Libertarijanizam – ideologija ili životni stil?
Liberalizacija marihuane predstavlja vrlo aktuelnu i zapaljivu temu, posebno za mlađe libertarijance. Iako se čini da je lako zauzeti stav po ovom pitanju, naročito sa libertarijanskih pozicija, odgovor nije ni jednostavan ni lak. To je zbog toga što po sredi nije samo izolovani problem koji se lako može rešiti uz pomoć ustaljenih mehanizama države blagostanja – njene politike udeljivanja prava i priznanja, već širi problem koje se tiče nekih neuralgičnih tačaka u okviru samog libertarijanskog pokreta. 1
Jedan od važnijih argumenta u prilog legalizacije marihuane je sociološki i utilitarni. Kakvu korist, a kakvu štetu, društvo ima od kriminalizacije marihuane? Čuveni slučaj prohibicije alkohola u Americi tokom dvadesetih godina prošlog veka (1920–1933) vrlo je ilustrativan u ovom pogledu. On je pokazao da državno sankcionisanje prirodnih ljudskih sklonosti proizvodi opasne posledice – dovodi do cvetanja kriminala i jačanja ovih sklonosti. Poznat je i primer Holandije, zemlje u kojoj je marihuana legalizovana i u kojoj je procenat korisnika daleko manji nego u zemljama gde postoji zabrana. 2
Dakle, libertarijanska mudrost kaže da zabrana stvara velike probleme, jača ono što treba da ukine, preskupa je za ono što nudi, pospešuje korupciju i uplitanje države u privatnu sferu. Ali, postoji li neki drugi mehanizam, osim državne prisile, kojim se može sankcionisati ono što se tradicionalno smatra previše slobodnim i čak dekadentnim oblikom društvenog ponašanja? Ili je, jednostavno, dekadencija prirodni pratilac libertarijanizma?
Filozofski i moralno važnija stvar od ovog sociološkog argumenta jeste pitanje odnosa društvo-država. Da li država treba da nameće društveno poželjan obrazac ponašanja, da vaspitava i oblikuje stilove života svojih građana, ili to treba prepustiti društvu, porodicama, pojedincima? Zalaganje za ovu drugu mogućnost otvara Pandorinu kutiju unutar samog libertarijanizma. Mislim pre svega na unutrašnji spor između libertarijanaca (klasičnih liberala) i „levih“ libertarijanaca ili libertina.
Dobro je poznato da se mejnstrim libertarijanizam zalaže za potpunu legalizaciju svih psihoaktivnih supstanci, ne samo marihuane. Libertarijanizam u procesu legalizacije vidi instrument za povlačenje države iz ovog segmenta privatnosti. Ali šta to povlačenje donosi? Kako će društvo samostalno regulisati ovo pitanje?
To zavisi od toga kako shvatamo društvo. Uzmimo paradigmatičan primer libertarijanski poželjnog društva – anarhični poredak Mareja Rotbarda. Odbacujući marksistički prigovor da liberalizam podrazumeva „atomiziranu“ ljudsku prirodu, Rotbard je insitirao na tome da libertarijanci nikako ne mogu biti protiv društva. 3 Nasuprot rasprostranjenom nerazumevanju, on je tvrdio da kolektivi ne nestaju povlačenjem države, da se društvo ne raspršuje u mnoštvo individua koje nalikuju Lajbnicovim monadama, te da deregulacija društvenog života, njegova deetatizacija, nikako ne znači i nestanak društva. Štaviše, slabljenjem države društvo (kolektivi) postaje jače.
