Uspon novog paternalizma

Od pam­ti­ve­ka su lju­di govo­ri­li dru­gim lju­di­ma šta tre­ba da čine –mani­pu­li­sa­li nji­ma ili ih pri­mo­ra­va­li na to. Ali, posled­njih godi­na se na trži­štu jav­nih poli­ti­ka poja­vi­la nova vrsta pater­na­li­zma. Za razli­ku od "sta­rog pater­na­li­zma", koji je zahte­vao od lju­di da se povi­nu­ju reli­gij­skim ili moral­nim zahte­vi­ma dobra, "novi pater­na­li­zam" želi da lju­di­ma bude bolje na osno­vu nji­ho­vih sop­stve­nih merila.

Novi pater­na­li­zam se poja­vlju­je pod mno­gim ime­ni­ma, uklju­ču­ju­ći "meki pater­na­li­zam", "liber­ta­ri­jan­ski pater­na­li­zam" i "asi­me­trič­ni pater­na­li­zam". Kakvo god da je ime, pore­klo mu je iz sve popu­lar­ni­jeg polja bihe­vi­o­ral­ne eko­no­mi­je, koja pro­u­ča­va bez­broj­ne nači­ne na koji se lju­di – za razli­ku od age­na­ta koji nase­lja­va­ju veći­nu eko­nom­skih mode­la – uda­lja­va­ju od čiste raci­o­nal­no­sti. Stvar­ni lju­di čine raz­no­vr­sne kog­ni­tiv­ne gre­ške i pro­ma­ša­je, uklju­ču­ju­ći tu nedo­sta­tak samo­kon­tro­le, pre­ve­li­ki opti­mi­zam, usme­re­nost na sta­tus kvo, sklo­nost da se odlu­ke dono­se na osno­vu pre­dra­su­da i tako dalje. Uko­li­ko takve nesa­vr­še­no­sti dovo­de do toga da lju­di čine izbo­re koji nisu kon­zi­stent­ni sa nji­ho­vim naj­bo­ljim inte­re­som, pater­na­li­stič­ke inter­ven­ci­je obe­ća­va­ju da će im pomo­ći da dono­se bolje odluke.

O kakvim inter­ven­ci­ja­ma je reč? Obič­nom čita­o­cu može se uči­ni­ti da novi pater­na­li­zam jedva da ima neke veze sa drža­vom. Knji­ge auto­ra Kasa San­staj­na i Ričar­da Tale­ra Usme­ra­va­nje i Pred­vi­dlji­vo ira­ci­o­nal­ni Dani­je­la Ari­je­li­ja, na pri­mer, čita­ju se više kao neka vrsta pri­ruč­ni­ka popu­lar­ne psi­ho­lo­gi­je nego kao poli­tič­ki manifesti.

Ali ako zagre­be­te dublje, otkri­će­te širu poli­tič­ku agen­du. U naj­bit­ni­jim struč­nim rado­vi­ma San­staj­na, Tale­ra, Kame­re­ra, O'Donahjua, Rabi­na i dru­gih, pro­na­ći­će­te ogro­man broj pre­dlo­ga poli­ti­ka koji vari­ra­ju od bla­gih do otvo­re­no intru­ziv­nih. Pri­ča poči­nje nai­zgled beza­zle­nim pre­dlo­gom da se svi zapo­sle­ni auto­mat­ski pri­ja­vlju­ju na pro­gra­me šted­nje (sa moguć­no­šću odja­vlji­va­nja). Onda se nasta­vlja novim pod­ra­zu­me­va­nim pra­vi­li­ma ugo­va­ra­nja, poput pret­po­stav­ke o obra­zlo­že­nom a ne blan­ko otka­zu, tako­đe uz moguć­nost da se takav ugo­vor pro­me­ni. A onda? Pod­ra­zu­me­va­na pra­vi­la koja je mogu­će izbe­ći samo putem teške i zamor­ne sud­ske pro­ce­du­re. Onda pod­ra­zu­me­va­na pra­vi­la u koji­ma su neke opci­je pot­pu­no eli­mi­ni­sa­ne – poput mak­si­mal­nog bro­ja sati rada bez nak­na­da za pre­ko­vre­me­ni rad. Onda peri­o­di hla­đe­nja za veli­ke kupo­vi­ne. Onda pore­zi na neod­go­vor­no pona­ša­nje, poput kupo­vi­ne masne ili natri­ju­mom boga­te hra­ne. Onda direkt­na zabra­na poje­di­nih sasto­ja­ka poput transmasti.

