stva­ra­nje zakon­skih moguć­no­sti za ekspro­pri­ja­ci­ju grad­skog zemlji­šta i uki­da­nje zemlji­šne ren­te (tač­ka 17).

Suro­vo kažnja­va­nje svih onih koji rade pro­tiv zajed­nič­kog inte­re­sa (tač­ka 18).

Tač­ka 20 je poseb­no inte­re­sant­na jer govo­ri o refor­mi naci­o­nal­nog siste­ma obra­zo­va­nja: "Cilj ško­le mora biti da sva­kom uče­ni­ku, čim on poka­že prvi znak inte­li­gen­ci­je, putem gra­đan­skog vaspi­ta­nja, uli­je neop­hod­no zna­nje o drža­vi i naciji".

U tač­ki 23 se govo­ri o štam­pi: Štam­pa­nje novi­na koje nisu u skla­du sa naci­o­nal­nim inte­re­som mora biti zabra­nje­no. Svi ured­ni­ci i svi sarad­ni­ci mora­ju biti Nem­ci. Nijed­ne stra­ne novi­ne se bez odo­bre­nja drža­ve u Nema­čoj ne mogu pro­da­va­ti. Zabra­nju­je se i štam­pa­nje stra­nih novi­na na nemač­kom jezi­ku, a i sve ono u umet­no­sti i knji­žev­no­sti što šte­ti inte­re­su naci­je tako­đe mora biti zabranjeno.

U tač­ki 24 se govo­ri o ver­skim slo­bo­da­ma. Naci­sti obja­vlju­ju da podr­ža­va­ju “pozi­tiv­no hri­šćan­stvo”, gde se ter­min pozi­tiv­no kori­sti u smi­slu neu­tral­no­sti u pogle­du među­sob­nih suko­ba razli­či­tih crka­va i sek­ti. Narav­no, za naci­ste, kao i za sve dru­ge osva­ja­če, moral­ni zako­ni i jevan­đe­lja ne posto­je. Isto kao i u slu­ča­ju svih dru­gih agre­so­ra, ni naci­sti nisu dozvo­li­li da hri­šćan­stvo posta­ne pre­pre­ka u spro­vo­đe­nju naci­stič­ke poli­ti­ke. Ono pro­tiv čega će se naci­sti uvek bori­ti je "jevrej­sko-mate­ri­ja­li­stič­ki duh".

U tač­ki 25 se kaže sle­de­će: Da bi sve to bilo mogu­će spro­ve­sti, mi zahte­va­mo stva­ra­nje jake cen­tral­ne vla­sti. Par­tij­ske vođe obe­ća­va­ju da će se, čak i po cenu gublje­nja svo­jih živo­ta, nemi­lo­srd­no bori­ti za spro­vo­đe­nje ovog programa.

Dakle, pot­pu­no je jasno da ničeg taj­nog u pogle­du ono­ga šta su naci­sti name­ra­va­li da uči­ne nije bilo. Sami naci­sti su svo­je name­re obja­vi­li u bez­broj­nim knji­ga­ma i pam­fle­ti­ma, kao i u svim novi­na­ma i časo­pi­si­ma. Niko, kaže Mizes, naci­ste ne može pre­ko­ri­ti da su oni svo­je pla­no­ve kova­li u taj­no­sti. Svi oni koji su ima­li oči da vide i uši da čuju – mora­li su zna­ti kakve su nji­ho­ve name­re bile.

Nemač­ki nacionalizam

Do kra­ja osam­de­se­tih i poče­tom deve­de­stih godi­na devet­na­e­stog veka nemač­ki naci­o­na­li­zam se nije razli­ko­vao od naci­o­na­li­zma bilo kog dru­gog naro­da. Tada su nemač­ki naci­o­na­li­sti otkri­li da je nji­ho­va naci­ja naj­ja­ča u Evro­pi i da je Nemač­ka dovolj­no jaka da poko­ri Evro­pu, ili čak čitav svet. Nji­ho­vo rezo­no­va­nje je bilo sledeće:

Ako izu­zme­mo Ruse, Nem­ci su naj­broj­ni­ji narod u Evro­pi. Mno­go je Nema­ca koji žive van gra­ni­ca koje je Bizmark odre­dio, a svi oni bi, po prin­ci­pu naci­o­nal­no­sti, tre­ba­lo da se pri­klju­če Raj­hu. Ako zna­mo da je Rusi­ja sasta­vlje­na od mno­go naro­da koji nisu Rusi, onda Nema­ca ima čak i više nego Rusa. Pored toga, nemač­ka naci­ja se pove­ća­va brže nego osta­le evrop­ske naci­je, a znat­no brže nego što je to slu­čaj sa nji­ho­vim tra­di­ci­o­nal­nim nepri­ja­te­ljem – Fran­cu­skom. Nemač­ki narod ima jed­nu veli­ku pred­nost u odno­su na osta­le naro­de jer se nala­zi u samom srcu Evro­pe, što zna­či da stra­te­ški domi­ni­ra čita­vom Evro­pom i nekim delo­vi­ma Azi­je i Afri­ke. Nemač­ki narod je mlad i sna­žan, dok su zapad­ni naro­di sta­ri i dege­ne­ri­sa­ni. Nem­ci su vred­ni, puni vrli­na i sprem­ni za bor­bu, dok su Fran­cu­zi nemo­ral­ni, Engle­zi­ma je idol pro­fit, Ita­li­ja­ni su sla­bi­ći, a Rusi varvari.

Dakle, po nemač­kim naci­o­na­li­sti­ma, pot­pu­no je jasno da su Nem­ci pred­o­dre­đe­ni da vla­da­ju sve­tom. Bog, sud­bi­na i isto­ri­ja iza­bra­li su Nem­ce i obda­ri­li ih svim tim veli­kim vrli­na­ma. Ali, naža­lost, ovaj bla­go­slo­ve­ni narod još nije sve­stan ulo­ge koja mu je dode­lje­na. Nesve­sni svo­je isto­rij­ske misi­je, Nem­ci su zao­ku­plje­ni unu­tra­šnjim anta­go­ni­zmi­ma i među­sob­nim suko­bi­ma. Hri­šćan­stvo je osla­bi­lo nji­hov uro­đe­ni žar za bor­bom. Nem­ci su se pode­li­li na dva među­sob­no suprot­sta­vlje­na tabo­ra. Habs­bur­ški care­vi su zlo­u­po­tre­bi­li impe­ri­jal­ne oru­ža­ne sna­ge zarad sebič­nih inte­re­sa svo­je dina­sti­je. Osta­li prin­če­vi su izne­ve­ri­li naci­ju time što su dali podr­šku fran­cu­skim osva­ja­či­ma. Švaj­car­ci i Holan­đa­ni su se otce­pi­li. Ali, sada je konač­no osva­nu­la nemač­ka zora. Bog je svom iza­bra­nom naro­du poslao spa­si­o­ce – Hohen­zol­lerns. Oni su oži­ve­li pra­vi teu­ton­ski duh, duh Pru­si­je. Oni su oslo­bo­di­li narod od habs­bur­ških šaljiv­dži­ja i Rim­ske crkve. Oni će mar­ši­ra­ti sve dalje i dalje. Oni će ostva­ri­ti nemač­ki impe­ri­um mun­di. Dužnost je svih Nema­ca da ih podr­že što više mogu jer je to i u nji­ho­vom sop­stve­nom inte­re­su. Sva­ka dok­tri­na kojom nepri­ja­te­lji Nemač­ke poku­ša­va­ju da osla­be nemač­ki duh ili ih spre­ča­va u spro­vo­đe­nju zada­ta­ka – mora biti eli­mi­ni­sa­na. Nemac koji zago­va­ra mir je izdaj­nik i kao pre­ma izdaj­ni­ku se pre­ma nje­mu mora i postupati.

