Što manje priče o Kejnsovoj knjizi, tim bolje
Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Džon Majnard Kejns, Macmillan and Company, London, 1936.
Knjiga gospodina Kejnsa (John Maynard Keynes) o temeljnim pitanjima koja su u samom središtu aktuelnih praktičnih rasprava, nesumnjivo je svojevrstan događaj. Svi mi koji smo imali priliku da budemo svedoci iščekivanju naših najboljih studenata, nestrpljenju koje su ispoljili zbog nemogućnosti da odmah pribavesvoj primerak ove knjige, žaru s kojim su je gutali, i zainteresovanosti pokazanoj u svim segmentima angloameričkih zajednica prijemčivim za ovakvu vrstu štiva (a i u nekim koji nisu), moramo pre svega da autoru čestitamo na značajnom ličnom uspehu, uspehu ni za jotu manjem u slučajevima negativne reakcije, nego u onim gde je ova knjiga izazvala vatreno divljenje. Nepovoljni prikazi u izvesnom smislu samopotvrđuju koliko je taj uspeh stvaran. Pa čak i ja, budući da sam se namerio da napišem još jedan od takvih prikaza, svesrdno pristajem na takvu implikaciju i želim da pojasnim da je ono što nameravam da kažem, na svojevrstan nekonvencionalan način, počast jednom od najbrilijantijih ljudi koji su se ikada bavili ekonomskom problematikom.Tome treba dodati izraz zahvalnosti jednog predavača na daru koji je, po svojoj silovitoj postavci i krajnjoj jednostavnosti, neprocenjivo polazište za raspravu. Obraćajući nam se s pijedestala Kembridža i iz autorove jedinstvene lične pozicije, branjena od grupe vatrenih i umešnih pristalica, ova knjiga će nesumljivo biti dominantan predmet razgovora i razmišljanja neko duže vreme.
U svom uvodu g. Kejns podvlači značaj reči „Opšta teorija“ u naslovu. On nas uverava da se obraća prvenstveno kolegama ekonomistima i čini se da poziva na čisto teorijsku raspravu. Ali, nije baš tako lako prihvatiti taj poziv, pošto svugde zapravo pledira za već definisanu politiku, a na svakoj stranici duh te politike viri preko ramena analitičara, dajući okvir njegovim pretpostavkama, vodeći mu pero. U tom smislu, kao i u još ponekom, obrni-okreni po sredi je Rikardo (Ricardo). Implicitno ponuđen savet i eksplicitno obznanjena društvena vizija nisu sada predmet naše pažnje. Taj savet (svi znaju šta je to što g. Kejns savetuje) može biti i dobar. Za današnju Englesku verovatno i jeste. Ta vizija možda zaslužuje kompliment da izrazito snažno izražava stav jedne civilizacije u propadanju. U tom pogledu, ova knjiga prosto priziva sociološko tumačenje u marksističkom ključu, i sasvim sigurno će joj, dok trepneš okom, takvo tumačenje i biti dato.
Ipak, od presudne je važnosti izbeći trpanje u istu vreću sa bilo kakvim pokušajem oživljavanja rikardijanske prakse delenja saveta pod plaštom opšte naučne istine. A taj savet – bilo da je dobar ili loš – ima smisla jedino uz osvrt na praktične nedaće u okviru jedinstvene istorijske situacije u datom vremenu i datoj zemlji. Ovakva praksa preobražava praktična pitanja u naučna, unoseći razdor među ekonomiste – što se već uočava u svakoj raspravi povodom ove knjige – po liniji političkog opredeljenja, u prvom trenutku kupeći lovorike, a potom žanjući trnje – čemu svedoči kob rikardijanske ekonomije – što ni u jednom ni u drugom slučaju nema nikakve veze s naukom. Ekonomija nikada neće imati, niti će zasluživati bilo kakav autoritet sve dok se ta besramna alijansa ne raščini. Srećom, postoji izvesna težnja koja stremi upravo takvom ishodu. No, ova knjiga nas ponovo vraća na početak. Još jedared ispada da su socijalisti, kao i institucionalisti, u pravu što ekonomsku teoriju prosuđuju baš onako kako to i čine.