Ne podr­ža­va sva­ki pater­na­li­sta sva­ku od ovih poli­ti­ka, i ne pre­dla­žu ih svi sa istom uve­re­no­šću. Ali, na listi su, i tu sto­je pozi­va­ju­ći se na nala­ze bihe­vi­o­ral­ne ekonomije.

Poziv na ume­re­nost vs. kli­za­va padina

Novi pater­na­li­sti često pred­sta­vlja­ju svo­ju pozi­ci­ju kao sred­nji put izme­đu rigid­nog anti­pa­ter­na­li­zma na jed­noj, i intru­ziv­nog ("tvr­dog“) pater­na­li­zma na dru­goj stra­ni. Ali kako pret­hod­na lista pre­dlo­ga poli­ti­ka sve­do­či, teško je odr­ža­ti ovaj poziv na umerenost.

Moja tvrd­nja (zajed­no sa mojim čestim sarad­ni­kom, Mari­om Ricom) jeste da novi pater­na­li­zam nosi ozbi­ljan rizik od šire­nja. Pra­te­ći nje­go­ve pre­dlo­ge poli­ti­ka sta­je­mo na skli­zak teren koji nas vodi od mekog ka tvr­dom pater­na­li­zmu. Ovo bi bilo isti­ni­to čak i kada bi poli­tič­ki čini­o­ci – uklju­ču­ju­ći zako­no­dav­ce, sudi­je, biro­kra­te i gla­sa­če – bili pot­pu­no raci­o­nal­ni. Ali opa­snost je poseb­no veli­ka uko­li­ko poli­tič­ki čini­o­ci poka­zu­ju iste one kog­ni­tiv­ne pogre­ške koje se pri­pi­su­ju lju­di­ma koji­ma se želi pomoći.

Kli­za­va padi­na nije, narav­no, jedi­ni argu­ment pro­tiv novog pater­na­li­zma. Kli­za­va padi­na nije zami­šlje­na kao argu­ment koji samo­stal­no oba­ra sve poli­ti­ke novih pater­na­li­sta. U nekim slu­ča­je­vi­ma, nji­ho­ve dobro­bi­ti mogu biti dovolj­no veli­ke da bi se oprav­dao tro­šak. Ključ­na stvar je da rizik kli­za­ve padi­ne mora biti ura­ču­nat u rele­vant­ne troškove.

Naža­lost, sam način na koji se zastu­pa para­dig­ma novog pater­na­li­zma čini vrlo vero­vat­nim igno­ri­sa­nje tog rizika.

Okvir za gene­ri­sa­nje paternalizma

Ako nas je bihe­vi­o­ral­na eko­no­mi­ja neče­mu nau­či­la, onda je to da su lju­di podlo­žni raz­mi­šlja­nju u odre­đe­nim okvi­ri­ma. Dru­gim reči­ma, to kako lju­di bira­ju umno­go­me zavi­si od nai­zgled nebit­nih aspe­ka­ta situ­a­ci­je, poput redo­sle­da pred­sta­vlje­nih opci­ja, dru­gih opci­ja (nei­za­bra­nih) pri­sut­nih u isto vre­me, opci­ja koje se sma­tra­ju "pod­ra­zu­me­va­nim" i tako dalje.

Novi pater­na­li­sti, dobro nau­čiv­ši ovu lek­ci­ju, sta­vlja­ju jav­nu deba­tu u takav okvir u kojem se ohra­bru­ju pater­na­li­stič­ke inter­ven­ci­je. To su do sada čini­li na bar tri načina.

Prvo, utvr­đe­no je da lju­di poka­zu­ju aver­zi­ju pre­ma kraj­no­sti­ma: ten­den­ci­ju da izbe­ga­va­ju pozi­ci­je koje su pred­sta­vlje­ne kao ekstrem­ne. Kada bira­ju izme­đu kame­re niskog i kame­re pro­seč­nog kva­li­te­ta, na pri­mer, poten­ci­jal­ni kup­ci su pode­lje­nog mišlje­nja – ali kada su ove dve opci­je pred­sta­vlje­ne uz opci­ju kame­re viso­kog kva­li­te­ta, kame­ra pro­seč­nog kva­li­te­ta pri­vla­či mno­go veći broj kupa­ca. Samo posto­ja­nje kraj­nje opci­je čini da sred­nja opci­ja izgle­da pri­hva­tlji­vi­je. Novi pater­na­li­sti, namer­no ili ne, isko­ri­sti­li su istu ovu ten­den­ci­ju pred­sta­vlja­ju­ći svo­ju pozi­ci­ju kao sre­di­nu izme­đu lais­sez-fai­re-a i pater­na­li­zma čvr­ste ruke.

