Moralne granice komunitarijanizma: Šta Majkl Sandel ne može da kupi
Majkl Sandel sa Harvarda podučava o državi i — pre svega — pravdi, po čemu je poznat širom sveta. Njegova knjiga je slatkasto sročena i pruža dobru priliku za istraživanje moralnih ubeđenja komunitarijanaca i njihovu gadljivost prema tržištu.
Čovek ne može da se ne složi sa Sandelom da je proučavanje tržišta potrebno remoralizovati. Trebalo bi da znamo zašto verujemo, etički govoreći, da hleb treba da bude alociran na tržištu, ali ne i deca. Nije dovoljno samo režati – sleva, zdesna ili iz sredine. Čak i ekonomisti moraju da obavljaju filozofske zadatke. “Tržište nije naprosto mehanizam,” mudro primećuje Sandel. “Ono sadrži određene norme” (s. 64). “Tržišno rezonovanje je nekompletno bez moralnog rezonovanja” (s. 81). On je u pravu kada na taj način nastupa protiv naivnih wertfrei shvatanja koje semjuelsonski ekonomisti toliko cene.
Ali knjiga ne odrađuje posao. Sandel je sofisticiran kada je moralna i politička teorija u pitanju, a ipak je njegova knjiga začuđujuće plitka. On ne obezbeđuje, kao što na početku obećava, moralno rezonovanje, “filozofski okvir za promišljanje uloge i dometa tržišta” (s. 11). Umesto toga on pruža tendenciozan napad, počesto prikriven iza pukih izveštaja o tome šta su “neki ljudi” rekli (s. 20 i dalje), na ono što on vidi kao poriv bez presedana da sve ima svoju cenu, “tržišni trijumfalizam” (s. 14). On se bori protiv utilitarnih ekonomista koje je mnogo lakše poraziti (sudija Ričard Posner, na primer), ali prenebregava ono najbolje što je promišljeno i napisano o zaslugama društva zasnovanog na trgovini i inovaciji (od strane Džona Tomasija u njegovoj skorašnjoj knjizi, između ostalih). Takoreći, Sandel ne diže nivo filozofske forme ljudima koje podučava. Umesto toga, on igra u skladu sa njihovim najmanje istraženim političkim dispozicijama – njihovom dispozicijom ka pukoj pravičnosti bez analize i njihovom dispozicijom ka pukom gađenju bez istorijskog konteksta.
On doduše daje mnoge zanimljive primere moralnih dilema prilikom alokacije resursa putem novca, a ne na osnovu društvenog statusa ili lista čekanja, od prodaje bubrega do kupovine bejzbol igrača. Ipak, iznenađujuće je da za nekoga ko je tokom godina na svom poznatom kursu — Moralno rezonovanje 22 — imao preko 15 hiljada studenata, Sandelove etičke ideje prikazane u knjizi ne pokazuju vidljivu vezu sa ljudskim promišljanjem pitanja morala koje počinje od Mojsija i Konfučija i Sokrata. Deca zaslužuju bolje.
U stvari, njegove misli o moralu su usmerene na dve ideje, a čak su i one slabo razrađene: da je jednakost dobra; i da sveto može da bude iskvareno profanim. “Prigovor pravičnosti [šta novcem može/treba da se kupi] problematizuje pitanje nejednakosti koja može da se izrodi iz izbora na tržištu; prigovor kvarenja problematizuje pitanje stavova i normi koje tržišni odnosi mogu da oštete” (s. 110). Filozofski govoreći – to je to.
Kada govori o prvom, prigovoru pravičnosti, Sandel bez mnogo dalje rasprave opetovano utvrđuje da “ono što je uznemirujuće u vezi sa” bilo kojom shemom dovođenja na tržište nečega što on ne želi da bude dovedeno na tržište “je nepravičnost takvog sistema pod uslovima nejednakosti” (s. 71 i dalje). Taj “prvi prigovor”, kako on kaže (ili kako u ovom konkretnom slučaju list Sacramento Bee kaže), “tiče se pravičnosti” (s. 36).