Koliko je ova knjiga rikardijanska po svom duhu i nameri, toliko je to i po svojoj zanatskoj izradi. Na delu je ista tehnika izbegavanja problema pomoću umetnih 1 definicija koje, upakovane zajedno sa izrazito specifikovanim pretpostavkama, proizvode paradoksolike tautologije, kao i pomoću konstruisanja specijalnih slučajeva kojima je autor i u svom umu i u izlaganju podario sklizak teren opštosti. U jednoj ključnoj tački zapravo ne doseže do nivoa već dosegnutog od strane onih autora koji su šezdesetih godina prošlog veka kritikovali neke od postulata onoga što je za njih bilo „klasično“ učenje, 2 pre svega Long (Longe) i Torton (Thornton). Oni su savršeno dobro znali da stara aparatura ponude i potražnje može poslužiti u vrlo ograničenom obimu samo ukoliko se primeni na pojedinačna dobra, strogo govoreći ‒ na pojedinačna dobra od relativno malog značaja, a da joj se gubi ili menja značenje ukoliko se primeni na opšte društvene agregate. Zapravo, to je prvenstveno i bila njihova zamerka teoriji platnog fonda. Bazična postavka g. Kejnsa (a to je jedino što ovde možemo razmatrati) počiva na suprotstavljanju očekivane neto 3 “dobiti“, koja je jednaka očekivanom profitu plus očekivanim tekućim plaćanjima prema činiocima (za definiciju videti stranu 24), i onih dobiti čije bi očekivanje bilo taman dovoljno da ponuka preduzetnike da se odluče da proizvedu odgovarajuću količinu dobara. Dve tabele ili dve funkcije su zamišljene s namerom da opišu ponašanje i međusobne odnose ovih dveju osnovnih promenljivih. Podudaranje prve sa običnom Maršalovom krivom tražnje i podudaranje druge sa običnom Maršalovom krivom ponude je očigledno. Zapravo, g. Kejns govori o agregatnoj tražnji u jednom slučaju i agregatnoj ponudi u drugom, čineći da se stiču u jedinstvenoj ”tački preseka”. Teško da se može naći opravdanje kako za ovakvo proširivanje ”Maršalovog krsta”, tako i za njegovu primenu na pitanje novca, što je do danas ostalo kao grešna zaostavština Kembridžke grupe.
Prelaz na centralnu temu knjige postignut je upoređivanjem tih dveju osnovnih promenljivih, ne spram proizvodnog učinka nego uposlenosti, i to ne uposlenosti resursa uopšte nego uposlenosti radne snage. G. Kejns je obazriv prilikom isticanja činjenice da broj zaposlenih radnika nije proporcionalan proizvodnom učinku, baš kao što je i Rikardo bio pri isticanju da vrednost ne može biti proporcionalna količini rada. Ali rezonujući baš kao i Rikardo, g. Kejns pretpostavlja da je uposlenost radne snage ”odgovarajući” indeks prozvodnog učinka koji je otud dobijen. Argumenti koje nude obojica autora, kao potkrepljenje za ono što je kao postupak očigledno nedopustivo u bilo čemu što pretenduje da bude jedna ”opšta” teorija, jesu začuđujuće slični. Obojica prevashodno izražavaju težnju da isključe promene proizvodnog učinka – ili, u Rikardovom slučaju, ”bogatstva” – iz područja teorije.
Trebalo bi da je jasno vidljivo šta to znači. Čitaoci ovog Glasnika sleći će ramenima na teoriju koja statističara ostavlja na cedilu u njegovom hrvanju sa vitalnim problemima koji okružuju indeks produktivnosti. No, bez obzira na ovo, rasuđivnje na osnovu pretpostavke da su promene u proizvodnom učinku povezane jedino sa promenama u uposlenosti nameće dodatnu pretpostavku da sve proizvodne funkcije ostaju nepromenjene. E sad, izvanredno obeležje kapitalizma jeste da one čine upravo suprotno, da bivaju neprestano revolucionisane. Kapitalizam kao proces je u suštini proces promene, onog tipa koji je u ovoj knjizi unapred otpisan, a svi njegovi karakteristični fenomeni i problemi proizlaze iz činjenice da je on upravo takav proces. Teorija koja postulira nepromenjivost proizvodnih funkcija može, ukoliko je koherentna, ipak biti od neke koristi teoretičaru. Ali, to je teorija o nekom drugom svetu i bez ikakvog dodira sa stanjem stvari u savremenoj proizvodnji, uključujući nezaposlenost. Nikakvo tumačenje modernih obrta, “oskudica u izobilju“ i tome slično, ne može se izvesti iz nje.