Ovo ne bi bilo zabri­nja­va­ju­će da ne posto­ji ten­den­ci­ja da se sre­di­na vre­me­nom pome­ra. Sve­že pri­hva­će­na sre­di­na brzo posta­je sta­tus quo. Onda mno­go intru­ziv­ni­ja opci­ja posta­je sre­di­na, a ono što smo neka­da zva­li sre­di­nom posta­je jed­na od kraj­no­sti. Uzmi­mo jedan pri­mer. Sada se prav­na oba­ve­za pri­ja­ve za šted­ne ulo­ge (sa opci­jom izla­ska) sma­tra sred­njom opci­jom. Ali jed­nom kada posta­ne stan­dard, pre­u­ze­će mesto lais­sez-fai­re pozi­ci­je. Onda će poli­ti­ka pro­gre­siv­ne šted­nje (sa opci­jom izla­ska) posta­ti nova sre­di­na. I kada se jed­nom to pri­hva­ti, to opet posta­je naj­ni­ža opci­ja, dok auto­mat­ska pri­ja­va uz slo­bo­du izbo­ra inve­sti­ci­o­nog pla­na (ali bez opci­je izla­ska) u pot­pu­no­sti ne posta­ne sred­nja opci­ja. Ovim putem, nizom malih kora­ka konač­no dola­zi­mo do toga da čak i oba­ve­zna pri­ja­va sa utvr­đe­nim mini­mu­mi­ma, vrlo ogra­ni­če­nim inve­sti­ci­o­nim pla­no­vi­ma i nemo­guć­no­šću izla­ska izgle­da kao "razum­na sredina".

Zvu­či kao para­no­ja? Regu­la­ci­ja puše­nja je pra­ti­la sli­čan put. Nekad je zabra­na puše­nja u avi­o­ni­ma izgle­da­la kao razum­no sred­nje reše­nje. Danas je to (rela­tiv­no) lais­sez-fai­re pozi­ci­ja, zabra­na puše­nja u baro­vi­ma i resto­ra­ni­ma je sre­di­na, dok je pot­pu­na zabra­na puše­nja zaži­ve­la u poje­di­nim gradovima.

Dru­go, kako Dani­jel Kane­man argu­men­tu­je: "Temelj­ni prin­cip mišlje­nja u datim okvi­ri­ma jeste pasiv­no pri­hva­ta­nje date for­mu­la­ci­je." Lju­di su sklo­ni da opis situ­a­ci­je uzi­ma­ju kao datost, bez pre­for­mu­li­sa­va­nja na dru­ga­či­je nači­ne. I ova ten­den­ci­ja je tako­đe eksplo­a­ti­sa­na od stra­ne novih pater­na­li­sta, koji pater­na­li­zam naj­če­šće pred­sta­vlja­ju nei­zbe­žnim. San­stajn i Taler, na pri­mer, ape­lu­ju na nas da "odba­ci­mo manje inte­re­sant­no pita­nje da li spro­vo­di­ti pater­na­li­zam ili ne, i da se okre­ne­mo kon­struk­tiv­ni­jem pita­nju kako iza­bra­ti među mogu­ćim opci­ja­ma koje uti­ču na izbor". Nji­hov temelj­ni argu­ment je da situ­a­ci­ja izbo­ra obič­no zahte­va neku opci­ju kao pod­ra­zu­me­va­nu, pa zašto onda ne iza­bra­ti najbolju?

Ali mogu­će je raz­mi­šlja­ti i u dru­ga­či­jim okvi­ri­ma. Ume­sto da posta­vlja­ju pater­na­li­zam kao pod­ra­zu­me­va­ni stan­dard za oda­bir pod­ra­zu­me­va­nih pra­vi­la, mogli su da kažu da je pošto­va­nje obi­čaj­nih oče­ki­va­nja pod­ra­zu­me­va­ni stan­dard za oda­bir pod­ra­zu­me­va­nih pra­vi­la. Ili su mogli nagla­si­ti da u mno­gim dome­ni­ma poten­ci­jal­ne regu­la­ci­je pod­ra­zu­me­va­na pra­vi­la nisu ni potreb­na – te da pater­na­li­zam u ovim obla­sti­ma nije nei­zbe­žan. Na pri­mer, nije potreb­no da odre­đe­ne opci­je u ugo­vo­ri­ma (poput pre­ko­vre­me­nog rada za istu pla­tu) budu pot­pu­no izbačene.