Prvi korak te nove nemač­ke poli­ti­ke mora biti uje­di­nje­nje svih Nema­ca. Austro­u­gar­ska care­vi­na mora biti raz­bi­je­na, a sve one naci­je koje su bile čla­ni­ce nemač­ke fede­ra­ci­je do 1866. – mora­ju se pri­po­ji­ti novoj drža­vi. Holan­di­ja i Švaj­car­ska se opet mora­ju pri­klju­či­ti Raj­hu, a to isto važi i za Bel­gi­jan­ce, Fla­man­ce i bal­tič­ke pro­vin­ci­je Rusi­je. Oru­ža­ne sna­ge mora­ju jača­ti sve dok ne budu sprem­ne da spro­ve­du ove pla­no­ve. Mor­na­ri­ca mora biti dovolj­no jaka kako bi bila u sta­nju da raz­bi­je bri­tan­sku flo­tu. Zatim, naj­vred­ni­je bri­tan­ske i fran­cu­ske kolo­ni­je mora­ju biti anek­si­ra­ne. Sa pri­pa­ja­njem Holan­di­je Raj­hu, auto­mat­ski se Raj­hu pri­klju­ču­ju i sve nje­ne kolo­ni­je. U Južnoj Ame­ri­ci se mora osvo­ji­ti toli­ko veli­ka teri­to­ri­ja koja bi bila dovolj­na za nase­lja­va­nje tri­de­set mili­o­na Nemaca.

Naci­sti su bili uve­re­ni da se nji­ho­vi osva­jač­ki pla­no­vi mora­ju ostva­ri­ti jer su oni bili oslo­bo­đe­ni lana­ca moral­no­sti i huma­no­sti. Nji­hov argu­ment je bio sledeći:

Ako uspe­mo, to će biti naš posled­nji rat jer će naša hege­mo­ni­ja biti več­na. Kada pobe­di­mo – onda ćemo istre­bi­ti sve naše nepri­ja­te­lje i na taj način otklo­ni­ti moguć­nost neke even­tu­al­ne kasni­je pobu­ne ili osve­te. Ako pobe­de Bri­tan­ci i Ame­ri­kan­ci, oni će nam dati pod­no­šnjiv mir. Pošto oni sma­tra­ju da za njih važe moral­ni zako­ni, Bož­je zapo­ve­sti i osta­le besmi­sli­ce, oni će nam namet­nu­ti neki novi Ver­saj, možda nešto bolje ili gore, ali u sva­kom slu­ča­ju neće nas istre­bi­ti već će nam ponu­di­ti neki spo­ra­zum, koji će nam omo­gu­ći­ti da, nakon odre­đe­nog vre­me­na, opet nasta­vi­mo sa bor­bom. Mi ćemo se bori­ti opet, i opet, sve dok jed­nog dana ne ostva­ri­mo naš cilj i istre­bi­mo sve naše neprijatelje.

Sada, kada zna­mo sve to, može­mo posta­vi­ti sle­de­će pita­nje: šta bi se desi­lo da su naci­sti svo­je cilje­ve o "več­nom miru" zai­sta ostva­ri­li? Kako bi ta Nemač­ka "svet-drža­va" funk­ci­o­ni­sa­la? Da li je zai­sta mogu­će prin­ci­pe mora­la i sarad­nje zame­ni­ti siste­mom ugnje­ta­va­nja i repre­si­je? Da li se zai­sta nasi­ljem može doći do več­nog mira?

Po Mize­su, jed­no­stav­no, takav sistem nije moguć. Kada su nasi­lje i tira­ni­ja vrhov­ni prin­ci­pi jed­nog dru­štva – veo­ma brzo se poja­ve neke gru­pe u okvi­ru samog domi­ni­ra­ju­ćeg naro­da koje pože­le da pre­u­zmu kon­tro­lu nad osta­ta­kom naro­da. Tada bi došlo do per­pe­tu­al­nih rato­va izme­đu samih Nema­ca a pot­či­nje­ni ne-nemač­ki robo­vi bi te suko­be isko­ri­ste za svo­je cilje­ve, tj. put do slo­bo­de vodio bi pre­ko uni­šte­nja gospo­da­ra. Sistem nasi­lja i tira­ni­je nika­da ne vodi ka miru već samo ka bes­kraj­nim gra­đan­skim ratovima.

Pro­ces trans­for­ma­ci­je društva

Nisu Nem­ci odu­vek bili naci­o­na­li­sti. Samo sto godi­na pre naci­sta Nem­ci su bili sasvim dru­ga­či­ji, a ume­sto naci­sta ima­li su: Šile­ra, Getea, Kan­ta, Mocar­ta i Beto­ve­na. U nji­ho­vo vre­me nemač­ki lajt­mo­tiv je bila slo­bo­da, a ne nasi­lje i osva­ja­nje. I zato je jako bit­no shva­ti­ti taj pro­ces trans­for­ma­ci­je dru­štva, koji je, za samo sto godi­na, dru­štvo pesni­ka i misli­la­ca pre­tvo­rio u dru­štvo svi­re­pih ubica.

Ako se zna da je glav­ni cilj nemač­ke Naci­o­nal soci­ja­li­stič­ke rad­nič­ke par­ti­je bio osva­ja­nje dovolj­no veli­ke i pri­rod­nim resur­si­ma boga­te teri­to­ri­je koja bi Nem­ci­ma obez­be­di­la samo­do­volj­nost i život­ni stan­dard ne manji od bilo koje dru­ge drža­ve – onda je pot­pu­no jasno da je takav pro­gram bio pret­nja za sve osta­le drža­ve jer se nije mogao ostva­ri­ti nika­ko dru­ga­či­je osim uspo­sta­vlja­njem Nemač­ke svet­ske hege­mo­ni­je. Dakle, svi Nem­ci su to zna­li i sko­ro svi Nem­ci su tu naci­stič­ku poli­ti­ku podr­ža­li, samo se posta­vlja pita­nje: zašto su je podr­ža­li? Zašto su se pre­du­zet­ni­ci odre­kli libe­ra­li­zma? Zašto su se pro­fe­so­ri, dok­to­ri, prav­ni­ci i svi osta­li odre­kli liberalizma?

Ako bismo poku­ša­li da pro­na­đe­mo što kra­ći odgo­vor na to pita­nje, kaže Mizes, onda bi on gla­sio: Pan-Ger­ma­ni­zam, a on je ništa dru­go do delo inte­lek­tu­al­ne eli­te. Pro­fe­so­ri isto­ri­je, pra­va, eko­no­mi­je, poli­tič­kih nau­ka, geo­gra­fi­je i filo­zo­fi­je su bili naj­va­tre­ni­ji zastup­ni­ci Pan-Ger­ma­ni­zma. Oni su uni­ver­zi­te­te kori­sti­li kao sred­stvo za name­ta­nje svo­jih ide­ja stu­den­ti­ma, a onda su ti stu­den­ti, sada već u svoj­stvu nastav­ni­ka čuve­nih nemač­kih giman­zi­ja i nji­ma slič­nih obra­zov­nih insti­tu­ci­ja, ide­je Pan-Ger­ma­ni­zma širi­li dalje. Svi osta­li delo­vi dru­štva su se, barem u počet­ku, odu­pi­ra­li tim ide­ja­ma. Nji­ma je rato­va i osva­ja­nja bilo pre­ko gla­ve i žele­li su samo jed­no – mir. Oni su, kako su to naci­o­na­li­sti kva­li­fi­ko­va­li, bili sebič­ni lju­di koji nisu žele­li da ginu već samo da uži­va­ju u živo­tu. Već počet­kom dva­de­se­tog veka, kako kapi­ta­li­sti i pre­du­zet­ni­ci tako i sve osta­le kla­se i gru­pe Nema­ca – posta­ju naci­o­na­li­sti, a to je ništa dru­go do nemi­nov­ni ishod naci­o­na­li­stič­kog obra­zo­va­nja. Dakle, nemač­ki naci­o­na­li­zam nije delo neke uro­đe­ne teu­ton­ske bru­tal­no­sti ili sile­džij­stva, niti se on nasled­no ili putem krvi pre­no­si sa pre­da­ka na potom­stvo, već je on samo nemi­nov­ni rezul­tat indoktrinacije.