Osnovna teza, po kojoj nepotpuna zaposlenost može postojati u državi sa stabilnom ravnotežom i da je za to odgovorna štednja, načinjena je tako da proishodi iz dve dopunske hipoteze. Prva – opredmećena u konceptu sklonosti ka potrošnji – jeste ”kada agregatni realni dohodak poraste, agregatna potrošnja poraste, ali ne u toj meri kao dobit” (strana 27). Ovo g. Kejns udostojava podizanja na nivo ”psihološkog zakona”, u najgorem stilu minulih vremena. Na stranu pitanje činjeničnosti – statistika o prodaji na rate i drugim oblicima potrošačkih kredita jasno ukazuje da ima mesta sumnji – takva ”sklonost” nije ništa drugo do puki deus ex machina, bezvredan ukoliko ne razumemo mehanizam promene situacija, u kojima izdaci potrošača naizmenično rastu i opadaju, a izlišan ukoliko ga razumemo. Pretpostavljajući, kako god, neku nezavisnu i sistematsku težnju ka takvom ishodu, g. Kejns otkriva ”jaz” u izdacima koji iz toga slede, i koji može, a i ne mora, biti premošćen ulaganjima, i koji stremi širenju kako društvo postaje bogatije. Sve ovo vodi uvođenju druge hipoteze: hipoteze o neuspehu ”podsticanja ulaganja”.
Budući da je g. Kejns odstranio najmoćniji zamajac investicija, finansiranje promena u proizvodnim funkcijama, proces ulaganja u njegovom teorijskom svetu teško da ima bilo kakve veze s procesom ulaganja u stvarnom svetu. Bilo kom dokazu, čak i ako je uspešan, da (apsolutno ili relativno) opadanje ”podsticanja ulaganja” proizvodi nepotpunu zaposlenost, neće se pridavati više značaja negoli dokazu da se motorno vozilo ne može kretati bez goriva. Ali takav dokaz, čak i pod svojim sopstvenim premisama i uz prihvatanje da će u svetu g. Kejnsa postojati sistematska težnja da podsticanja ulaganja slabe, 4 suočiće se sa očiglednom primedbom da sklonost ka potrošnji i podsticanje ulaganja nisu međusobno nezavisni. Na pojedinim mestima (na primer, strana 30) čini se da g. Kejns doista smatra kao da jesu. Može mu se ipak oprostiti kobna greška koju će to prouzrokovati, jer svaki put (na primer, strana 31) on zapravo dopušta postojanje nekog mehanizma uravnotežavanja. Ali pak, ceo teorijski okvir, to jest, okvir u smislu osnovnih obeležja ekonomskog procesa, propada, i mi smo praktično prepušteni trvenjima, ili “lepljivosti”, institucionalnim inhibicijama i slično, što naročito može sprečiti kamatnu stopu da blagovremeno reaguje ili, u opštim crtama, sprečiti ceo mehanizam uravnotežavanja da ispravno funkcioniše.
Ograničenost prostora nam ne dozvoljava da ulazimo u raspravu oko multiplikatora, njegovom odnosu prema sklonosti prema potrošnji, sistemu platnih jedinica, i drugim alatima pomoću kojih g. Kejns razrađuje svoje osnovne ideje. Želeo bih ipak da pozdravim njegovu čisto monetarnu teoriju kamata, koja je, koliko mi je poznato, prva koja je nastala posle moje. Nažalost, moram da dodam kako svaka sličnost tu prestaje, kao i da ne smatram da je moj stav podložan primedbama s kojima će se ovaj drugi zasigurno suočiti. Neke razlike će iščeznuti, ukoliko pojmovi potražnje novca i ,,sklonosti likvidnosti“ – što je još jedan deus ex machina; ima ih za ceo jedan Olimp – budu zamenjeni pojmovima proisteklim iz ekonomskih procesa što leže u osnovi površinskih fenomena koje ova dva pojma označavaju. Ali time će i mnogi od upečatljivih zaključaka takođe nestati. Celokupna vizija kapitalizma kao procesa će se promeniti. Kamata će izgubiti vodeću poziciju koju ima u analizi g. Kejnsa, uz pomoć iste one tehnike koja je Rikardu omogućila da tvrdi kako profit zavisi od cene žitarica. A i uslediće potpuno drugačija dijagnoza savremenih poteškoća.