Sve­jed­no, novi pater­na­li­sti su tako obli­ko­va­li deba­tu da pita­nje nije da li, već koli­ko nam je pater­na­li­zma potreb­no. Poli­tič­ki čini­o­ci koji pri­hva­te ova­kav okvir raz­mi­šlja­nja pri­rod­no će teži­ti uvo­đe­nju sva­ko­ja­kih vrsta pater­na­li­stič­kih inter­ven­ci­ja. "Pošto je pater­na­li­zam nei­zbe­žan", misle oni, "narav­no da je moj posao da pre­pra­vljam uslo­ve ugo­va­ra­nja, uslo­ve zapo­sle­nja, sastoj­ke hra­ne, sadr­ži­nu reži­ma fizič­kog tre­nin­ga", ad infi­ni­tum.

Tre­će, novi pater­na­li­sti često pred­sta­vlja­ju svo­ju poli­tič­ku agen­du kao deo šireg kon­ti­nu­u­ma. I San­stajn i Taler i Kame­rer posta­vlja­ju svo­je pre­dlo­ge poput liste koju sam gore spo­me­nuo: od bla­ge ka čvr­stoj ruci. Još važni­je, San­stajn i Taler defi­ni­šu kon­ti­nu­um na takav način da je nemo­gu­će raza­zna­ti kru­ci­jal­ne razli­ke – poput razli­ke izme­đu pri­vat­nog i jav­nog, ili izme­đu dobro­volj­nog i prisilnog.

San­stajn i Taler defi­ni­šu svoj "liber­ta­ri­jan­sko-pater­na­li­stič­ki" spek­tar u ter­mi­ni­ma tro­ško­va izbo­ra: "Liber­ta­ri­jan­ski pater­na­li­sta insi­sti­ra na oču­va­nju izbo­ra, dok je neli­ber­ta­ri­jan­ski pater­na­li­sta voljan da zatvo­ri pro­stor za izbor. Ali je u svim slu­ča­je­vi­ma pra­vo pita­nje cene vrše­nja izbo­ra, i tu posto­ji kon­ti­nu­um a ne oštra diho­to­mi­ja." Čak i direkt­ne zabra­ne, poput pro­pi­sa o kaci­ga­ma za voza­če motor­ci­ka­la, leže u spek­tru, jer "oni od kojih se zahte­va da nose kaci­ge mogu da odlu­če da rizi­ku­ju da budu kažnje­ni i da pla­te ako mora­ju." Ova­kav okvir odba­cu­je pita­nje ko name­će tro­ško­ve i kako to čini. Da bi vide­li zašto je to bizar­no, zapa­zi­te da je porez od 10 cen­ti na kuti­ju slat­ki­ša rela­tiv­no mali, dok je vožnja od 20 milja do naj­bli­že pro­dav­ni­ce rela­tiv­no sku­pa. Tako su u San­staj­no­vom i Tale­ro­vom sve­tu držav­no namet­nu­ti pore­zi više "liber­ta­ri­jan­ski" od samo­na­met­nu­te cene življe­nja dale­ko od civilizacije.

Pored toga, mno­ge kon­kret­ne pater­na­li­stič­ke mere se nala­ze na kon­ti­nu­u­mu. Pore­zi na neod­go­vor­no pona­ša­nje mogu vari­ra­ti od siću­šnih do dra­kon­skih. Legal­ne pre­pre­ke za odu­sta­ja­nje od pod­ra­zu­me­va­nih opci­ja mogu da vari­ra­ju od mini­mal­nih (pot­pi­si­va­nje odlu­ke o odri­ca­nju od neče­ga) do nepre­mo­sti­vih (anga­žo­va­nje advo­ka­ta i uče­šće na mno­go­ča­sov­nim seminarima).