Sandelova analiza jednakosti kao moralnog principa ne ide mnogo dalje od rasprava iz školskog dvorišta da to i to “nije fer.” Na primer, on amputira logiku kada kaže da je “tapkanje [recimo ulaznica za Šekspira u Parku ili za mesto za kampovanje u Josemitu] nepravično prema ljudima skromnih primanja, koji ne mogu da priušte da potroše 150 dolara” (s. 36, kurziv dodat). Ovde je čarobna neekonomska i nefilozofska reč — “priuštiti.” Sandel priča šarmantnu priču o njegovom starom fakultetskom profesoru ekonomije koji hvali njegove napise, ali koji od njega zahteva da ne otkriva njegovo [profesorovo] ime ostalim ekonomistima. Možda se profesor stidi neekonomske upotrebe termina “priuštiti.”
''Priuštiti” bukvalno znači da osoba skromnih mogućnosti ne može da plati za neku stvar. Ja ne mogu da “priuštim” da kupim luksuznu kuću Opre Vinfri u Čikagu koja se sada prodaje za 2,8 miliona dolara, iako je to odlična pogodba ako se uporedi sa prethodnom prodajnom cenom od 6 miliona. To će reći, čak i ako podignem svu svoju ušteđevinu, i ako dobijem najveći mogući hipotekarni kredit za koji sam u stanju da ubedim banku da mi da, i ako pride opljačkam par trafika, 2,8 miliona dolara bukvalno neću moći da priuštim, to je van mojih mogućnosti. To je, kako ekonomisti kažu, van mojih budžetskih okvira.
Ali čak i osoba vrlo skromnih mogućnosti – recimo na granici siromaštva za njegovu četvoročlanu porodicu, što je 23.050 dolara godišnjeg prihoda – može sebi da priušti trošak od 150 dolara. Ta suma je daleko, daleko unutar njenog budžetskog okvira. Na kraju krajeva, ona sebi dozvoljava da s vremena na vreme priušti bezazleno zadovoljstvo za svoju decu u vidu kilograma sladoleda ili bioskopsku projekciju za sebe i svoju ženu koji, kada se saberu na godišnjem nivou, iznose mnogo više od 150 dolara.
Ono na šta Sandel verovatno misli, mada nikad to ne kaže, je da će čovek na granici siromaštva osetiti štrpkanje svojih skromnih prihoda, dok Opra neće ni primetiti tih 150 dolara (ili onih 2,8 miliona, kad smo već kod toga). Sigurno. Ali ovde nema lakog dokaza, nema brzog filozofskog obroka umućenog pukim spominjanjem reči. Čovek skromnih mogućnosti može sebi da priušti hleb nasušni, ili čak da priušti karte za Šekspira kod tapkaroša (ma kako skroman bio njegov ukus za Barda: argument pored koga Sandel takođe prolazi). Uzimati siromaštvo čoveka skromnih mogućnosti kao filozofsko sredstvo protiv tržišta zahteva od vas da imate produbljeniji argument od neanaliziranog – priuštiti.
Nije potpuno neanaliziran – mada bi Sandelova analiza verovatno još više postidela njegovog profesora ekonomije. Sandel gradi pomoćni argument toliko puta čut sa levice da “izbori na tržištu nisu slobodni izbori ako su neki ljudi beznadežno siromašni ili nisu u stanju da pregovaraju sa jednakih pozicija” (s. 112). “Zakon, u svojoj predivnoj jednakosti,” primetio je Anatol Frans, “brani bogatom i siromašnom podjednako da spava pod mostovima, prosi na ulicama i krade hleb.” Ipak, ekonomista bi mogao reći Sandelu, a i Fransu, da “pregovaranje sa jednakih pozicija” ima malo veze sa tim kako prihodi rastu, odnosno kako ljudi upadaju u siromaštvo ili iz njega izlaze. Tačno je, mnogi dobrohotan i bien-pensant narod veruje u to. I zbog toga većina njih prihvata na primer da je kretanje naniže i članstvo u sindikatima poboljšalo položaj radnika, dajući im bolju pregovaračku poziciju u odnosu na gazde, čak iako su istorijski dokazi neumoljivi u stavu da sindikalizacija nije popravila položaj radnika (već je to činila povećana produktivnost).
