Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha

Ovaj tekst name­njen je svi­ma nama, a poseb­no oni­ma koji misle da je jugo­slo­ven­ska eko­no­mi­ja za vre­me Tita bila izgra­đe­na na sta­bil­nim teme­lji­ma. Ako pogle­da­mo i ana­li­zi­ra­mo eko­nom­ske poka­za­te­lje, mora­mo pri­zna­ti da je ide­ja o robu­sno­sti jugo­slo­ven­ske eko­no­mi­je bila ilu­zi­ja i da je “bla­go­sta­nje” o kojem mno­gi jugo­no­stal­gi­ča­ri danas govo­re ¹ bilo pozaj­mlje­no na račun budu­ćih gene­ra­ci­ja. Te gene­ra­ci­je sada, uz pla­ća­nje raču­na za destruk­tiv­ne rato­ve deve­de­stih i inter­ven­ci­o­ni­stič­ke eko­nom­ske poli­ti­ke ² drža­va nasled­ni­ca biv­še Jugo­sla­vi­je, pla­ća­ju i račun kra­ha neo­dr­ži­vog eko­nom­skog siste­ma soci­ja­li­stič­ke Jugoslavije.

Prvi znak da je robu­snost jugo­slo­ven­ske eko­no­mje bila ilu­zi­ja poja­vio se odmah posle Tito­ve smr­ti. Osam­de­se­te godi­ne bile su obe­le­že­ne odla­ga­njem počet­ka vra­ća­nja spolj­nog duga Jugo­sla­vi­je zbog finan­sij­ske nemo­ći pri­vre­de. Jugo­sla­vi­ja je 1991. godi­nu doče­ka­la sa oko 20 mili­jar­di dola­ra duga. Pret­hod­no joj je Među­na­rod­ni mone­tar­ni fond uma­njio ukup­na potra­ži­va­nja za 1.8 mili­jar­di ³ jer zemlja jed­no­stav­no nije ima­la sred­sta­va za vra­ća­nje ni kama­ta, a kamo­li glav­ni­ce. Šta je ovom sta­nju pret­ho­di­lo? Pret­ho­di­lo mu je neko­li­ko dece­ni­ja izgrad­nje eko­no­mi­je čija je struk­tu­ra bila takva da joj je opsta­nak zavi­sio baš od stal­nog pove­ća­nja spolj­nog duga – eko­no­mi­je zavisnika.

Gra­fi­kon ispod pri­ka­zu­je ukup­ni dug Jugo­sla­vi­je od 1961. do 1980. ⁴ i lini­ju kojom se može aprok­si­mi­ra­ti trend kre­ta­nja ukup­nog duga. Lini­ja je ekspo­nen­ci­jal­nog obli­ka i pri­lič­no ver­no aprok­si­mi­ra stvar­ni dug u peri­o­du 1961–1980. Po ovom tren­du, ukup­ni dug se uve­ća­vao za oko 17.6% sva­ke godi­ne u tom dva­de­set­go­di­šnjem peri­o­du. Da se se taj tem­po rasta nasta­vio i posle 1980., ukup­ni dug bi danas izno­sio oko 6 hilja­da mili­jar­di dola­ra. Kada ima­mo u vidu da je danas ukup­ni godi­šnji bru­to doma­ći pro­i­zvod (BDP) svih biv­ših jugo­slo­ven­skih repu­bli­ka zajed­no oko 200 mili­jar­di dola­ra, jasno nam je o kakvoj se astro­nom­skoj sumi duga radi. Ovo nam isto tako jasno govo­ri da je rast duga koji se bele­žio izme­đu 1961. i 1980. bio jed­no­stav­no neodrživ.

Ovi bro­je­vi sta­vlja­juu odgo­va­ra­ju­ći kon­tekst stvar­no uve­ća­nje duga svih biv­ših jugo­slo­ven­skih repu­bli­ka sa oko 20 mili­jar­di dola­ra 1980. na oko 150 mili­jar­di danas. Tač­no je da je 150 mili­jar­di mno­go­stru­ko više nego 20 mili­jar­di, ali imaj­mo u vidu da, kad se uzme u obzir pad vred­no­sti dola­ra, 20 mili­jar­di 1980. i 100 mili­jar­di 2014. ima­ju otpri­li­ke jed­na­ku eko­nom­sku moć. Dakle, u real­noj vred­no­sti, spolj­ni dug biv­še Jugo­sla­vi­je se uve­ćao za oko 50% od 1980. do danas. Iako bismo svi mi možda vole­li da je ta cifra manja, upo­re­đe­no sa udvo­stru­ča­va­njem spolj­nog duga sva­ke tri ili četi­ri godi­ne pre 1980., to pred­sta­vlja dra­ma­tič­no sma­nje­nje rasta. Ovo, narav­no, ne zna­či da je tre­nut­na zadu­že­nost biv­ših jugo­slo­ven­skih repu­bli­ka povolj­na i da su eko­nom­ske poli­ti­ke tih drža­va u dobrom sta­nju. To samo zna­či da je nere­al­no bilo nada­ti se da jugo­slo­ven­ski dug može da osta­ne na na nivou od 20 mili­jar­di dola­ra bez ozbilj­nih struk­tur­nih pro­me­na i sma­nje­nja potrošnje.