Zašto je ovo bit­no? Zato što padi­na, kako samo ime impli­ci­ra, posta­je kli­za­vi­ja kada posto­ji kon­ti­nu­um. Kako je Judžin Voloh pri­me­tio, lju­di poka­zu­ju tole­ran­ci­ju na male pro­me­ne, to jest, volju da pri­hva­ta­ju pro­me­ne koje se per­ci­pi­ra­ju kao rela­tiv­no mali kora­ci od sta­tu­sa kvo. Ta ten­den­ci­ja vero­vat­no ima raci­o­nal­no ute­me­lje­nje (sku­po je tro­ši­ti vre­me i rad na pro­me­ne čiji su efek­ti naj­ve­ro­vat­ni­je mali), ali i ira­ci­o­nal­no (lako je ne pri­me­ti­ti širu sli­ku kada smo usred­sre­đe­ni na kon­kre­tan problem).

Tole­ran­ci­ja na male pro­me­ne, seri­jom malih kora­ka, čini put u prav­cu tvr­dog pater­na­li­zma lakim. Pore­zi na nezdra­vu hra­nu mogu u počet­ku biti mali, ali nije nužno da će takvi i osta­ti. Isto važi i za pote­ško­će izla­ska iz držav­no posta­vlje­nih pod­ra­zu­me­va­nih ugo­vor­nih oba­ve­za. A u širem smi­slu, pater­na­li­stič­ke inter­ven­ci­je se iz jed­ne obla­sti mogu raši­ri­ti na dru­ge – reci­mo, sa ugo­vo­ra o radu na ugo­vo­re o kupo­pro­da­ji, ili sa pore­za na nezdra­vu hra­nu na sub­ven­ci­je za zdra­vu, ili sa izbo­ra šted­nje na izbor potro­šnje. Ukup­ni efe­kat? Poste­pe­na ekspan­zi­ja pater­na­li­stič­kih inter­ven­ci­ja koje su u počet­ku bile malog obima.

Izbor izme­đu preferenci

Kako izgle­da "ira­ci­o­nal­nost"? Kako može­te doka­za­ti da je neko ira­ci­o­na­lan, a da napro­sto nisu u pita­nju pre­fe­ren­ce koje vi nema­te a on ima? Napo­slet­ku, nema ničeg po sebi ira­ci­o­nal­nog u višem vred­no­va­nju sada­šnjo­sti u odno­su na buduć­nost, ili većem uži­va­nju u hra­ni nego u dobrom zdravlju.

Da bi pri­ka­za­li ira­ci­o­nal­nost, bihe­vi­o­ral­ni eko­no­mi­sti često uka­zu­ju na nekon­zi­stent­na pona­ša­nja koja zna­če nekon­zi­stent­ne počet­ne pre­fe­ren­ce. Na pri­mer, lju­di pra­ve dugo­roč­ne pla­no­ve šted­nje ili ishra­ne, ali onda, kada vre­me dođe, pre­o­kre­nu te pla­no­ve i poko­re se želji za krat­ko­roč­nim zado­volj­stvom. Oni tako­đe pra­ve razli­či­te izbo­re u razli­či­tim emo­tiv­nim sta­nji­ma – poput onog kada kažu da ne bi nikad spa­va­li sa goja­znom oso­bom, a onda pre­o­kre­nu pre­fe­ren­cu uko­li­ko su dovolj­no uzbu­đe­ni. (Da, ekspe­ri­ment koji je izveo Dan Ari­je­li je to zapra­vo pokazao.)

Posto­ji deba­ta da li sve takve bihe­vi­o­ral­ne nekon­zi­stent­no­sti pred­sta­vlja­ju ira­ci­o­nal­nost. Ali reci­mo da jeste tako. Čak i onda, to ne daje pra­vo tre­ćoj stra­ni da ona bira među suprot­sta­vlje­nim pre­fe­ren­ca­ma. Ako je oso­ba str­plji­vi­ja kada raz­mi­šlja o dobi­ci­ma i gubi­ci­ma u dale­koj buduć­no­sti, ali manje str­plji­va kada raz­mi­šlja  o dobi­ci­ma i gubi­ci­ma bli­že sada­šnjo­sti, koji nivo str­plje­nja je "ispra­van"? Ako biste spa­va­li s odre­đe­nom oso­bom kada ste u "vru­ćem" ali ne i kada ste u "hlad­nom" sta­nju, koja sek­su­al­na pre­fe­ren­ca jeste "isprav­na"? Ni teo­ri­ja ni činje­ni­ce ne daju osno­vu da odgo­vo­ri­mo na ta pita­nja. Kao što neki novi pater­na­li­sti pri­zna­ju, bihe­vi­o­ral­ne nekon­zi­stent­no­sti možda poka­zu­ju da "pra­ve" pre­fe­ren­ce zapra­vo i ne postoje.