Da bi se od čove­ka napra­vi­la zver potreb­no je u čove­ku ubi­ti savest i razum. Taj pro­ces ubi­ja­nja save­sti i razu­ma je u Nemač­koj tra­jao čitav jedan vek a kada je pozor­ni­ca bila sprem­na samo se čekao neki "Hitler" koji bi sve to spro­veo u delo. Tač­no je, kaže Mizes, da su Hitler i nje­go­va kli­ka Nemač­ku osvo­ji­li bru­tal­nim nasi­ljem, ali su dok­tri­ne naci­zma umo­ve Nema­ca osvo­ji­le znat­no rani­je. Da Hitler nije uspeo u trci za dik­ta­to­ra – ume­sto nje­ga bi dik­ta­tor postao neko dru­gi jer je puno kan­di­da­ta pre­ten­do­va­lo na to mesto.

Tač­no je da su čel­ni­ci naci­stič­ke par­ti­je i nji­ho­ve juri­šne jedi­ni­ce bili sadi­sti i gang­ste­ri, ali su ih nemač­ka inte­li­gen­ci­ja i rad­ni­ci tole­ri­sa­li jer su se sa nji­ma sla­ga­li u pogle­du glav­nih dru­štve­nih, eko­nom­skih i poli­tič­kih dok­tri­na. Naci­zam je osvo­jio Nemač­ku jer nije nai­šao ni na kakav inte­lek­tu­al­ni otpor. Ko god je hteo da se suprot­sta­vi naci­zmu – prvo je morao pro­me­ni­ti umo­ve nemač­kog naro­da. Umo­ve nemač­kog naro­da je mogla pro­me­ni­ti samo zdra­va libe­ral­na ide­o­lo­gi­ja – ali libe­ra­la u Nemač­koj više nije bilo.

Tvor­ci nao­pa­ke ideologije

Iako je Hitler bio ube­đen da su to bile nje­go­ve ide­je, pra­vi tvor­ci tih ide­ja su bili: Vag­ner, Niče, Maki­ja­ve­li­ji i mno­gi dru­gi pse­u­do­fi­lo­zo­fi. Pri­me­ra radi, ide­ju o hri­šćan­stvu (ili judeo-hri­sti­ja­ni­zmu, kako ga je Hitler nazi­vao), po kojoj hri­šćan­sku reli­gi­ju tre­ba sru­ši­ti i ume­sto nje stvo­ri­ti novu reli­gi­ju – reli­gi­ju nat­čo­ve­ka – Hitler pre­u­zi­ma od Ničea. Po toj ide­ji: Sinaj­ske plo­če su izgu­bi­le svo­ju vred­nost, a savest je ništa dru­go do jevrej­ska izmi­šljo­ti­na i osa­ka­će­nje čove­ka. I zato, kaže Hitler: “Mi mora­mo biti svi­re­pi i naša savest mora biti mir­na. Samo tako ćemo uspe­ti da iz našeg naro­da iste­ra­mo sen­ti­men­tal­nost i da u nje­mu ubi­je­mo onaj nje­gov gemi­tlih-kajt i bla­žen­stvo koje nala­zi u kri­gla­ma piva.” Hitler posta­vlja novu oslo­bo­di­lač­ku dok­tri­nu o ništav­no­sti i bezna­čaj­no­sti indi­vi­dua, i o nji­ho­vom uta­pa­nju u vidlji­vu besmrt­nost naci­je. On uki­da dog­mu o isku­plje­nju čove­ka kroz pat­nju i smrt božan­skog Spa­si­te­lja i posta­vlja novu dog­mu o isku­plje­nju čove­ka kroz život i akci­ju novog vođe-zako­no­dav­ca koji oslo­ba­đa mase od tere­ta slobode.

Sve što su naci­sti radi­li – radi­li su iz naci­o­nal­nog inte­re­sa, ali se posta­vlja pita­nje: šta je naci­o­nal­ni inte­res? Ko je taj koji odlu­ču­je šta je naci­o­nal­ni inte­res? Na to pita­nje naci­stič­ki filo­zo­fi odgo­va­ra­ju rečima:

Sve što ja i moji sabor­ci kaže­mo da je naci­o­nal­ni inte­res – to je naci­o­nal­ni inte­res. Među pra­vim Nem­ci­ma ne sme biti sva­đa i nesuglasica.

Ali, opet se posta­va­lja pita­nje: koji Nem­ci su pra­vi Nem­ci, a koji ne? Koje misli i ose­ća­nja su misli i ose­ća­nja pra­vog Nem­ca a koje ne? Da li su pra­ve nemač­ke ide­je ide­je Lesin­ga, Getea i Šile­ra ili ide­je Gebel­sa i Hitle­ra? Da li je pra­vi Nemac Kant, koji je želeo več­ni mir, ili je pra­vi Nemac Hitler?

Mit o ira­ci­o­nal­no­sti nacionalizma

Mno­go je onih koji sma­tra­ju da je ira­ci­o­nal­nost zado­vo­lja­va­ju­će obja­šnje­nje za naci­o­na­li­zam. Oni sma­tra­ju da se tu radi o veli­koj gre­šci nekih lju­di, pre sve­ga eko­no­mi­sta, koji sma­tra­ju da je ljud­sko delo­va­nje uvek raci­o­nal­no. Čovek, kažu oni, nije raci­o­nal­no biće jer je kraj­nji čove­kov cilj često, ako ne i uvek, ira­ci­o­na­lan. Sla­va i veli­či­na nje­go­ve naci­je, drža­ve, rase, jezič­ke gru­pe ili dru­štve­ne kla­se, su samo neki od tih ljud­skih ira­ci­o­nal­nih cilje­va. Lju­di ne vole mir, bezbed­nost i spo­ko­jan život, već žude za: rat­nim i osva­jač­kim uzbu­đe­nji­ma, pro­me­na­ma, avan­tu­ra­ma i opa­sno­sti­ma. Lju­di vole da ubi­ja­ju, pljač­ka­ju i uni­šta­va­ju. Lju­di žude za time da uz zvu­ke bub­nje­va i tru­ba i uz vijo­re­nje zasta­va, mar­ši­ra­ju pro­tiv neprijatelja.

Među­tim, kao i sve osta­lo što dola­zi iz soci­ja­li­stič­kih kuhi­nja, tako je i ta teza o "ira­ci­o­nal­no­sti naci­o­na­li­zma" za Mize­sa ništa dru­go do naj­o­bič­ni­ja besmislica:

Tač­no je da je uvek bilo onih koji su žude­li za sla­vom i moći, ali te nji­ho­ve želje nisu u suprot­no­sti sa željom za većim pri­ma­nji­ma, većim bogat­stvom i većim luk­su­zom. Žeđ za sla­vom i moći ne zna­či i odri­ca­nje od mate­ri­jal­nog bla­go­sta­nja, već sasvim suprot­no – lju­di žele moć da bi bili u pozi­ci­ji da ostva­re više bogat­stva nego što bi to mogli posti­ći dru­gim sred­stvi­ma. Mno­gi oče­ku­ju da pomo­ću pljač­ke ostva­re želje koje ne mogu ostva­ri­ti slu­že­njem svo­jih sugra­đa­na. Mno­gi se odlu­ču­ju za pljač­ku jer su sigur­ni da na taj način mogu lak­še ostva­ri­ti svo­je cilje­ve. Hitler, Gebels i Gering su bili pot­pu­no nespo­sob­ni za bilo kakav pošte­ni posao. U mir­nom okru­že­nju kapi­ta­li­stič­kog dru­štva oni bi bili ništa dru­go do bez­na­de­žni slu­ča­je­vi. Oni su nasto­ja­li da stek­nu moć i sla­vu da bi na taj način posta­li naj­bo­ga­ti­ji lju­di Nemač­ke. Pot­pu­ni je non­sens nji­ho­vu želju za vla­šću vezi­va­ti za nešto što je suprot­no želja­ma za mate­ri­jal­nim bogatstvom.

