Crveno i crno o komunističkom antifašizmu

Greh goto­vo svih levi­ča­ra od 1933. nao­va­mo je u tome što su žele­li biti pro­tiv faši­zma, ali ne i pro­tiv tota­li­ta­ri­zma generalno.
Džordž Orvel, 1944.

Anti­fa­ši­zam je sam po sebi dobra stvar, zar ne? Ko bi uop­šte mogao biti pro­tiv anti­fa­ši­zma, osim, narav­no, faši­sta samih? Budu­ći da nam logi­ka kaže da se dvo­stru­ka nega­ci­ja zapra­vo poni­šta­va te da se na kra­ju svo­di na afir­ma­ci­ju, ne sle­di li oda­tle oči­gled­no da biti anti-anti­fa­ši­sta u stva­ri zna­či biti fašista?

Ne, to uop­šte ne sle­di. Logi­ka na kojoj je taj zaklju­čak zasno­van pot­pu­no je pogre­šna. Ako je faši­zam moj nepri­ja­te­lj, to nika­ko ne zna­či da nepri­ja­te­lj mog nepri­ja­te­lja (tj. anti­fa­ši­sta) mora nužno biti moj prijatelj.

Šta­vi­še, sasvim je mogu­će da nepri­ja­te­lj mog nepri­ja­te­lja bude meni još i veći nepri­ja­te­lj nego onaj prvi nepri­ja­te­lj! Sve će zavi­si­ti od toga zašto je taj dru­gi pro­tiv mog nepri­ja­te­lja. Je li to možda zato što on tog nepri­ja­te­lja vidi kao pret­nju mojim (a even­tu­al­no i svo­jim) bazič­nim demo­krat­skim pra­vi­ma pa sto­ga želi da se zajed­no sa mnom bori pro­tiv nje­ga (faši­zma), za slo­bo­du nas obo­ji­ce? Ili pak on možda sve to radi samo zato da bi uklo­nio svog riva­la u tota­li­ta­ri­zmu te tako dobio pri­li­ku da me pod­jar­mi i da me sam mal­tre­ti­ra i tero­ri­še koli­ko hoće?

Evi­dent­no je da se samo u prvom slu­ča­ju anti­fa­ši­zam može sma­tra­ti nečim pozi­tiv­nim i pohval­nim. Pre­ma tome, puka činje­ni­ca da se neki pokret objek­tiv­no borio pro­tiv faši­zma nije nika­ko dovolj­na da bi taj pokret pri­ka­za­la u iole dobrom sve­tlu. Da bismo smi­sle­no done­li bilo kakvu vred­no­snu oce­nu tog pokre­ta, mora­mo raz­mo­tri­ti razlo­ge nje­go­vog antifašizma.

Kako sto­ji stvar s razlo­zi­ma za komu­ni­stič­ki otpor faši­zmu? Teško da ti razlo­zi mogu insi­pi­ri­sa­ti divlje­nje s obzi­rom na isto­rij­sku činje­ni­cu da su svi komu­ni­stič­ki reži­mi bez izu­zet­ka zavr­ša­va­li masov­nom opre­si­jom i sistem­skim zati­ra­njem naj­e­le­men­tar­ni­jih demo­krat­skih pra­va, a da su kom­par­ti­je na olta­ru revo­lu­ci­je žrtvo­va­le dese­ti­ne mili­o­na živo­ta vla­sti­tih suna­rod­ni­ka. Taj crve­ni teror sasvim sigur­no ne može biti dobar samo zato što je one­mo­gu­ćio crni (ili beli) teror.

Nemoj­te da poku­ša­va­te, poput nekih dana­šnjih poli­ti­ča­ra, da bra­ni­te komu­nistč­ki anti­fa­ši­zam tvrd­njom da je on barem bio bazi­ran na lepim ide­a­li­ma jed­na­ko­sti i soci­jal­ne prav­de, za razli­ku od faši­zma koji je uklju­či­vao mani­fest­no nepri­hva­tlji­vi rasi­zam i antisemitizam.

Prvo, komu­ni­zam kao poli­tič­ka dok­tri­na nije u deli­ma kla­si­ka mark­si­zma bio sve­den samo na idi­lič­nu sli­ku sve­tle buduć­no­sti nego je, napro­tiv, vrlo jasno opi­si­vao i naja­vlji­vao nemi­lo­srd­ni i krva­vi “revo­lu­ci­o­nar­ni teror” (Mark­sov ter­min) pra­ćen likvi­di­ra­njem čita­vih gru­pa lju­di kao npr. kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nih ele­me­na­ta, kula­ka, nepri­ja­te­lja naro­da i osta­lih “štet­nih inse­ka­ta“ (Lenji­nov termin).