A ipak, novi pater­na­li­sti se nisu libi­li toga da poka­žu i iza­be­ru "pra­ve" pre­fe­ren­ce. O'Donahju i Rabin, na pri­mer, defi­ni­šu "opti­mal­ne pore­ze na neod­go­vor­no pona­ša­nje" u ter­mi­ni­ma lič­nog ste­pe­na vre­men­skih pre­fe­ren­ci u sta­nju naj­vi­še str­plji­vo­sti. Isto tako, novi pater­na­li­sti pre­fe­ri­ra­ju pre­fe­ren­ce koje poka­zu­je­mo u hlad­nom sta­nju (tiha i tre­zve­na reflek­si­ja) nad oni­ma koje ima­mo u vru­ćem sta­nju (strah, ank­si­o­znost, uzbu­đe­nost itd.), čak i ako "vru­će" pre­fe­ren­ce možda bolje odra­đu­ju posao otkri­va­nja naših istin­skih želja.

Pa kako pater­na­li­sti bira­ju, ako ne na čvr­stim teme­lji­ma nau­ke? Nije teško vide­ti: oni favo­ri­zu­ju sop­stve­ne pre­fe­ren­ce, za koje se isto­vre­me­no ispo­sta­vlja da ih dru­štvo podržava.

Ukrat­ko, ili su struč­nja­ci za novi pater­na­li­zam napra­vi­li sup­til­nu gre­šku u rezo­no­va­nju, ili su svo­ju ana­li­zu upro­sti­li za potre­be masov­ne potro­šnje. Ali ako struč­nja­ci ne mogu da se odu­pru favo­ri­zo­va­nju nekih pre­fe­ren­ci u odno­su na dru­ge, može­mo li od poli­tič­kih čini­la­ca da oče­ku­je­mo bolje? Napro­tiv, mno­gi od njih bi upra­vo to žele­li – i uz pomoć novih pater­na­li­sta bi ispu­ni­li taj nagon pod pla­štom nai­zgled objek­tiv­ne nauke.

I to je mesto gde nasta­je opa­snost skli­za­va­nja. Ako je u redu name­ta­ti naše sop­stve­ne pre­fe­ren­ce, zašto to radi­ti samo kada ube­dlji­vi doka­zi poka­zu­ju unu­tra­šnju kon­tra­dik­ci­ju? To je aka­dem­ska distink­ci­ja, lako zagu­blje­na kod pro­seč­nog gla­sa­ča, biro­kra­te ili kon­gre­sme­na. Pro­sti usput­ni zaklju­čak je taj da "nau­ka" poka­zu­je da su neke pre­fe­ren­ce ira­ci­o­nal­ne po sebi. I iz ovog zaključ­ka mogu da pro­i­za­đu bilo kakvi pre­dlo­zi poli­ti­ka. Na vrhu padi­ne je bla­ko pod­gur­ki­va­nje da šte­di­te više i jede­te manje. Na dnu je nasil­no gura­nje da jede­te isprav­no, pije­te isprav­no, vežba­te isprav­no, spa­va­te isprav­no, ima­te seks isprav­no, bira­te svo­je zani­ma­nje isprav­no i bira­te svoj život­ni stil ispravno.

Poli­tič­ka isku­še­nja i poli­tič­ka kratkovidost

Iz raz­no­ra­znih razlo­ga poli­tič­ki čini­o­ci krat­ko­roč­no sagle­da­va­ju stva­ri. Poli­ti­ke koje raz­ma­tra­ju mogu pro­i­zve­sti tro­ško­ve ili dobro­bi­ti u dale­koj buduć­no­sti, kada oni možda više neće biti na polo­ža­ju. Pored toga, gla­sa­či ima­ju sla­bo pam­će­nje, i teško je raza­bra­ti koji su poli­tič­ki izbo­ri u pro­šlo­sti done­li loše rezul­ta­te u sada­šnjo­sti. Ima­ju­ći u vidu ove fak­to­re, može biti pri­lič­no raci­o­nal­no za poli­tič­ke čini­o­ce da igno­ri­šu dugo­roč­ne efek­te svo­jih izbora.