Da naci­sti zai­sta nisu bili samo ira­ci­o­nal­ni naci­o­na­li­sti potvr­đu­je i Rej­man kada kaže da je jedan od naj­bli­žih Hitle­ro­vih sarad­ni­ka, Rudolf Hes, pre ula­ska u naci­stič­ke kru­go­ve, bio samo jedan obič­ni i pot­pu­no nepo­zna­ti pri­pad­nik gra­đan­ske sred­nje kla­se, a da je kasni­je izgra­dio jed­nu od naj­luk­su­zni­jih kuća u Nemač­koj. Gebels, neka­da samo obič­ni siro­ma­šni inte­lek­tu­a­lac, kasni­je, kao mini­star pro­pa­gan­de sta­vio je do zna­nja svo­jim par­tij­skim kole­ga­ma da ako bi mu neko ponu­dio neki veli­ki poklon – on taj poklon ne bi odbio. Na taj način je, za svo­je "zaslu­ge za narod", od Pri­vred­ne komo­re Ber­li­na, na poklon dobio jed­no od naj­ve­ćih ima­nja u oko­li­ni Ber­li­na. I Hitler je tako­đe pri­mao poklo­ne. Drža­va je od selja­ka kupi­la nji­ho­va ima­nja, poru­ši­la sve što je bilo na nji­ma, zatim na tom zemlji­štu sagra­di­la super-moder­nu far­mu, a onda je poklo­ni­la Hitle­ru. Dakle, kaže Rej­man, bio je to Hitle­rov poklon Hitle­ru. Pored toga, Hitler je bio i part­ner u jed­noj od naj­pro­spe­ri­tet­ni­jih izda­vač­kih kom­pa­ni­ja u Nemač­koj; ta kom­pa­ni­ja je kon­tro­li­sa­la više novi­na nego bilo ko pre nje. Za knji­gu Mein Kampfm, koja se, putem držav­ne pri­nu­de, pro­da­la u čak pet mili­o­na pri­me­ra­ka, Hitler je dobio neko­li­ko mili­o­na mara­ka, a i Hitle­rov zamak je tako­đe bio kupljen držav­nim novcem.

Među­tim, bit­no je zna­ti da se to moder­no obja­šnje­nje naci­o­na­li­zma i rata ne odno­si samo na vođe – već i na nji­ho­ve sled­be­ni­ke, i zato je potreb­no posta­vi­ti sle­de­ća pitanja:

Da li je narod odba­cio libe­ra­li­zam, kapi­ta­li­zam i slo­bod­nu trgo­vi­nu – i zame­nio ih eta­ti­zmom (inter­ven­ci­o­ni­zmom ili soci­ja­li­zmom), eko­nom­skim naci­o­na­li­zmom, rato­vi­ma i revo­lu­ci­ja­ma – zbog toga što je više želeo opa­san život u bedi, nego dobar život u miru i sigurnosti?

Da li narod zai­sta više voli život u siro­ma­štvu u kome će i svi osta­li biti isto tako siro­ma­šni, od živo­ta u bogat­stvu ali u kome će biti i onih koji su boga­ti­ji od njih?

Da li lju­di bira­ju haos inter­ven­ci­o­ni­zma, soci­ja­li­zma i bes­kraj­nih rato­va upr­kos tome što su pot­pu­no sve­sni toga da sve to zajed­no dono­si siro­ma­štvo i nevo­lje i za njih same?

Samo čovek bez ose­ća­nja za real­nost, kaže Mizes, na ova pita­nja može odgo­vo­ri­ti potvrd­no. Pot­pu­no je jasno da su lju­di odba­ci­li libe­ra­li­zam i kapi­ta­li­zam samo zbog toga što su bili ube­đe­ni da će ih inter­ven­ci­o­ni­zam, soci­ja­li­zam i eko­nom­ski naci­o­na­li­zam uči­ni­ti boga­ti­jim, a ne siromašnijim.

Soci­ja­li­sti nika­da naro­du nisu rekli: mi želi­mo da vam sni­zi­mo život­ni stan­dard. Pro­tek­ci­o­ni­sti nika­da naro­du ne kažu: vaše mate­ri­jal­no bogat­stvo će biti manje zbog uvo­znih cari­na. Inter­ven­ci­o­ni­sti ne pre­dla­žu svo­je mere tako što će za njih reći da će one done­ti štet­ne posle­di­ce za inte­re­se celog dru­štva. Sasvim suprot­no tome – sve te gru­pe stal­no insi­sti­ra­ju na tome da će nji­ho­ve poli­ti­ke nji­ho­ve sled­be­ni­ke uči­ni­ti bogatijim.

Nemač­ki naci­sti i ita­li­jan­ski faši­sti su se bori­li za siro­vi­ne i plod­no zemlji­šte i svo­jim sled­be­ni­ci­ma obe­ća­va­li bogat i luk­su­zan život. Ono što su nemač­ki naci­sti zai­sta žele­li je jevrej­ska imo­vi­na i oku­pi­ra­ne drža­ve. Pot­pu­no je jasno da se tu ne radi ni o kakvoj ira­ci­o­nal­no­sti ili ide­a­li­ma, već o pljač­ki; tu se nije radi­lo o ide­a­li­stič­kom, već o pljač­ka­škom men­ta­li­te­tu.

Za razli­ku od ruskih soci­ja­li­sta koji, zbog svog "inter­na­ci­o­na­li­zma", svo­jim sled­be­ni­ci­ma nisu mogli obe­ća­ti plen neke dru­ge naci­je već samo imo­vi­nu "kla­snog nepri­ja­te­lja", nemač­ki soci­ja­li­sti su bili "naci­o­na­li­sti", što zna­či da su nepri­ja­te­lje mora­li naći na dru­goj stra­ni, a našli su ih u Jevre­ji­ma i kapi­ta­li­zmu. Glav­na tač­ka naci­stič­ke pro­pa­gan­de 1919–1933 godi­ne je bila sledeća:

Jevre­ji i Zapad su glav­ni kriv­ci za vašu bedu; mi ćemo se bori­ti pro­tiv tih zlo­tvo­ra, a onda ćete ose­ti­ti napredak.

Pot­pu­no je jasno da lju­di nisu podr­ža­li soci­ja­li­zam da bi žive­li u bedi i rato­va­li, već samo zbog toga što su bili uve­re­ni da će im soci­ja­li­zam omo­gu­ći­ti bolji život. U nji­ho­vim oči­ma soci­ja­li­zam, inter­ven­ci­o­ni­zam, eta­ti­zam i naci­o­na­li­zam nisu mito­vi, već dok­tri­ne koje im uka­zu­ju na naj­bo­lje sred­stvo za ostva­re­nje nji­ho­vih želja o lep­šem i boga­ti­jem živo­tu. Među­tim, tu se ne radi o pra­vim, već o lažnim dok­tri­na­ma koje se zasnivaju:

• ili na pogre­šnim pretpostavkama;
• ili na iskri­vlje­nim činjenicama;
• ili na pogre­šnim ili nelo­gič­nim zaključcima.

Neo­bo­ri­vi logič­ki doka­zi sasvim jasno uka­zu­ju na to da soci­ja­li­zam nije dru­štve­ni sistem pomo­ću koga lju­di mogu ostva­ri­ti svo­je želje. Svi oni koji­ma je to jasno i koji jasno vide sve te gre­ške – te dok­tri­ne sasvim isprav­no sma­tra­ju mito­vi­ma, ali sve dok ne uspe­ju da svo­je sugra­đa­ne ube­de u neo­stvar­lji­vost tih dok­tri­na – one će domi­ni­ra­ti jav­nim mnje­njem a poli­ti­ča­ri i držav­ni­ci će se nji­ma rukovoditi.