Iako ovi bro­je­vi nude poten­ci­jal­no obja­šnje­nje kra­ha jugo­slo­ven­ske eko­no­mi­je osam­de­se­tih, sam ekspo­nen­ci­jal­ni rast duga ne bi nužno morao vodi­ti kra­hu, ako je svr­ha zadu­ži­va­nja vre­men­ski ogra­ni­če­no inve­sti­ra­nje u pro­jek­te koji bi done­li pove­ća­nu pro­duk­tiv­nost i time omo­gu­ći­li i uspe­šnu otpla­tu duga u buduć­no­sti. Naža­lost, to nije bio slu­čaj kada se radi o biv­šoj Jugoslaviji.

Činje­ni­ca da je jugo­slo­ven­ska eko­no­mi­ja pro­ve­la naj­ma­nje dva­de­set godi­na pod tem­pom rasta duga od pre­ko 17% godi­šnje, suge­ri­še da se i struk­tu­ra te eko­no­mi­je for­mi­ra­la na taj način da je dalji opsta­nak eko­no­mi­je zavi­sio od budu­ćeg uve­ća­nja duga. Da bismo razu­me­li zašto je jugo­slo­ven­ski dug str­mo­gla­vo ras­tao i zašto je bio neot­pla­tiv, potreb­no je hro­no­lo­ški ana­li­zi­ra­ti trgo­vin­ski balans i indi­ka­to­re pro­duk­tiv­no­sti Jugoslavije.

Trgo­vin­ski balans je makro­e­ko­nom­ski poka­za­te­lj odno­sa veli­či­ne uvo­za i izvo­za jed­ne zemlje. Ako je trgo­vin­ski balans bli­zu nule, to zna­či da su uvoz i izvoz otpri­li­ke jed­na­ki. Ako je trgo­vin­ski balans pozi­ti­van, ta zemlja izvo­zi više nego što uvo­zi i kaže­mo da posto­ji trgo­vin­ski sufi­cit, a ako je balans nega­ti­van, uvoz je veći od izvo­za i ta zemlja je u trgo­vin­skom deficitu.

Kada je eko­no­mi­ja jed­ne zemlje u trgo­vin­skom sufi­ci­tu, stra­na valu­ta (kojom stran­ci pla­ća­ju pro­i­zvo­de te zemlje) se nago­mi­la­va u zemlji izvo­zni­ku. S dru­ge stra­ne, stra­na valu­ta (kojom se pla­ća uvoz) se odli­va iz zemlje čija eko­no­mi­ja je u trgo­vin­skom defi­ci­tu. Zemlje koje kon­stant­no ima­ju nega­ti­van trgo­vin­ski balans se u isto veme zadu­žu­ju kod stra­nih kre­di­to­ra da bi nado­me­sti­le nedo­sta­tak stra­ne valu­te. Nije teško vide­ti zašto je ova­kvo sta­nje neo­dr­ži­vo na duže sta­ze, tj. odr­ži­vo je samo dotle dok stra­ni kre­di­to­ri žele da zemlji dužni­ku pozaj­mlju­ju novac.

Ako pogle­da­mo uku­pan jugo­slo­ven­ski trgo­vin­ski defi­cit tokom sedam­de­se­tih godi­na pro­šlog veka, uvi­đa­mo da on ubr­za­no raste izme­đu 1970. i 1980. Šta­vi­še, taj defi­cit raste čak i brže od jugo­slo­ven­skog spolj­nog duga. Jedan deo te razli­ke bio je pokri­ven dozna­ka­ma jugo­slo­ven­skih emi­gra­na­ta. Na pri­mer, ukup­ne dozna­ke emi­gra­na­ta su 1971. izno­si­le 1.3 mili­jar­de dola­ra, a 1972. 2.1 mili­jar­du. ⁵ Ipak, ni pri­liv stra­ne valu­te kroz spolj­ne kre­di­te i dozna­ke emi­gra­na­ta nije bio dovo­ljan da pokri­je sav trgo­vin­ski defi­cit i spre­či odliv stra­ne valu­te iz Jugo­sla­vi­je. ⁶