Imati beznadežno siromašne ljude je moralni problem po sebi, bez obzira na takozvani nedostatak “pregovaračke moći.” Moralni problem je delimično rešen u mnogim zemljama od 1800. do danas uz pomoć trgovine i inovacije, koji su ranije bili sprečavani. Da je moć, a ne ponuda njihovog rada u odnosu na potražnju, onaj pravi problem sa kojim se siromašni suočavaju, gazde bi sa svojih superiornih pregovaračkih pozicija oborile njihove nadnice na nulu. A čak ni 23.050 dolara godišnje nije nula.
Po međunarodnim standardima, američka granica siromaštva od 23.050 dolara, korigovana za kursne razlike, predstavlja prosek svetskih primanja i može se smatrati udobnim prihodom srednje klase u Indiji. Zašto je ta činjenica bitna? Zato što Sandel ne odgovara zašto bi mi, Amerikanci, trebalo da ignorišemo patnju ljudi koji u Čadu zarađuju jedan dolar dnevno i umesto toga se bavimo “nepravičnošću” naplaćivanja karata za Šekspira u Central Parku. Moralni je promašaj komunitarijanizma što više važnosti pridaje našim sugrađanima iz Nju Jorka ili Los Anđelesa, našoj zajednici, mnogo više nego drugim siromašnim ljudima širom sveta, ignorišući boljitak koji bi društvo trgovine i inovacija donelo ljudima u Čadu i Bangladešu. Sandel ne primećuje kako bi uspostavljanje slobodnog tržišta za sahilski pamuk (nasuprot evropskoj i američkoj odbrani “naših” zemljoradnika) ili prihvatanje smeća razvijenog sveta (kako je to Lorens Samers predložio u jednom vulgarnom, ali utemeljenom maniru) popravilo najgore slučajeve nedostatka priuštivosti. To jest, Sandel se ne maša pravog moralnog problema – a to je siromaštvo, pravo siromaštvo, dubina. Umesto toga, on predlaže da naštimavamo cene i napravimo redove za Šekspira u Parku.
Pogrešno usmerenje – naštimavanje, a ne rešavanje problema – moralno je neodbranjivo. Pre pedeset godina su ekonomisti Milton Fridman na desnici i Džejms Tobin na levici predlagali da barem najsiromašnijim Amerikancima damo minimalne prihode i prestanemo da štimamo cene nekretnina, hleba i sličnih stvari. To je dobra moralna ideja koju su Francuzi implementirali (zajedno sa puno štimanja, hélas). Siromaštvo bi se smanjilo (barem sa strane države), a tržište bi bilo ostavljeno da radi svoj posao povećanja socijalnog kolača najviše što je moguće. Takvo razgraničenje politike koja se tiče prihoda od politike koja se tiče tržišta je standardni analitički trik u ekonomiji. Sandelov profesor mu to nije preneo.
U visokoj teoriji se odvajanje blagostanja od raspodele zove Hiks-Kaldorov kriterijum, i on nije, najblaže rečeno, van dometa moralne kritike. Ali projezditi pored ekonomske analize znači ignorisati stvarni moralni problem – siromaštvo – i njegovo najdirektnije rešenje. Davnih 1960-ih je strip u magazinu New Yorker prikazivao parkirani kamion banke, a stražari su iz velikih džakova delili novac prolaznicima. Jedan prolaznik je rekao drugom: “Pa, barem je otpočeo Rat protiv Siromaštva!” Da. Za mizerne na kugli zemaljskoj osuđene na dolar dnevno bi uporediva politika bila pustiti kapitalizam da uđe u priču, što je ono što je Kina radila od 1978. i Indija od 1991, sa mnogo više dobrobiti za siromašne nego što daju komunitarističke mere.