Međutim, Rotbardova koncepcija društva nije podrazumevala ništa monolitno, već šaroliku lepezu raznoraznih asocijacija uspostavljenih na dobrovoljnoj osnovi. 4 Kao i svaki vid organizacije, i ove asocijacije podrazumevaju pravila i vrednosti na kojima počivaju. Te vrednosti najčešće neće biti proizvod svesne kreacije. One će predstavljati proizvod određene istorije nesvesnog usvajanja i pretakanja u običaje i norme koje će, posledično, oblikovati obrasce društveno poželjnog ponašanja. Baš onako kako je to bio slučaj sa „tuath“ zajednicama stare Irske koju Rotbard pominje kao primer bezdržavnog društva 5 ili „katalaktičkim“ poretkom Fridriha Hajeka. 6
Zaključak se neće svideti libertinima. U potpuno deregulisanom i deetatizovanom društvu liberalne anarhije ne bi bilo slobode na velikoj skali koju oni priželjkuju. To ne bi bilo društvo atomiziranih ekscentrika i čudaka. Upravo suprotno, takvim društvom vladali bi običaji, norme i pravila zajednica koje se vrlo strogo primenjuju i koje u sebi retko kada sadrže blagonaklon stav prema filozofiji „slobodnog životnog stila“. Jednostavno rečeno, takva društva ne bi bila ni progresivna ni moderna u današnjem smislu reči. Ona bi počivala na velikoj dozi lične odgovornosti i svesti o doprinosu zajednici. Ovo dokumentuje bogato mutualističko iskustvo u Americi i Evropi tokom XVIII i XIX veka sa svojim strogim pravilima ponašanja i visokim moralnim kriterijumima. 7 Takva dobrovoljna društva (mreže asocijacija) vrlo su dosledno sprovodila ostrakizam prema članovima koji nisu prihvatali uslove „pristojnog života“ tj. tradicionalni moral. 8 Uostalom, da malograđanska kultura i sloboda idu ruku pod ruku pokazuje savremeni slučaj uspešne zemlje poput Švajcarske u kojoj se liberalni životni stil pravno ne sankcioniše (ova zemlja predstavlja uzor društvene tolerancije), ali koji se ne smatra društveno prihvatljivim ili poželjnim oblikom ponašanja u svih 26 kantona ove zemlje. 9
Još manje bi deetatizovano društvo podrazumevalo „antidiskriminatornu“ politiku „afirmacije“ „uniženih“, „potlačenih“ i ostalih „nepriznatih“ društvenih grupa. Državnoj Hidri glave su odsečene i od nje se pomoć više ne može tražiti. Sve što ove skupine mogu da urade u ovakvim društvima jeste samoizolacija ili pokretanje sopstvenih asocijacija. Ali, to ima svoju cenu koju neće želeti da plati veliki deo ove populacije. To napuštanje društva i odbacivanje odnosa koji važe u njemu ne znači samo napuštanje određenog životnog stila već, najčešće, i izlazak iz društvene podele rada i benefita koje ona donosi.
*
U ovakvim i sličnim razmišljanjima o „granicama slobode“ koje u jednom društvu treba da postoje često se kod libertina vrši zamena onoga što nije zabranjeno sa onim što je ispravno. Drugim rečima, meša se legitimno pravo da se nešto radi ili da se nešto bude (uslovljeno non-agression aksiomom) sa društveno poželjnim životnim stilom.
Na ovom mestu je najuočljivija razlika između libertarijanizma (klasičnog liberalizma) i libertinizma. Dosledni libertarijanac reći će da životni stil treba prepustiti pojedincu, da je bitan karakter poretka, društveni okvir u kome su različiti stilovi mogući i dopušteni. Jednostavno, životni stil neće biti u fokusu njegove pažnje. Za razliku od libertarijanca, libertin, nalik drugim društvenim grupama koje traže afirmaciju, stavljaće u prvi plan ne poredak, već viziju „slobodnog čoveka“. Za njega je ostvarenje partikularnog cilja, afirmacije njegovog životnog stila ili shvatanja života, prioritetnije od sveukupnog problema društvene organizacije.
Dok libertarijanac slobodu razume kao posledicu određene vrste poretka, za libertina sloboda predstavlja uslov smislenog života. Za libertarijanca ta „ostvarena sloboda“ ne znači faktičku slobodu. On je svestan da će i nje ponegde biti. Važnije od toga za njega su uslovi koji omogućavaju da neko bude slobodan. Takođe je svestan da velika većina nikada neće želeti da bude upravo to – „slobodna“. I zašto bi, uostalom, smatrao da ljudi treba da budu slobodni? Verovati u tako nešto po njemu značilo bi idealizovati ljudsku prirodu.
Ova razlika u akcentovanju ili motivacijama je ključna. To je razlika između psihološke i ideološke motivacije koja nas opredeljuje da prihvatimo jednu ili drugu poziciju. Sloboda za libertarijanizam nije psihološki problem, već kako to kaže Ludvig fon Mizes, „sociološki pojam“ koji se tiče odnosa „jednog čoveka prema drugom“, odnosa mirne i produktivne društvene saradnje. 10 To je pitanje granica slobode, a ne afirmacije ličnih sklonosti.
Mora se priznati da i libertini priznaju bar neku vrstu poretka, iako izgleda da je ta predstava prilično maglovita. Nije banalizacija reći da oni zamišljaju poredak samosvesnih, otvorenih, druželjubivih individua koje potpuno slobodno raspravljaju između sebe o svim temama, deca sa roditeljima, stari sa mladima, poznanici i oni koji se ne poznaju. Jednom rečju društvo bez zabrana i tabua, društvo „slobode“, „tolerancije“ i „različitosti“. Nije takođe banalizacija ako se kaže da oni dozvoljavaju i čak blagonaklono gledaju na sve oblike „raspusnog“ i tradicionalno shvaćenog nedoličnog ponašanja između ovih grupa ljudi. Njima potpuno izmiče iz vidokruga širi društveni kontekst u kome zabrane i stigmatizacije imaju veoma važnu ulogu u zasnivanju i očuvanju samog društva. Njima takođe izmiče poenta da se društveni poredak ne uspostavlja samo na osnovu apstraktnih pravila jednakosti koja treba da važe za sve i na principu društvene tolerancije, već ponajviše na moeurs et manières kako bi to rekao Tokvil – širokom spektru vrednosti i ponašanja do koga drži običan narod.