Mere­no u pro­cen­ti­ma BDP‑a, ukup­ni spolj­no­tr­go­vin­ski defi­cit Jugo­sla­vi­je izme­đu 1970. i 1980. pove­ćao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP‑a. ⁷ Ono što je zabri­nja­va­ju­će u ovo­me nije sama cifra od 50% BDP‑a, nego činje­ni­ca da je Jugo­sla­vi­ja iz godi­ne u godi­nu bele­ži­la sve veći trgo­vin­ski defi­cit u odno­su na BDP. Ovo je još jed­na nazna­ka da je sama struk­tu­ra jugo­slo­ven­ske eko­no­mi­je bila takva da je sta­bil­nost cele eko­no­mi­je zavi­si­la od pri­li­va stra­nih sred­sta­va za koje nije posto­ja­lo pokri­će u doma­ćoj proizvodnji.

Struk­tu­ra jugo­slo­ven­skog trgo­vin­skog defi­ci­ta bila je takva da su uvo­že­ni uglav­nom repro­ma­te­ri­ja­li kao što su naf­ta i siro­vi­ne. ⁸ Ova­kva struk­tu­ra pro­i­zvod­nje ne obe­ća­va pove­ća­nje pro­duk­tiv­no­sti u buduć­no­sti kojim bi se pokrio trgo­vin­ski defi­cit iz pro­šlo­sti i tako mogli otpla­ti­ti dugo­vi. Šta­vi­še, iako je ukup­ni obim pro­i­zvod­nje na nivou eko­no­mi­je Jugo­sla­vi­je ras­tao jer se kori­sti­lo više resur­sa, pro­duk­tiv­nost po jedi­ni­ci ulo­že­nih resur­sa ⁹ u veći­ni jugo­slo­ven­skih indu­stri­ja tokom šezde­se­tih i sedam­de­se­tih godi­na je opa­da­la. Sa takvom sma­nje­nom pro­duk­tiv­no­šću, šan­se za uspe­šno vra­ća­nje kre­di­ta u buduć­no­sti posta­ju nikakve.

Struk­tu­ra pro­i­zvod­nje u kojoj se pozaj­mlju­je novac da bi se kupi­li repro­ma­te­ri­ja­li pre­sta­je biti odr­ži­va onda kada izvor kre­di­ta pre­su­ši, a to se u slu­ča­ju Jugo­sla­vi­je desi­lo počet­kom osam­de­se­tih. Jugo­slo­ven­ska eko­no­mi­ja je tada osta­la bez spolj­nog „gori­va” i to je posta­lo oset­no tokom nared­ne dece­ni­je koja je obe­le­že­na odla­ga­njem otpla­te spolj­nih dugo­va. Jugo­slo­ven­ska eko­no­mi­ja ne samo da nije ima­la kapa­ci­te­ta za otpla­ći­va­nje posto­je­ćih dugo­va, nego je i sam njen kapa­ci­tet da funk­ci­o­ni­še u nesma­nje­nom obi­mu zavi­sio od novih zadu­ži­va­nja. Jugo­slo­ven­ski BDP stag­ni­ra posle 1980., a od 1986. poči­nje da opada.

Ovi poka­za­te­lji suge­ri­šu da pri­ča koju često čuje­mo o tome kako se biv­ša Jugo­sla­vi­ja heroj­ski „digla iz pepe­la” posle Dru­gog svet­skog rata nije pot­pu­na. Prvo, nije jasno koli­ko je to uzdi­za­nje bilo heroj­sko, poseb­no ako je za nje­ga zaslu­žno neo­dr­ži­vo zadu­ži­va­nje. Dru­go, teško je dati neku oce­nu te pri­če ako ne zna­mo kako su se neke dru­ge zemlje „digle iz pepe­la.” Zato, upo­re­di­o­mo BDP ¹⁰ po sta­nov­ni­ku nekih zema­lja koje su kra­jem četr­de­se­tih godi­na pro­šlog veka ima­le pri­bli­žno jed­nak BDP kao i Jugo­sla­vi­ja tog vremena.

