Antifašizam — poslednje utočište nitkova?
Osuđivati fašizam je verovatno najlagodnije političko deklarisanje u civilizovanom svetu: ”fašizam” je diskurzivna kvalifikacija čija se upotrebna suština iscrpljuje u funkciji diskvalifikacije entiteta na koji se referira ‒ najjednostavnije moguće isključivanje prostim etiketiranjem. A s obzirom da ovo isključivanje teži da bude apsolutno, apsolutno nepriznavanje legitimiteta, posledica je potpuna ispražnjenost ovog antistava od bilo kakvog političkog i etičkog sadržaja. Tačnije, politički sadržaj postaje potpuno proizvoljan i demagoški ‒ ”Ja sam antifašista, dakle, ako se ne slažeš sa nekim mojim stavovima ‒ ti si fašista.”
”Antifašizam” tako može da se koristi za maskiranje apolitičnosti i/ili političke nepismenosti ‒ ”Evo, potvrdio sam svoju podršku civilizacijskoj samosvesti i stvarno bi bilo nepristojno dalje preispitivati moju političku nezainteresovanost i/ili intelektualnu lenjost.” Može se koristiti kao prividno opravdavanje običnog huliganstva ‒ ”Eno fašiste! Prebijmo ga!” Ali, može da se upotrebi i kao efikasno demagoško sredstvo za ”normalizaciju” političkih stavova i ideologija čija je politička, ideološka i etička vrednost jednaka fašizmu, pa čak i za ”normalizaciju” samog fašizma.
Istorijski posmatrano, fašizam je nastao kao proizvod socijalističkog pokreta. I to ne zbog istorijsko-kontingentne činjenice da je Musolini bio pripadnik socijalističkog pokreta pre konstituisanja fašističkog, nego zbog činjenice da je fašizam nacionalizam strukturiran po socijalističkom obrascu, a samim tim suštinski spada među socijalističke ideologije – mlađi blizanac komunizma.
U tom periodu je konzervativizam definitivno izgubio dominatnu poziciju nad političkim kontekstom, a ulogu orijentacione ideologije i kriterijuma za klasifikaciju političkog spektra preuzeo je socijalizam ustoličivši metafizičku povlašćenost kolektiva umesto poretka i hijerarhije. Iako je liberalizam trebalo da stupi na to mesto, nakon Atlantske revolucije (otpočela Holandskom, nastavila se Slavnom, vrhunila Američkom i prekinula se preobražajem u socijalizam Francuske revolucije ‒ protototalitarni “Teror” inspirisan Rusoom) konzervativizam se u Evropi defanzivno stabilizovao. Sve do Februarske revolucije u Rusiji, tog okasnelog i slabog izdanka Atlantske revolucije. 1917, u Rusiji, boljševici, nakon poraza na izborima, organizuju puč, preuzimaju vlast i pobeđuju u građanskom ratu uspostavivši prvu totalitarnu državu po meri radikalnog kolektivizma ‒ Sovjetski Savez. Događaj poznat kao Oktobarska revolucija, koja se često svodi na deset dana puča.
U međuvremenu se strukturirala nova manifestacija kolektivizma ‒ scenario je ostao isti, samo je glavna uloga oduzeta klasi i poverena naciji. Musolinijevo kumstvo toj ideologiji je ozvaničeno 1922. u Italiji, kada su fašističke kolone umarširale na vlast. Hitler, koji nije uspeo da se pučem dočepa vlasti ‒ morao je da sačeka pobedu na izborima 1933, obogatio je ideološku baštinu pripisavši naciji rasni karakter.
Postepeno su se nazivi za dve nemarksističke radikalno kolektivističke ideologije ‒ fašizam (bez rasističkih elemenata) i nacizam (fašizam prožet rasizmom) ‒ stopili u jednu generičku odrednicu obuhvatajući i sve druge nekomunističke kolektivizme, na primer politički konstituisan religiozni fundamentalizam (tzv. “klerofašizam”).
Kominternovski komunisti su već uveliko socijaldemokrate (a socijaldemokrati komuniste, prvenstveno u Nemačkoj) nazivali socijal-fašistima, da bi vremenom, tokom druge polovine dvadesetog veka, fašista postao svaki politički protivnik čije stavove treba proglasiti neprihvatljivim. Na primer, svojevremeno je poznati marksistički teoretičar i filozof, Jirgen Habermas, prozvao i neke šestdesetosmaše ‒ levim fašistima.