Ni kasni­ji ido­li “nove levi­ce” nisu se pre­vi­še ustru­ča­va­li da otvo­re­no obzna­nju­ju suro­ve mere koje su pri­pre­ma­li: “Komu­ni­zam nije lju­bav. Komu­ni­zam je čekić koji upo­tre­blja­va­mo da smr­ska­mo nepri­ja­te­lja” (Mao); “Mržnja je sastav­ni deo naše bor­be: nemi­lo­srd­na mržnja pre­ma nepri­ja­te­lju koja nas gura pre­ko pri­rod­nih gra­ni­ca uro­đe­nih čove­ku i koja nas pre­tva­ra u nasil­ne, nasil­ne, selek­tiv­ne i hlad­ne maši­ne za ubi­ja­nje” (Če Geva­ra). Kada se sve to ima u vidu, neo­bič­no je koli­ko je još uvi­ek raši­ren levi­čar­ski mit o pre­kra­snoj vizi­ji komu­ni­stič­kog raja koja je, avaj, osta­la neo­stva­re­na samo zato što su sve te komu­ni­stič­ke vođe negde skre­nu­le s “pra­vog” Mark­so­vog tra­ga pa su gre­škom svo­je naro­de, ume­sto u to div­no “car­stvo slo­bo­de”, odve­li u dugo­go­di­šnje rop­stvo. I Lenjin i Sta­ljin i Mao i Čau­še­sku i Enver Hodža i Tito i Kastro i Pol Pot i Ho Ši Min i Men­gi­stu i Kim Il Sung i…

Dru­go, čak i kad bi komu­ni­stič­ka reto­ri­ka zai­sta obe­ća­va­la samo uto­pij­ski ide­al “sva­ko­me pre­ma potre­ba­ma”, ne bi li raci­o­na­lan čovek ipak tre­ba­lo da taj pokret oce­nju­je pre­ma real­nim posle­di­ca­ma svih tih poli­tič­kih poku­ša­ja, a ne samo pre­ma nji­ho­voj slat­ko­re­či­voj pro­pa­gan­di? Sve te gro­zo­te koje su se redov­no doga­đa­le, i to baš sva­ki put kad su komu­ni­sti dola­zi­li na vlast, mora­ju bar done­kle dove­sti u sum­nju nji­ho­vu ideologiju.

Isto kao što sve­u­kup­ne činje­ni­ce dovo­de u sum­nju Muji­nu ver­zi­ju doga­đa­ja u onom vicu kad poli­ci­ja od nje­ga tra­ži da obja­sni kako se to dogo­di­lo da je Haso zavr­šio u bol­ni­ci s broj­nim rana­ma od ubo­da nožem, a Mujo odgo­va­ra: “Ma pusti, bolan, vako je to bilo. Ide­mo Haso i ja uli­com, on se u jed­nom tre­nut­ku spo­tak­ne i u padu se ubo­de na moju čaki­ju. I tako još neko­li­ko puta!”

Slič­no tome, mi bismo tre­ba­li da pove­ru­je­mo da je neka­ko ispa­lo, nesret­nim sti­ca­jem okol­no­sti, da je prvo nasto­ja­nje da se ostva­ri bes­kla­sno dru­štvo dove­lo do stra­ho­vla­de taj­ne poli­ci­je, Gula­ga i masov­nih egze­ku­ci­ja bez suđe­nja – a onda kasni­je opet tako još neko­li­ko puta. Ali nije komu­ni­zam za to kriv! (Da, da, Mujo!)

Faši­zam je bio zlo i sva­ki onaj anti­fa­ši­zam koji je pre­po­znao pri­ro­du tog zla i zbog toga mu se uspro­ti­vio dobi­će pozi­ti­van pred­znak. Ali nije jasno da su komu­ni­sti ika­da to stvar­no pre­po­zna­li. Pre sve­ga, oni to nisu ni mogli jer nji­hov vla­sti­ti pokret ima toli­ko slič­no­sti s faši­zmom da se ta dva reži­ma (“hete­ro­zi­got­ni bli­zan­ci”, kako ih je nazvao isto­ri­čar Pjer Šonu (Pier­re Cha­u­nu)) u poli­tič­koj lite­ra­tu­ri obič­no zajed­no kla­si­fi­ku­ju kao pot­pu­no nov i dra­stič­ni oblik repre­siv­nog poli­tič­kog siste­ma koji se nazi­va totalitarizmom.