Pogle­daj­mo šta nam isto­rij­ski poda­ci govo­re. Govo­re nam da su sve drža­ve koje su ovde pri­ka­za­ne, osim Mađar­ske i Bugar­ske, ima­le znat­no veći rast BDP‑a po gla­vi sta­nov­ni­ka nego Jugo­sla­vi­ja izme­đu 1947. i 1989. Dakle, možda se Jugo­sla­vi­ja heroj­ski digla iz pepe­la, ali izgle­da da su se Japan, Nemač­ka, Ita­li­ja, Austri­ja, Grč­ka i Špa­ni­ja mno­go heroj­ski­je digle iz tog pepela.

Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapad­ne Evro­pe pri­mi­le ame­rič­ku pomoć u vred­no­sti od pre­ko 12 mili­jar­di dola­ra u sklo­pu Mar­ša­lo­vog pla­na, ¹¹ ta broj­ka ble­di u odno­su na 47 mili­jar­di dola­ra koje je Jugo­sla­vi­ja pri­mi­la kao repa­ra­ci­je za rat­nu šte­tu u Dru­gom svet­skom ratu, ¹² što u vidu indu­strij­ske opre­me što u mone­tar­nom obli­ku ¹³. Uz to, posto­je jaki doka­zi ¹⁴ da je ulo­ga ame­rič­kih inte­re­sa pred­sta­vlje­nih u poli­ti­ci Tru­ma­na i Ajzen­ha­u­e­ra u Jugo­sla­vi­ji u peri­o­du nakon Dru­gog svet­skog rata bila slič­na onoj u zemlja­ma zapad­ne Evro­pe. Ta ulo­ga sasto­ja­la se u pru­ža­nju poli­tič­ke i eko­nom­ske podr­ške reži­mu kao pro­tiv­te­ži „tvr­dom” soci­ja­li­zmu Sovjet­skog Save­za i nje­go­vih evrop­skih sate­li­ta. Dakle, ne može­mo znat­no bržu sto­pu rasta zapad­no­e­vrop­skih eko­no­mi­ja pri­pi­sa­ti nesra­zmer­noj pomo­ći SAD‑a u odno­su na Jugoslaviju.

S dru­ge stra­ne, Mađar­ska i Bugar­ska poka­zu­ju sli­čan spor rast bru­to doma­ćeg pro­i­zvo­da kao i Jugo­sla­vi­ja. Osim što valja pri­me­ti­ti da su, za razli­ku od osta­lih ovde pri­ka­za­nih zema­lja, Mađar­ska i Bugar­ska ima­le sli­čan eko­nom­ski sistem kao i Jugo­sla­vi­ja, detalj­ni­je obja­šnje­nje razli­ka u brzi­ni „diza­nja iz pepe­la” je tema za poseb­nu analizu.

Ako pogle­da­mo osta­le eko­nom­ske indi­ka­to­re ¹⁵ kao što su pri­ma­nja po doma­ćin­stvu, sto­pa infla­ci­je i neza­po­sle­no­sti, ni tu situ­a­ci­ja nije ruži­ča­sta u posled­njih deset godi­na Tito­ve vla­da­vi­ne. Pri­ma­nja str­mo­gla­vo opa­da­ju kra­jem sedam­de­se­tih upr­kos pum­pa­nju ogrom­nih koli­či­na stra­nih sred­sta­va u zemlju. Godi­šnja infla­ci­ja se meri dvo­ci­fre­nim bro­je­vi­ma, a neko­li­ko godi­na pred Tito­vu smrt ubr­za­va i dosti­že 40% godi­šnje. Sto­pa neza­po­sle­no­sti se, upr­kos odla­sku pre­ko 1.1 mili­on (ili 20% rad­ne sna­ge) ¹⁶ Jugo­slo­ve­na na pri­vre­me­ni rad u ino­stran­stvo, od 1970. do 1980. pope­la sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast neza­po­sle­no­stii sto­pe eko­nom­ske emi­gra­ci­je bi se u eko­nom­skoj lite­ra­tu­ri oka­rak­te­ri­sao kao znak dubo­ke rece­si­je. Dakle, jugo­slo­ven­ska eko­no­mi­ja je kasnih sedam­de­se­tih bila u očaj­nom sta­nju, ali je to zama­ski­ra­no uve­ća­njem stra­nih kre­di­ta epskih pro­por­ci­ja u kom­bi­na­ci­ji sa pove­ća­njem eko­nom­skog ise­lja­va­nja stanovništva.