Lju­di su gre­ši­li u pro­šlo­sti, gre­še sada, gre­ši­će i u buduć­no­sti, ali oni ne gre­še zato što žele da gre­še. Lju­di žele uspeh, a ne neu­speh, i veo­ma dobro zna­ju šta će se dogo­di­ti ako iza­be­ru pogre­šno sred­stvo. Lju­di ne pra­ve gre­ške namer­no niti tra­že mito­ve, već tra­že pra­ve dok­tri­ne koje će im pomo­ći da iza­be­ru naj­bo­lje sred­stvo za ostva­re­nje svo­jih ciljeva.

Mit o nemač­kom rasizmu

Kada se govo­ri o nemač­kim naci­sti­ma onda se obič­no za njih vezu­je i reč rasi­zam, među­tim Mizes baca novo sve­tlo i na tu dogmu:

Ni naci­stič­ki rasi­zam ni dis­kri­mi­na­ci­ja Jevre­ja, posma­tra­no na pra­vi način, nisu pra­vi rasizam.

Tač­no je da su naci­sti isti­ca­li da je rat koji oni vode u stva­ri rat izme­đu nor­dij­ske rase gospo­da­ra i ljud­skih aut­saj­de­ra, među­tim, u tom istom ratu nji­ho­vi save­zni­ci su bili Ita­li­ja­ni, za koje je ta ista rasi­stič­ka dok­tri­na tvr­di­la da su polu­ta­ni; save­zni­ci su im bili koso­o­ki Japan­ci sa crnom kosom i žutom bojom kože, dok su u isto vre­me pre­zi­ra­li pla­vo­ko­se nor­dij­ce koji nisu bili odu­še­vlje­ni nemač­kim pla­no­vi­ma o svet­skoj hege­mo­ni­ji. Naci­sti su sebe nazi­va­li i anti­se­mi­ti­ma ali su u isto vre­me sara­đi­va­li sa semit­skim arap­skim ple­me­ni­ma u bor­bi pro­tiv Bri­ta­na­ca za koje su oni ina­če tvr­di­li da su tako­đe nordijci.

Dakle, sasvim je jasno da se tu nije radi­lo o pra­vom rasi­zmu, već o mitu, a čak ni taj rasni mit nije nemač­ki već fran­cu­ski pro­i­zvod. U ese­ju o Nejed­na­ko­sti ljud­skih vrsta, Žozef Artur de Gobi­no se poslu­žio rasnim mitom kako bi oprav­dao pri­vi­le­gi­je fran­cu­ske ari­sto­kra­ti­je. Za razli­ku od de Gobi­na, nemač­ki naci­o­na­li­sti su kar­tu rasi­zma samo podi­gli na još viši nivo i čita­vu nemač­ku naci­ju pro­gla­si­li ple­mi­ći­ma. U okvi­ru same ple­mić­ke kla­se ne sme biti dis­kri­mi­na­ci­je i zato su po naci­stič­kom zako­nu svi Nem­ci jed­na­ki, a jedi­na dozvo­lje­na pode­la je pode­la u pogle­du "inte­zi­te­ta želje za spro­vo­đe­njem pra­vih nemač­kih ideja".

Inte­re­sant­no je pome­nu­ti da neka novi­ja istra­ži­va­nja uka­zu­ju na to da ni Hitle­ro­ve ide­je o supe­ri­or­nim i infe­ri­or­nim rasa­ma nisu nje­go­ve, već Lin­kol­no­ve ideje:

Posto­ji fizič­ka razli­ka izme­đu bele i crne rase, koja će, veru­jem, biti veči­ta pre­pre­ka da te dve rase, u smi­slu dru­štve­ne i poli­tič­ke jed­na­ko­sti, žive zajed­no. Pošto jed­na­ko­sti nema, a te dve rase ipak mora­ju žive­ti zajed­no, onda se mora uspo­sta­vi­ti odnos nadre­đe­ne i podre­đe­ne (supe­ri­or­ne i infe­ri­or­ne) rase, a ja se, kao i bilo koji dru­gi čovek, onda zala­žem da ta ulo­ga supe­ri­or­ne rase pri­pad­ne beloj rasi. ²

Iz istih izvo­ra sazna­je­mo da ni "konač­no reše­nje jevrej­skog pita­nja" nije Hitle­rov izum već samo pona­vlja­nje reči glav­no­ko­man­du­ju­ćeg gene­ra­la ame­rič­ke voj­ske, gene­ra­la Šer­ma­na, koji dva­de­set­pe­to­go­di­šnju geno­cid­nu kam­pa­nju pro­tiv indi­ja­na­ca nazi­va "konač­nim reše­njem za pro­blem indijanaca".

Para­le­lu može­mo naći i kada je u pita­nju tzv. "dugi hod" Nava­ho indi­ja­na­ca. Taj dugi hod, ili tač­ni­je reče­no, etnič­ko čišće­nje i depor­ta­ci­ja Nava­ho indi­ja­na­ca, se dogo­dio usred zime, janu­ra 1864. godi­ne, kada su oni bili pri­mo­ra­ni da napu­ste teri­to­ri­je svo­jih pre­da­ka i do novog pre­bi­va­li­šta (rezer­va­ta) pre­pe­ša­če 500km. Mno­gi Nava­ho indi­jan­ci nisu ni sti­gli do rezer­va­ta, a i od onih koji­ma je to pošlo za rukom tre­ći­na je pou­mi­ra­la ili od gla­di ili bole­sti jer su mora­li da žive u rupa­ma u zemlji. Sli­čan "dugi hod" se dogo­di­lo i kra­jem Dru­gog svet­skog rata kada je mno­go Jevre­ja stra­da­lo u 500km dugom mar­šu kroz Čeho­slo­vač­ku. ³

U peri­o­du 1864–1890, ame­rič­ka voj­ska je pobi­la neko­li­ko dese­ti­na hilja­da indi­ja­na­ca, a Šer­ma­nov i Šeri­da­nov moto je bio: "samo mrtav indi­ja­nac je dobar indi­ja­nac". Lin­kol­no­vi gene­ra­li nisu kri­li svo­je geno­cid­ne pla­no­ve, pa tako John Pope kaže: "Moj je zada­tak da pot­pu­no istre­bim Sijukse…Sa nji­ma neće biti nika­kvih spo­ra­zu­ma i kom­pro­mi­sa, biće tre­ti­ra­ni kao mani­ja­ci i divlje zve­ri". Gene­ral Šeri­dan izja­vlju­je da "svi indi­jan­ci mora­ju biti ili pobi­je­ni ili dove­de­ni na nivo vrste pro­sja­ka". Gene­ral Šer­man svo­ju poli­ti­ku nazi­va "rasno čišće­nje zemlje" i daje Šeri­da­nu i nje­go­vim sarad­ni­ci­ma odre­še­ne ruke da pri­li­kom napa­da na indi­jan­ska nase­lja pobi­ju muška­ra­ca, žena i dece ono­li­ko koli­ko oni sami sma­tra­ju da je potrebno.