No i u prak­si su komu­ni­sti poka­zi­va­li da im faši­zam nije uvi­ek bio smrt­ni nepri­ja­te­lj, npr. onda kad su svo­je poten­ci­jal­ne anti­fa­ši­stič­ke save­zni­ke i neo­spor­no demo­krat­ske stran­ke zna­li nazi­va­ti “soci­jal­nim faši­sti­ma”, poka­zu­ju­ći time da je za komu­ni­ste “faši­zam” postao napro­sto pogr­dan naziv za sve nji­ho­ve pro­tiv­ni­ke te da više nisu bili u sta­nju da vide neku veli­ku poli­tič­ku razli­ku izme­đu, reci­mo, par­la­men­tar­nih soci­jal­de­mo­kra­ta i faši­stič­kih crno­ko­šu­lja­ša. (Usput reče­no, to je ten­den­ci­ja koju su zadr­ža­li i mno­gi savre­me­ni levi­ča­ri koji ola­ko pote­žu eti­ke­tu “faši­sta” na sva­ki objekt svo­je mržnje, uklju­ču­ju­ći i ame­rič­ke pred­sed­ni­ke Ronal­da Rea­ga­na i Džor­dža V. Buša.)

Tako­đe, dodat­no sve­tlo na odnos komu­ni­sta pre­ma faši­zmu baca i činje­ni­ca da su oni bili sprem­ni da otvo­re­no sklo­pe spo­ra­zum s faši­sti­ma (pakt Riben­trop­Mo­lo­tov) te da su nakon toga čak s naj­vi­šeg mesta jav­no dekla­ri­sa­li da je faši­zam zapra­vo “stvar uku­sa”. A kao što zna­mo, o uku­si­ma nema smi­sla raspra­vlja­ti, a pogo­to­vo nema smi­sla oko toga vodi­ti rat.

Uosta­lom, stav komu­ni­sta pre­ma faši­zmu bio je po pra­vi­lu manje deter­mi­ni­san nji­ho­vim dok­tri­nar­nim nesla­ga­nji­ma s faši­zmom, a više nji­ho­vom lojal­no­šću pre­ma ide­o­lo­gi­ji diri­go­va­noj iz Moskve.

To naj­bo­lje ilu­stru­je činje­ni­ca da su oni pot­pu­no rav­no­du­šno pri­hva­ta­li naci­stič­ku oku­pa­ci­ju vla­sti­tih domo­vi­na, a da su napra­sno posta­li “rodo­lju­bi” i anti­fa­ši­sti tek nakon Hitle­ro­vog napa­da na “prvu zemlju soci­ja­li­zma” u junu 1941. godi­ne. Indi­ka­ti­van pri­mer je Moris Torez (Mau­ri­ce Tho­rez), tada­šnji gene­ral­ni sekre­tar fran­cu­ske komu­ni­stič­ke par­ti­je koji je, nakon što je Fran­cu­ska obja­vi­la rat faši­stič­koj Nemač­koj, po direk­ti­vi Komin­ter­ne dezer­ti­rao iz fran­cu­ske voj­ske i pobe­gao u Sovet­ski Savez, a za taj je podvig u odsut­no­sti bio prompt­no osu­đen na smrt.

Neko će reći da je komu­ni­zam ipak manje zlo od faši­zma pa da to onda čini komu­ni­stič­ki anti­fa­ši­zam barem done­kle vred­nim pohva­le. Ovaj argu­ment je loš čak i ako se pri­hva­ti kon­tro­ver­zna pre­mi­sa o manjem zlu. Manje zlo može biti rela­tiv­no bolji rezul­tat u nekom objek­tiv­nom smi­slu, ali oda­tle nika­ko ne pro­i­zla­zi da oni koji su odgo­vor­ni za to manje zlo (i time indi­rekt­no za spre­ča­va­nje većeg zla) zaslu­žu­ju pohvalu.

Uzmi­mo sle­de­ći pri­mer. Nasil­nik A napad­ne neku ženu s ciljem da je silu­je i potom ubi­je. U to se ume­ša nasil­nik B koji tu ženu name­ra­va samo da silu­je, ali ne i da je ubi­je. Nakon krat­kog suko­ba izme­đu dvo­ji­ce nasil­ni­ka, B izla­zi kao pobed­nik i ostva­ru­je svo­ju name­ru. U toj situ­a­ci­ji bi se zai­sta moglo reći da je u izve­snom objek­tiv­nom smi­slu dotič­na žena ima­la sre­ću što se poja­vio B (jer je tako barem osta­la u živo­tu), ali ne bi li bilo pri­lič­no gro­tesk­no tvr­di­ti da bi pona­ša­nje nasil­ni­ka B tre­ba­lo da se sla­vi ili da bi mu ta žena možda još tre­ba­lo i da se zahva­li što ju je “spa­sao”?