Možda je vre­me da revi­di­ra­mo svo­ja uve­re­nja o „heroj­skim uspe­si­ma” biv­še nam domo­vi­ne i pri­zna­mo da je, upr­kos nepre­sta­nom rastu pri­li­va stra­nih sred­sta­va u vidu kre­di­ta bez pokri­ća, devi­znih dozna­ka mili­on­ske dija­spo­re i poli­tič­ki moti­vi­sa­ne ame­rič­ke eko­nom­ske pomo­ći, jugo­slo­ven­ska eko­no­mi­ja bele­ži­la skro­man rast. Ali, čak je i taj skrom­ni rast bio neo­dr­živ bez kon­ti­nu­i­ra­ne stra­ne pomo­ći. Ono što se dogo­di­lo osam­de­se­tih i deve­de­se­tih, samo je otkri­va­nje stvar­nog sta­nja jugo­slo­ven­ske eko­no­mje. Kao kad hro­nič­ni alko­ho­li­čar mora da se suo­či sa real­no­šću svo­je zavi­sno­sti, tako smo se i mi, kad-tad, mora­li suo­či­ti za real­no­šću nemo­ći jugo­slo­ven­ske eko­no­mi­je da funk­ci­o­ni­še bez spolj­nog dopinga.

1. Bili smo mala Ame­ri­ka[↩]
2. Ser­bia Over­ta­kes Cro­a­tia in Eco­no­mic Fre­e­dom [↩]
3. Moj­mir Mrak, Debt Con­ver­si­ons in Yugo­sla­via, OECD Deve­lop­ment Cen­tre, Wor­king Paper No. 54 [↩]
4. Mate Babic and Emil Pri­mo­rac, Some Cau­ses of the Gro­wth of the Yugo­slav Exter­nal Debt, Sovi­et Stu­di­es, Vol. 38, No. 1 (Jan., 1986), pp. 69–88 [↩]
5. David A. Dyker Yugo­sla­via: Soci­a­lism, Deve­lop­ment and Debt [↩]
6. David A. Dyker Yugo­sla­via: Soci­a­lism, Deve­lop­ment and Debt [↩]
7. Macro­e­co­no­mics of Yugo­sla­via, 1970–1990 [↩]
8. Razvoj pri­vred­nih dje­lat­no­sti u SFR Jugo­sla­vi­ji [↩]
9. Soci­a­list Yugo­sla­via (1945 – 1992) as a Fai­led Respon­se to Mises and Hayek: A Survivor’s Expe­ri­en­ce  [↩]
10. Histo­ri­cal Sta­ti­stics for the World Eco­no­my: 1–2003 AD [↩]
11. Mars­hall Plan [↩]
12. World War II repa­ra­ti­ons towards Yugo­sla­via [↩]
13. Zahva­lju­je­mo se komen­ta­to­ru koji je pri­me­tio oma­šku u inter­e­pre­ta­ci­ji veli­či­ne repa­ra­ci­ja Jugo­sla­vi­ji posle Dru­gog svet­skog rata. Dalji pre­gled izvo­ra otkri­va da je Jugo­sa­vi­ji na pre­go­vo­ri­ma u Pari­zu utvr­đe­no 9,14 mili­jar­di dola­ra repa­ra­ci­ja, od čega je Nemač­ka do ras­pa­da Jugo­sla­vi­je deve­de­stih upla­ti­la oko jed­nu mili­jar­du, što u nov­ča­nom, što u obli­ku indu­strij­ske opre­me i nisko­ka­mat­nih kre­di­ta sa grejs peri­o­dom od 10 godi­na. Kada se ovi dopu­nje­ni poda­ci uzmu u obzir, repa­ra­ci­je Jugo­sla­vi­ji su znat­no niže nego ukup­na pro­ce­na rat­ne šte­te. Ipak, ako se repa­ra­ci­je Jugo­sla­vi­ji od jed­ne mili­jar­de dola­ra upo­re­de sa ukup­nom vred­no­šću Mar­ša­lo­vog pla­na od 12 mili­jar­di dola­ra, i dalje je Jugo­sla­vi­ja pri­mi­la znat­nu pomoć, ima­ju­ći u vidu da je Mar­ša­lov plan pokri­vao 17 evrop­skih zema­lja pa je, u pro­se­ku, sva­ka od zema­lja pri­mi­la manje od miljar­du dola­ra. Kao i nemač­ka odšte­ta Jugo­sla­vi­ji, i Mar­ša­lov plan je jed­nim delom bio sači­njen od nisko­ka­mat­nih kre­di­ta. [↩]
14. Lor­ra­i­ne M. Lees, Kee­ping Tito Aflo­at — The Uni­ted Sta­tes, Yugo­sla­via, and the Cold War [↩]
15. Mit o zdra­voj jugo­slo­ven­skoj eko­no­mi­ji [↩]
16. Eco­no­my of the Soci­a­list Fede­ral Repu­blic of Yugo­sla­via [↩]