Francuzima su subvencije važnije od jednakosti

Nakon štraj­ka kon­tro­lo­ra lete­nja u Fran­cu­skoj, štrajk fran­cu­skih žele­zni­ča­ra pono­vo reme­ti pla­no­ve hilja­da put­ni­ka i zapo­sle­nih koji na posao idu vozom, dok fran­cu­ski komen­ta­to­ri sa neka­kvim čud­nim pono­som isti­ču da upr­kos tome nema većih pro­ble­ma. Vla­sti, kako sazna­je­mo, uop­šte ne sme­ta poru­ka koju ova doga­đa­nja šalju u Bri­sel, bilo u vezi Ini­ci­ja­ti­ve za jedin­stve­no nebo ili (vrlo spo­rog) otva­ra­nja Fran­cu­ske žele­zni­ce za slo­bod­nu kon­ku­ren­ci­ju. Zapra­vo, Jeli­sej­ska pala­ta oče­ku­je da će pre­go­va­rač­ka pozi­ci­ja Fran­soa Olan­da, čove­ka iz naro­da, pro­tiv hitrih refor­mi biti oja­ča­na ovim oči­gled­nim izra­zi­ma naci­o­nal­nog nezadovoljstva.

Dok Bri­tan­sko jav­no mne­nje Evrop­sku uni­ju vidi kao izvor kaf­ki­jan­ske regu­la­ci­je koja ome­ta slo­bod­nu trgo­vi­nu, veli­ki broj Fran­cu­za raz­ja­re­ni su onim što vide kao napad anglo-sak­son­skih libe­ral­nih eko­no­mi­sta i zastup­ni­ka slo­bod­nog trži­šta iz Evrop­ske komi­si­je na broj­ne pri­vi­le­gi­je koje život čine tako udob­nim za one koji pod okri­ljem drža­ve u nji­ma uživaju.

Kon­ku­ren­ci­ja je za mno­ge Fran­cu­ze nepri­stoj­na reč, naj­vi­še kada pred­sta­vlja pret­nju “ste­če­nim pred­no­sti­ma”, odno­sno zla­ta vred­nim pri­vi­le­gi­ja­ma koje su gru­pe zapo­sle­nih (naj­če­šće) iz jav­nih pre­du­ze­ća uspe­le da zašti­te kolek­tiv­nim ugo­vo­ri­ma. Na pri­mer: godi­na­ma je, pored niza nagra­da koje su mogle i da dupli­ra­ju pla­tu žele­zni­ča­ra Fran­cu­ske držav­ne žele­zni­ce, posto­ja­la i “ispla­ta u uglju”, a konač­no je uki­nu­ta mno­go kasni­je nego što je i posled­nja par­na loko­mo­ti­va ras­ho­do­va­na. U pen­zi­ju maši­no­vo­đe idu sa navr­še­nih 50 godi­na živo­ta (usko­ro će biti 52), a osta­li žele­zni­ča­ri sa 55.

Slič­no tome, 300 000 zapo­sle­nih Elek­tro­pri­vre­de Fran­cu­ske (Elec­tri­ci­te de Fran­ce – EDF), navod­no pri­va­ti­zo­va­ne kom­pa­ni­je od koje 85 pro­ce­na­ta vla­sni­štva još pose­du­je Fran­cu­ska drža­va, uži­va doti­ra­nu ishra­nu, godi­šnje odmo­re, kul­tur­ne doga­đa­je i sta­no­va­nje, kao i ogrom­ne popu­ste na raču­ne za stru­ju, garan­to­va­no zapo­sle­nje do pen­zi­je i rano pen­zi­o­ni­sa­nje koje obez­be­đu­je pen­zi­o­ni fond neza­vi­san od osi­ro­ma­še­nog držav­nog pen­zi­o­nog siste­ma. Veći­nom nji­ho­vih pri­vi­le­gi­ja upra­vlja savet, kojim domi­ni­ra komu­ni­stič­ki sin­di­kat CGT, sa budže­tom od 500 mili­o­na evra, finan­si­ra­nim oba­ve­znim izdva­ja­njem 1 pro­cen­ta od pro­me­ta kom­pa­ni­je. Posle­di­ca toga je da EDF, mul­ti­na­ci­o­nal­na kor­po­ra­ci­ja pozna­ta po izvr­sno­sti, u pore­đe­nju sa kon­ku­ren­ti­ma ima samo nomi­nal­ni profit.