Alek­san­dar Sol­že­nji­cin je tako­đe ospo­ra­vao argu­ment o manjem zlu, tj. ide­ju da je, sve­u­kup­no gle­da­ju­ći, komu­ni­stič­ki tota­li­ta­ri­zam ipak bio dobro­do­šao u bor­bi pro­tiv faši­stič­kog tota­li­ta­ri­zma. On kao odgo­vor nudi rusku poslo­vi­cu “Ne zovi vuka u pomoć pro­tiv pasa” i obja­šnja­va: “Ako te napad­nu psi i poč­nu te uje­da­ti, bori se pro­tiv pasa, ali nemoj zva­ti vuka u pomoć, jer kada vuko­vi dođu, oni će dodu­še ote­ra­ti pse, ali će i tebe ras­trg­nu­ti.” Iz ove ale­go­ri­je može se naslu­ti­ti da Sol­že­nji­cin ne pri­hva­ta čak ni počet­nu pre­mi­su o komu­ni­zmu kao manjem zlu.

Slo­ži­li se mi ovde sa Sol­že­nji­ci­nom ili ne, on je neo­spor­no u pra­vu kad nagla­ša­va izra­zi­tu nepri­rod­nost voj­nog save­zni­štva izme­đu zapad­nih demo­kra­ti­ja i sovjet­skog komu­ni­zma u ratu pro­tiv zajed­nič­kog nepri­ja­te­lja – fašizma.

Bor­ba pro­tiv faši­zma je u misli­ma veći­ne lju­di direkt­no pove­za­na s bor­bom za slo­bo­du, ali u kon­tek­stu Dru­gog svet­skog rata ta veza uop­šte nije bila čvr­sta. Poma­lo para­dok­sal­no, poraz faši­zma je čak doveo do uki­da­nja slo­bo­de u mno­gim zemlja­ma koje su pre rata ima­le razvi­je­nu demo­kra­ti­ju, tako da je jedan lucid­ni poli­tič­ki komen­ta­tor posta­vio pita­nje o tome koli­ko u takvom sve­tlu uop­šte ima smi­sla govo­ri­ti o pobe­di demo­krat­skih sna­ga: “Ako je Bri­ta­ni­ja pod­ne­la šest godi­na rata i sto­ti­ne hilja­da mrtvih u ratu koji je obja­vi­la da bi odbra­ni­la slo­bo­du Polja­ka, a slo­bo­du Polja­ka je na kra­ju zatro komu­ni­zam, kako onda može­mo tvr­di­ti da je Bri­ta­ni­ja pobe­di­la u tom ratu?”

Sli­čan stav bra­ni i Naj­al Fer­gu­son (Niall Fer­gu­son), vrlo ugled­ni isto­ri­čar s Har­var­da, koji sma­tra da su u Dru­gom svet­skom ratu “zapad­ne sile sklo­pi­le savez s despo­tom koji je u sva­kom pogle­du bio jed­na­ko bru­ta­lan tira­nin kao Hitler“ i da je zbog toga “pobe­da 1945. godi­ne bila pobe­da s mrljom – ako je to uop­šte i bila pobe­da“. Šta­vi­še, on ide i mno­go dalje u insi­sti­ra­nju na mrač­noj stra­ni anti­fa­ši­zma te tvr­di da su Bri­ta­ni­ja i Ame­ri­ka tada ušle u “auten­tič­no fau­stov­sku nagod­bu“, ali s tom razli­kom da su one u tom ugo­vo­ru s đavo­lom zapra­vo pro­da­le duše dru­gih da bi otpla­ti­le svoj dug “Sovjet­skom Sotoni“.