Što manje priče o najnovijoj knjizi, tim bolje. Neka oni koji prihvataju u njoj izloženu poruku preinače istoriju francuskog ancien régime otprilike na ovakav način: Luj XV je bio najprosvećeniji monarh. Osetivši potrebu da stimuliše potrošnju obezbedio je usluge takvih eksperata na tom polju kao što su madam Pompadur i madam Di Bari. One su prionule na posao s neviđenom prilježnošću. Puna zaposlenost, maksimalan učinak i sveopšte blagostanje trebalo je da uslede. Istina je međutim da umesto toga nalazimo bedu, sram, i naposletku, potoke krvi. Ali to je, ipak, puka podudarnost.
Izvor: Journal of the American Statistical Association, Vol. 31, No. 196 (Dec., 1936), pp. 791–795. Prevod: Slobodan Radosavljević
- Definicija nevoljne nezaposlenosti, strana 15, može da posluži kao primer. Doslovce shvaćena (što svakako ne bi bilo korektno učiniti) značila bi da je praktično nezamisliv slučaj da radnici po definiciji nisu delimično nezaposleni. Jer, ako cene potrošačkih dobara neznatno porastu, a ostali parametri ostanu isti, jasno je da će kako potražnja, tako i ponuda radne snage porasti u konkurentnim uslovima. Ovo poslednje barem sve dotle dok je fleksibilnost marginalne korisnosti prihoda za radnike onakva kakvom nas sadašnja statistika navodi da verujemo da jeste.[↩]
- Definicija koju g. Kejns daje za reč „klasičan”, koju je sačinio kako bi uključio profesora Pigua (Pigou), a koji se ne može uvrstiti među klasike ni po jednom kriterijumu sem po kriterijumu izuzetnog postignuća, podseća me na malu zgodu s jednom grupom studenata. Primetio sam da jedan od njih uporno referira na izrazito neobičajenu tvrdnju kao na „ortodoksnu”. Upitao sam ga zašto to radi, budući da ta tvrdnja nije deo prvobitnog učenja. Njegov odgovor je glasio, „ortodoksnim naprosto zovem sve što ne volim”. Trebalo bi usput uložiti prigovor na kritičke metode g. Kejnsa. Ali van toga, žalosno je da tako brilijantan predvodnik daje tako loš primer potpunim odsustvom verecundia. Nisam ja nikakav marksista. Ipak dovoljno priznajem Marksovu veličinu da me vređa kada ga svrstavaju zajedno sa Silviom Geselom (Silvio Gesell) i Mejdžorom Daglasom (Major Douglas). G. Kejns je nepravedan čak i prema Mejdžoru Daglasu, pošto nema nikakvog opravdanja za njegovo nipodaštavanje, ukoliko se prihvati gledište ove knjige. Svakako su Marks i klasici (u pravom smislu reči) bili dozlaboga u krivu po mnogim pitanjima kao što je i normalno da pioniri budu. Ipak, naspram g. Kejnsa, oni imaju pravo. Na maršalijancima je da procene njegov stav prema Maršalovom učenju.[↩]
- Naglasak na očekivanim u odnosu na stvarne vrednosti je u skladu sa savremenim tendencijama. Ali očekivanja nisu, od strane g.Kejnsa, povezana sa cikličnim situacijama koje ih prouzrokuju i shodno tome postaju nezavisne promenljive i krajnje determinante ekonomskog delanja. Takva analiza može, u najboljem slučaju, da donese čisto formalne rezultate a da nikad ni ne zagrebe ispod površine. Očekivanje poprima vrednost objašnjenja jedino ako nam je razjašnjeno zašto ljudi očekuju to što očekuju. U suprotnom, očekivanje je puko deux ex machina koje prikriva probleme umesto da ih rešava.[↩]
- Mnogima će konstatacija takve tendencije zvučati „realistično”. Što je u skladu sa skorašnjim iskustvom, a podjednako bi bili tačno i, recimo, 1720, ili 1825, ili 1873. Nikakva potpora datoj teoriji ne može se izvesti odatle, pošto se zasniva isključivo na posmatranju površinskog mehanizma dubok edepresije koja je već u toku, čije objašnjenje se mora potražiti van njega samog.[↩]