Ali, ako su bihe­vi­o­ral­ni eko­no­mi­sti u pra­vu, onda su stva­ri još gore. Poput nas osta­lih, tvor­ci poli­ti­ka ima­ju pro­ble­me sa samo­kon­tro­lom i teško funk­ci­o­ni­šu kroz slo­že­ne lan­ce uzro­ka i posle­di­ca. Rezul­tat toga je da teže da se krat­ko­vi­do foku­si­ra­ju na tre­nut­ni pro­blem. I kao što obič­ni lju­di mogu da poklek­nu pred sada­šnjim isku­še­nji­ma poput slat­ki­ša i ciga­re­ta, tvor­ci poli­ti­ka mogu da poklek­nu pred isku­še­nji­ma koja obe­ća­va­ju krat­ko­roč­nu poli­tič­ku dobit.

Naža­lost, svi zna­mo kako ovo uti­če na fede­ral­ni budžet i pro­gra­me dava­nja. Ali, šta je sa kli­za­vim padi­na­ma? Po defi­ni­ci­ji, one posto­je. Pre­dlo­že­na poli­ti­ka danas izgle­da kao dobra ide­ja, ali kri­ti­ča­ri upo­zo­ra­va­ju da će otvo­ri­ti vra­ta gorim poli­ti­ka­ma u buduć­no­sti. Pro­po­nen­ti odgo­va­ra­ju: "Daj­te! Uči­ni­će­mo pra­vu stvar danas i onda ćemo se odu­pre­ti pogre­ška­ma u buduć­no­sti." Ali takvo obe­ća­nje je sum­nji­vo uko­li­ko tvor­ci poli­ti­ka čine iste kog­ni­tiv­ne pogre­ške kao i ostali.

Bez obzi­ra na to, San­stajn i Taler (u Usme­ra­va­nju) odgo­va­ra­ju na pri­go­vor kli­za­ve padi­ne iska­zom da tre­ba "da ide­mo napred s tim [ini­ci­jal­nim pre­dlo­zi­ma] i onda ura­di­mo sve kako bi sipa­li pesak na padi­nu." Reći da tre­ba da ide­mo napred sa ini­ci­jal­nim inter­ven­ci­ja­ma je isto kao da kaže­mo da tre­ba da ura­di­mo nešto zato što to obe­ća­va dobi­tak sada, ne obra­ća­ju­ći pažnju na budu­će tro­ško­ve. To je baš ona­kva gre­ška kod lič­nog izbo­ra za koju novi pater­na­li­sti sma­tra­ju da je tre­ba ispra­vi­ti. Rizik skli­za­va­nja mora biti ura­ču­nat među tro­ško­ve ini­ci­jal­ne intervencije.

Novi pater­na­li­sti, poput mno­gih dobro­hot­nih bra­ni­te­lja veli­ke drža­ve, zami­šlja­ju sve­sne politč­ke čini­o­ce kako pažlji­vo oce­nju­ju sve činje­ni­ce, raz­ma­tra­ju alter­na­ti­ve, kon­sul­tu­ju nepri­stra­sne eksper­te i dela­ju samo kada je jasno da su dobro­bi­ti veće od tro­ško­va. To je ide­a­li­zo­va­na sli­ka koja pada na pamet kada Kame­rer svo­ju per­spek­ti­vu nazi­va "pažlji­vim, opre­znim i disci­pli­no­va­nim pri­stu­pom" paternalizmu.

U poli­tič­koj real­no­sti, zako­no­dav­ci i biro­kra­te se suče­lja­va­ju sa kon­stant­nim tokom poli­tič­kih isku­še­nja, uklju­ču­ju­ći tu i nove poli­ti­ke i ekspan­zi­ju sta­rih. Ume­sto da raz­ma­tra­ju sva­ki novi zakon po nje­go­vom slo­vu, kre­a­to­ri poli­ti­ka rade isto što i obič­ni lju­di – kori­ste jed­no­stav­nu eri­sti­ku i uho­da­ne kana­le. Oni poka­zu­ju ono što bihe­vi­o­ral­ni eko­no­mi­sti nazi­va­ju zane­ma­ri­va­njem šire sli­ke: ten­den­ci­ju lju­di da se foku­si­ra­ju na "pro­to­ti­po­ve" ume­sto mere­nja stvar­nog ste­pe­na i širi­ne pro­ble­ma. U pater­na­li­stič­kom kon­tek­stu, gra­đa­nin kao pro­to­tip je stra­stve­ni pušač i ovi­snik o lošoj ishra­ni. I novi pater­na­li­sti su osi­gu­ra­li da pro­to­tip­ske poli­ti­ke budu bla­ga usme­ra­va­nja poput pre­ra­spo­re­đi­va­nja hra­ne u izlo­zi­ma kafe­te­ri­ja. Ovi pro­to­ti­po­vi su, nesre­ćom, više poli­tič­ke smer­ni­ce nego pažlji­va raz­ma­tra­nja bihe­vi­o­ral­no eko­nom­skog istraživanja.