Sandelova površna filozofija takođe ignoriše klizavost argumenta po kome se dobra alociraju izvan sistema cena. Ako je naplaćivanje putarine na zakrčenim autoputevima “nepravično prema redovnim putnicima skromnijih mogućnosti” (kako Sandel ponavlja formulaciju svog Prvog Principa, s. 20), šta će nas zaustaviti u zaključku da je naplaćivanje hleba ili stanarine ili odeće ili kablovske televizije ili kukuruznog čipsa “nepravično”? Ništa. Neanalizirni stav da je “nepravično” što ja ne posedujem jahtu od 30 metara (zaista, smatram to uznemirujućim) će skliznuti do dna gde će svu alokaciju da vrši država putem direktiva. Severna Koreja. Neko može da izvodi moralne stavove kako bi zaustavio skliznuće na put u ropstvo. Ali Sandel svojim čitaocima ne govori šta bi mogli biti kontra-stavovi. On ostavlja svom razredu da zaključi da je nelepa “nepravičnost” dovoljna moralna i politička provokacija prikladna za raspravu među odraslima.
Sandel ignoriše i moralni problem izvora nejednakih prihoda, tj. ono što se popularno zove, otkad ga je Robert Nozik tako formulisao 1974. godine, efektom Vilta Čemberlena. Pretpostavimo da četiri miliona ljudi dobrovoljno daje po 25 centi kako bi gledali kako Čemberlen izvodi horog šuteve. Vilt završava kao milioner i u mogućnosti da sebi “priušti” jahtu srednje veličine. Ako je izvor visokih primanja legitiman – stopala Freda Astera, olovka Džejn Ostin – zašto takvi ljudi ne bi imali preferencijalni pristup dobrima, čak i osnovnim potrepštinama? Ovde sumirane lekcije profesora Sandela ne daju odgovor na to pitanje. I zaista, kako je to argumentovano 1971. od strane Džona Rolsa (Sandel je vrlo poznat u filozofskim krugovima za napade na Rolsa kao nepotpunog komunitarijanca), ako Karnegi ili Gejts inoviraju na takav način da čak i oni među nama koji su u najgorem položaju osećaju boljitak, onda cene — uključujući i profite koji su rezultat njihove inovacije — ne treba dirati, zar ne? U čemu je problem?
Ili da se okrenemo najfundamentalnijem filozofskom argumentu (nasuprot argumenta školskog dvorišta, komunitarijanskog “priuštiti”) u korist omogućavanju sistemu cena da obavlja svoj posao. Njega su prvi artikulisali 1962. Džejms Bjukenen i Gordon Tulok, a popularizovao ga je Rols u svojoj knjizi deceniju kasnije. Pretpostavimo da smo iza vela neznanja o tome gde ćete vi ili ja da završimo u nekom budućem sistemu tržišta i kreativne destrukcije, ili njegovom komunitarijanskom ekvivalentu, i da smo pitani da odlučimo oko kog uređenja ćemo se složiti. Napred, birajte: neoliberalno tržište ili komunitarijanske intervencije. Pretpostavimo, kao što se u stvari i desilo u Holandiji a onda i u Britaniji sedamnaestog i osamnaestog veka, da se u načelu složimo da napravimo Buržoaski Dil – vi dozvolite meni, bourgeoise, da se obogatim otkrivajući trgovinu kafom ili vrlo jeftin čelik ili računarski operativni sistem, a u trećem činu ekonomske drame ja ću vas (sve) učiniti bogatim gledano u odnosu na istorijske i međunarodne kriterijume: 129 dolara dnevno po osobi 2010. u Sjedinjenim Državama nasuprot 6 dolara dnevno po istim cenama 1800. ili 1,40 dolara dnevno sada u Zimbabveu ili manje u Severnoj Koreji. Ugovor u prvom činu nije egalitaran, što je najdalje dokle dopire Sandelova ekonomska i filozofska analiza. Ipak, do trećeg čina on doista obogaćuje siromašne, ispunjavajući Bjukenenovsko-Rolsovski kriterijum poboljšanja položaja velikog broja najlošije stojećih. Dnevni prihod po osobi u zemljama koje su sklopile Buržoaski Dil je porastao, gledano u realnim ciframa korigovanim za inflaciju, sa užasnih tri dolara dnevno 1800. (a takođe i iz doba pećina) na sto dolara dnevno danas — a i mnogo više ako se u obzir normalno uzima i veliki porast kvaliteta od 1800. do danas putovanja i medicinskih usluga i ekonomske analize.