U počecima uspona fašizma u Evropi, mnogi su u njemu videli ideologiju kadru da parira komunizmu po mobilizacijskom potencijalu. Delom zbog kontekstualne dominacije kolektivizma i antikapitalizma nad političkim diskursom, delom zbog zaslepljenog antikomunizma, previđena je činjenica da sličnost u mogućnosti pokretanja masa proizlazi iz istovetnosti ideološke strukture. Evropski politički izbor je, praktično, sveden na izbor između dve varijacije na istu ideološku temu ‒ ili fašizam ili komunizam. Individualističke ideologije liberalizma su strukturno bile nevidljive opcije.
1932. je stvorena disfunkcionalna Antifašistička Akcija ‒ savez KPD (nemački komunisti) i SPD (socijaldemokrati) ‒ iako se KPD i dalje na nekim skupovima pojavljuje zajedno sa NSDAP, čak pokušava da preuzme SA. 1939. Sovjetski Savez i Treći Rajh sklapaju Pakt o nenapadanju.
Drugi svetski rat je indukovao stvaranje antifašističke koalicije između demokratskih država (uglavnom engleskog govornog područja, gde je liberalizam opstao kulturološki, zbog duge tradicije, iako je u političkoj i ekonomskoj sferi privremeno marginalizovan), s jedne strane, i totalitarnog Sovjetskog saveza, s druge. Nakon pobede nad fašizmom (7. maja 1945. Nemačka je bezuslovno kapitulirala), tehnički naziv za taktičku koaliciju zadobio je etičku težinu, zbog moralnog užasa nacističkog holokausta. “Antifašizam” je postala lozinka za apsolutni etički prag ljudske civilizacije.
Naravno, sovjetski propangandisti su brzo uočili mogućnost demagoške upotrebe naziva koji poseduje i jak vrednosni naboj i sadržajnu prazninu. Uz svesrdnu pomoć kako marksista, tako i “korisnih idiota”, igrajući istovremeno i na kartu semantičke disperzivnosti pojma suprotstavljenog antifašizmu (fašizam ‒ svaki nekomunistički kolektivizam), i na kartu prisutnosti moralnog batinašenja referenta koji se isključuje, uspeli su da intelektualnom mnjenju u mnogim demokratskim zemljama nametnu utisak da komunizam ima moralni monopol u pobedi nad fašizmom, uprkos svom etičkom deficitu. Tako je antifašizam, osim negativnog vrednovanja i osude fašizma, istovremeno postao sredstvo pozitivnog vrednovanja i propagiranja komunizma.
Iako je logički neodrživo iz etičke neprihvatljivosti određene singularne ideologije izvoditi, po automatizmu, preporučljivost bilo koje druge, naročito ako je u pitanju manifestno različita ali strukturno identična ideologija, demokratska javna mnjenja su podlegla emotivnoj uceni i zanemarila logiku i zdrav razum. Zanemarila su činjenicu da je iz individualističke perspektive svaki kolektivizam nadređen pojedincu neprihvatljiv. Da je u bilo kom radikalnom kolektivizmu etika nemoguća.
Nakon pada Berlinskog zida, kada je komunizam nestao iz relevantne političke realnosti ‒ ostavivši opis svoje baštine u Crnoj knjizi komunizma, antifašizam je opstao kao utočište onih koji više nisu mogli da zastupaju komunističku iluziju, ali nisu mogli ni da se suoče s realnošću, sa suštinskom identičnošću svih radikalno kolektivističkih ideologija, sa individualizmom kao opcijom. Neki su postali postmodernisti, neki cinici koji kritikuju sve postojeće odustavši od nuđenja bilo kakve artikulisane alternative, a neki su proleterizam (termin Dž. B. Šoa) zamenili nacionalizmom. Osnovni razlog ‒ resantiman spram kapitalizma. Pošto je kapitalizam ekonomski poredak koji počiva na individualističkim premisama, eksplicitnim prihvatanjem političkog individualizma morali bi, bar načelno, da u nekom obliku prihvate i kapitalizam.
Pomeranje upotrebnog težišta sa promocije komunizma na očuvanje antikapitalističkog resantimana dovelo je do otvaranja manevarskog prostora i za nekomunistički antikapitalizam. Kabanica antifašizma je postala toliko iznošena i puna zakrpa da je čak i fašisti postalo moguće da je javno ogrne ‒ “holokaust je posledica rasizma, a izvorni fašizam nije rasistički, dakle, pravi fašizam je ‘antifašistički’, jer je rasistički fašizam devijantna senka fašističke Ideje”.