Kako bi stvar bila gora, kre­a­to­ri poli­ti­ka neće pot­pa­da­ti samo pod uti­caj navod­no neu­tral­nih struč­nja­ka, već i pod uti­caj par­ti­ku­lar­nih inte­re­snih gru­pa. Neki će podr­ža­va­ti poli­ti­ke iz finan­sij­skih razlo­ga – poput pro­i­zvo­đa­ča mle­ka koji su na stra­ni sve većih ogra­ni­če­nja distri­bu­ci­je gazi­ra­nih pića, ili fir­me koje se bave fina­sij­skim uslu­ga­ma koje favo­ri­zu­ju sna­žni­je zahte­ve da lju­di šte­de i ula­žu. Dru­gi će ima­ti moral­nu i ide­o­lo­šku agen­du, poput orga­ni­za­ci­ja koje se bore za ume­re­nost (Maj­ke pro­tiv vožnje u pija­nom sta­nju) ili zago­vor­ni­ka lič­nog zdra­vlja (Cen­tar za nau­ku i jav­ni inte­res). Ove gru­pe mogu da ne dele sa novim pater­na­li­sti­ma iska­za­nu zabri­nu­tost za subjek­tiv­ne pre­fe­ren­ce cilja­nih ljudi.

Kako Brus Jandl poka­zu­je, pro­hi­bi­ci­ju su podr­ža­va­li i muva­to­ri i pro­po­ved­ni­ci, sva­ko iz svo­jih razlo­ga. ¹ Bihe­vi­o­ral­ni eko­no­mi­sti su u ozbilj­noj opa­sno­sti da budu u ulo­zi pro­po­ved­ni­ka kada je reč o paternalizmu.

Zaklju­čak

Obič­ni lju­di su podlo­žni kog­ni­tiv­nim pogre­ška­ma koje dovo­de do loših odlu­ka. Pri­rod­no je hte­ti im pomo­ći da nači­ne bolje izbore.

Ali niko nije imun na pogre­ške. Ni dru­štve­ni nauč­ni­ci, a sigur­no ne kre­a­to­ri poli­ti­ka. Možda oni isti kog­ni­tiv­ni defek­ti koje želi­mo da ispra­vi­mo ruko­vo­de naše nasto­ja­nje da se bihe­vi­o­ral­na nau­ka pre­ve­de u poli­ti­ku. Poli­ti­ke novog pater­na­li­zma, a zasi­gur­no inte­lek­tu­al­ni okvir novog pater­na­li­zma samog, stva­ra­ju ozbi­ljan rizik pro­kli­za­va­nja ka sve intru­ziv­ni­jem paternalizmu.

Ume­sto okvi­ra koji gene­ri­še pater­na­li­zam, pre­dla­žem okvir koji se opi­re pro­kli­za­va­nju – onaj koji izla­že pri­vat­ne opci­je i šan­se samo­po­pra­vlja­nja, i koji nagla­ša­va važne razli­ke poput one izme­đu jav­nog i pri­vat­nog ili izme­đu pri­sil­nog i dobro­volj­nog. To ne zna­či da nika­da neće­mo usvo­ji­ti neku novu pater­na­li­stič­ku poli­ti­ku. Ali ako to ura­di­mo, ima­će­mo više šan­se da ne skli­zne­mo niz padinu.

---

Glen Vit­man je pro­fe­sor eko­no­mi­je na Cali­for­nia Sta­te Uni­ver­si­ty Nort­hrid­ge. Tekst pre­u­zet sa saj­ta Cato Unbo­und.

Pre­vod: Davor Nikolić

---

1. Autor ovde refe­ri­ra na kla­sič­ni eko­nom­ski čla­nak Bru­sa Jan­dla — Boo­tleg­gers and Bap­tists: The Edu­ca­ti­on of a Regu­la­to­ry Eco­no­mist, koji je obja­vljen 1983. godi­ne. prim. prev.[↩]