Siromašni su najviše dobili od kapitalizma. Prosta, neanalizirana nejednakost prvog čina, koju Sandel predlaže, bi usmrtila moderni svet i zadržala nas u užasnom siromaštvu koja je bila normalno ljudsko stanje 1800. U stvari, to se desilo u nekim zemljama, kao što je Indija posle 1947, pod gandijevsko-londonska-škola-ekonomije egalitarizmom, kroz “dozvole radža” i “Hindu stopu rasta”, kako su sami Indijci ogorčeno opisivali svoju komunitarističku ekonomiju. Kada pričam sa prijateljima koji misle kao Sandel zabrinem se da bi njihova stremljenja usmrtila, i to nenamerno, jedinu šansu za siromašne ovoga sveta da dostignu punu sliku ispunjenog ljudskog života.
Sandel nije neinformiasan. On poznaje te argumente, pretpostavljam, a svejedno se ne radi o kvantnoj mehanici. Verovatno ih pominje deci u petoj nedelji svoga kursa. Nadam se da je tako. Ali u ovoj knjizi, kako bi bolje bacio senku sumnje na neoliberalizam koga se gadi, odlučio je da ne otkriva drugu stranu i da se umesto toga oslanja na nefilozofski koncept iz školskog dvorišta u vidu pravičnosti kao Prvog Principa. On kao da gaji osećanje prezira prema običnom čitaocu i nema želju da pretpostavi da čitalac može da izvaga ozbiljne argumente, za ili protiv, ako oni budu predstavljeni.
* * * * *
Njegov Drugi Princip, i njegov mnogo bolji argument za ono što novac ne može da kupi, je da može doći do kvarenja Svetog od strane Profanog. Sandel odista ne koristi teološke termine. Bio bi na dobitku da je proučavao teologiju, i otišao bi dalje sa svojom moralnom filozofijom. Kako drugde ima lepe reči o religijskoj tradiciji, pretpostavljam da može ozbiljno da pristupi odnosu svetog i profanog, kad bi se samo potrudio.
U međuvremenu, njegova teorija ipak ostaje na naivnom nivou neanaliziranog kontrasta između dve stvari, gore i dole. Njegova jedina analiza je da “mi kvarimo dobro, delatnost ili socijalnu praksu kadgod joj se ophodimo na osnovu norme koja je na nižem nivou nego što je to shodno objektu” (s. 46). Razumno. Ali Sandel ne isporučuje nikakav filozofski okvir za odluku šta je niže i zašto smo mi zgađeni ako je profesionalna etika u bankarstvu, recimo, iskvarena prostom maksimizacijom profita.