Pozna­to je da je Hitler veo­ma dobro pozna­vao ame­rič­ku voj­nu isto­ri­ju od vre­me­na Lin­kol­na do kra­ja devet­na­e­stog veka i sasvim je mogu­će da je "nadah­nu­će" za svo­je postup­ke dobio od Lin­kol­no­vih ubi­ca-gene­ra­la: Gran­ta, Šer­ma­na, Šeri­da­na i Kaste­ra. ⁴

Mit o pora­zu kapitalizma

Kada soci­ja­li­sti govo­re o nastan­ku soci­ja­li­zma onda se često može čuti teza da je soci­ja­li­zam nastao kao "posle­di­ca pora­za kapi­ta­li­zma". Među­tim, po Mize­su, i ta soci­ja­li­stič­ka teza je ništa dru­go do naj­o­bič­ni­ji nonsens:

Pobe­de Lenji­na, Muso­li­ni­ja i Hitle­ra nisu bile pora­zi kapi­ta­li­zma, već samo nemi­nov­na posle­di­ca poli­ti­ke inter­ven­ci­o­ni­zma. Lenjin je pobe­dio inter­ven­ci­o­ni­zam Karenj­skog. Muso­li­ni je izvo­je­vao pobe­du pro­tiv sin­di­ka­li­zma ita­li­jan­skih sin­di­ka­ta koja je zatim kul­mi­ni­ra­la pre­u­zi­ma­njem fabri­ka. Hitler je tri­jum­fo­vao nad inter­ven­ci­o­ni­zmom Vaj­mar­ske repu­bli­ke. Fran­ko je svo­ju pobe­du izvo­je­vao pro­tiv anar­ho­sin­di­ka­li­zma u Špa­ni­ji i Kata­lo­ni­ji. U Fran­cu­skoj je nakon kolap­sa "veli­ke koa­li­ci­je" (le Front popu­la­i­re) usle­di­la dik­ta­tu­ra Pete­na. Kada je inter­ven­ci­o­ni­zam jed­nom stu­pio na sna­gu – onda je sve osta­lo što je usle­di­lo bilo samo jedan logič­ni sled doga­đa­ja jer se sva­ki inter­ven­ci­o­ni­zam uvek mora zavr­ši­ti soci­ja­li­zmom. ⁵

Soci­ja­li­stič­ke dogme

Soci­ja­li­sti se nika­da ozbilj­no ne bave eko­nom­skom nau­kom već samo onim što im može pomo­ći da se doko­pa­ju ili osta­nu na vla­sti. Ako se to zna, onda je jasno da se nji­ho­va "eko­nom­ska nau­ka" nika­da nije ni zasni­va­la na činje­ni­ca­ma i logič­kim doka­zi­ma, već isklju­či­vo na dog­ma­ma. Kao naj­va­žni­je soci­ja­li­stič­ke dog­me Mizes iden­ti­fi­ku­je sle­de­će dogme:

1) Kapi­ta­li­zam je nepo­šten sistem eksplo­a­ta­ci­je. On šte­ti inte­re­si­ma veći­ne, a sve u korist povla­šće­ne manji­ne. Pro­fit je nešto što narod­ne mase bes­po­treb­no mora­ju da pla­ća­ju kla­si para­zi­ta. Kapi­ta­li­zam je uzrok siro­ma­štva i on uvek vodi ka ratu.

2) Naj­va­žni­ji zada­tak držav­ne vla­sti je da sistem kapi­ta­li­stič­kog i pre­du­zet­nič­kog upra­vlja­nja pre­du­ze­ći­ma zame­ni držav­nom upra­vom preduzećima.

3) Kon­tro­la cena i uvo­đe­nje mini­mal­ne cene rada, bilo direkt­no putem držav­ne admi­ni­stra­ci­je ili indi­rekt­no putem sin­di­ka­ta, je pra­vi način za per­ma­nent­no pove­ća­nje život­nog stan­dar­da potrošača.

4) Poli­ti­ka jef­ti­nog nov­ca (infla­ci­o­ni­zam) je kori­stan metod za sma­nje­nje dužnič­kog opte­re­će­nja narod­nih masa, čime se stva­ra­ju uslo­vi za opšti pro­spe­ri­tet. Štam­pa­nje nov­ca nema nika­kve veze sa poja­vom eko­nom­skih depre­si­ja. Eko­nom­ske kri­ze su nešto što se doga­đa samo u slo­bod­nom trži­šnom sistemu.

5) Svi oni koji pori­ču pret­hod­ne izja­ve i tvr­de suprot­no, tj. da upra­vo kapi­ta­li­zam naj­bo­lje slu­ži inte­re­si­ma narod­nih masa, su samo zatu­ca­ne apo­lo­ge­te sebič­nih inte­re­sa kla­se eksplo­a­ta­to­ra. Povra­tak na slo­bod­no trži­šte, slo­bod­nu trgo­vi­nu, zlat­ni stan­dard i eko­nom­sku slo­bo­du – je nemo­guć. Na svu sre­ću, čove­čan­stvo se više nika­da neće vra­ti­ti ide­ja­ma devet­na­e­stog veka.

6) Pred­nost spolj­ne trgo­vi­ne se ogle­da samo u izvo­zu. Uvoz je šte­tan i mora se spre­ča­va­ti koli­ko god je to mogu­će. Za sva­ku drža­vu naj­bo­lja je ona situ­a­ci­ja kada drža­va uop­šte ne zavi­si od uvoza.

Dakle, svi­ma oni­ma koji zna­ju šta je pra­va eko­no­mi­ja – pot­pu­no je jasno o čemu se tu radi. Dok je nakon Dru­gog svet­skog rata armi­ja pse­u­do­e­ko­no­mi­sta, pse­u­do­fi­lo­zo­fa i svih dru­gih pse­u­do­na­uč­ni­ka govo­ri­la o "veli­koj pobe­di nad faši­zmom", Mize­su je bilo jasno da faši­zam nije pobe­đen jer faši­zam nije ni Muso­li­ni, ni Hitler – već nao­pa­ka ide­o­lo­gi­ja. U dru­gom svet­skom ratu je pora­že­na samo nemač­ka faši­stič­ka vlast, ali ne i nao­pa­ka tota­li­tar­na filo­zo­fi­ja kojom su se faši­sti ruko­vo­di­li. Mize­su je bilo pot­pu­no jasno da sna­ge koje su sta­ja­le iza faši­zma nisu pobe­đe­ne i da će se faši­zam poja­vi­ti opet, samo pod dru­gim slo­ga­ni­ma i simbolima.

Nemač­ki inte­lek­tu­al­ci su u bri­tan­skom odba­ci­va­nju slo­bod­ne trgo­vi­ne i zlat­nog stan­dar­da vide­li dokaz supe­ri­or­no­sti nemač­kih dok­tri­na i meto­da. Oni su vide­li kako Anglo­sak­son­ci sko­ro u sve­mu kopi­ra­ju nji­hov eko­nom­ski sistem i bili sve­do­ci toga kako zna­čaj­ne lič­no­sti ovih zema­lja izja­vlju­ju da će nji­ho­ve naci­je, u posle­rat­nom peri­o­du, pri­me­ni­ti nemač­ki eko­nom­ski sistem. Ako je to zai­sta tako, zašto se onda faši­sti kri­ti­ku­ju? Da su ti zna­čaj­ni i uti­caj­ni lju­di samo bili pošte­ni i iskre­ni, onda oni faši­ste ne bi kri­ti­ko­va­li, već im pri­zna­li da su upra­vo oni bili pio­ni­ri te "nove eko­no­mi­je" i tog "novog i boljeg dru­štve­nog poretka".