Gublje­nje ovih pri­vi­le­gi­ja je bol­no i to je glav­ni razlog što jav­ni sek­tor Fran­cu­ske štraj­ku­je tako često i žesto­ko. Para­doks je što izu­zev četvr­ti­ne Fran­cu­ske rad­ne sna­ge koju zapo­šlja­va pre­na­du­va­na Fran­cu­ska drža­va sko­ro niko više u Fran­cu­skoj nije u sin­di­ka­tu – sve­ga 7 pro­ce­na­ta od 22.3 mili­o­na rad­ni­ka. Pa ipak, budu­ći da je zna­ča­jan uti­caj sin­di­ka­ta pro­pi­san fran­cu­skim zako­ni­ma o radu, pred­stav­ni­ci glav­nih sin­di­ka­ta su zastu­plje­ni na svim pre­go­vo­ri­ma sa vla­sti­ma o dru­štve­noj refor­mi – i pred­vi­dlji­vo nepopustljivi.

Od 1979. godi­ne, kada je tada­šnji pre­mi­jer Žiska­ra d’Estena, Rej­mon Bare, pro­fe­sor eko­no­mi­je koji je sa obe noge čvr­sto sta­jao na zemlji, poku­šao Fran­cu­zi­ma da otvo­ri oči za real­nost nakon dru­ge naft­ne kri­ze i izgu­bio, u Pari­zu je man­tra pre­go­vo­ri, pre­go­vo­ri, pre­go­vo­ri. Sve­ga dve godi­ne kasni­je, Ronald Regan je pre­ki­nuo blo­ka­du iza­zva­nu štraj­kom kon­tro­lo­ra lete­nja tako što je sve do jed­nog otpu­stio i zame­nio ih voj­nim kon­tro­lo­ri­ma. Fran­cu­zi se još nisu opo­ra­vi­li od tog šoka. Jedi­ni pre­mi­jer koji je poku­šao da se suprot­sta­vi gene­ral­nom štraj­ku jav­nih slu­žbi, Alen Žipe, morao je sram­no da se povu­če 1995. godi­ne nakon dva mese­ca, a nje­gov šef, Žak Širak, izgu­bio je na opštim izbo­ri­ma 18 mese­ci kasni­je. Ukrat­ko, hra­brost se ne ispla­ti u Francuskoj.

Narav­no da Fran­soa Oland na tako nešto i ne pomi­šlja. Na kra­ju kra­je­va, svi ovo­ne­delj­ni štraj­ka­či su nje­go­vi gla­sa­či: zapo­sle­ni u jav­nom sek­to­ru u Fran­cu­skoj gla­sa­ju za soci­ja­li­zam. Zapo­sle­ni u obra­zo­va­nju će, sva je pri­li­ka, gla­sa­ti i dalje za nje­ga, ali žele­zni­ča­ri i zapo­sle­ni u avio-sao­bra­ća­ju bi mogli da podr­že Mari­nu Le Pen i nje­no popu­li­stič­ko pro­ti­vlje­nje bri­sel­skim “među­na­rod­nim finan­si­ja­ma” ili sve slič­ni­je sta­vo­ve Žan-Lika Melen­šo­na, lide­ra ekstrem­ne levice.

Soci­ja­li­sti Fran­cu­ske nika­da nisu zva­nič­no napu­sti­li mark­si­stič­ku ide­o­lo­gi­ju. Oland se pri­vat­no, i u ino­stran­stvu, pred­sta­vlja kao soci­jal­de­mo­kra­ta, ali u jav­no­sti to upor­no pori­če. Ovda­šnja paro­di­ja kla­snog suko­ba će se, po sve­mu sude­ći, nasta­vi­ti i u dogled­noj buduć­no­sti, sa sin­di­ka­ti­ma koji u inte­re­su svo­jih apa­rat­či­ka bra­ne pri­vi­le­gi­je ume­sto da se pro­tiv njih bore.

Izvor: The Tele­graph; Pre­vod: Andrej Stanimirović