Jedan okvir bi, na primer, bila etika vrline uobičajena na Zapadu i Istoku još od šestog veka pre Hrista. Ona bi postavila da neka dobra (posvećenost Bogu, roditeljstvu, filozofskoj analizi) nisu ni dobra-za-sebe koja izrastaju iz vrlina razumnosti i umerenosti niti dobra-za-druge koja izrastaju iz vrlina pravde i ljudske ljubavi. Oni su tertia, smisao ljudskih života. Učinimo jedan misaoni eksperiment, kao što je Akvinski uradio 1250-ih, ili Elizabet Anskomb 1950-ih u doba povratka etike vrline (čin kome su uglavnom doprinele Britanke iz škole analitičke filozofije, zajedno sa nekoliko počasnih žena poput Alistera Makintajera). Zamislite život bez transcedentnih vrlina nade (imati planove) ili vere (imati identitet) ili duhovne ljubavi (imati razlog za stremljenje ka Bogu ili Bejzbolu ili Nauci). Kako je to rani anglikanski teolog Ričar Huker postavio 1593. godine, “Čovek traži trostruko savršenstvo… A ipak i kad bi sve lepote, imućnosti, časti, znanja, vrline [drugim rečima – moći], i sva savršenstva svih ljudi živih, bila odjednom u posedu jednoga; opet bi nešto izvan i iznad svega ovoga ostalo što bi bilo željeno i za čim bi čovek bio iskreno žedan” (Of the Laws of Ecclesiastical Polity, Knjiga Prva, XI, 4).
Sandel daje, opet, mnogo dobrih primera opasnosti od upliva profanog tržišta u stvari koje je najbolje ostaviti svetom, negde izvan i za čim bi čovek bio iskreno žedan. Njegova knjiga su mahom sirovi primeri – tone i tone njih. Možemo se složiti da je danas 2012. godine roditeljstvo sveto i da se zato na prodaju dece gleda s gađenjem, pa čak i da se “trgovanjem pravom na prokreaciju promoviše plaćenički odnos prema deci koji iskvaruje roditeljstvo” (s. 71). Plaćati detetu da čita knjigu mu može dati utisak da je čitanje knjiga “način za pravljenje novca [uistinu, ono to i jeste], i time podriti, izbaciti ili pokvariti ljubav prema čitanju po sebi” (s. 61). Plaćati za dnevne novine je jedna stvar; platiti da bi se u Kini dobilo drugo dete je druga (mada je opet pomena vredno da se Sandel ne obazire na direktno rešenje, koje bi bilo u odbacivanju Politike jednog deteta; on veruje, kao i mnogi na anti-ekonomskoj levici, izraženoj kroz eugeniku, da zajednica ima interes u zaustavljanju daljih rađanja).
Njegovi primeri pokazuju zašto je rastuća moda onoga što profesor ekonomije Robert Frank s odobravanjem naziva “libertarijanski paternalizam,” “nametanje” koje je profesor prava Kas Sanstajn uveo u Obaminu administraciju, možda pogrešno. “Ako gotovina može da izleči gojaznost,” pita se Sandel retorički, oponašajući nametače, “čemu žalopojke zbog manipulacija?” “Jedan odgovor,” primećuje Sandel, “je da je adekvatna briga za naše fizičko blagostanje deo samopoštovanja,” i da “plaćati ljudima da uzimaju svoje lekove malo doprinosi [adekvatnoj brizi za sopstveno blagostanje]…i možda ga čak i podriva” (s. 59). Da.
On ovde zaista zvuči slatko libertarijanski, pošto je samopoštovnje jedno od glavnih dobara tržišnog društva – u kome zajednica nije ta koja sve vreme vodi računa o nama. On bi se možda osvrnuo, kao što je to učinio Tomasi u svojoj knjizi, na samopoštovanje koje proizilazi iz mogućnosti sopstvene zarade. Zakoni o minimalnoj nadnici koji sprečavaju ljude da rade bi mogli da podrivaju samopoštovanje, čineći ljude bez posebnih znanja štićenicima zajednice. Ali Sandel, prateći svoj nastavni plan površne filozofije kombinovane sa neanaliziranim i politički tendecioznim primerima, se na to ne osvrće.