O tome šta će taj novi posle­rat­ni pore­dak stvar­no zna­či­ti, Džordž Orvel je govo­rio čak i pre nego se on dogo­dio. U jed­nom pismu iz 1944. godi­ne, dakle tri godi­ne pre obja­vlji­va­nja knji­ge "1984", Džordž Orvel izno­si osnov­ne teze iz svo­je budu­će knjige:

Hitler će, nema sum­nje, usko­ro nesta­ti, ali samo na račun jača­nja: (a) Sta­lji­na, (b) Anglo-Ame­rič­kih mili­o­ne­ra, i © svih vrsta malih fire­ra tipa de Gol. Svi naci­o­nal­ni pokre­ti, čak i oni koji su nasta­li kao otpor nemač­koj domi­na­ci­ji, izgle­da da dobi­ja­ju nede­mo­krat­ske obli­ke, da se oku­plja­ju oko nekog nat­čo­ve­ka fire­ra i da pri­hva­ta­ju teo­ri­ju da cilj oprav­da­va sredstvo…Ako se to dogo­di, pla­šim se da će se stvo­ri­ti svet, od dve ili tri veli­ke super­si­le koje neće moći da osvo­je jed­na dru­gu, u kome ako firer to pože­li dva i dva mogu posta­ti pet. ⁶

Soci­ja­li­zam nisu soci­ja­li­stič­ke baj­ke, već činje­ni­ce, i zato svi oni koji zna­ju te činje­ni­ce veo­ma dobro zna­ju da je svet u kome živi­mo ništa dru­go do soci­ja­li­zam jer su sve nave­de­ne soci­ja­li­stič­ke dog­me na sna­zi i danas. Kada su u pita­nju ove dog­me, prak­tič­no nema razli­ke izme­đu dana­šnjih "moder­nih libe­ra­la", "demo­krat­skih soci­ja­li­sta" ili bilo koje dru­ge poli­tič­ke stran­ke, sa jed­ne stra­ne, i neka­da­šnjih nemač­kih naci­sta sa dru­ge stra­ne. Pot­pu­no je sve­jed­no što se danas ovi prin­ci­pi nazi­va­ju "libe­ral­nim" i "demo­krat­skim", a ne kao u naci­stič­koj Nemač­koj, mno­go tač­ni­je, anti­li­be­ral­nim i anti­de­mo­krat­skim. Stran­ke mogu zbu­nji­va­ti jav­no mnje­nje time što će se fik­tiv­no deli­ti na neku "levi­cu" i "desni­cu", ali je pot­pu­no jasno da je nji­hov kraj­nji cilj isti – socijalizam.

Zaklju­čak

Ako napra­vi­mo isto­rij­sku para­le­lu i vra­ti­mo se u doba feu­da­li­zma, onda može­mo vide­ti kako su se neka­da mali zemljo­po­sed­ni­ci, da bi se zašti­ti­li od mno­go­broj­nih pljač­ka­ša, radi­je odlu­či­va­li za zašti­tu jed­nog feu­dal­ca, a kao nak­na­du za tu zašti­tu tom feu­dal­cu pla­ća­li danak.

Nešto slič­no ima­mo i u tota­li­tar­nim siste­mi­ma jer se bizni­sme­ni ose­ća­ju bezbed­ni­jim ako im je zaštit­nik drža­va ili par­tij­ska biro­kra­ti­ja. Oni pla­ća­ju za svo­ju zašti­tu isto kao što su to neka­da čini­li siro­ma­šni zemljo­rad­ni­ci, ali posto­ji i jed­na bit­na razli­ka jer dana­šnja tota­li­tar­na drža­va od bizni­sme­na i naro­da samo uzi­ma novac ali im ne pru­ža nika­kvu zašti­tu; čak suprot­no, dana­šnja drža­va je ništa dru­go do orga­ni­zo­va­no udru­že­nje pljač­ka­ša skri­ve­nih pod ime­nom nekih navod­nih insti­tu­ci­ja siste­ma koji­ma zakon omo­gu­ća­va "zako­ni­to" pljač­ka­nje pri­vre­de i sta­nov­ni­štva. Dakle, tota­li­tar­na drža­va nije, kako to mno­gi misle, insti­tu­ci­ja jav­nog ser­vi­sa koja lju­di­ma obez­be­đu­je eko­nom­sku i sva­ku dru­gu sigur­nost, već instru­ment kon­tro­le i zako­ni­te pljačke.

Samim tim, pot­pu­no je jasno da sve dru­štve­ne teo­ri­je može­mo pode­li­ti na dve kate­go­ri­je: na one teo­ri­je koje dru­štvo vide kao rezul­tat slo­bod­ne sarad­nje lju­di i nena­si­lja, i na one teo­ri­je koje zago­va­ra­ju nasi­lje. Upra­vo je to pita­nje nasi­lja i nena­si­lja ključ­na razli­ka izme­đu soci­ja­li­zma i liberalizma.

U slo­bod­nom trži­šnom siste­mu niko nije dis­kri­mi­ni­san i svi u nje­mu mogu naći svo­je mesto pod sun­cem. U slo­bod­nom trži­šnom siste­mu samo potro­šač ima slo­bo­du da neko­ga dis­kri­mi­ni­še, narav­no uz oči­gle­dan uslov da je spre­man da pla­ti cenu te dis­kri­mi­na­ci­je. Za razli­ku od slo­bod­nog trži­šnog siste­ma, inter­ven­ci­o­ni­zam pred­sta­vlja pri­sil­nu dis­kri­mi­na­ci­ju od koje korist ima samo manji­na, a sve na račun većine.

Plan­ska eko­no­mi­ja, bilo ona iz vre­me­na Sta­lji­na i Hitle­ra ili ova danas, uvek zahte­va biro­kra­ti­ju. Biro­kra­ti­ja je srce, plu­ća i vene cen­tral­no plan­ske eko­no­mi­je. Upr­kos veli­kih uspe­ha nau­ke i teh­no­lo­gi­je – nema napret­ka u pogle­du život­nog stan­dar­da lju­di. Dakle, posta­vlja se pita­nje: gde su nesta­li svi ti plo­do­vi razvo­ja nau­ke i teh­no­lo­gi­je? Odgo­vor na to pita­nje se zna: poje­la ih je biro­kra­ti­ja koja kon­tro­li­še i upra­vlja sva­kim našim pokre­tom. Pro­ždr­lji­vo i neza­si­to čudo­vi­ste zva­no "držav­no zako­no­dav­stvo", koje hilja­da­ma držav­nih biro­krat­skih usta­no­va daje pra­vo na upo­tre­bu sile – spre­ča­va lju­de da žive nor­ma­lan i slo­bo­dan život. ⁷

Kada se govo­ri o "ceni drža­ve" onda se pri tom obič­no misli samo na ono sto je "vidlji­vo", tj. na budžet, među­tim pra­va cena eta­ti­stič­ke drža­ve je mno­go veća. Za Basti­ja­ta pra­va cena drža­ve je: pro­spe­ri­tet koji ne vidi­mo, rad­na mesta kojih nema, teh­no­lo­gi­ja koji­ma nema­mo pri­stup, pre­du­ze­ća koja nisu ni otvo­re­na, i sve­tla buduć­nost koja je nam je odu­ze­ta. Drža­va nas je opljač­ka­la isto kao lupež koji noću pro­va­li u naš dom i ukra­de nam sve ono što voli­mo. ⁸

Sa jača­njem auto­ri­tar­nog eko­nom­skog siste­ma sve je manje važno šta se, koli­ko, i kako pro­i­zvo­di, a sve više posta­je važno pri­pad­ni­štvo par­ti­ji. Auto­ri­tar­ni sistem vodi ka tome da bizni­sme­ni pre­u­sme­re svo­je napo­re od bavlje­nja pro­i­zvod­njom – ka bor­bi za vlast, a rezul­tat sve­ga toga se una­pred zna: držav­no pre­du­zet­ni­štvo će se pove­ća­va­ti, a pro­i­zvod­nja će se sma­nji­va­ti. Sa pove­ća­njem držav­nog pre­du­zet­ni­štva dola­zi do sve većeg pogor­ša­va­nja eko­nom­ske situ­a­ci­je, a onda sistem dospe­va u sta­nje sve žešće poli­tič­ke bor­be za kon­tro­lom sve manjeg i manjeg eko­nom­skog out­pu­ta. Sve to zajed­no dovo­di, prvo, do eko­nom­ske stag­na­ci­je, zatim do tro­še­nja posto­je­ćeg kapi­ta­la, i na kra­ju, kada pre­o­sta­li kapi­tal više ne bude dovo­ljan ni za odr­ža­va­nje osnov­nih ser­vi­sa – do eko­nom­skog kolap­sa. Kada dođe do kolap­sa, tada držav­no para­zit­ske gru­pe iz umi­ru­će eko­no­mi­je nemi­li­ce isi­sa­va­ju sve ono što se još može isi­sa­ti, a sve po prin­ci­pu "posle mene potop". ⁹