Da su se komu­ni­sti stvar­no pri­dr­ža­va­li svo­je paro­le “Smrt faši­zmu, slo­bo­da naro­du!”, nji­hov bi anti­fa­ši­zam sigur­no postao vred­nim isto­rij­skim nasle­đem. Ali sasvim je oči­gled­no da oni ne bi mogli da osta­nu komu­ni­sti da su kre­nu­li tim putem jer je dru­gi deo te paro­le bio u direkt­nom kon­flik­tu s nji­ho­vim osnov­nim ciljem. Jedi­na svr­ha pro­kla­ma­ci­je “Slo­bo­da naro­du!” bilo je oče­ki­va­nje da će na taj način biti lak­še mobi­li­sa­ti mase za rat­ni napor. Pra­va komu­ni­stič­ka ide­ja vodi­lja, koja narav­no nije mogla biti jav­no izre­če­na, bila je “Smrt faši­zmu i slo­bod­nim izbo­ri­ma, sva vlast Par­ti­ji”. Kao što se zna, ovo je lukav­stvo dalo odlič­ne rezul­ta­te. Ogro­man se broj pošte­nih lju­di iz patri­o­ti­zma i dru­gih ide­a­li­stič­kih razlo­ga uklju­čio u bor­bu za slo­bo­du pod vođ­stvom “komu­ni­stič­ke avan­gar­de”, ali bez puno sve­sti o tome u šta se zapra­vo upu­šta­ju. Otre­žnji­va­nje je kasni­je tra­ja­lo godi­na­ma, a u mno­gim slu­ča­je­vi­ma do nje­ga nika­da nije ni došlo.

Šta iz sve­ga ovo­ga zaklju­či­ti? Da je posle­rat­ni peri­od komu­ni­stič­ke vla­sti bio isklju­či­vo nega­ti­van te da za osli­ka­va­nje te isto­rij­ske epo­he tre­ba kori­sti­ti samo tam­ne boje? Narav­no da ne. U sve­u­kup­ni sal­do tog reži­ma ne ula­zi samo jed­no­par­tij­ski sistem i suspen­zi­ja demo­kra­ti­je nego i neke okol­no­sti koje na nje­ga baca­ju povolj­ni­je sve­tlo, kao npr. činje­ni­ca da je komu­ni­stič­ka repre­si­ja u Jugo­sla­vi­ji bila ipak bla­ža nego u zemlja­ma Istoč­nog blo­ka, da je veći­na lju­di mogla slo­bod­no puto­va­ti u ino­stran­stvo, itd.

Moram ipak u ovom kon­tek­stu ponov­no nagla­si­ti ono što je već rani­je reče­no. Ni ta rela­tiv­no laba­vi­ja “dik­ta­tu­ra pro­le­ta­ri­ja­ta” jugo­sla­ven­skih komu­ni­stič­kih vla­sto­dr­ža­ca još uvek nije auto­mat­ski razlog da ih sla­vi­mo, isto kao što deca ne sma­tra­ju da bi svo­je rodi­te­lje koji ih dnev­no tuku i zlo­sta­vlja­ju tre­ba­lo da sla­ve samo zato što su ti rodi­te­lji “veli­ko­du­šno” odlu­či­li da ih neće (prem­da bi mogli!) još i dodat­no mal­tre­ti­ra­ti tako da ih čita­vo vre­me drže zaklju­ča­ne u podrumu.

Dakle, oni koji se busa­ju u prsa svo­jim anti­fa­ši­zmom neće nas pre­vi­še impre­si­o­ni­ra­ti sve dok nam uver­lji­vo ne poka­žu da su oni u toj bor­bi stvar­no nasto­ja­li odbra­ni­ti upra­vo one temelj­ne demo­krat­ske vred­no­sti koje je faši­zam ugro­ža­vao (auto­no­mi­ju poje­din­ca, pra­vo izra­ža­va­nja mišlje­nja, slo­bo­du poli­tič­kog delo­va­nja, itd.). Ako u tome ne uspe­ju, nji­ho­va će se veli­ka rat­na “zaslu­ga” sve­sti samo na to da su jedan tota­li­ta­ri­zam pora­zi­li, a dru­gi uspostavili.

Neven Sesar­dić je pro­fe­sor filo­zo­fi­je na uni­ver­zi­te­tu Ling­nan u Hong Kon­gu. Autor je više knji­ga i mno­go­broj­nih tek­sto­va iz obla­sti filo­zo­fi­je nau­ke, filo­zo­fi­je bio­lo­gi­je, filo­zo­fi­je duha i poli­tič­ke filo­zo­fi­je. Tekst "Crve­no i crno o komu­ni­stič­kom anti­fa­ši­zmu" prvo­bit­no je obja­vljen u Jutar­njem listu 2008. godine.

Redak­ci­ja Kata­lak­si­je se zahva­lju­je pro­fe­so­ru Sesar­di­ću na odo­bre­nju za repu­bli­ko­va­nje ovog teksta.