Sandel je ubedljiv, priznajem, kada napada naïfs Čistog Razuma, posebno moje kolege čikagovce poput ekonomiste Garija Bekera i alarmantno produktivnog saveznog sudiju Posnera ili frikonomiste pisce Stivena Levita i Stivena Dabnera. Sandel je u pravu da je ono što se naziva “teorijom agenta,” a što je osvojilo američke dodiplomske poslovne škole poslednjih četrdeset godina, naivno u iskazu da su podsticaji sve što nam je potrebno, kao kod istreniranih tuljana. Takođe nam je potreban profesionalizam i rasuđivanje i istorija i norme, kao što su bankari nedavno naučili. Ali napad na čikagovce je poput merenja repa mrtvom filozofskom vuku.
Ipak, Sandel ne nudi nikakav filozofski kriterijum za bankare ili za svoje studente. Neko se može spremno složiti da je kupovanje ocena u školi ili kupovanje počasnih zvanja, ili plaćanje za prijateljev savet ili za muževljeve seksualne usluge, danas percipirano kao nemoralno od strane “nekih ljudi.” Ali zašto je to tako, profesore? Nekada davno su sve te stvari bile na prodaju. U Evropi Srednjeg veka je čovek mogao da kupi skoro sve – brašno i gvožđe, da, ali takođe muževe, tržnice, kraljevstva, mesto u raju. Sandel opetovano tvrdi da je “tržišni trijumfalizam” nešto novo. Ali to je loša istorija, bez obzira što predstavlja onu vrstu istorije u koju većina ljudi veruje: da smo u stara vremena svi bili čisti i pravični; a danas smo kapitalisti i iskvareni. Zlatno doba raspodele na osnovu pravičnosti i gađenja nisu stara vremena, već doba 1933–1968. Pre 1933. vladalo je tržište, u Kini i Indiji koliko u Engleskoj i Italiji.
Sandel se opravdano boji da tržište može da izbaci sveto iz priče. Korporativno tržište u, recimo, osnovnom školstvu može da izbaci nepristrasne lekcije o kapitalizmu. Ipak, Sandel ne govori sopstvenim studentima da državno školstvo može da izbaci iz priče nepristrasne lekcije o, recimo, životnoj sredini.
I šta sa ubacivanjem stvari u priču? Društvo u kome se dobra raspodeljuju na osnovu boje kože ili pola ili članstva u Partiji nisu očigledno superiorna po moralnim kriterijumima u odnosu na ono u kome vladaju cene. Sandel izriče da “mi moramo da se zapitamo da li će tržišne norme izbaciti netržišne norme” (s .78). Ali on ne pruža nikakvu filozofsku analizu toga kako bismo odgovorili na suprotan proces, kao kada netržišne norme Džima Kroua u sandelijanskom zlatnom dobu izbacuju tržišne norme iz priče po kojima je novac crnog čoveka za šankom kafeterije jednako dobar kao novac belog čoveka. Tržišno društvo nije nimalo etički prezrivo ako čovek zaista pogleda moralne efekte i razmisli o njima. Francuzi su u osamnaestom veku govorili o doux commerce, civilizujućem efektu tržišta uvedenom u društva statusa ili izdvojenosti.
* * * * *
Šta onda? Ovo: Sandel se nije moralno poneo prema svojim studentima i svojim čitaocima. On im je dao puno, puno primera koji teže, po njegovom mišljenju, da potvrde njihove nekritičke progresivne predrasude. Ali on je od studenata sakrio moralnu filozofiju koja bi im omogućila dostojanstvo intelektualnog izbora.
Iznad glavnih vrata kasnosrednjovekovne gradske većnice u holandskom gradu Gaudi stoji moto prve moderne ekonomije, prvog velikog društva u kome su slavljeni trgovina i inovacija umesto državne regulacije i društvenog statusa. Natpis kaže: Audite et alteram partem – Poslušajte čak i drugu stranu. To je dobar savet za društvo buržoazije, ali i za učionicu punu filozofa.
Deirdre McCloskey — Michael J. Sandel. What Money Can't Buy: The Moral Limits of Markets. New York: Ferrar, Straus and Giroux, 2012. Pp 244 + vii. Index. Prevod: Davor Nikolić