Osim ukoliko ne verujemo u naivni prosvetiteljski mit o temeljnoj promeni ljudske prirode, o „novom čoveku“ koji se rađa na zgarištu svekolike ljudske zatucanosti i zla, teško je poverovati u mogućnost društvenog poretka zasnovanog na vrednostima oslobođenog pojedinca. Kada se spale sve zabrane, ono što ostaje nije sloboda nego zgarište.
*
U sada već klasičnom tekstu Libertarijanizam i libertinizam Volter Blok se pokajnički – nakon svoje libertinske faze i dvodecenijskog porodičnog života – opredelio za poziciju libertarijanca i kulturnog konzervativca. Takva pozicija omogućila mu je da pozitivno valorizuje tradicionalne institucije braka, porodice i generalno morala. 11
Životno iskustvo i „usud čovekov“ da prođe kroz sve faze kroz koje prolazi u normalnim okolnostima skoro svaka ljudska jedinka, primorali su i Bloka da iz temelja promeni svoja shvatanja. Upitno je da li su psihološki faktori ili teorijski uvidi određivali Blokovu poziciju i ranije dok je bio naklonjen libertinizmu, ali je izvesno da je psihološki faktor vrlo značajan u sadašnjoj fazi razvoja libertarijanizma kao pokreta.
Nije teško objasniti ovakvu motivaciju koja naročito mlade ljude privlači libertarijanizmu. Za razliku od drugih socijalno neprihvatljivih ideologija – poput marksizma na primer, libertarijanizam je popularan zato što predstavlja privlačnu simbiozu utopizma, progresivnosti i revolucionarnog naboja. On nudi ekskluzivitet i avangardnost istovremeno ne zastranjujući u ekstremnosti radikalnih ideologija. On je po pravilu za mir, toleranciju i razumno sagledavanje stvari dok totalitarizme svih vrsta i boja zaobilazi u širokom luku.
Pomodni libertarijanizam predstavlja, ipak, samo pomoćno sredstvo kojim mladi ljudi žele da afirmišu svoj životni stil. Progresivistička komponenta libertarijanizma koju visoko cene onemogućava ih u sagledavanju njegovih snažnih konzervativnih implikacija. Kao moda jednog vremena, ili jedne grupacije, i libertinizam u životu ovih ljudi traje samo onoliko koliko mu to dozvoli ozbiljnost života u uređenoj ljudskoj zajednici.
HH
- Povod za ovaj tekst je nedavno održana tribina o legalizaciji marihuane na Filozofskom fakultetu i u organizaciji Studenata za slobodu. [↩]
- Pogledati ovu tabelu u kojoj su na osnovu više zvaničnih državnih istraživanja poredi procenat korisnika (iznad 12 godina) marihuane u SAD i Holandiji. Tabela pokazuje da je u Americi 41,5% stanovništa iznad 12. godina koristilo marihuanu dok je u Holandiji taj procenat svega 25,7%.[↩]
- Murray Rothbard, The Ethics of Liberty.[↩]
- Murray Rothbard, The Ethics of Liberty.[↩]
- Murray Rothbard, For a New Liberty.[↩]
- Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, CID Podgorica 2002, str. 42–56.[↩]
- U pitanju su „mutual aid“ društva, ili društva za međusobnu pomoć organizovana na dobrovoljnoj osnovi. O tome videti u: David Gordon „The Evolution of Mutual Aid“, i David Beito „Mutual Aid for Social Welfare: The Case of American Fraternal Societies“ u After the Welfare State, ed. Tom Palmer, Atlas & SFL, str. 55–88.[↩]
- Posebno se ističe vrednost individualne slobode, ali kroz prizmu vrline lične odgovornosti, rada na sebi (self help) i pristojnog ponašanja. Isto, str. 78, 80.[↩]
- Možda ne bi bilo previše smelo izneti tezu o postojanju korelacije između cvetanja „slobodnih životnih stilova“ i rasta države blagostanja, naročito u drugoj polovini XX veka. Takva korelacija mogla bi se potkrepiti dubinskom novinom u organizaciji ljudskog društva koju je sa sobom donela država blagostanja i koja se ogleda u rapidnom i progresivnom prenošenju onoga što se tradicionalno smatralo ličnom odgovornošću u sferu odlučivanja i „brige“ Nanny state. No, ovakva teza svakako zahteva širu elaboraciju i istraživanje koje sada nije moguće izvesti. [↩]
- “Sloboda je sociološki pojam. Besmisleno ga je primenjivati na uslove van društva…“ Videti u: Ludwig von Mises, Socialism – An Economic and Sociological Analysis, Yale University Press, New Haven, 1962, str.191. Takođe, “… “sloboda” se tiče isključivo odnosa jednog čoveka prema drugom…”. Videti u: F. A. Hayek, Poredak slobode, Global Book, Novi Sad 1998, str.20.[↩]
- Volter Blok, Libertarijanizam i libertinizam, Katalaksija.[↩]