Već dugo vre­me­na je čita­vo čove­čan­stvo izlo­že­no nao­pa­koj anti­e­ko­nom­skoj i anti­li­be­ral­noj ide­o­lo­gi­ji, tako da je ona za nas posta­la nevi­dlji­va. Ona je tu, ali je mi ne vidi­mo, a i kada je vidi­mo ne zna­mo kojim ime­nom da je nazo­ve­mo. Ako je faši­zam za nas nevi­dljiv, onda on posta­je tihi ubi­ca. Faši­zam slo­bod­no trži­šte zame­nju­je nasil­nom i glo­ma­znom drža­vom koja, kao neki smr­to­no­sni para­zit, iz eko­nom­skog siste­ma isi­sa­va kapi­tal, kre­a­tiv­nost i pro­duk­tiv­nost. Upra­vo se zbog toga, nima­lo slu­čaj­no, faši­stič­ka eko­no­mi­ja nazi­va i vam­pir­skom eko­no­mi­jom jer faši­zam svo­ju žrtvu ubi­ja tako što iz nje isi­sa­va njen eko­nom­ski život. ¹⁰

Šta je danas naj­ve­ća pret­nja slo­bo­di? Onaj model soci­ja­li­zma koji se zasni­vao na pro­po­ve­da­nju fik­ci­je o nekoj "uni­ver­zal­noj prav­di i jed­na­ko­sti" to sva­ka­ko nije jer, jed­no­stav­no, nakon dugog peri­o­da masov­nog uni­šta­va­nja kapi­ta­la za tako nešto više nema uslo­va. Naj­ve­ća opa­snost dola­zi od ovog dru­gog mode­la soci­ja­li­zma u kome cen­tri moći i pri­vi­le­go­va­na držav­na biro­kra­ti­ja, putem cen­tra­li­zo­va­nog mode­la upra­vlja­nja lju­di­ma, poku­ša­va­ju da kon­zer­vi­ra­ju svo­ju moć i svo­je privilegije.

Pro­tiv tota­li­tar­nih siste­ma se mogu uspe­šno bori­ti samo oni koji trži­šnu eko­no­mi­ju sma­tra­ju za jedi­ni mogu­ći funk­ci­o­nal­ni sistem dru­štve­ne sarad­nje. Svi oni koji zago­va­ra­ju inter­ven­ci­o­ni­stič­ke ide­je – zago­va­ra­ju ništa dru­go do sistem koji nemi­nov­no vodi u ruski ili nemač­ki oblik socijalizma.

Ide­o­lo­ški rat, kaže Mizes, se ne može uspe­šno vodi­ti ako se nepri­ja­te­lji­ma stal­no čine ustup­ci. Svi oni koji odba­cu­ju kapi­ta­li­zam jer on navod­no šte­ti inte­re­si­ma naro­da, i svi oni koji kažu da se trži­šni sistem mora zame­ni­ti siste­mom što veće držav­ne kon­tro­le – ne zago­va­ra­ju ništa dru­go do tota­li­ta­ri­zam. Tako­zva­ni “pro­gre­siv­ci”, koji se danas skri­va­ju iza ime­na demo­kra­ta i libe­ra­la, se na reči­ma mogu izja­šnja­va­ti pro­tiv faši­zma, ali nji­ho­va poli­ti­ka ne radi ništa dru­go do krči put za neki novi Hitlerizam.

Malo je poli­ti­ča­ra, inte­lek­tu­a­la­ca i poli­tič­kih akti­vi­sta koji bi se danas usu­di­li da jav­no kažu: "ja sam faši­sta" i "faši­zam je sja­jan eko­nom­ski sistem", ali kada bi samo bili iskre­ni – oni bi upra­vo to mora­li reći. Iako danas ni jed­na drža­va sebe ne nazi­va faši­stič­kom drža­vom, faši­zam je na sna­zi i u Ame­ri­ci, i u Evro­pi, i u čita­vom svetu.

Soci­ja­li­sti stal­no govo­re o nekim navod­nim alter­na­ti­va­ma, među­tim, jedi­na alter­na­ti­va koju lju­di zai­sta ima­ju je: huma­nost ili zver­stvo; mir­na ljud­ska sarad­nja ili tota­li­tar­ni despo­ti­zam. Svi osta­li poku­ša­ji tra­že­nja tre­će opci­je su ništa dru­go do naj­o­bič­ni­ja ilu­zi­ja. I zato svi oni koji zna­ju šta je pra­va eko­no­mi­ja, veo­ma dobro zna­ju da je Mizes bio pot­pu­no u pra­vu kada je rekao:

Pita­nje je uvek samo jed­no: vlast ili trži­šte? Tre­će opci­je nema. ¹¹

Čitav soci­ja­li­zam poči­va na besmi­sle­nim poli­tič­kim paro­la­ma, pa se tako veo­ma često može čuti i paro­la: "Ne pitaj­te šta drža­va može da ura­di za vas, već šta vi može­te da ura­di­te za drža­vu", ali svi oni koji barem malo pozna­ju isto­ri­ju, veo­ma dobro zna­ju da je ta paro­la ništa dru­go do modi­fi­ko­va­na ver­zi­ja Muso­li­ni­je­vih paro­la: "Sve za drža­vu, ništa van drža­ve, ništa iznad drža­ve" i "Drža­ve je sve, poje­di­nac je ništa". Sve dok narod ne shva­ti sušti­nu soci­ja­li­stič­ke mani­pu­la­ci­je, tj. da drža­va nismo "svi mi", već samo kli­ka na vla­sti i nje­na ver­na biro­kra­ti­ja – pro­spe­ri­te­ta neće biti.

Kad bi uspe­šnost dru­štve­nog siste­ma zavi­si­la od bro­ja besmi­sle­nih paro­la, onda bi soci­ja­li­zam bio šam­pi­on bla­go­sta­nja, ali funk­ci­o­ni­sa­nje dru­štve­nog siste­ma ne poči­va na paro­la­ma, već na eko­nom­skim zako­ni­ma i zdra­vom razu­mu. Upra­vo zbog toga Mizes kaže:

Ono što je čove­čan­stvu danas naj­vi­še potreb­no je oslo­ba­đa­nje od vla­da­vi­ne besmi­sle­nih paro­la i povra­tak zdra­vom razumu.

---

Radi­vo­je Ognja­no­vić je eko­no­mi­sta iz Beo­gra­da.  Osta­le tek­sto­ve ovog auto­ra  može­te pogle­da­ti ovde.

---

1. Pro­gram­me of the NSDAP, 24 Febru­a­ry 1920[↩]
2. Lero­ne Ben­nett: For­ced Into Glo­ry[↩]
3. Lia Man­del­ba­um: "Hitler’s Inspi­ra­ti­on and Gui­de: The Nati­ve Ame­ri­can Holo­ca­ust"[↩]
4. Tho­mas DiLo­ren­zo: "Was Hitler Inspi­red by Lincoln’s Army?"[↩]
5. Ludwig von Mises: Inter­ven­ti­o­nism, An Eco­no­mic Ana­lysis[↩]
6. Noel Will­mett: "Geor­ge Orwell’s Let­ter on Why He Wro­te ‘1984’"[↩]
7. Lle­wel­lyn H. Roc­kwell: The Fascist Thre­at[↩]
8. Frédéric Basti­at: That Which is Seen, and That Which is Not Seen
   [↩]
9. Ben O'Neill: The Vam­pi­re Eco­no­my and the Mar­ket[↩]
10. Lle­wel­lyn H. Roc­kwell: Fascism vs. Capi­ta­lism[↩]
11. Ludwig von Mises: Plan­ned Cha­os[↩]